Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Ispovesti

Rat u Jugoslaviji napravila su tri predsednika, tri novinara i crkva

Predsednik Olimpijskog komiteta Srbije i legendarni trener prvi put do kraja otvoreno o sebi: o odlasku u Jugoplastiku, košarci i svim trenerima, levičarskim ubeđenjima i ratu, susretu sa Đinđićem i Miloševićem, podršci studentima, sukobu sa Divcem, o Kukoču i Rađi, prijateljima u Hrvatskoj, kumu Vladi Kostiću, ali i o Milu Đukanoviću, Vučiću...
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 17/08/2017

Rat u Jugoslaviji napravila su tri predsednika, tri novinara i crkva

Foto Nedeljnik

Sa jednim od najvećih košarkaških trenera u bogatoj istoriji omiljenog srpskog sporta može se pričati o raznim temama: od politike do njegovih brojnih prijatelja u zemlji i inostranstvu. Približava se i Evropsko prvenstvo u košarci, gde bi Srbija najzad mogla da se vrati na mesto koje nam pripada, a protekle nedelje i predsednik Olimpijskog komiteta pratio je šta se dogodilo Ivani Španović.

O svemu tome je Božidar Maljković govorio u velikoj životnoj ispovesti za Nedeljnik. Pa ipak, nekako je bilo prirodno da se krene od trenutka kada je čitava Jugoslavija, a potom i Evropa, čula za njega. To je bilo kada se sa autsajderima iz Splita popeo na košarkaški tron Starog kontinenta, postavši tako čovek koji je bio dobrodošao u „nezgodnom" Splitu čak i za vreme rata.

 „Bilo je raznih priča, ali ovo je jedina istina o mom odlasku u Jugoplastiku.

Pitali su Acu Nikolića i Ranka Žeravicu, a preporuku za moj dolazak u Split dao je i Moka Slavnić, koji je neposredno pre toga radio u Jugoplastici. Nikolić je bio veliki autoritet, možda je u staroj Jugoslaviji bilo pet ljudi koji su Acu smeli da zovu telefonom. Zvali su ga Petar Skansi i Željko Jerkov da pitaju ima li nekog dobrog trenera, a Aca im je odgovorio: „Ima jedan koji je dobar, ali je mlad, a vi nećete takve." I prekinuo bi vezu.

Onda su pozvali Žeravicu, koji im je u svom stilu odgovorio: „Ima jedan, jeste mlad ali je dobar, moj saradnik je tri godine i biće bolji od mene."

Kada sam čuo da se Jugoplastika interesuje za mene - to je bilo veliko iznenađenje. Crvena zvezda je imala mnogo jaku upravu, koja je bila toliko ozbiljna da je mogla da vodi Jugoslaviju. Miljenko Zrelec, Radomir Šaper, Nebojša Popović, Voja Vuceljić, Mileta Babović, bivši jugoslovenski ambasador u UN Žujović, Miša Dragojlović, Braca Alagić, Aleksandar Gec. Vrhunski intelektualci, poznavaoci košarke. I da su oni vodili Jugoslaviju - sigurno ne bi bilo rata. Garantujem životom.

Uprava je odlučila - kada Žeravica iz bilo kojih razloga napusti klub, da ga ja nasledim. Bio sam pre toga najmlađi trener koji je uspešno vodio Radnički, i kada sam pristao da budem Ranku pomoćnik u Zvezdi, svi su se čudili - ideš s konja na magarca. Ali znao sam da će to da bude uspešna investicija. Da od Ranka mogu da naučim i zanat i život. I mnogo sam profitirao: naučio me je košarci, ali i ponašanju prema klubu, navijačima, novinarima, košarkaškim institucijama.

Jedna grupa ljudi iza leđa je, međutim, pozvala Vladu Đurovića, koji je te godine napravio odličan rezultat sa Zadrom. Pobedio je Cibonu u Zagrebu i napravio veliki bum. U sportu ima dobrih rezultata i čuda. Vlado je napravio malo čudo sa Petrom Popovićem, Stojkom Vrankovićem i ostalima. I bilo je normalno da Zvezda želi da uzme najboljeg trenera u tom trenutku.

I ja ostanem na livadi. A svi te hvale. Za Ušće se znalo da sam svake godine skakao rang više, a u Radničkom su igrači, sa Milunom Marovićem na čelu, napisali da im je zadovoljstvo da rade sa mnom i da mogu mnogo da nauče. Ali, završim na ulici, sa dvoje dece, bez prihoda. I ne znam kuda ću.

Da bih se malo oporavio od šoka, sednem u kola, tada sam imao crvenog „stojadina". Odem u Bački Brestovac, selo između Odžaka i Sombora, da se malo utešim, presaberem. A onda mi stalno počinju da naviru očevi saveti: pusti to trčanje za loptom, budi advokat, što sam ja zaista i želeo.

Nisam imao ni fiksni telefon, a mobilni nisu ni postojali. Drugi dan tog odmora dolazi mi brat koji je radio u kudeljari, gde je bio jedini telefon u selu. Kaže: „Traže te neki iz Splita, dogovorili smo se da dođeš u kudeljaru da se čujete u šest sati." I odem. Kad zove me Josip Bilić, moj pobratim, sekretar kluba, tajnik. I kaže da je Jugoplastika zainteresovana za mene. Mislio sam da je to nešto više od skrivene kamere. Gde mene nađoste?

I prekinem taj kratki odmor, i odem avionom u Split. Dogovorimo se za minut, a Jerkov mi kaže: „Dobar smo posao napravili. Gospu ti tvoju, kakve si ti imao reference od Nikolića, Žeravice i Moke, a ti pristao da radiš za ovako malu plaću." A ja: „Polako, daćete vi sve te pare", što se uostalom i desilo posle dve evropske titule.

A onda iz one nemaštine u Srbiji, iz koje nisam imao ni za benzin, prvu noć u Splitu provedem u Titovom apartmanu, koji se nalazio u parku, ali pošto sam alergičan na „mace", na prvi trening sam došao sa kijavičavim nosom i crvenim očima."

 

Sećate li se prvog susreta sa Tonijem Kukočem i Dinom Rađom?

Kukoču je bilo svejedno. On je tu došao da se igra, da zbog svog patološkog altruizma igra za druge. A Rađa me je gledao mrko, kroz zavesu, četiri-pet dana. Kada je shvatio da košarku znam pet puta više od njega, što jeste fundament trenerskog autoriteta, počeo je da mi veruje.

 

Šta je bio vaš trenerski kredo?

Ne morate ni da vičete, ni da udarate igrača da biste postigli rezultat. Kada autobus padne u reku, ljudi mahom poginu od panike. Kao trener nemam pravo kada je neko finale - i kad odlučuje jedan moj potez o tome ko ulazi u istoriju - da budem nervozan, već moram da budem psihološki dobro pripremljen i spreman, da moja glava bude hladna, bez obzira na to što mi u telu vri. Mada je košarka takav sport gde nekad morate da eksplodirate. Naš moto je bila maksima Fidela Kastra: Naša je obaveza da pobeđujemo.

Taj mir sam uzeo od profesora Nikolića. I želeo sam uvek kao trener da budem profesor. I da to znanje i gospodsko ponašanje primenjujem i na terenu i na ulici. U trenerskom poslu je 90 odsto diplomatije, a samo 10 odsto agresivnosti. I to sam tražio od igrača. Jedino sam ja mogao da razgovaram sa sudijama, da pravim tehničke greške. Kada sam čestitao Željku Obradoviću na poslednjoj evropskoj tituli, rekao sam mu: „Ti si jedini na fajnal foru vodio ekipu; kod ove trojice ostalih trenera, ekipa je vodila njih."

 

A ima li neki košarkaš koga ste baš kinjili? Ko je bio na tapetu?

Najviše sam maltretirao Perasovića, ali sada kada je postao odličan trener, posebno su me ganule njegove reči o meni kada je boravio u Beogradu. Danas mi te pohvale igrača mnogo više znače nego ikada.

 

U kakvim ste danas odnosima sa igračima Jugoplastike?

Ubeđen sam da bi svaka majka želela da uda svoju ćerku za mog igrača. Sa svima sam ostao veliki prijatelj. Rađa mi svake godine dolazi bar dva puta u Beograd. Sa Zoranom Savićem se redovno viđam u Marbelji. Duško Ivanović mi je kao član familije. Perasović isto. Onda moj Srbin Zoran Sretenović, takođe. Najdalje nam je otišao Kukoč, u Ameriku, sada igra golf. On je najbolji igrač kog sam trenirao. To majka retko rađa. Kukoč je u mladosti trenirao stoni tenis i dobijao reprezentativca Jugoslavije Zorana Primorca. Igrao je i fudbal u Hajduku izvanredno. I kada bismo profesor Nikolić ili ja nešto kritikovali igrače, stalno govorili - košarka se igra, ne može se igrati sa košarkom, Aca bi onda dodao: „Dobro, to ne važi za Tonija, ti se, Toni, igraj malo."

Kada sam odlazio iz Jugoplastike, rekao sam upravi - čuvajte mi Makedonca Pecu Naumovskog. On će biti najbolji igrač narednih deset godina. To vam ostavljam kao amanet. A onda me je Šolman pitao: „A šta ti je to amanet?" Nije znao. Objasnio sam mu.

Jugoplastika je bila najbolje organizovan klub, daleko bolja od Barselone ili Real Madrida, Limoža ili Panatinaikosa. Imali smo dobar unutrašnji život. Živeli smo kao familija, po principu bratstva.

Jugoplastika je, uostalom, bila i simbol raspada Jugoslavije. Jedino Albance s Kosova nismo imali u timu. Bili su u ekipi svi narodi i narodnosti. Jedan od najvažnijih ljudi, koji je imao zlatne ruke, bio je Slovenac Joža Blažič, lekar, koji je bio i pored Tita. Život mi je spasao. Napravio sam neki „incident" s lekovima koji su mi se izmešali u organizmu, stvorila se neka „bomba". Minuti su me delili od smrti. Da nije bilo Jože... Nažalost, ja sam njega ispratio u smrt. Nisam mogao da dozvolim da ode a da mu ne stisnem ruke s kojima nas je sve lečio.

 

A s kim ste se najviše družili van dvorane?

Najviše sam igrao tenis. Družio sam se sa ljudima sa Firula, tu sam upoznao Nikolu Pilića, Gorana Ivaniševića i njegovog oca. Goran je iz mog stana u Barseloni išao na turnire. Družio sam se naravno i sa Oliverom Dragojevićem na Gripama, sa Doris Dragović. Ponekad bi došao i Ivo Sanader, bio bi diskretan, u to vreme malo poznat, da bi kasnije, čini mi se, uz pomoć crkve politički uznapredovao.

 

Pretpostavljam da pamtite neke anegdote iz tih druženja?

Na prvom susretu sa Dragojevićem odemo da igramo balote. U Vodicama, gde imam kuću, gledao sam te balote, ali meni je to bilo dosadno i nikad nisam igrao. Pre nego što smo počeli, Oliver mi se pohvalio da ima nove naočare „ray ban", koje je ostavio sa strane. I kako ja bacim onu prvu kuglu, ona odskoči, i padne pravo na naočare, koje se razbiju na sto delića. Meni neprijatno, kažem - kupiću ti druge, a Oliver me zagrli - da si ti meni samo živ i zdrav.

A otac Petra Graša ima jednu od najboljih kućnih konoba. I sećam se, na zidu okačeno deset replika instrumenata. I kad u klubu primete da sam nervozan, nabave ribu sa Korčule, i odvedu me u tu konobu. Gospu ti, kažu, mora trener da nam bude miran. I kad se ujutru oko tri-četiri dobro zapijemo, Oliver bi skidao jedan po jedan instrument i svirao nam. Tada sam video šta znači apsolutni sluh.

Pio je samo konjak. Stalno sam ga kritikovao zbog pušenja, iako i ja ponekad zapalim. Uvek je imao kontrapitanje: „Oli bi ti doša na Rivu da me slušaš kada ja ne bi moga da pivam, ali samo da govorim i sviram klavir?" Ja kažem - da. A on - eto vidiš, pusti me da pušim, ne kvari mi gušt „marlbora".

A Josip Bilić, osim što je bio sekretar u klubu, bio je i teniski sudija. I sudi on čuveni meč Dejvis kupa Jugoslavija-Australija. I njihovom najboljem igraču Patu Kešu dva puta zaredom je dosudio „fut folt", prestup prilikom servisa. Keš poludi na Bilića, baci i razbije reket. I Jugoslavija, za koju su tada igrali Boba Živojinović i Marko Ostoja, pobedi velikog favorita.

Dirljivo je i danas kada odem u Split. Više me ne pozdravljaju samo ljudi koji pamte Jugoplastiku, nego njihova deca. Jugoplastika je ostala kao legenda. I ona je po meni večna. I nikad ta priča neće nestati.

 

Uspeh Jugoplastike dolazi u vreme kada već počinju ozbiljnije srpsko-hrvatske tenzije. Da li je bilo neprijatnih scena?

Stiže Đorđe Balašević u Split, ali jedna grupa ljudi mu preti, ne da mu da održi koncert. I Đole dolazi kod mene u kancelariju i pita šta da radi. Pošto sam čuo za te pretnje, setim se i kažem - imam rešenje. Koje, pita sav ushićen i pomalo zabrinut Balašević. Ispod tog tvog teget „lakost" džempera ćeš obući dres Tonija Kukoča. I dobije od našeg ekonoma originalni dres, ali mora da ga sačuva, jer ako ga izgubi, mi više nemamo garnituru za utakmice. Trening se nešto odužio i ja kasnim na koncert, a on, dok ulazim, peva meni u čast „Boža zvani pub". Dobija ogroman aplauz, ali grupica ljudi i dalje zviždi. I počinje Đole polako da se raskopčava. I kad je pokazao Kukočev dres, usledile su ovacije, prestala su dobacivanja. Bilo je jasno da smo pobedili.

 

Kako ste dočekali raspad Jugoslavije?

Velika je tuga što se ta zemlja raspala. Rat u Jugoslaviji su napravila tri predsednika - Milošević, Tuđman i Izetbegović, tri novinara - nije bitno koja, uz visoko pokroviteljstvo crkava koje nisu pomogle da se to spreči, a morale su to da urade.

Odlazim za Barselonu, praznim fioke... Zovu me komunisti da učestvujem u Račanovoj kampanji na splitskoj Rivi. Račan dolazi kod mene, ali kažem da ne mogu. Moj otac je bio komunista i levičar, i ja sam u duši levičar, ali idem u Barselonu i nisam tu. I nema svrhe da u politici učestvujem. Račan mi na izlazu kaže: „Božo, razočarali ste me." Odgovaram: „Potpuno vas razumem, ali nešto da vam kažem, ovde će da pobedi HDZ, bili su daleko pre vas kod mene." A on: „Ko da pobedi? HDZ? Crvena Makarska, crveni Split, pa crveni Šibenik i te vaše Vodice." Kažem - vodite računa. I pobedi HDZ. A moj prijatelj Ivan Kapetanović, koji sad živi u Ljubljani, vrstan biznismen, pred izbore mi je u procenat rekao koliko će ko da osvoji, kao i da će HDZ da pobedi.

 

Jeste li nekad upoznali Franju Tuđmana?

Nikad.

 

A da li ste se sreli sa Slobodanom Miloševićem?

Jesam, samo jednom, kada sam sa Limožom dolazio u Beograd. Bilo je to veliko kršenje klupske discipline. Cela uprava rizikovala je da zbog tog susreta s Miloševićem bude smenjena. Pošli su samo zbog mene, jer je Srbija bila pod najjačim mogućim embargom Francuske.

Molio sam klub da dođu na neki turnir u Beograd. I Sloba nas iznenada pozove da dođemo kod njega u posetu kao evropski šampioni. Bili su tu i Cvele, Moka, Mrka, Miketa Đurić...

Milošević je imao te Titove štoseve. Stavili su me preko puta njega da sedim, a on te stalno gleda povrh glave. Misliš da imaš nešto na glavi i stalno se češkaš, što te čini nervoznim. Ali nije imao ono Titovo rukovanje, da ti spusti ruku da moraš da mu se pokloniš. Imao je dobar stisak. Odmah me je pitao: „Dobro, druže Maljkoviću, zašto mi na jugu Srbije nemamo košarku?" Bilo je očigledno da mu je neko rekao da me to pita, zašto Niš nije jak košarkaški centar. Odgovorim kontrapitanjem: „Recite mi kada će ova hala u mom kraju, Arena, da bude gotova?" - „Biće, biće, druže Maljkoviću."

Odmah posle povratka u Limož u lokalnom listu „Le Populaire" izjavio sam da Srbiji trebaju hitno lekovi. Moja kancelarija je posle toga svaki dan punjena lekovima. Pola kancelarije je išlo za Srbiju, a ostatak sam koristio ja koliko sam se nervirao zbog situacije u zemlji.

 

A kakav je bio vaš stav o Miloševiću i o njegovoj politici?

Milošević nije bio uspešan predsednik ove zemlje. Da je mogao bolje da vodi ovu državu, mogao je. Meni su bili bliži ljudi koje je on gurnuo u blato ili u smrt, kao što su Buca Pavlović i Ivan Stambolić.

Bile su one velike studentske demonstracije 1996/97. Poslao sam im telegram podrške. Video sam da su studenti tada bili u pravu. Bio sam jedan od trojice ljudi iz inostranstva čiji je telegram pročitan kod Filozofskog fakulteta. Poručio sam studentima da istraju i da im kao vid podrške poklanjam bilo koju od četiri evropske titule. Ako studenti nešto traže, to mora cela nacija da čuje. I državni vrh. Strane službe mogu da utiču na pet odsto studenata, ali ne mogu na 95 odsto. Studenti su deo nas, našeg genetskog koda.

Bio sam tada u Panatinaikosu. I odmah posle tog pročitanog telegrama došao mi je čovek iz naše ambasade u Grčkoj. I preneo da ambasada prekida odnose sa mnom. To je njima teško palo, jer smo Dušan Bajević i ja plaćali dobar deo računa gostiju naše ambasade. Ambasada je izgubila dobrog sponzora samo zbog tog mog telegrama podrške studentima.

 

Ko vam je tih devedesetih ili krajem te decenije bio politički najbliži? Ako ste podržali studente, onda ste bili na strani opozicije?

Branko Kecman, jedan od najbližih prijatelja Zorana Đinđića, odveo me je kod njega. Prvo što me je fasciniralo, video sam lepe mladiće i devojke koji sede u DS-u, iza Zorana mapa Srbije sa lampicama gde su bile njihove stranačke ispostave. I Zoran vrlo brzo kaže Kecmanu: „Dajte jednu člansku kartu Boži." Ja kažem: „Zorane, neće Boža ni u jednu partiju, ali poštujem ono što radiš." I to sam održao do dana današnjeg - nisam ušao ni u jednu političku stranku.

Onda je iz druge kancelarije došao Boris Tadić. I ostatak tog sastanka sa Đinđićem smo pričali o košarci.

To je bio moj jedini susret sa Đinđićem, ali njegova ambicija i način rada bili su mi bliski. Njegovo ubistvo govori sve o nama.

Ali istorijsku grešku pred Bogom i silama nebeskim smo napravili što kao nacija nismo bili fer prema soluncima koji su izneli najkrvaviji rat u istoriji čovečanstva. I sve što nam se posle dešavalo, jeste kao neki nacionalni usud zato što se nismo odužili tim ljudima.

 

Kao usud hrvatske košarkaške reprezentacije koja je napustila postolje u Atini, i od tada nije osvojila nijednu medalju?

Bila je to greška Hrvata. Bio sam nedavno u Đeru na Olimpijadi mladih. I Đorđe Višacki mi kaže - Božo, možemo da imamo veliki problem, a to je da se takmičarka s Kosova u džudou nađe na postolju sa našom takmičarkom. Odluka Vlade Srbije je da predsedniku Međunarodnog olimpijskog komiteta napišemo pismo da ne priznajemo Kosovo. I to smo i uradili. Ali da je bio slučaj u bilo kom olimpijskom sportu da se na postolju nađu sportisti iz Srbije i sa Kosova - moj stav je bio čvrst i odlučan da budemo na postolju. Nema odlaska sa postolja. Nije se to desilo u Đeru, ali ubuduće ako se to desi - jer ja sam takav čovek i u duhu olimpizma, pravde, ideje sporta - ne sme nijedan srpski sportista da odlazi sa postolja. To nam MOK nikada ne bi oprostio.

Ako se to ne sviđa državnom vrhu, neka me promeni. Ako je bilo ko u državi protiv toga, moraće mene da otera. Ne priznajemo Kosovo, to je svima jasno, ali kada sportisti osvoje medalju, moraju na postolje bez obzira na to ko je još na tom istom postolju. I nikakav problem nemam zbog toga. Mogu da me smene zbog tog stava. Došao sam ovde da četiri godine radim volonterski. Došao sam ovde da podignem ovu ustanovu, da ne ugasimo svetlo. I mene ovo košta. Svi moji s kojima pijem kafu, Lale Lučić, Bata Đorđević i ostali mi kažu: „Ti si jedini Srbin koji ne mora da radi, a radi."

 

Kad smo već proanalizirali gotovo ceo politički 20. vek, od solunaca do Miloševića i Đinđića, da ne zaboravimo Tita. Jeste li bili poštovalac Brozove politike?

Titova politika je bila kao pasijans. Imate četiri otvorene i tri zatvorene karte. Kada bih znao kako je poginuo Krcun ili Ivo Lola Ribar, onda bih mogao da cenim i ko je bio Tito.

 

Malo je poznato to vaše prijateljstvo sa Draženom Petrovićem...

Dražena sam upoznao još kao klinca. Neki trener je došao i pozvao me u Skradin, gde je bio košarkaški kamp, da vidim jednog sjajnog dečaka, kaže - biće odličan igrač. I bio je. Kasnije sam upoznao njegovu majku Biserku i oca Joleta. Na desetogodišnjicu smrti Kreše Ćosića dovodio sam Real u Zadar. I onda me Šibenka zamoli da Real dođe i na obeležavanje godišnjice Draženove pogibije. I tako sam odao počast dvojici velikih igrača. Ali zaista velikih. Velika je šteta što je Dražen tako prerano otišao.

 

Ko je bio najbolji igrač Jugoslavije?

Krešimir Ćosić. Bio je čisti genije u svakom pogledu. Krešo je toliko znao košarku da je to bilo fascinantno. I mnogo, mnogo je išao ispred svog vremena. To je najbolji unutrašnji plejmejker koga je svet ikada imao. Voleo sam mnogo da gledam Sabonisa, koji je jedini bio sličan igrač, ali niko kao Krešimir Ćosić.

 

Srbi su ipak imali velike trenere. Vaš dolazak na čelo Olimpijskog komiteta imao je politički prizvuk, pre svega zbog optužbi Dude Ivkovića da ste na ovo mesto došli zahvaljujući Aleksandru Vučiću. Koliko vas je to naljutilo?

Moramo da spustimo i loptu i strasti. I Duda Ivković je tu izjavu povukao i rekao da bi poginuo za mene, da sam ja njegov brat. Ako ste s nekim u Americi bili u istoj sobi, ako ste uvek igrali fer jedan protiv drugog, onda... Ušli smo u godine kada bismo i Bogdan Tanjević, i Duda Ivković, i Svetislav Pešić, i Željko Obradović, i ja morali više da se pazimo. Kada nam je zdravlje narušeno, kada operišemo kukove i kolena, ugrađujemo stentove, treba nam više lepih reči i nežnosti. Što kaže Ivo Andrić - reči su dokumenta. I zato ih treba pažljivo birati.

 

Možda ste za to sami krivi pošto ste se u intervjuu za Novosti politički opredelili? I da li je jedini razlog bio taj vaš bunt prema Demokratskoj stranci koja nije želela da halu „Pionir" preimenuje u „Aleksandar Nikolić"?

To je bio jedan od razloga. To je bila moja borba koju sam vodio od 2001. A drugi razlog je moje kontrapitanje: a ko će to bolje da radi od Vučića? Jedan deo opozicije mi liči na „Bič bojse", a drugi deo na izgubljene i tužne Amiše.

S ponosom me zovu ljudi iz sveta i kažu - svaka vam čast, jer dve hale u Beogradu nose imena mojih kolega - Ace Nikolića i Ranka Žeravice.

Ćerka Ace Nikolića mi je pre neki dan donela njegov pištolj na poklon. Izgubila je muža, koji ga je koristio. Nisam želeo da ga uzmem, ali rekla je: „Taj pištolj sada pripada vama." Aca ga je dobio na poklon od predsednika Bolonje.

 

A može li da se diskutuje o tome ko je danas najbolji srpski trener?

Tanjević, Ivković, Pešić, Obradović i ja. To je to. O nama pričati i meriti naše rezultate je isto kao asfaltirati Jadransko more. Toliko smo se dokazali kao veliki treneri i šta god neko od nas kaže o košarci tu više nema diskusije. To je tako. O nama petorici suvišno je trošiti reči.

 

Da li biste savetovali Željku Obradoviću da ode NBA?

To Obradović treba sam da odluči, ali da li bi bio uspešan i u NBA, o tome uopšte nemam dilemu. Kao što sam siguran za sebe, siguran sam za Obradovića, Tanjevića, Ivkovića i Pešića. Amerikanci bi mnogo toga mogli da nauče od nas.

 

Može li Saša Đorđević da dostigne vas petoricu veličanstvenih?

Saša Đorđević ima još jednu dimenziju, jer je bio veliki igrač, jedan od najvećih. On je bio spasilac. Učio sam ga prvim koracima u školi „Marko Orešković", jer me je zamolio njegov otac Bata. Bio je jedan od naših najhrabrijih igrača. Lako je šutirati u toku utakmice. Šutni onu zadnju. Ako promašiš - strašno i dugo peče. Prosto se čovek razboli. To i jesta razlika između igrača. Kao što bi rekao veliki Saša Danilović - svojim trojkama je promenio naše sudbine.

 

Zašto je Srbija košarkaška nacija? Postoji li odgovor na to pitanje?

Ako postoji spartansko vaspitanje, onda je ono u srpskoj košarci - najgore. Ako uzmete psa i vuka, i jedan i drugi pripadaju istoj porodici životinja. Dok se vuk zimi bori protiv hladnoće i za hranu, kida zubima koru sa drveća, oštri zube, ima borbu sa raznim životinjama, za to vreme dobar domaćin čuva psa, daje mu dobru klopu, šeta ga samo kada nije hladno, mazi ga u toplom domu. I sutra kad se sretnu - ko će da pobedi? Pa vuk. E mi Srbi smo ti vukovi u košarci. I zato pobeđujemo.

 

A šta je naša košarka uzela iz srpskog mentaliteta?

Prevaru. Niko nema takvu fintu, protivnik nikada ne zna da li ćeš pod koš, u reket, ili ćeš šutirati. I tu su naši igrači najjači.

 

Kakva su vam očekivanja na Evrobasketu od srpske reprezentacije? Možemo li do medalje?

Vrlo dobra ekipa u odnosu na ono što imamo. Bila bi odlična da igraju svi igrači. Hendikep je veliki što ne igra Bjelica. Jokić u redu, ima neki svoj plan, i iako smo poznati kao bukači da nekoga proglasimo izdajnikom, ne bih oko toga pravio veliku dramu. Dečko je držao katedru u Americi, pokazao da je veliki patriota, pomagao srpski narod. Dovoljno je da u Americi samo znaju da je odavde. To kad uradi Gasol u Španiji nije čudo.

Bjelica nam mnogo nedostaje, može da igra na dve-tri pozicije, da stvara prednost i da ceo tim živi od njegove igre. Može da rastereti Teodosića. I samo sa njim bi to bila druga reprezentacija. Ovako idemo u nepoznato, uvek kažem - svi treniraju, svi rade, svi napreduju. I uvek se na velikom takmičenju desi neko iznenađenje. Moja bivša reprezentacija Slovenija ima sjajan tim i može da priredi veliko iznenađenje.

 

Kad ste već pomenuli Slovence, dolazak na mesto njihovog selektora obeležio je verbalni sukob vas i Vlade Divca. Da li vam je Divac čestitao kada ste ga nasledili na čelu Olimpijskog komiteta?

Ne, nije. Divac i ja ne pripadamo istom svetu. On nije moj svet iz stotinu razloga. Sve konflikte koje sam imao sa njim, on je počeo. A sve je počelo njegovom prozivkom zašto Jure Zdovc - koji je moje dete, moj kućni prijatelj - nije trener slovenačke reprezentacije. A ja sam s tim Zdovcom u Limožu osvojio Evropu. Pritom nije ni obišao tog čoveka, eto toliko su veliki prijatelji.

Sve njegove izjave i povodom izbora u Olimpijskom komitetu su obične prevare. Ako je negde narušen olimpizam i duh oko izbora predsednika Olimpijskog komiteta - narušen je u prošlom mandatu kada su u kancelariju našeg ministra privođeni predsednici sportskih saveza da potpišu dokument podrške Divcu. Ako su negde narušena etička pravila, onda su narušena prilikom Divčevog izbora za drugi mandat.

I malo li je osam godina, a ne živiš u Beogradu? Olimpijski komitet vodiš na daljinski upravljač. Pa ko to može? Ni Bizmark iz Sakramenta ne bi mogao da vodi OKS. Ovde ima 25 ljudi koji fantastično rade svoj posao.

A inače Boris Tadić mi je rekao da je pre mene Saša Đorđević trebalo da bude predsednik Olimpijskog komiteta. Posle jednog stranačkog sastanka rekao je - dosta više tog Ćurkovića i Zečevića. Kada su saradnici pitali Tadića ko da bude predsednik OKS - on je rekao Saša Đorđević. Divac je to, međutim, čuo i odmah je preko tog ministra i uz njegovu pomoć organizovao nelegitimne izbore. Divac i taj ministar su sprečili Đorđevića da dođe na ovo mesto. To zna Divac, ali zna i Đorđević.

 

Ko je bio taj ministar?

Zna se kome je Divac bio savetnik.

 

Da li vam je najveća žal što niste vodili reprezentaciju Srbije? Ili još nije kasno?

Kasno je. U momentu kada je trebalo, jer sam tada samo ja imao dve titule evropskih šampiona sa Jugoplastikom, neki ljudi su učinili da ne budem ja. Eto, neka im bude. Sa Limožom i Panatinaikosom sam bio prvak prvi put u istoriji njihovih zemalja. Zamislite koliko je Francuska moćna zemlja, ali nikada pre toga nisu imali evropskog prvaka. Ništa slavniji neću biti ni da sam bio selektor. Srbija je moja zemlja. I zato postoji žal, ali s godinama je to izbledelo. Jedne noći trojica ljudi su doneli drugačiju odluku. Nisam nikad plakao za nečim što se nije desilo. Život je tako hteo i gotovo.

Plačem jedino za životima. Moja najveća tragedija je što odlaze ljudi s kojima sam voleo da pričam. Jedan od njih je Krešo Ćosić. Sve vreme sam ga dovlačio u Split, na silu, samo da pričamo. Pa odlazak Ace, Ranka, Šapera ili Nebojše Popovića. Aca Nikolić je patrijarh srpske košarke, Ranko je Dositej Obradović, a Nebojša Popović je Korčagin.

To je ono što me ubija, što mi otežava život.

 

Kada vam je bilo najteže u životu?

Kada sam držao oproštajne govore Nikoliću i Žeravici.

A Žeravica se nikada u životu nije žalio. Zovem ga u Saragosu, ja sam njega zvao „šefe", a Aca mene „šefe". Pitam - šefe kako si, a on - pa dobro sam. Kažem - pa nisi, on kaže - pa nisam. Video sam da je đavo odneo šalu. I zovem Dragana Đilasa i svaka mu čast na pomoći, i kompaniju Željka Mitrovića. I piloti bez dinara nadoknade odu u Saragosu i dovezu Žeravicu da umre u Srbiji. I kad je stigao, rekao mi je: „Ovo je moj zadnji let." Počnem da ga kritikujem, da ne bude pesimista, ali nažalost bio je u pravu. Smrt je nezamenjivi deo života, o svemu ostalom možemo da diskutujemo.

 

U Barseloni ste se družili s Johanom Krojfom...

Jesam. Veliki čovek.

 

A u Realu?

Imao sam odličan odnos sa Florentinom Perezom, kao što imam i danas. To je čovek koji mi se uvek javio na telefon. Nađem ga sa španskim kraljem ili predsednikom neke afričke zemlje, ali uvek se javi. Našali se i pita: „Božo, Srbine, znaš li s kim si me nagazio?"

A naši ljudi, makar ti bio drug iz detinjstva, kada dođu na ministarsku poziciju, više ga ne možeš dobiti. Uvek zauzeti. Uvek sekretarice.

I Zoran Janković iz Ljubljane je isti kao pre 40 godina. I uvek se javi. Kao još jedan čovek koji obožava košarku - Milo Đukanović. Retko kad zovem Mila, ali uvek se javi.

Primetio sam da ljudi s godinama loše podnose dve stvari - slavu i starost.

 

Za koga danas više navijate - Real ili Barselonu?

Srce mi je podeljeno. Sećam se kada je udruženje navijača Barselone iz celog sveta pravilo neku feštu, gosti na večeri smo bili samo Hristo Stoičkov i ja. Predsednik tih navijačkih „penja" je rekao: „Koliko je Barselona veliki klub pokazuje to što su ovde sa nama Srbin i Bugarin." A na otvaranju Valdebebasa, sportskog centra Reala, bili smo Radomir Antić, Miljan Miljanić, Vujadin Boškov i ja. I u Realu i u Barseloni cene Srbe.

 

Kako vam je bilo igrati protiv Zvezde ili Partizana? Gde su vam bila najteža gostovanja?

Uvek u Beogradu. Nisam od onih koji kažu - ja sam profesionalac i nije bitno ko mi je protivnik. Ne, kad igram protiv svojih klubova, protiv Zvezde, uvek mi je bilo teško. Sutra kad bih igrao protiv Marine, ne bi to bila obična utakmica.

 

Jeste li počeli da gledate utakmice vaše ćerke Marine? I zašto izbegavate da odete na njene utakmice?

Zato što znam kako je to težak posao, kako te kida. I ne volim da gledam sopstveno dete kako se muči, ili kako često podnosi nepravdu. Poslednja njena utakmica koju sam gledao bila je u Subotici kada je uzela kup, ima tome više od deset godina. Kada je bila u Hemofarmu, dođem pred halu, sedim u automobilu, zapalim cigaretu, i kad mi sin i supruga jave da je kraj i da je dobila utakmicu, tek onda uđem.

 

Koja je bila vaša najteža utakmica?

Upravo Marinina utakmica u finalu Evropskog prvenstva protiv Francuske. Moj kum Vlada Kostić i ja zajedno smo gledali tu utakmicu u stanu, bio sam sav mokar. Ona ima svoj jednoklek, drži veslo, ide svojom stazom. I ne mešam se mnogo. Evo skoro je potpisala za Galatasaraj na još dve godine, a ja nisam ni znao.

 

Zna se da vam je predsednik SANU Vladimir Kostić kum, ali i da retko govorite o tom vašem prijateljstvu. Neki čak tvrde da je Kostić bio bolji košarkaš od vas?

Retko pričam o tom kumstvu zato što se Vlada ljuti kada ga javno hvalim. A nisam sreo pametnijeg čoveka od njega. To je prosto čovek koji ima i periskop i ehosonder. Dakle da vidi i daleko, ali i u dubinu šta je ispod. I to se već vidi u radu Akademije.

Prvi čovek kod koga idem kada mi je teško je Kostić. Patološki je zaljubljen u košarku, razume slikarstvo, piše bolje, što je jednom rekao i Dobrica Ćosić, od 80 odsto naših pisaca. Na njegovoj pristupnoj besedi u SANU svi smo plakali. Moj sin Nebojša je snimao kamerom i sav se tresao. Onda su Hajdin i Dobrica rekli - to jeste bogatstvo Akademije kad imamo medicinare koji ovako pišu. SANU je u sigurnim rukama. Kostić je skromnost iz kataloga. Ono što je Kukoč bio u košarci, to je Vlada Kostić u nauci.

 

Kako bi izgledala najbolja petorka od igrača koje ste trenirali?

Toni Kukoč, Dino Rađa, Majkl Jang, Luis Bulok i Goran Dragić. I nikad se ne bih odrekao Duška Ivanovića i Velimira Perasovića.

 

Smatrate li još da je košarka kao bluz?

I dalje to mislim. Košarka siromašne ljude čini srećnim. Mada, danas je nažalost to igra sve bogatijih i bogatijih. I to je ono što me brine.

 

Kakvi su prvi utisci u Olimpijskom komitetu?

Obišao sam gotovo sve saveze, još malo mi je nešto ostalo. Video sam 15-20 ambasadora. Velike smotre nas čekaju u Aziji - Zimska olimpijada u Pjongčangu (Koreja), pa Tokio...

Ljudi su zadovoljni zato što je došao trener na ovo mesto, jer verovatno bolje razumem tehnologiju stvaranja uspeha. I želim da malo promenim razmišljanja pred Olimpijadu u Tokiju, da afirmišemo manje i individualne sportove, jer medalja je medalja. Imamo u tenisu vrlo dobre naslednike neponovljivog Novaka Đokovića, da ne govorim o ostalim sportovima. Radim najbolje što mogu, jer drugačije ne znam. Malo je ova kuća oronula, ali oživećemo je.

 

Nervira li vas nešto u ovoj državi?

Nervira, naravno. Ja bih sve svoje pare koje sam zaradio uložio u Viminacijum. Napravio bih kultno mesto u svetskim razmerama. Moj prijatelj koji je najzaslužniji za Viminacijum, profesor Korać, predočio mi je istraživanje jednog od najprestižnijih univerziteta u SAD, koji su skenirali 196 zemalja po čemu su poznate. Tesla i Đoković su negde na trideset nekom mestu, a od prvog do sedamnaestog su imperatori, počev od Konstantina. Nije, dakle, važno samo šta Srbija misli, nego kako te svet vidi.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Hamo
07.01.2018 - 22:56
Alija
Divan razgovor. Samo bih volio da znam zašto je BM mislio da je Alija I. jedan od uzročnika rata. BiH je bila okupirana i opkoljena, a muslimanski narod nenaoruzan je najviše stradao.