Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

Reportaža iz Krume: Najmračnija priča ratova devedesetih i zloglasna "Žuta kuća"

Još jedno privođenje Ramuša Haradinaja ponovo je vratilo u etar priču o zločinima nad Srbima, a Mihailo Medenica se priseća kako su pre nekoliko godina reporteri Nedeljnika bili prvi Srbi koji su uspeli da se vrate iz zloglasne Krume, a da su videli staru školu u kojoj je devetnaestogodišnjem Srbinu, kako je to opisao zaštićeni svedok Tužilaštva za ratne zločine, izvađeno srce naživo
Piše Mihailo Medenica, foto Igor Pavićević
Datum: 05/01/2017

Reportaža iz Krume: Najmračnija priča ratova devedesetih i zloglasna "Žuta kuća"

Zora će. Nasukalo se nad Prizrenom nebo na planine i poparalo... Mujezin zove s minareta, zora će. Gledam u kukuruze, dvojica besomučno tuku štapovima, čujem urlik psa prebijene kičme. Tuku opijeni smrću. Lešinu. Više se ne čuje urlik, ali tuku. Ne mogu da prekinu, smrt lako opije... Gledam u žar cigarete da skrenem misli. Ko da gori Paštrik, baš tako izgleda žar ko zna koje po redu cigarete.

Ćutim kad me je strah. Palim jednu na drugu i ćutim. Volim da čujem srce kako divljački lupa, valjda je ljudski plašiti se?

Mrzim ovaj put, gadi mi se svaki metar staze koja vodi ka Albaniji, ovakvim zorama njime su kidnapovani Srbi odvođeni s Kosova.

Da li su kroz prljava stakla gledali isto kud i ja: kišu na kukuruzu, kako se Drim lakta između Paštrika i Koritnika, Prokletije za leđima, zadnje kuće Prizrena preko nedostižnih livada?

Ne znam mu ime, tek da nije navršio ni dvadesetu, seosko dete, rasčupane smeđe kose i lica izobličenog od batina. Ne znam da li je pogledao u Vrbničko jezero, da li je tada mirovala kao sad, da li ga je barem ono ožalilo dok su ga krvnici udarali da prekrate put?!

Valjda će doći? Katunar iz dalekog planinskog sela, vodič koji će nas odvesti do Krume, dogovorili smo se da čeka kraj puta na prvim metrima Albanije. Ne zna zbog čega želimo tamo gde i oni, katunari, slabi i nevoljno navraćaju. Kruma je odvajkada na zlu glasu - selo krvne osvete, krvnika i drumskih razbojnika kojih je puna ova prokleta bestragija.

Valjda je on? Prilazi kolima, otvara vrata i seda.

 

 

"Mirmenđes", jutro jeste, koliko je dobro bog sveti ne zna?! Sigurno neće biti, samo li u Krumi nanjuše ko smo i posumnjaju zbog čega smo tu.

Pokazuje da skrenemo u Kuks, zloglasnu kasabu severa Albanije. Kroz nju su ušli konvoji nesrećnika putem bez povratka. Nema slova o nestalim Srbima bez spomena Kuksa.

Smrdljiva kasaba se budi. Šota Galica bdi nad njom i namernicima koji se iskradaju put planine. Šota, žena Azema Bejte, dreničkog krvoloka s početka prošlog veka. Veći krvolok od njega. Volela je, kažu, da na prepad sabere srpske čobančiće i poseče jednim zamahom dimiskije, igrajući potom nad razdrobljenim telima...

Da li su ono mučeno seosko dete naterali da pogleda u nju, u živo mermerno lice, udarajući ga da prekrate put? Ono dete o kojem monstrum "pokajnik" govori, opisujući kako je molio za život dok ga je svesnog i prestravljenog sekao na školskim klupama, čupajući mu srce! Sreća, do katunara još nišu došle vesti ni da je umro Enver Hodža, pa i ne pretpostavlja zbog čega hoćemo tamo gde i oni nevoljno svraćaju - u Krumu!

"To su loši, zli ljudi, ne vole nikog i niko ih ne voli", svaka mu reč odiše strahom, znojave šake briše o poderanu majicu, gledam ga u retrovizoru kako se vrpolji i osvrće da ga ko nije video u kolima, jer ovde ni tablice takozvane Republike Kosovo nisu baš nikakva garancija.

"Mogu li ja?", pita, pružajući veliku šaku, prstiju oteklih od težačkog rada, između sedišta. Ćutke mu pružam paklicu, nervozno je otvara kidajući stranice, polako se putem penjemo u planinu.

Samo ova staza vodi u Krumu i iz nje. Nimalo me ne raduje činjenica da ćemo biti prvi Srbi koji su se vratili iz nje. Nadam se da hoćemo? Katunar bi nas prokazao samo da zna zbog čega smo se zaista uputili u planinu?! Plaćen je da ne pita. S tim novcem može dva meseca da ne nadniči.

"Je l' bilo ovde OVK tokom rata", mada sam prijatelju za volanom obećao da neću pred katunarom pominjati ništa što bi moglo nagovestiti našu nameru, moram, otelo mi se, želeo sam da se otme...

"Ne znam ja to, bilo je, valjda?! Bilo je, ne znam ja to", znam da sad on mene gleda u retrovizoru, osećam kako ljutito "otresa" dim cigarete iz nozdrva, shvatajući prevaru. Rečeno mu je da dvojica Srba žele u Krumu kako bi videli staro albansko selo. Rečeno mu je da ne pita, a nama da ne govorimo više od onog što mu je zajednički prijatelj servirao kao istinu vrednu dvomesečne zarade u nadnici.

Daleko smo u planini. Još dosta ima do sela. Nekada jedna od glavnih baza OVK i mesto u kojem se Bog pokajao što je stvorio čoveka!

"Ima li još razbojnika po putevima", suvislim pitanjem prijatelj za volanom prekida tišinu.

"Ima, ali manje! Uglavnom vrebaju one koji su sami u kolima, ili idu pešice", utešno, nema šta. Možda nas barem jedna nevolja zaobiđe, mada teško da na ovoj stazi išta može i da nas zaobiđe i mimoiđe.

Vozimo tik uz ivicu zemljanog puta. Pod nama je nekoliko stotina metara duboka provalija. Samo da točak prokliza i...

 

 

"Koliko ih je na dnu jezera", skamenio sam se čuvši, mada znam da preplašenom katunaru nije ni na kraj pameti ono što je meni. Zaista, nebrojeno ih je na dnu jezera, ali unakaženih leševa Srba kojima su u prokletom selu povađeni organi. Negde s ovih litica su ih kao lešine pregaženih životinja bacali u taj plavi neviđbog. I ono mučeno seosko dete tršave smeđe kose. Rasporeno. Grudi razmknutih ko žaluzine. Bez srca u njima...

"Eno je Kruma", katunar je vrisnuo sa zadnjeg sedišta, udarivši svom snagom znojavim šakama o butine. Baš kao da je i njemu poslednje...

Osećam paničan strah. Stojimo na poslednjem prevoju pred selom, jasno nas vide iz njega. Osećam gađenje, povraća mi se pri pomisli da moram ćutke trpeti poglede ljudi koji su jednako ćuteći slušali krike rasporenog deteta dok doziva boga i majku!

Da li su znali šta se događa u selu? Morali su znati! To je tek nekoliko kuća u vukojebini, a urlik je parao planinu. Ne želim da osuđujem, ali to činim. Trupla su kao metri drva vožena selom i bacana u provaliju odmah uz prve kuće. Valjda su morali znati? Čuje selo kad petao cikne na panju, a ne kad živa čoveka...

"Vozi polako i mahni svima koji pogledaju ka nama, kao da ih znaš", bule izviruju iz kapija, za njima i muške glave, terajući ih u dvorišta. Ovako su i tog jutra kada je, nalik tolikim jutrima, zemljanim putem prošao konvoj živih mrca, još ne znajući da su umrli još na raskrsnici u Kuksu, gde se s lošeg asfalta put odvaja u planinu.

Prelepa je! Kao i sve toliko prokleto, prelepa je!

Putem naviše prolazimo prve avlije. Da li si stigao da ih vidiš, mučeniče, dok su te vozili selom? Jesi li se nadao da ćeš ponovo videti svoje?

Čini mi se da čuju kako mi srce divlja. Rukom pokrivam da ne vide kako dobuje, kidiše, ko pseto na lancu na neznance...

"Rekao sam vam, loši, zli ljudi, vidite kako gledaju?! Ima toliko lepih starih sela, zašto smo morali baš ovde", ćuti, katunaru, ne miči usne, ne diši, ne trepći...

Kako prođemo koju kuću tako iz nje istrče deca i stanu na put. Pujdaju pse da trče za kolima. Prolazimo centrom, blato prska pod točkovima, starci u čajdžinici izviruju sa trema, neka teška muzika odjekuje iz nje.

"Hoćemo nazad, evo videli ste, nema bogznašta", ne, dobri moj težaku, ne kad smo do ovde stigli, ne kad smo već okaveženi i prostreljani pogledima.

"Gde je škola", pitam, gleda me u čudu, kao da nešto zna?

"Evo je, gore, vidiš", pokaza na veliku, novu zgradu, pa spusti ruku da ko ne vidi.

Ne, to nije ta iz priče onog krvoloka! Mora biti manja, mnogo manja, trošna, ni po čemu drugačija od ovdašnjih čakmara...

"Ima jedna, ali ta više ne radi, ne vidi se od nove, ako na nju misliš, ali ne znam šta će ti ona, neugledna je i zatvorena...", prolazimo uskim prolazom između kuća, jedva koliko da se kola provuku, vidim je, možda baš onako kako si je i ti video dok su te udarali i vukli ka njoj, nesrećniče kome ni imena ne znam, da ga barem u nemoj molitvi pomenem...

 

 

"Nemojte, molim vas! Nemojte, još sam dete! Šta sam ja kome skrivio?! Nemojte, majka će mi presvisnuti od tuge", uzalud moliš, nevini seoski dečače, stisak ne popušta, još samo korak do trulih drvenih vrata dvospratne kuće... Čuješ smeh, ponešto razumeš od psovki, jedva vidiš kako se zaleću da te šutnu i udare. Drže te pod miškom da ne posrneš. Pridignu svaki put kad se poviješ od udaraca, vuku ka školi. U njoj i jeste mesto deci, zar ne?

Plače mi se! Povratio bih. Vrisnuo! Pitao ljude da li su čuli urlike iz učionice u prizemlju? Da li su privili svoju decu uz sebe i zapušili im uši? Da li su se zorili i slavili ulicama igrajući kao Šota uz vapaje detata bačenog na školske kupe i rasporenog kao plišana igračka? Morali su čuti, škola je u centru, selo se svilo oko nje. Mora da je urlik poplašio i zveri u planini...

"Gospodi ga pomiluj", čujem mog sabrata Igora. Fotografiše koliko može i ponavlja te tri reči nebrojeno puta.

Deca ne prilaze staroj školi. Ni blizu. U samom je dvorištu nove, zabravljena, letvi zakovanih preko prozora, ućutkana...

"Već smo mnogo sumnjivi! Ko se još toliko mota oko napuštene škole i fotografiše je", dosta, ubogi katunaru, prekini! Ćutimo za dušu nesrećnog deteta, za duše svih njegove sudbine na ovom prokletom mestu! Više me nije strah! Bićemo prvi Srbi koji su se vratili iz Krume, mada je to poslednje o čemu razmišljam. Smrt nije neproverena glasina, moj Kusturice.

Gledam prokletnicu što duže mogu. Kroz koji je prozor mučeno seljače poslednji put videlo nebo, dozivajući Boga da se okrene...

Šta li su rekli deci, zbog čega ne idu u školu? Da li su više ikad seli za klupe na kojima su dvojica krvnika držala noge detetu dok je treći zabadao sečivo pod grkljan, vukući niz grudi? Na šta su mirisali časovi dok je učitelj pričao o "pravednoj" borbi sabraće s Kosova?

"Najbolje da sednemo na kafu, tako ćemo biti manje sumnjivi nego da samo okrenemo i krenemo iz sela! Bojim se, krenuće neko za nama", gadim se sebi što ispijam kafu na tremu s koga se najbolje videla škola. Muzika i sada preglasno bije s tranzistora. Da li ih još progone krici?

"Turisti! Malo im pokazujemo Albaniju, da vide kakva su planinska sela", vidim senku čoveka kojem se katunar pravda, stropoštala mi se preko leđa svom silinom. Ne podižem pogled, brojim cigarete u poderanoj kutiji, znam da mi gleda u brojanice na ruci...

Ne znam ni šta je naručio, pijem to što je bačeno pred mene na prljav drveni sto. Uvek cupkam nogom kad sedim, ali sad, čini mi se, tresem čitavu planinu. Ljudski je valjda plašiti se, samo što više ne osećam strah, barem ne onaj što ga oseća lovina u begu.

Ne osećam strah od ljudi, već strahujem za njih, nadajući se da ništa nisu znali, da nisu čuli, da nisu prokleti kao što će Kruma doveka biti?

U selu se čuje kad petao "vrisne" na panju, a ne kada čoveka, dete...

Ne mogu više da sedim! Stolice su dovoljno stare da su to iste one na kojima su i kasapi sedeli, pokušavajući da napiju zver u sebi, ili da joj nazdrave? Starci prezrivo gledaju ka nama. Katunar govori na albanskom, klimamo glavom praveći se da ga razumemo. Ustajemo pre nego što je jedan od staraca u sakou prebačenom preko ramena stigao do našeg stola.

 

 

S vrha stepeništa gleda za nama. Nešto govori. Ulazimo u kola. Pokušava da upalim cigaretu, pada mi pod noge, besno sam je zgazio, mada mi je ponajmanje kriva. Panično pokušavam da sastružem već skorelo blato s nogavica. Ne želim da ponesem ništa iz ove prokletije! Osećam kako mi znoj sa šaka probija pantalone i natapa butine...

"Samo teraj što pre odavde, brate, molim te! Da niko nikada više ne vidi ovu đavolju kasabu...", kamenje pršti pod točkovima i lupa o dvorišne kapije.

Bule sklanjanju decu s ulice, psi laju na bule, muškarci zamahuju kamenicama...

Kako prelepa bestragija. Kruma se više ne vidi, skoro da Paštriku čovek poveruje na reč da ništa nije znao. Sigurno bi se i tebi svidelo, mučeniče bezimeni, da ti se dalo da ovim putem i siđeš s planine...

Ućuti, prokletnice međaška! Ne likuj, to što se mi vraćamo ne znači da za Srbe ovo neće doveka ostati put bez povratka! Prokleta si koliko te ima!

Dok god sa trema čajdžinice bude tukle zurle da nadglasaju krike - prokleta si!

Mirmenđesi - jutro jeste, ali dobro - nije!

Možda katunaru - kupio je sebi dva meseca slobode, ili jeftino prodao mračnu tajnu dalekog sela u gori, ne znajući da to čini?!

Ili je znao? Znaju ljudi kad petao kukurikne na panju, a ne...


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.