Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

Srbi su kao i Švajcarci podigli svoju kuću nasred puta. Samo su Švajcarci stavili i naplatnu rampu

Da bismo shvatili šta se danas dešava u Beogradu, ne smemo dozvoliti da nas zaslepe sirene istorije. Inače ne bismo mogli da razumemo koje su snage u ovom regionu trenutno u igri, i koje ga prekrajaju. Danas smo u prilici da posmatramo, iz meseca u mesec, nezaustavljivu metamorfozu koja zahvata čitavu jednu zemlju i čitavo jedno društvo
Piše David Laufer, švajcarski istoričar i galerista koji je prvi put u Srbiju došao 2001. godine i koji Beograd doživljava kao svoj dom
Datum: 31/12/2018

Srbi su kao i Švajcarci podigli svoju kuću nasred puta. Samo su Švajcarci  stavili i naplatnu rampu

Foto Nedeljnik

Turistički vodič iz edicije „Mala planeta“, posvećen Jugoslaviji, objavljen 1960. godine u izdanju Galimara u Parizu, poglavlje o Srbiji počinje upozorenjem: „Čitaoče, oprez, ova zemlja se nagutala krvi.“ Taj kliše je na Zapadu najšire rasprostranjen kada je reč o Srbiji. Kao i svaki kliše, i ovaj je savršeno tačan.

Nije potrebno ni da idemo u davna vremena, već je dovoljno da se podsetimo da je samo u toku prošlog veka Srbija prošla kroz tri rata, jedan građanski rat, dve revolucije i ništa manje nego pet masivnih bombardovanja, od kojih poslednje datira iz ne tako davne 1999. Uzmimo u obzir i to da su u poslednja dva veka Srbi ubili šestoricu svojih državnih poglavara i predsednika vlada, poslednji put 2003, a da i ne računamo one koji su bili osuđeni na izgnanstvo. U poslednjih manje od sto godina, Beograd je bio prestonica šest različitih država. Došao sam 2001. godine u Saveznu Republiku Jugoslaviju, oženio sam se 2003. u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, a danas živim u Republici Srbiji. Kada dolaziš iz zemlje u kojoj se žvaka još može platiti srebrnom kovanicom od 20 centi, iskovanom 1887, ova nestalnost je nezamisliva.

Vladimir Dimitrijević, osnivač izdavačke kuće „L’Age d’Homme“, rekao mi je jednom prilikom da je osnovni problem kod Srba ono što je on nazivao „sur-histoire“, ili „previše istorije“. On pod tim podrazumeva kombinaciju istorije koja je istovremeno i veoma teška i suviše prisutna u svakodnevnom životu. U Beogradu se ništa ne radi bez pozivanja na Kosovo, koje su Srbi izgubili pre više od 600 godina, a koje smatraju svojom kolevkom, svojim Jerusalimom. Manje je važno to što je njihov patrijarh Arsenije Čarnojević odlučio da se pred najezdom osmanskih trupa, 1690. godine, iseli sa ovih teritorija, sa svim njihovim življem, prepuštajući Kosovo konačnoj islamizaciji. Takođe, stavovi Srba o dva svetska rata, kao i njihov odnos prema komunističkoj epohi, još uvek su jednako ostrašćeni. Davna istorija, kao i istorija novijeg datuma, i dan-danas predmet je žustrih rasprava po gradskim kafićima. Dakle, nije ovde reč isključivo o istoriji. Kako bi rekao Dušan Kovačević, jedan od najboljih satiričara srpskog društva: „Maratonci trče počasni krug“. Drugim rečima, ništa još nije završeno.

Da bismo shvatili šta se danas dešava u Beogradu, ne smemo dozvoliti da nas zaslepe sirene istorije. Inače ne bismo mogli da razumemo koje su snage u ovom regionu trenutno u igri, i koje ga prekrajaju. Danas smo u prilici da posmatramo, iz meseca u mesec, nezaustavljivu metamorfozu koja zahvata čitavu jednu zemlju i čitavo jedno društvo. Srbija je započela dubinski proces transformacije u kojoj do krajnjih obrisa gubi svoja glavna obeležja. Identitet, zbog kojeg je, vekovima, ceo jedan narod pristajao na najgore žrtve, brzo bledi i posustaje, svakim danom sve više. Po mom mišljenju, nema sumnje da je Srbija započela proces delimične i konačne, kako kulturološke, tako i demografske i socijalne dezintegracije.

 

Foto Nedeljnik
Foto Nedeljnik

 

Pre nego što uđemo u detaljniju analizu tog procesa, želim da istaknem da ni sam ne znam da li je sve ovo pozitivno ili negativno. Ne želim ni da glorifikujem mondijalizaciju, ni da veličam srpski identitet. Obe pojave su, po sebi, s jedne strane, problematične, a s druge strane, postaje jasno da je skorašnja reaktivacija više evropskih nacionalizama - samo jedna od brojnih posledica mondijalizacije. Dakle, te dve pojave uopšte nisu protivurečne, štaviše, one su u uzročno-posledičnoj vezi.

Da bismo shvatili zašto i kako Srbija izlazi iz istorije, potrebno je da prvo razjasnimo o kakvoj se istoriji radi. Pokušaću ovde da izdvojim najznačajnije momente i da sa vama podelim zaključke do kojih sam došao.

Ivo Andrić je o svojoj domovini rekao: „Jadan je onaj ko je svoju kuću podigao nasred puta.“ Balkan se zaista nalazi na prelomnoj liniji koja je podelila Evropu na istok i zapad, još od kraja Rimske imperije. Usput, da napomenem da je moj tast, koji je zlatni primer pravog Srbina, ponudio jednu varijantu ovog aforizma koja se tiče Švajcarske: „Vi ste, kao i mi, podigli svoju kuću nasred puta. Ali ste od toga napravili naplatnu rampu.“ To je, zapravo, tačno i na to ću se ponovo vratiti. Da se vratimo i na prelomnu liniju, ona je ta koja je odredila sudbinu Srbije još od srednjeg veka. Od tog razdoblja, Srbi su stalno tragali za opstankom i preživljavanjem u ovom regionu, koji odvaja i koji spaja dve tektonske ploče. Povrh svega, žitelji ovog regiona pokušavali su da sa sebe skinu jaram tutorstva velikih sila, kako iz bližeg, tako i iz daljeg okruženja.

Tih sila je ukupno tri, i to su: Turska, Rusija i Zapad. Sa svakom od tih sila, Srbija punih sedam vekova igra više-manje katastrofalnu igru, u kojoj pokušava da održi ravnotežu. Rusija - to je njena majčinska duhovna kuća, veliki slovenski brat. Doduše, on mnogo ne pomaže, često je na ratištu ili je iscrpljen, ali je zato njegova moralna i kulturna podrška apsolutno vitalna za većinu populacije. Turska je omraženi partner bez koga se ne može, suviše blizak i previše moćan da bi bio zapostavljen, koji i sam neprestano balansira između Istoka i Zapada. A Zapad je, bilo da je reč o Berlinu, Briselu ili Vašingtonu, horizont koji se, kao na brodu, udaljava za onoliko za koliko mu se približiš.

Vekovima srpsko društvo vodi svoju životnu bitku između zapadnjačke i ruske opcije. Veliki deo problema sa kojima se suočava ova zemlja - po meni, najveći problem, proističe iz tog unutrašnjeg sukoba, a vekovi su pokazali da on nikome nije doneo korist, sem neprijatelju. Šematski posmatrano, sela su proruski orijentisana i konzervativna, dok su gradovi - prozapadnjački i liberalni. Te suprotstavljene snage su dovele do toliko kraljeubistava i unutrašnjih prevrata. Uostalom, može se videti da isti uzroci vode do istih posledica, ako se zna da je Balkan, kao i Bliski istok, vekovima bio pod okupacijom Osmanlija. Zlo koje proganja Arape, sistematski razjedinjene u borbi protiv Izraelaca, nema na čemu da zavidi Srbima, koji se češće međusobno ubijaju pre nego što i pomisle da se ujedine. Osmanska koncepcija državljanstva, ukorenjena u religiji, sigurno je jedan od vodećih uzroka neprestanih unutrašnjih razmirica.

Ipak se mora priznati da je ruska konzervativna, pravoslavna, antievroatlantska opcija, oduvek bila opcija većine. Pobeda zapadne opcije je, uglavnom, kratkog daha, ona je trenutačna, izvojevana pod kombinovanim pritiskom novca i bombi, kao što je to bio slučaj za vreme svetskih konflikata i NATO bombardovanja 1999. Ali i to se sada, što ćemo kasnije i videti, drastično menja.

 

Često se u razgovorima čuje da su mitovi o Kosovu stari koliko i Srbija, da su oni razlog zbog kojeg je Kosovo za Srbe isto što i Jerusalim za Jevreje. Izgleda da se istorija uopšte nije složila sa tom činjeničnom verzijom. Pola veka pre Njegoša, 1804, Karađorđe ustaje protiv Konstantinopolja, ali ne u ime kosovskog nasleđa, već u ime ideala, utelovljenih u Francuskoj revoluciji. Srbi su prvi žitelji Osmanske imperije koji su se pobunili u ime republikanskih ideala, i time potvrdili svoju modernost, na kojoj bi mogli da im pozavide njihovi dalji naslednici

 

Engleski istoričar Misha Glenny, autor „Balkans, Nationalism, Wars and the Great Powers, 1804-2011“, čije delo, verovatno, najbolje rasvetljava ovaj region, Srbe opisuje kao narod slobode. Ne treba ovo uzeti kao nekakvu romantičnu floskulu, već kao činjenicu. Ta žeđ za slobodom je često imala katastrofalne posledice, pre svega po same Srbe.

Ta neobična žudnja plod je iz beskonačne osmanske okupacije od 15. do 19. veka. Pre ove okupacije, puna dva veka, Srbija je bila pozamašna imperija. Njene su se, istina, pomerljive granice, kretale od Beograda do Albanije, preko Bosne, zahvatajući Makedoniju i dobar deo Bugarske. Suvereni su joj obezbeđivali visok kulturni sjaj, kao i zavidan status u Evropi krajem srednjeg veka. Kosovska bitka 1389, vođena protiv Konstantinopolja, obeležava početak definitivnog nestajanja ove imperije. Uprkos pogibiji sultana, koga je u toj bici ubio Miloš Obilić, nezaustavljivog osvajanja osmanske vojske nije bilo. Toj istoj vojsci bio je potreban čitav jedan vek da bi, konačno, osvojila sve ove prostore i da bi srpska imperija sasvim nestala.

Istovremeno, ta bitka je Pirova pobeda, sa stanovišta Srba koji je opravdavaju svojom namerom spasavanja hrišćanstva, ali i (prevashodno?) vojni i nacionalni poraz. Taj je događaj srpskom narodu ostavio u nasleđe njegovu najnesrećniju crtu: proklamovanje statusa univerzalne žrtve, izvora toliko bespotrebnih stradanja i osećanja gorčine prema prividno bezosećajnom i ciničnom Zapadu. Zaista izgleda kao da ništa i nikada neće zadovoljiti ovu potpuno iracionalnu žeđ za pravdom, koju je jedan takav, ništa manje iracionalan status i stvorio.

Često se u razgovorima čuje da su mitovi o Kosovu stari koliko i Srbija, da su oni razlog zbog kojeg je Kosovo za Srbe isto što i Jerusalim za Jevreje. Izgleda da se istorija uopšte nije složila sa tom činjeničnom verzijom. Jer mitove o Kosovu iz naftalina su izvadili romantičari 19. veka, koji su, kao i svuda širom Evrope, želeli da ujedine svoj narod jednom zajedničkom uspomenom. Duge epske pesme, očigledno, nisu nestale, zahvaljujući epskim pevačima, sećanja na njih su opstala, a poznato je i da je od početka 18. veka njihova popularnost neprestano rasla. Tada ni njihovo izvođenje ni njihov značaj nisu toliko veliki kakvi će postati sredinom 19. veka, posebno od trenutka kada ih vladika i pesnik Njegoš glorifikuje u svom „Gorskom vijencu“, objavljenom 1847. godine. Pola veka pre Njegoša, 1804, Karađorđe ustaje protiv Konstantinopolja, ali ne u ime kosovskog nasleđa, već u ime ideala, utelovljenih u Francuskoj revoluciji.

 

Profimedia
Profimedia

 

Te 1804, Srbija još uvek živi u srednjem veku. Veći deo naroda je nepismen i živi u siromaštvu, naveliko zaboravljen od ostalog dela Evrope. Surovost osmanske okupacije, u trajanju od puna četiri veka, ostaviće, dakle, veoma teške posledice. Jer to nisu beznačajni vekovi. Zbog te okupacije, Srbija je ostala uskraćena i za renesansu, i za prosvetiteljstvo. Sultan je samo znao da ubira porez i da pod prisilom regrutuje vojnike, a da, sa svoje strane, ništa ne ulaže u razvoj infrastrukture i obrazovanja. Karađorđev ustanak označava ulazak Balkana u doba modernosti. Zapravo, Srbi su prvi žitelji Osmanske imperije koji su se pobunili u ime republikanskih ideala, i time potvrdili svoju modernost, na kojoj bi mogli da im pozavide njihovi dalji naslednici.

Ovde jedno moramo da razjasnimo. Da ovaj narod, nakon četiri veka, smatra Osmansku imperiju za svog okupatora, sve je moglo da bude, samo ne očigledno. Sam termin „okupacija“ ukazuje na kratak period. Četiri veka bi trebalo da takozvanom okupatoru pruži dovoljno šanse da u potpunosti asimilira svoje podanike. Taj unutrašnji otpor nije rezultat puke slučajnosti, već je za njega zaslužna crkva. Pravoslavna srpska crkva, koju je 1219. osnovao Sveti Sava, čuvar je identiteta svojih vernika, kao što je to slučaj sa svim pravoslavnim monokefalnim crkvama. Štaviše, ona kreira taj identitet. Ni posle četiri veka pod osmanskom vlašću, Srpska pravoslavna crkva nije nestala, uprkos učestalim pašinim pokušajima da je ugasi. Uspela je da održi sva tri elementa, koja u spoju, grade srpski identitet, a to su: religija, jezik i duge epske pesme, koje su muzička orkestracija dva prethodna elementa. Pesme su se, kao ode, po staroj tradiciji, nasleđenoj od Grka, recitovale napamet, iz dana u dan, od sela do sela, one su održavale u životu čitavu jednu kolektivnu svest.

Dva veka koja slede nakon Karađorđevog ustanka, predstavljaju ilustraciju tog tropizma. Sukcesivno, ponekad i simultano, Srbi će se boriti protiv Turaka, pa protiv Austrijanaca, zatim protiv Bugara, pa protiv Nemaca, pa protiv Mađara, pa protiv Hrvata, pa protiv Kosovara i Bošnjaka, a onda i protiv Amerikanaca i NATO-a. Sa njihovog stanovišta, koje nije ni sasvim zdravorazumsko ali ni potpuno apsurdno, uvek se radilo o jednoj te istoj stvari: neprijatelja je trebalo proterati, ili se obračunati sa pretnjom da se ne bude proteran, ili je trebalo steći, ili povratiti suverenitet, pa i po cenu siromaštva, čak i usred ruševina.

 

Srbija besplatno obrazuje svoje inženjere-tehničare, šalje ih u Nemačku, odakle oni šalju devize Srbiji, dok Nemačka gradi fabrike sa podizvođačima inženjerima u Srbiji, kako bi zaposlila po veoma niskoj ceni, i na određeno vreme, one koji su preostali. Onima koji sklapaju delove za mašine za pranje veša i automobile, Nemačka to posle može prodati na kredit

 

Tako je, uprkos razarajućim ratovima, 20. jugoslovenski vek, u izvesnoj meri, išao u korak sa srpskim željama za suverenitetom i teritorijalnim integritetom. Do te mere da i danas možete često da čujete da Srbin u istoj rečenici spominje Jugoslaviju i Srbiju, kao da je to jedno te isto. Zauzevši dominantnu poziciju u demografskom i vojnom pogledu, kao pobednici u poslednja dva svetska rata, Srbi su de facto bili advokati Jugoslavije i zastupali su ideologiju jednakosti de iure među republikama. Ostale republike, ponajviše Hrvatska, našle su se u njihovoj senci. Nakon smrti maršala Tita, pretnja raseljavanjem bacila je sve pod sumnju i Srbe vratila njihovim egzistencijalnim strahovima iz 19. veka, kada su se žestoko borili između Konstantinopolja i Beča. Kao većinskom delu stanovništva sa jedanaest miliona od dvadeset miliona Jugoslovena, Srbi su ponovo rizikovali da budu razdvojeni novim granicama. I ponovo su sebe videli kao proganjane i ugnjetavane, kao i 1941. godine. S njihove tačke gledišta, to je bilo opravdanje za sve.

Konflikti devedesetih godina, koji su dobrim delom zapečatili sliku Srbije u svetu, ne mogu se razumeti samo iz tog ugla. To ih ne opravdava. Ako se dotaknemo škakljivih tema Srebrenice i Miloševića, ništa se ne razume. Sa srpske tačke gledišta, ti konflikti su samo organski usledili iz pređašnjih konflikata - što često naglašava David Albahari. Pošto su bili u pobedničkom taboru u poslednja dva svetska rata, uz tolike žrtve da sam izraz „pobednik“ nekako sumnjivo zvuči, Srbi nikada nisu uspeli da razumeju pomoću kakvog su to manevra odjednom postali prinuđeni da nose zločinačke značke. S njihove tačke gledišta, oni su, kao i drugi, radili iste stvari - osvajali su slobodu, borili se protiv fašizma i protiv nadirućeg islama. Jednom rečju, vodili su, suštinski, evropsku borbu, vernu principima prosvetiteljstva i revolucije.

 

 

Profimedia
Profimedia

 

 

Danas se upravo ta istorija privodi kraju. Pre nego što otkrijemo kako je do toga došlo, da rekapituliramo sve o čemu smo ovde govorili. Pojam koji Srbi o sebi imaju je, prevashodno, demografske, a ne geografske prirode. To je jedan narod, a ne jedna teritorija. I taj narod je, pre svega, određen kriterijumima veroispovesti, koncepcijom otpora, direktno nasleđenom od Osmanske imperije. Radi se, dakle, o narodu koji je povezan zajedničkom verom, koji vekovima ulazi u često samodestruktivne konflikte ne bi li očuvao, ne toliko svoje granice ili svoje ekonomske interese, koliko svoju veru i sopstvene mitove na kojima počiva.

Za jednog Švajcarca, ovakva shvatanja i ova istorija izgledaju, najblaže rečeno, egzotično, a u najgorem slučaju apsurdno. Švajcarska i Srbija imaju nešto zajedničko: iste su veličine i imaju približno jednak broj stanovnika, to su male zemlje koje nemaju izlaz na more i čvrsto su suverenističke, što ih drži po strani od Evropske unije i NATO-a. Van toga, u svemu ostalom ili u skoro svemu, one se razlikuju. Švajcarska je već dva veka u svom aktuelnom obliku uređenja. A on postoji voljom Napoleona koji je konfederalistima nametnuo jednakost i jedinstvo. Svi konflikti 19. veka - bezmalo svi, a zatim i konflikti 20. veka, štedeli su je, jer njeno postojanje odgovara zemljama koje je okružuju. Ta situacija, u paru sa visokim nivoom obrazovanja, mogla je da garantuje njeno sadašnje bogatstvo. Drugim rečima, Švajcarska postoji i prosperira zahvaljujući velikim silama: moj tast, sa svojom metaforom o naplati putarine, bio je u pravu. Za Srbiju, koja postoji osam vekova, važi sasvim suprotno pravilo: ona postoji uprkos velikim silama, uprkos sebi samoj i svojim podelama, koje su mogle da garantuju njeno zaostajanje u ekonomskom razvoju.

 

Pojam koji Srbi o sebi imaju je, prevashodno, demografske, a ne geografske prirode. To je jedan narod, a ne jedna teritorija. I taj narod je, pre svega, određen kriterijumima veroispovesti, koncepcijom otpora, direktno nasleđenom od Osmanske imperije. Radi se, dakle, o narodu koji je povezan zajedničkom verom, koji vekovima ulazi u često samodestruktivne konflikte ne bi li očuvao, ne toliko svoje granice ili svoje ekonomske interese, koliko svoju veru i sopstvene mitove na kojima počiva

 

Često se u Parizu i u Ženevi sa izvesnim gađenjem govori o srpskom, mađarskom ili hrvatskom nacionalizmu. Trebalo bi imati na umu da ti nacionalizmi nisu izraz gluposti i nisu totalne besmislice. Nacionalizmi Zapadne Evrope, najveći broj među njima, odavno je postigao svoj cilj. Francuska, sa svojim aktuelnim granicama, nastala je kao rezultat jedne stare politike koju bismo mogli vrlo lako da okarakterišemo kao „velikofrancusku“. Ona je svom žestinom osvajala sve teritorije koje je smatrala svojim, do onih na drugom kraju sveta. Ta politika je izazvala sukobe, praćene nasiljem neviđenih razmera na celom kontinentu. I neću govoriti o Nemcima koji su u dva čina razorili celu Evropu, u potrazi za svojom nacionalnom sudbinom, kojom se danas diče u svoj svojoj savršenoj spokojnosti civilizovanosti, a koja pada na ispitu savesti. Dok se na Srbe koji su nacionalisti, kao i na Mađare, gleda kao na neprilagođene i vulgarne. To što su bili isuviše dugo pod stranom dominacijom da bi pokrenuli svoj proces nacionalnog ujedinjenja u isto vreme kad i ostali, to se ne računa. Oni su isuviše mali, prekasno je za to, ukratko, to se ne radi. Ta koncepcija centra je na duge staze uvek loše prolazila, tamo gde živim. I dok se Parižani ili Berlinci zgražavaju nad srpskim nacionalizmom, Beograđane iritiraju neobaveštenost i hipokrizija Evropljana.

No, sve ovo od danas je prošlost. Od pada Miloševića, Srbija je na ravnoj nozi sa svima, voljno-nevoljno, u procesu mondijalizacije. Taj proces nije nova osmanska okupacija, to nije spoljašnji, već je to unutrašnji proces koji modifikuje odnose među samim Srbima. Nekoliko faktora doprinosi toj evoluciji. Kao prvo, sukcesivni porazi devedesetih godina su ostavili traume. Od pobednika u Drugom svetskom ratu, Srbija postaje dželat na Balkanu, godinama izložen javnoj osudi i sramoti. Uz pomoć televizije i interneta, taj imidž je sada čvrsto zapečaćen i on se održava u međunarodnoj štampi. Za mlađe generacije, to je rana koja, prirodno, vodi ka posmatranju istorije, u svoj svojoj celovitosti, kao izvora nepotrebnih poniženja. Sveti duh sećanja, koji je vekovima održavao u životu srpski identitet, danas nasleđuje želja za zaboravom. Ta želja je apsolutna novina u ovom društvu, koje se preko noći naviklo da na sadašnjost ne gleda kroz prošlost. Generacija koja stasava misli jedino na budućnost, ka njoj frenetično juri, i u svojoj neobaveštenosti, često zbunjujućoj, zaboravlja na sopstvenu prošlost.

Teren za to je pripremio maršal Tito. Snažan u svojoj dvostrukoj pobedi, onoj protiv nacizma i u socijalističkoj revoluciji, Tito je tokom četrdeset godina, za svojih dvadeset miliona pristalica obezbedio neviđeni prosperitet u njihovoj istoriji, status srednje po veličini sile i mir, čiji su ukus gotovo svi zaboravili. Trebalo bi čitati Emmanuela Todda i njegovu istoriju porodičnih struktura da bismo razumeli da je komunizam naišao na pogodno tle u prirodnom društvu zajedničkih jugoslovenskih tekovina - i ruskih, i bugarskih, itd. On ga nije promenio, on se utopio u antropološki pejzaž.

 

Od pada Miloševića, Srbija je na ravnoj nozi sa svima, voljno-nevoljno, u procesu mondijalizacije. Taj proces nije nova osmanska okupacija, to nije spoljašnji, već je to unutrašnji proces koji modifikuje odnose među samim Srbima

 

U skladu sa komunističkim kanonima, crkva je bila konkurent partiji i nije imala drugog izbora sem da se povuče. Svako ko bi išao u crkvu bio bi osuđen na život na marginama društva. U jedva dve generacije, taj verski progon - relativno ozbiljnih razmera - srušio je međugeneracijski odnos povezanosti, koja je ovoj instituciji dala mogućnost da održi svoje moralno i nacionalno vođstvo. Crkva i sada postoji, čak je i prosperitetna. Ali je nestala iz života ljudi. Postala je dekoracija, koliko vizuelno prisutna, toliko moralno obesmišljena. Stotine novih neovizantijskih hramova koji su sagrađeni poslednjih dvadeset godina ne može da prikrije efektivno nestajanje verske prakse. Čak i današnji vernici-penzioneri su zaboravili na tradiciju i ne haju za to što je dalje ne prenose na svoje, ionako neosetljive, unuke.

Nestajanje religije pripremilo je teren za mondijalizaciju koja je u toku. Po izlasku iz ratnih devedesetih, beskrvno i uniženo stanovništvo se zateklo bez ideologije, i to sa četiri puta manjom državom i ekonomijom na cedilu. Za mlade koji se gnušaju prošlosti i koje interesuje samo budućnost, sada je jedino važno da se ode iz zemlje. Već dvadeset pet godina Srbija beleži negativan migracioni saldo koji je i dalje u porastu, a koji je kulminirao 2017, dostigavši broj od 38.000 ljudi. Svake godine, ova mala zemlja od sedam miliona stanovnika izgubi po jedan grad srednje veličine. A natalitet iznosi tek maksimalno 1,4 deteta po ženi. Svedoci smo masivnog odliva jedne populacije kojoj je do sada jedini smisao bio da se ujedini i da se zaštiti, po svaku cenu, od razdvajanja.

To kretanje je ciklično: Srbija besplatno obrazuje svoje inženjere-tehničare, šalje ih u Nemačku, odakle oni šalju devize Srbiji, dok Nemačka gradi fabrike sa podizvođačima inženjerima u Srbiji, kako bi zaposlila po veoma niskoj ceni, i na određeno vreme, one koji su preostali. Onima koji sklapaju delove za mašine za pranje veša i automobile, Nemačka to posle može prodati na kredit. Odliv populacije pogađa i vlade u regionu koje posmatraju kako iz zemlje odlaze oni najobrazovaniji, najurbaniji i, samim tim, najoštriji kritičari njihovih podređenih. Prema Emmanuelu Toddu, izgleda jedinom evropskom istraživaču koga ovakva situacija zabrinjava, veoma brzo će „opstanak ovih zemalja kao nacije biti doveden u pitanje“.

To pogoduje dolasku regionalnih vlada koje se danas kvalifikuju kao antiliberalne. Taj eufemizam je i osmišljen tako da bude kritika vlasti koja uživa široku i autentičnu podršku u narodu, onih koji su na izborima evroskeptici, ali su - evropejci po zadatku. Da budemo jasni, bez bezuslovne podrške Angele Merkel i Žan Kloda Junkera, ovakvi režimi ne bi imali nikakvu šansu da opstanu. Kritike kojima ih na Zapadu obasipaju su retoričke. Brisel i Vašington su se, izgleda, složili da će, na kraju, biti nemoguće uvesti parlamentarnu demokratiju na američki način u zemljama koje nikada nisu upoznale tu kulturu. Moraju se, dakle, zadovoljiti uverljivom imitacijom, koju će povremeno kažnjavati kako bi zadovoljili svoje levo krilo.

 

 

Profimedia
Profimedia

 

 

Ali to nije sve. I drugi, znatno dublji potresi su u toku i dovode do toga da se velike tradicionalne sile moraju da uzdrže. Kina danas mnogo ulaže u srpsku infrastrukturu. Ona je kupila Železaru Smederevo, gradi auto-puteve, mostove, tunele i kupuje obradivo zemljište koje se meri hiljadama hektara. Za njom hitaju zalivske zemlje, Turska, ali i Iran, Izrael i Rusija. Drugim rečima, stari majstori su lepo udružili svoje snage. Kina je u procesu renoviranja kompletne železničke i putne infrastrukture koja će joj, bez problema, omogućiti spajanje Pireja sa zapadnom Evropom, i to po niskoj ceni. Izrael multiplicira ogromne građevinske projekte u Beogradu i u Novom Sadu, uplašen zbog problema terorizma u Turskoj, koja je, inače, njegovo tradicionalno mesto za investicije. Iran i zalivske zemlje dolaze po oružje i vojnu opremu, ali traže i inženjere. Da ne govorimo o tome da najveći evropski urbanistički projekat „Beograd na vodi“ (Belgrade Waterfront), koji je u toku i koji dubinski transformiše Beograd, delom finansiraju Emirati, sredstvima u visini od tri milijarde evra.

Danas je nezaposlenost u konstantnom padu, plate polako rastu, rast prelazi 4%, nemačke podizvođačke firme niču na sve strane, Kinezi kupuju sva obradiva zemljišta da nahrane radnike koje drže u Africi, opozicija je samu sebe diskreditovala tokom dvehiljaditih godina, predsednik je neprikosnoven, narod gleda televizijske serijale realitija, novi Hilton se otvorio u mom komšiluku, mogu da poručim da mi donesu suši na kućnu adresu i mogu da platim parking putem SMS-a. I zemlja nastavlja da se polako prazni, ponavljajući staru kletvu koja je vekovima sprečavala Srbiju da se konstituiše kao prava društvena, profesionalna i kulturna elita. Oni koji odlaze, ostavljaju za sobom velika i plodna sela, sastavljena od bukolikih selaca i pustoši, kojima prolazi na hiljade sirijskih izbeglica, nesvesnih činjenice da bi ovde zasigurno našli bolju budućnost nego bilo gde u zapadnoj Evropi.

 

Često se u Parizu i u Ženevi sa izvesnim gađenjem govori o srpskom, mađarskom ili hrvatskom nacionalizmu. Francuska, sa svojim aktuelnim granicama, nastala je kao rezultat jedne stare politike koju bismo mogli vrlo lako da okarakterišemo kao „velikofrancusku“. Nemci su u dva čina razorili celu Evropu, u potrazi za svojom nacionalnom sudbinom, kojom se danas diče u svoj svojoj savršenoj spokojnosti civilizovanosti, a koja pada na ispitu savesti

 

Ono što je danas interesantno u Srbiji, to je njena budućnost. Izgleda da zaista, prvi put u istoriji, tendencija dolazi sa istoka i polako se širi ka zapadu. To što slovenački filozof Slavoj Žižek naziva demokratijom sa azijatskim vrednostima, a što mi zovemo meka diktatura ili postdemokratija, još uvek živi u Srbiji. Istorijski posmatrano, ona nam dolazi iz Singapura, zemlje koja je osamdesetih godina prva uspešno prošla kroz iskustvo razvoda kapitalizma od demokratije. Kina je uspešno krenula istim stopama, sa pozitivnim ishodom, a za njom i Rusija. Danas cela istočna Evropa, a posebno Balkan, prolazi kroz to iskustvo, i to sa očiglednim zadovoljstvom. „Na istok, ponovo“, naslovio je nedavno Erik Zemur svoj tekst u listu Figaro, sa entuzijazmom opisujući mađarski model, koji je najsličniji srpskom modelu. Ta tehnokratija novog postpartokratijskog, postdemokratskog, populističkog tipa, često u žiži društvenih medija, nudi deregulisanu ekonomiju, neizvesnost zapošljavanja, godišnji odmor na kredit, internet visoke brzine, reciklažu, organsku hranu i fair trade, ali i mnogo festivala i restorana na visokom nivou. A o politici se više ne govori, to više nikog ne interesuje.

A Srbija lagano nestaje. Moj prvi komšija, pravoslavni pop, uskoro će u penziju. Kada ga je moja supruga zamolila da nam osvešta naš novi stan, bio je oduševljen, ali i iznenađen: to više niko od njega ne traži. Moj tast i dalje zna napamet sve epske pesme o Kosovu i recituje mi ih dok zajedno orezujemo vinovu lozu. Ali te pesme više niko ne uči. Ipak, posetioci koji danas dolaze u Beograd mogu da se obraduju jer još nije sasvim izgubio svoj duh, kao što je to slučaj sa Pragom, Parizom ili Bečom. Možda ga nikad i neće izgubiti, možda smo zaista toliko daleko od svega da bismo stvarno izašli iz te istorije. Ali usred grada, jedna me kula svakoga dana posmatra i podseća na ono šta ovu zemlju očekuje: nekada je to bila zgrada Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. Bombardovana je NATO raketama 1999, a tu su sada austrijska banka i tržni centar.

 




Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



aleks
01.01.2019 - 12:08
pogresno poredjenje
Potpuno pogresno poredjenje… Svajcarska nije na nasred puta, vec naprotiv, usred planinskih venaca koji je prirodno stite od svega i svih. A naplatnu rampu moze da postavi onaj koji je jak, a ne onaj kome to padne napamet...