Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

Šezdesetosmaši kao grobari privredne reforme: Drugi pogled na studentske demonstracije

Reforma iz 1965. godine bila je prvi posleratni pokušaj da se propala jugoslovenska privreda ozdravi uvođenjem tržišnog načina poslovanja. Ma koliko se busali svojim progresivnim idejama "šezdesetosmaši" su zajedno sa dogmatskim krilom SKJ, uspeli da sruše veliku privrednu reformu
Datum: 15/06/2018

Šezdesetosmaši kao grobari privredne reforme: Drugi pogled na studentske demonstracije

Profimedia

Naš najdalekosežniji cilj i smisao nisu bila nikakva veća ljudska prava i nikakve veće slobode u apstraktnom smislu, nego - rušenje privredne reforme. I reformu smo srušili.

To su reči Mihaila Markovića, profesora Filozofskog fakulteta, kojima je opisao "smisao i cilj" velikih studentskih demonstracija 1968. u Beogradu. To Markovićevo priznanje citirao je jedan od kreatora te srušene privredne reforme i bivši visoki komunistički funkcioner Kiro Gligorov, u intervjuu zagrebačkom Globusu (april 2009. godine). "Ovih dana mi je to rekao. A njemu treba verovati, jer je tada bio na čelu studentskih kolona", pojasnio je Gligorov.

Piljino (nadimak M. Markovića) "otvaranje duše" posle četiri decenije od studentskih demonstracija uzdrmalo je godinama građenu iluziju kako je "šezdeset osma" bila "beogradsko proleće" jugoslovenskih demokratskih promena, "veličanstvena pobeda" i "prvi poraz Josipa Broza Tita". Nekim od tih fraza već dve decenije barata takođe jedan od najviđenijih tribuna sa studentskih barikada Dragoljub Mićunović.

Ako se, međutim, studentske demonstracije iz 1968. smeste u širi kontekst zbivanja u prvoj polovini te decenije, onda se bunt "crvenog univerziteta" može tumačiti i drugačije od "veličanstvene pobede". Recimo, kao "labudova pesma" maloj (iz 1961) i velikoj privrednoj reformi (iz 1965. godine). U to vreme aktuelni politički događaji nedvosmisleno pokazuju da su zahtevi i akteri "šezdeset osme" udruženi s dogmatskom strujom u Komunističkoj partiji bili autentični grobari prvog posleratnog pokušaja jugoslovenske tranzicije ka tržišnom modelu privrede i kapitalizmu. Studentski pokret iz 1968. svojim porukama nije bio usmeren protiv temelja poretka već protiv odstupanja i kompromitovanja osnovnih ideja socijalizma. "Mi nemamo svoj posebni program. Naš program je program naprednih snaga našeg društva - Saveza komunista Jugoslavije i Ustava" - busaju se "šezdesetosmaši" u svojim proglasima. U tome je bila i suštinska razlika između svetskih studentskih gibanja i "beogradskog proleća". Studenti na Zapadu bunili su se protiv postojećeg stanja tražeći preporod kapitalizma, a beogradski akademci i njihovi tribuni tražili su povratak u "bolju prošlost", odnosno komunizam i egalitarizam ("Smatramo da je osnovni problem pojava socijalne nejednakosti u nas", zapisano je u prvom stavu Rezolucije studentskih demonstracija, 3. jun 1968).

 

Priznanje Mihaila Markovića uzdrmalo je godinama građenu iluziju kako je "šezdeset osma" bila "beogradsko proleće" jugoslovenskih demokratskih promena, "veličanstvena pobeda" i "prvi poraz Josipa Broza Tita"


Šta je pre 50 godina toliko uzbudilo akademce i njihove vođe u Beogradu?

Isto ono što je nekoliko godina pred '68. zabrinjavalo radničku klasu, direktore mnogih društvenih preduzeća i dogmatsku grupu komunističkih lidera čija svest još nije bila izašla ispod šinjela partizanskih generala i kožnih mantila komunističkih komesara.

Razlog za uzbunu, kao što tvrdi profesor Marković, bila je velika ekonomska reforma iz jula 1965. godine (plus mala reforma iz 1961), kao pokušaj da se jugoslovenska ekonomija prevede na tržišni princip i spase od kolapsa u koji ju je gurao posleratni model centralizovanog socijalizma i etatističkog upravljanja privredom.

Klijentela protivnika tržišnog modela poslovanja bila je brojna i uticajna, a kad joj se 1968. godine pridružio "crveni univerzitet" (s ambicijom da promeni ime u "Karl Marks"), formiran je "gvozdeni puk" koji je u paramparčad razbio prve posleratne protržišne reforme u Jugoslaviji i osam godina kasnije (1976) ustoličio čudovišni Zakon o udruženom radu (ZUR). Ta "šezdeset osma" bila je zapravo "mažino linija" odbrane Jugoslavije od nadolazećeg tržišnog i preduzetničkog duha i povratak na političko-ekonomski model koji je, inače, doveo do ekonomske krize i uslovio potrebu za reformama.

Taj nakaradni model upao je u krizu još krajem pedesetih godina kada je jugoslovenska lokomotiva razvoja počela "da se puši" i posustaje. Presušile su izdašne donacije sa Zapada, a domaća privreda nije bila sposobna da pod "partijskom čizmom" ostvari bilo kakav ozbiljan progres. Prva faza industrijalizacije zasnivana na snažnom državnom intervencionizmu bila je završena, a jugoslovenska privreda svojom nekonkurentnošću nije više mogla da prati svetske ekonomske trendove. Stopa industrijskog rasta počela je da pada od 1953. godine kad je Josip Broz na jednom sastanku odlučio da prekine američku pomoć u sirovinama koje su (po diskrecionom pravu predsednika SAD, poseban zakon PL 480) stizale u Jugoslaviju i omogućavale trosmenski rad u mnogim fabrikama. Od 1947. do 1953. u Jugoslaviju je po tom osnovu ušlo - devet milijardi ondašnjih dolara.

"Imamo pogoršanje političkog stanja i ozbiljne političke posledice zbog privrednih prilika u zemlji", mogao je samo da konstatuje Josip Broz na sednici Politbiroa SKJ novembra 1954. godine.

"Privredne prilike" bio je Brozov eufemizam za privredni sunovrat koji je godinu dana kasnije harao Jugoslavijom. Nije samo odsustvo američke pomoći ohladilo privredni rast, bilo je tu mnogo više domaćih razloga: planska privreda, administrativno upravljanje ekonomijom, potpuno isključivanje tržišnih principa, skupa proizvodnja koja se "pokrivala" stalnim povećavanjem cena, niska efikasnost koja je uslovila slabo korišćenje kapaciteta, rast proizvodnje zasnovan na rastu zaposlenosti, zapostavljanje prerađivačkih kapaciteta i sektora usluga i opsednutost "modernizacijom" vojske... Kako su godine prolazile, tako je cvetala politika ujednačenih plata (i životnog standarda), kupovna moć građana bila sve manja (domaćinstva su četvrtinu prihoda trošila na hleb), a obećano blagostanje stalno je odlagano u "svetlu" budućnost.

Rezultat na kraju 1956. godine bio je stagnacija proizvodnje, pad nacionalnog dohotka, pad potrošnje, gomilanje robe za koju nije bilo kupaca... U takvim okolnostima partijski vrh odlučio se za populizam koji je Tito formulisao rečenicom: "Sadašnja generacija uložila je mnogo truda u izgradnju zemlje, sada zaslužuje da živi bolje i neki zadaci moraju da se ostave i budućim generacijama."

Plašeći se zaraznog širenja nezadovoljstva (iz Mađarske i Poljske) i zaoštravanja političkih prilika, Tito je smislio plan da se zaposlenima povećaju zarade, ali da im se kroz politički rad objasni da je bolji životni standard moguć samo povećanjem produktivnosti i smanjenjem radne snage u preduzećima. Dozvoljen je veći uvoz sirovina i repromaterijala ne bi li se povećala iskorišćenost kapaciteta u proizvodnji robe široke potrošnje, više je ulagano u infrastrukturu, transport i trgovinu. Rast je "podmazan" sa 100 miliona dolara koje je Savezna Republika Nemačka dala Jugoslaviji kao obeštećenje za prinudni rad u vreme Drugog svetskog rata i 30 miliona dolara (u zlatu) pristiglih iz SSSR-a. To se odmah odrazilo na godišnju stopu rasta (13,3 odsto) i na industrijsku proizvodnju koja je 1959. bila 2,5 puta veća nego 1952. godine.

 

Junski događaji '68. bili su nož u leđa pristalicama privredne reforme, opelo tržištu i podrška birokratiji da, u ime ukidanja socijalnih razlika, zaustavi racionalizovanje proizvodnje i podsticanje tržišnog poslovanja


"Nezdrava kretanja" početkom šezdesetih godina bila su siguran put u - novu ekonomsku krizu. Da bi se kriza sanirala, osmišljena je "mini" privredna reforma iz 1961. godine koja je predviđala decentralizaciju i liberalizaciju ekonomskog sistema. Već 1961-1962. godine lični dohoci se, pod firmom izjednačavanja prava u socijalizmu, povećavaju 23 odsto, ali bez pokrića u produktivnosti koja istovremeno raste samo 3,4 odsto. Radna filozofija "radio - ne radio, svira ti radio" prepolovila je stope rasta industrijske proizvodnje (7,1 i 6,7 odsto) i društvenog proizvoda (5,6 i 4,3 odsto), što je dovelo do pada broja zaposlenih i teškoća u otplati stranih kredita. Potrošnja iznad mogućnosti izazvala je nestabilnost unutrašnjeg tržišta koju je pratio stalni rast cena. A razliku između niske produktivnosti i povećanih plata direktori društvenih preduzeća rešavali su novim "izumom" - povećanjem cena "novih" proizvoda. Zapravo, to su bili stari proizvodi, ali prepakovani i našminkani pa su se kao takvi kvalifikovali za nove cene. Savezni zavod za cene primio je 1961. godine 12.800 molbi za povećanje cena, a 1962 - 69.000. Samo 1964. godine na jugoslovenskom tržištu pojavilo se 25.000 "novih" proizvoda, što govori o razmerama "kreativnosti" direktora društvenih preduzeća.

Liberalizacija uvoza dodatno je onesposobljavala domaću privredu koja je gomilala zalihe gotove robe i radila sa smanjenim kapacitetom. Bez obzira na takva kretanja, kupovna moć dodatno je pumpana kreditima, potrošački krediti su "išli ko alva", Jugosloveni su se sve više okretali potrošnji. Kupovana je konfekcija, nameštaj, bela tehnika, televizori, putovanja u Trst postala su statusni simbol... Počelo je raslojavanje društva, nastajala je srednja klasa. Zbog svega toga morao je da reaguje Tito. On se na proširenoj sednici Izvršnog biroa CK SKJ februara 1962. založio za usporavanje ekonomske liberalizacije, kritikovao je "rasipanje", putovanje u inostranstvo "bez potreba", "nepotrebno kupovanje automobila" i njihovo korišćenje u lične svrhe, ali i "vrlo brzo povećanje raspona plata" koje je davalo povoda radnicima da govore kako se "kod nas opet stvara buržoazija".

Niz mera iz 1964. otvorio je put slobodnijem delovanju tržišnih zakona i potiskivanju administrativne intervencije u privredi. Ukinuti su državni investicioni fondovi - savezni, republički i lokalni, a njihova sredstva preneta su u banke. Ukinut je i doprinos iz dohotka u osnovnim granama privrede i obrazovan fond Federacije za brži razvoj privredno nedovoljno razvijenih područja zemlje. Bio je to uvod u veliku privrednu reformu. Ali sada su pristalice nove reforme imale novu strategiju - da pre početka reforme pripreme teren među partijskim članstvom. To se dogodilo u decembru 1964. godine na 8. kongresu SKJ kada je postignut formalni politički konsenzus unutar partije za dalje temeljne ekonomske reforme koje će biti obelodanjene u junu 1965. godine.

Paket reformskih zakona, kao najsnažniji pokušaj posleratne revitalizacije jugoslovenske ekonomije na tržišnim principima, odobrio je Drugi plenum CK SKJ 17. juna 1965, a 24. juna podržala ga je i Savezna skupština. Bio je to dubinski zaokret prema tržištu, kapitalizmu i kapitalističkom društvenom modelu. Privreda - do reforme podsticana inflacijom, hranjena dotacijama i regresima, štićena carinama, snabdevana iz skupog uvoza i ekstenzivno razvijana - našla se u situaciji da posluje na način suprotan onome na koji je navikla.

Postojalo je nekoliko ključnih razloga za veliku reformu. Autorima programa bilo je važno da povećaju motivaciju radnika (veća plata - veća efikasnost) i da demotivišu direktore u razmišljanju kako će gubitke njihovih preduzeća i dalje pokrivati država. U makroekonomskom smislu, morao se reformisati neodrživ sistem kontrolisanih cena kojim je država, preko podsticaja i subvencija, usmeravala razvoj privrede. Zatim je morao da se reformiše spoljnotrgovinski sektor. Država je od 1962. stimulisala izvoz pojedinih proizvoda i tako pokrivala njihov gubitak zbog visoke cene proizvodnje u odnosu na svetske cene. Od 1962. do 1964. potrošeno je 400 miliona dolara na subvencionisanje izvoza, što je bilo 20 odsto ukupno ostvarenog izvoza. Reforma iz 1965. uključivala je devalvaciju dinara (1. 1. 1966. devalvacija i denominacija dinara u odnosu 1:100), smanjenje carinskih zaštita i izvoznih subvencija da bi se omogućila konkurentnost domaće privrede na svetskom tržištu. Fokus je bio na konvertibilnosti dinara kao jedinom načinu da proizvodi jugoslovenskih preduzeća budu merljivi na svetskom tržištu. Ali ključna premisa velike reforme iz 1965. bila je - tržišno poslovanje.

 

Josip Broz i dogmatska struja u SKJ jedva su dočekali i oberučke prigrlili zahteve "šezdesetosmaša"


Cilj je bio i da se preduzeća osamostale u raspodeli dohotka "prema svojim potrebama". U periodu 1961-1964. preduzećima je ostajalo 46 odsto od ostvarenog prihoda za investicije i lične dohotke, a novom preraspodelom iz 1965. preduzećima je ostajalo 71 odsto prihoda. Naravno da je to u praksi značilo povećanje ličnih dohodaka. Uprkos usporavanju proizvodnje došlo je do naglog rasta ličnih dohodaka jer su preduzeća umesto da ostvareni prihod troše za poboljšavanje poslovanja i razvoj, potrošila na rast plata. Ideja je, međutim, bila da se plate povećavaju samo u preduzećima koja uspešno posluju, ali je u praksi pobedio egalitarni princip pa su plate podignute i radnicima u gubitaškim preduzećima. Pošto su plate "pojele" prihod kojim su raspolagala preduzeća, onda su direktori morali da kod banaka uzimaju kredite za razvoj ili tekuće poslovanje.

Banke su trpele snažan pritisak privrede i morale su da ograniče kreditiranje, što je dovelo do velike nelikvidnosti, pada proizvodnje i zaposlenosti (stopa rasta zaposlenosti sa 5,9 odsto u periodu 1954-1965. pala je na jedan odsto u periodu 1966-1970). Nezaposlenost je lečena tako što su otvorene granice pa se broj radnika koji su otišli da rade u inostranstvo povećao sa 138.000 u 1964. na 401.000 u 1968. godini).

Uporedo sa sistemskim zakonima donete su i mnoge operativne mere. Na primer, povećane su cene proizvoda i usluga u proseku 24 odsto (67 odsto cena industrijskih proizvoda povećano je u skladu sa svetskim cenama, 12 odsto prema troškovima proizvodnje, a 21 odsto cena nije se kontrolisalo). Sve zajedno - rast ličnih dohodaka, lične potrošnje, investicija i industrijskog razvoja - uslovilo je rast inflacije. (Istina, inflacija je u 1966. godini suzbijena, cene su ostale stabilne sve do 1969. godine, standard je ponovo počeo da raste, postepeno se smanjivao udeo najnižih plata u ukupnoj masi ličnih dohodaka, izdaci za ishranu su opadali, a štednja stanovništva u bankama se uvećavala).

Među pozitivne efekte reforme "pišu" se efikasnija organizacija proizvodnje, uvođenje novih tehnologija, poboljšanje kvalifikacione strukture, porast produktivnosti rada, povezivanje sa svetskim tržištem i uključivanje u međunarodnu podelu rada, ograničavanje uloge države u investiranju i neposrednom raspolaganju akumulacijom...

Tajna ili poluglasna propaganda protivnika (jedan britanski diplomata u to vreme stacionaran u Zagrebu tvrdio je da iza te manipulacije stoji Rankovićeva Udba) svakodnevno je širila parole o raspadanju društva i krizi privrede. Nudili su se stari spasonosni recepti - centralizam, snažna država, planiranje umesto tržišta, partija kao nosilac vlasti, režim "čvrste ruke". Još početkom 1965. na prvoj sednici Izvršnog komiteta CK SKJ Blažo Jovanović, predsednik Ustavnog suda Jugoslavije, primetio je: "Znate, biće u pravu Staljin, mi idemo u kapitalizam." I Edvard Kardelj, najbliži Titov saradnik i partijski ideolog, na jednoj sednici Centralnog komiteta iz 1965. godine kaže: "Mi imamo svoj socijalistički sistem i neka niko ne misli - iako nam to Sovjeti spočitavaju - da mi sad idemo u kapitalizam i da smo izdali socijalizam. Mi ništa nismo izdali. Mi imamo socijalističko samoupravljanje, to je naš cilj."

 

Već 1961-1962. godine lični dohoci se, pod firmom izjednačavanja prava u socijalizmu, povećavaju 23 odsto ali bez pokrića u produktivnosti koja istovremeno raste samo 3,4 odsto. Radna filozofija "radio - ne radio, svira ti radio" prepolovila je stope rasta industrijske proizvodnje (7,1 i 6,7 odsto) i društvenog proizvoda (5,6 i 4,3 odsto)


Otpori su stizali i iz privrede. Strah od konkurencije razvijenijih privreda ispunjavao je mnoge direktore društvenih preduzeća koji su godinama koristili državne jasle da bi se zaštitili od rizika nerentabilnog poslovanja. Strah je "okivao" i radnike koji su se bojali zatvaranja preduzeća i gubitka posla u uslovima neravnopravne utakmice s daleko razvijenijim i produktivnijim privredama. Ali radnici nisu bili uplašeni samo zbog gubitka sigurnog radnog mesta. Njih je sve više ljutilo naglo i izraženo socijalno raslojavanje. Mirenje s egalitarizmom (jednakost u siromaštvu), traženje radne sigurnosti i ravnodušnost prema neopravdano visokim troškovima proizvodnje bili su rasprostranjeni među radnicima kao stečena navika iz dugo održavanog administrativnog sistema upravljanja privredom. Zato su radnici prelaz na tržišnu privredu doživljavali kao vid eksproprijacije svojih prava ostvarenih u revoluciji i kao uzrok stvaranja nove "crvene buržoazije". Počele su da se šire optužbe da se u bankama, osiguravajućim zavodima i veletrgovini stvaraju centri otuđene moći i da se banke "rukovode sticanjem profita".

Sistemom spojenih sudova "nejednakost u siromaštvu" odmah se pretvorila u idejno-političko pitanje socijalne diferencijacije jer je raslojavanje ugrozilo olako davana obećanja o socijalnoj jednakosti i besklasnom društvu. Radnička klasa se bunila jer su je ekonomske reforme sprečile da postane gospodar proširene reprodukcije. I ratna garda razmetljivih kaćipera i kostimiranih nikogovića okupljena u dogmatsku struju unutar SKJ (nesposobna, neproduktivna i skupa) osetila se ugroženom. Jugoslavijom se širio bauk - kapitalizma. Socijalistička klijentela (radnička klasa, direktori, deo političke i državne elite) bila je paralizovana strahom od restauracije kapitalizma. U visokim partijskim krugovima artikulisan je stav o potrebi "sprečavanja pokušaja da se, pod vidom udruženog rada, formiraju privatna preduzeća". Klijentelističke grupe brzo se udružuju, pa je neuspeh reforme bio očigledan već krajem 1965. godine. Učvršćivanje partijske discipline na Trećem plenumu CK SKJ (februar 1966) sugerisalo je da su prevagu unutar partije odnele reformske snage. To je bio samo kratkoročni uspeh. Snage su se grupisale i spremala se lomača za veliku reformu iz 1965.

Ima mišljenja da razlog kraha reforme nije bio u njenim negativnim društveno-ekonomskim posledicama (socijalno raslojavanje, nezaposlenost) već u nedostatku političkog "začina" - demokratije i višepartijskog sistema - koji bi joj dao "i ukus i miris".

Moguće je da takav zaključak ima smisla. Jer bez tog "začinskog dodatka" Jugoslavija se vrtela u začaranom krugu popravljanja socijalizma i samoupravljanja, nesposobna da iskorači u sistem kojim dominiraju privatna svojina, tržište i pravna država.

Neki teoretičari smatraju da je velika privredna reforma bila tek početak i samo nagoveštaj, a da je tek u sledećoj fazi trebalo da dođe do ključnih sistemskih društvenih i političkih promena koje bi značile uvođenje demokratije i kapitalizma.

 

Reagujući na negativne društveno-ekonomske posledice privredne reforme iz 1965. godine, studenti i njihovi "žirondinci" izvukli su naoštrenu levičarsku giljotinu tražeći - više socijalizma, više samoupravljanja, više jednakosti, više borbe protiv bogataškog sloja


Međutim, protivnicima je već bilo zlo i od onoga što je urađeno, a nisu smeli ni da sanjaju šta se još sprema, pa su rešili da sve to - zaustave. "Šezdesetosmaši" su se pojavili kao idealni izvođači radova. Reagujući na negativne društveno-ekonomske posledice privredne reforme iz 1965. godine, studenti i njihovi "žirondinci" izvukli su naoštrenu levičarsku giljotinu tražeći - više socijalizma, više samoupravljanja, više jednakosti, više borbe protiv bogataškog sloja. Takozvano socijalno raslojavanje ("koje se zaklanja iza principa nagrađivanja prema radu, a nije na njemu zasnovano") bilo je klasičan spin jer u stvarnosti toga nije bilo u tim razmerama kako su predstavljali protivnici reformi. Naime, statistički podaci pokazuju da je krajem šezdesetih godina u Jugoslaviji samo dva odsto stanovništva živelo na nivou standarda srednje klase (mereno standardom visokorazvijenih zemlja) i da se tek 10 odsto stanovništva približavalo standardu srednje klase.

Josip Broz i dogmatska struja u SKJ jedva su dočekali i oberučke prigrlili zahteve "šezdesetosmaša".

Tito ne okleva mnogo. Već 9. juna, bez znanja partijskog vrha, drži govor u studiju Televizije Beograd i zaključuje da su studentske demonstracije posledica nagomilanih slabosti u zemlji, sporosti u rešavanju problema i nedovoljnog jedinstva rukovodećih ljudi u sprovođenju mera. "Investicije su zasenile ljude do te mere da su zaboravili na čoveka", konstatuje Broz. Savet Beogradskog univerziteta istog dana izražava "duboku zahvalnost predsedniku Titu", a Savez studenata Jugoslavije u svom saopštenju ističe uverenje "da će radnička klasa, studenti i omladina i sve progresivne demokratske snage našeg društva, predvođeni drugom Titom i SKJ, krenuti u odlučnu borbu da njegove reči pretvore u delo i akciju, u revolucionarni čin i time otvore novu epohu naše socijalističke revolucije".

Mediji su izveštavali da su studenti dočekali Titove reči oduševljeno i kao potvrdu ispravnosti svojih protesta. "Izašli su iz svojih aula i uhvatili se u kozaračko kolo. Parole: Mi smo Titovi, Tito je naš! Pesma: Druže Tito, ljubičice bela", egzaltirano su javljali izveštači s lica mesta.

Junski događaji '68. bili su nož u leđa pristalicama privredne reforme, opelo tržištu i podrška birokratiji da, u ime ukidanja socijalnih razlika, zaustavi racionalizovanje proizvodnje i podsticanje tržišnog poslovanja.

Brže-bolje posle Titovog govora tog istog 9. maja Predsedništvo i Izvršni komitet CK SKJ doneli su "Smernice" koje su bile platforma za rešavanje nagomilanih problema i uklanjanja izvora kriznih stanja. Partijski vrh podržavao je zahteve i predloge studenata koji su bili usmereni na ubrzavanje razvoja društva u pravcu samoupravljanja i neposredne socijalističke demokratije. Još se mastilo nije ni osušilo na tom načelnom (kao i u slučaju mnogih drugih partijskih) dokumentu, a on je bio zaboravljen.

Studentski protest i "Smernice" otupeli su oštricu privredne reforme. U vrhu partije prednost su zadobili dogmati i SKJ je ustuknuo u suočavanju sa političkim i socijalnim posledicama reforme. Da bi se umirili siromašniji slojevi stanovništva, uvedena je kategorija "minimalni lični dohodak". Oprobani recept "rešavanja" strukturnih ekonomskih problema, niske produktivnosti i socijalne jednakosti nastavio se neprestanim zaduživanjem i u sedamdesetim godinama.

U političkom smislu godine koje su dolazile bile su razrada zahteva studentskog protesta iz 1968. godine.

Pripremajući se za 10. kongres SKJ i donošenje novog Ustava, partijski teoretičari tražili su rešenja za novu koncepciju samoupravljanja, koja bi "osigurala skladniji i dinamičniji razvoj društveno-ekonomskih odnosa", još jače štiteći interese radničke klase od antisamoupravnih snaga. U razvijanju te koncepcije glavnu ulogu imao je Edvard Kardelj. Najvažniji pravci budućeg društvenog razvoja izneti su u Platformi za pripremu stavova i odluka 10. kongresa SKJ, objavljenoj juna 1973.

U njoj je samoupravni sistem označen kao etapa na putu od kapitalizma, preko početne faze socijalizma, do Marksove "asocijacije slobodnih proizvođača", to jest do komunizma. Naglašeno je da postojeći sistem u Jugoslaviji sadrži elemente i buržoaskog i socijalističkog društva, te da najpre mora da savlada elemente starog u svojoj osnovi. Samoupravno socijalističko društvo označeno je kao jedan od oblika diktature proletarijata. Neuvažavanje te činjenice vodilo je degradiranju radničke klase od subjekta na objekt. S obzirom na "prelaznost" tekuće etape, postavljen je najopštiji naredni zadatak - prelaženje na udruživanje rada i sredstava. Platforma se, odbacujući raniji "fetišizam da tržište automatski rešava sve probleme", izjasnila za slobodu tržišta, ali tržišta koje je moralo da odražava društvene odnose u proizvodnji, a ne da omogućava "nekritičko prenošenje kategorija kapitalističkog društva u naše uslove". Novi Ustav SFRJ (februar 1974) i 10. kongres SKJ (maj 1974) prihvatili su koncepciju samoupravljanja zasnovanu na udruženom radu. Kardelj je izmislio novi tip društvenog uređenja - samoupravna demokratija. Četiri godine kasnije na 11. kongresu SKJ, (jun 1978) Kardelj promoviše pojam "pluralizam samoupravnih interesa" na kojem počiva novi sistem - socijalistička demokratija. Njena suština je u neposrednom učešću radnih ljudi u okviru delegatskog sistema pri rešavanju svih društvenih pitanja.

Dugoročne posledice studentskih demonstracija bile su vladavina dogmatskog oblika samoupravnog socijalizma i već patentirana kupovina socijalnog mira zaduživanjem u inostranstvu. Te posledice trajale su sve do nove krize krajem osamdesetih i velike ekonomske reforme Ante Markovića.

 

 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Toni
18.06.2018 - 09:08
fanatastičan tekst
ko je autor teksta?