Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Psihologija

Psihologija laganja: Postoje laž, velika laž i poluistina

Šta je potrebno imati da bismo prepoznali laž i kada bi svima ostalima promakla? Treba li znati onih "12 FBI trikova kako da prepoznate da li neko laže" ili "10 znakova da vas neko laže", koje objavljuju različiti portali, a sve na osnovu preporuke stručnjaka koji tvrde da je lako uhvatiti lažljivca? Kako nam se onda dogode razni investitori i prodavci magle, o političarima da ne govorimo? Zorica Marković prošla je kurs "Psihologija laganja" Instituta za bihevioralnu forenziku da bi nam objasnila neke stvari
Datum: 19/10/2018

Psihologija laganja: Postoje laž, velika laž i poluistina

Foto Profimedia

Negde u ovo vreme pre tačno osamdeset godina, krajem septembra 1938, britanski premijer Čemberlen je, posle sastanka sa Adolfom Hitlerom, pre nego što će firer pokoriti Evropu, napisao sestri da je, "uprkos tvrdoći i surovosti koju je video na njegovom licu, stekao utisak da je to čovek kome se može verovati na reč..."

Ispostavilo se da je veoma loše pročitao iskrenost svog sagovornika. Nije uvek lako proceniti s kim imate posla, niti da li je taj izuzetno dobar u prikrivanju istine.

Kažu da postoji laž, velika laž i statistika, kako kaže Mark Tven. Ali, danas, u eri "fake news" i pola istine je velika laž.

Kako li izgleda čovek koji nikad nije slagao? Pokušajte da uvek govorite istinu, i uhvatićete sebe kako ponekad ulepšavate stvarnost, ne biste li ulepšali i sliku o sebi.

Onaj ko nauči da pročita misli, naučio je sve što mu je potrebno, pa čak i da pročita nenamernu laž ili onu takozvanu belu laž. Ali, kako je lako obmanuti sebe čak i u takvoj stvari da smo dobri "čitači" - jer verujemo da se oslanjamo na nepogrešivo iskustvo i intuiciju, postavlja se pitanje jesu li najopasnije one laži koje govorimo sami sebi? Razotkrivanje laži, obmana i prikrivanja najčešće je posao za istražitelje koji se susreću sa onima koji "po difoltu" lažu, zbog njih je valjda i uveden poligraf. Ali retko se ta znanja prenose na običnog čoveka, koji je prepušten svojim instinktima i iskustvu da prepozna šta mu to govornik servira. Usled viška samopouzdanja i samoubeđenosti u sopstveno znanje, a nekad i zbog one (ne)svesne želje da ne želimo da verujemo da je taj preko puta nas običan lažov ili obmanjivač, poverujemo u ono što neko drugi ne bi ni za milion godina.

Studija iz 2002. godine na Univerzitetu Masačusets, koju je sproveo psiholog Robert S. Feldman, otkrila je da je tokom desetominutnog razgovora slagalo oko 60 odsto ljudi, i da su tokom tog vremena izgovorili dve ili tri laži. Druga studija sa Univerziteta Koledž London pokazala je da što više ljudi lažu, sve im je lakše da lažu, i sve im se manje aktivira deo mozga oko amigdale, kao i da je ona znatno manje aktivna kada ljudi lažu iz koristi. Tada je i teže prepoznati da li neko laže.

Šta je potrebno imati da bismo prepoznali laž i kada bi svima ostalima promakla? Treba li znati onih "12 FBI trikova kako da prepoznate da li neko laže" ili "10 znakova da vas neko laže", koje objavljuju različiti portali, a sve na osnovu preporuke stručnjaka koji tvrde da je lako uhvatiti lažljivca? Kako nam se onda dogode razni investitori i prodavci magle?

Svakome od nas je važno da sazna koga ima preko puta sebe, ali u nekim profesijama je to možda i presudno, kao kod npr. sudija ili psihijatara, pa čak i HR-a, pa ko želi lažova u svojoj firmi?

Biti novinar, trebalo bi da znači da tragate za istinom i da ste dobri u provaljivanju obmanjivača, posebno ako se i velike "laži dovoljno često ponavljaju da postaju istina". Dvodnevni prvi nivo edukativnog programa "Psihologija laganja" bio je sasvim dovoljan da shvatim koliko bih lako izbegla sve one preduzimače koji mi nude kupovinu stana na neviđeno (jer sam previše često videla prevaru), ali i da bih u celoj preopreznosti osumnjičila i one nevine. I sama izložena proceni da li lažem (u demonstraciji tokom koje je trebalo da učesnici procene kod koga je "kartica"), shvatila sam da je vrlo lako pogrešno proceniti ako krećete od pogrešne premise, ali i da je lako uhvatiti lažova ako imate znanje iz "psihologije laganja".

Ne možete otkriti lažova ako krećete od toga da svi govore laži ili da niko ne laže. I tu krećemo od najčešćih grešaka u otkrivanju laži i one premise objektivnosti, kojoj vas prvo nauče na programu "Psihologija laganja", ali to je samo početak onoga što vam je potrebno da biste detektovali lažova. Vrlo je važno znati koliko vrsta laži ima i koje su rizične kategorije, kao i zbog čega ljudi inače lažu.

Svi oni laki načini za saznavanje istine koji se periodično pojavljuju u medijima samo su izvlačenje iz konteksta onoga što zovemo detekcija laži. Možda je neko uznemiren iz sasvim drugih razloga a mi mu pripisujemo laž? Možda je nekome neprijatno da bude izložen pogledima, pa zato dodiruje nos, a ne zbog toga što mu je neprijatno da laže? Možda je neko samo zbunjive prirode?

"Psihologija laganja" jeste edukativni program Instituta za bihevioralnu forenziku, koji se održava kroz tri nivoa usavršavanja, a vode ga dvojica stručnjaka za prepoznavanje laži: dr sc. Boris Đurović, poligrafski ispitivač i kriminalistički psiholog sa Instituta za bihevioralnu forenziku, i Mirko Zorić, menadžer ljudskih resursa i praktičar transakcione analize. Polaznici različitog obrazovanja, i potreba, na početnom, naprednom i profesionalnom nivou stiču upotrebljiva znanja i veštine neophodne u otkrivanju laganja. Da, moguće je naučiti da prepoznate da li vas neko laže, obmanjuje ili samo skriva istinu.

"Generalno gledano ljudi retko lažu bez razloga", kaže dr Boris Đurović. "Naravno, postoje i izuzeci. To su ljudi, najčešće psihopatske strukture ličnosti koje lažu, iako nemaju nikakvu direktnu korist od toga. Oni lažu jer na taj način stiču osećaj moći u odnosu na druge osobe, što za njih predstavlja dovoljnu dobit."

Naš sagovornik kaže da neki ljudi lako slažu i često to rade, dok drugi niti umeju, niti znaju. "Često čujemo roditelje da se čude kako njihova deca lažu, a nisu ih tako vaspitali." On ističe da ne možemo da kažemo da deca najviše lažu, već da je otkrivanje laganja kod dece najteže u odnosu na ostale kategorije populacije zbog specifičnosti vezanih za njihove razvojne karakteristike.

Zbog čega uopšte lažemo, to je možda i najvažnije pitanje, pošto može da pomogne da razumemo nečiji motiv i da li nas laže, obmanjuje ili prikriva nešto.

"Postoji više motiva zašto ljudi lažu a koji se nekad međusobno prepliću. Prema Polu Ekmanu motivi laganja su: da bi se izbegla kazna; da bi se dobila nagrada koju na drugi način nije moguće dobiti; da bi se zadobilo divljenje drugih; da osoba pokaže da može; da se druga osoba zaštiti od kazne; da se osoba zaštiti od neke opasnosti ili fizičke pretnje; da bi se osoba izvukla iz neprijatne društvene situacije; da se izbegne neprijatnost; da se očuva privatnost; da se sprovede moć nad drugim tako što se kontroliše informacija koju meta ima."

O tome da li se lažov rađa ili postaje, dr Đurović kaže: "Neki ljudi su bolji u laganju u odnosu na druge ljude. To su najčešće osobe sa razvijenom socijalnom inteligencijom, koje veoma vešto plivaju u oblasti međuljudskih odnosa. Te veštine su jednim delom nasleđene, drugim delom stečene kroz život, dok su sa treće strane one i situaciono uslovljene. Međutim, da li će osoba koristiti svoju sposobnost laganja ili neće, najpre zavisi od njegove etike, savesti i moralnih vrednosti. Zbog toga imamo ljude koji priznaju izvršenje krivičnih dela iako protiv njih istražitelji u tom trenutku nemaju nikakvih čvrstih materijalnih dokaza."

Laž ne zna za pol. Podjednako lažu i žene i muškarci, ali ženama treba priznati da su nešto veštije u sakrivanju obmane u odnosu na muškarce, kaže naš sagovornik. "Žene su sklonije da lažu kako bi zaštitile nečija osećanja, dok muškarci češće lažu kako bi se hvalili i predstavili sebe u što boljem svetlu", kaže naš sagovornik.

On dodaje da su nam kao populaciji uglavnom šanse "pola-pola" da ćemo prepoznati laž. Sasvim je sigurno da ukoliko imamo bogato životno iskustvo, završili smo adekvatne treninge ili edukacije, šanse su nam znatno veće da ćemo uspešno otkriti kada nam neko laže, kaže on. Ipak, kako ističe, otkrivanje laganja je veoma kompleksna oblast i mnogo je šira nego praćenje pojedinih facijalnih ekspresija i specifičnih pokreta kod sagovornika. "Ono što se u medijima plasira kao znakovi laganja, na primer, dodirivanje nosa, dodirivanje ušiju, tremor u glasu, lažni osmeh, kao i mnogi drugi, zapravo nisu znakovi laganja već znakovi uznemirenosti. Suština otkrivanja laganja je zapravo znati adekvatno razlikovati poreklo tih znakova uznemirenosti. Na primer, da li se osoba dodiruje po nosu zato što nas laže ili zato što je uznemirena jer je nekoliko trenutaka ranije saznala neku uznemirujuću vest, zapravo i jeste suština otkrivanja laganja. To je upravo ono čime se i bavimo u Institutu za bihevioralnu forenziku."

Kako obično procenjemo laži, na osnovu čega otkrivamo ljude da lažu? Boris Đurović ističe da ljudi najčešće procenjuju laganje kod sagovornika na osnovu svog instinkta a da se ne zapitaju i sami sebi objasne šta je to konkretno što ih je navelo da pomisle da ih sagovornik laže. Oni koji su pronicljiviji među nama, trude se da budu objektivni da sagledaju čitavu situaciju u celini, tražeći činjenice i dokaze, uz obraćanje pažnje na neverbalnu komunikaciju."

Čemberlenova greška nije jedinstvena, čak ni po pitanju Hitlera. Toliko često grešimo u otkrivanju laganja da se postavlja pitanje da li zaista želimo da verujemo u laž. Zbog čega pravimo greške u otkrivanju laganja, ili onih očiglednijih laži, koje nam daju naknadnu pamet "znao sam da tu ima nešto" ili kajanje "trebalo je da znam"...? Nekada su problem znaci koje pogrešno tražimo ili čitamo, verujući da postoji neki konkretan znak koji će nam pokazati da neko laže.

"Suštinsko nerazumevanje problema se nalazi u ideji da postoji nešto što se može kvalifikovati kao 'znakovi laganja' poput znojenja, omaški u govoru, dodirivanju nosa ili ušiju, izbegavanju pogleda i slično. Istina je, međutim, da to nisu znakovi laganja već znakovi uznemirenosti, jer ne postoji neko ponašanje koje bismo mogli isključivo, u svakoj situaciji i direktno povezati sa laganjem. Ono što mi opažamo kod našeg sagovornika jesu zapravo znakovi uznemirenosti. Suština otkrivanja laganja leži u nastojanju, prvo, da detektujemo znakove uznemirenosti, a nakon toga da otkrijemo uzrok te uznemirenosti koji nekada može da bude laganje a nekada nešto sasvim drugo."

Na pitanje zašto želimo da verujemo u sopstvenu obmanu kada procenjujemo nečiju laž, Boris Đurović kaže:

"Ljudi dolaze kod nas na edukaciju želeći da nauče kako da otkriju laganje kod drugih. Istina je međutim da najčešće mi lažemo sami sebe. Razloga za to je više, a najčešći su: suočavanje sa istinom je suviše bolno ili smo ponekad lakomi u želji da ostvarimo materijalnu dobit, te se stoga upuštamo u rizike ne obraćajući pažnju na činjenice. Evo par primera. Roditelj je najčešće poslednji koji poveruje da mu je dete narkoman, iako je sasvim sigurno opazio promene u detetovom ponašanju, oblačenju, radnim navikama i slično. Međutim, suočavanje sa istinom je suviše neprijatno jer sa sobom povlači i zaključak da smo loši roditelji, da nismo uspeli u najvažnijem roditeljskom zadatku i na kraju krajeva da naš život nakon toga gubi dobar deo svog smisla. U drugom primeru, recimo, kupujemo stan od životne ušteđevine i pojavi se investitor koji nam nudi metar kvadratni za 1.000 evra, iako je cena u tom kraju realno oko 1.400 evra. Mi proveravamo papire i vidimo da nekoliko važnih dozvola nedostaje ali nas sagovornik uverava da su postupci za njihovo dobijanje u toku i da će, kada ih dobije, cena stana porasti. I tada nas želja za materijalnom dobiti navodi da zažmurimo na potencijalne rizike i tako vrlo često obmanemo sami sebe."

Čak i ako verujete u dobrobit takozvanih belih laži, sigurno je da ne želite da vas "belo" lažu. Svakako, nije isto ponašanje onoga ko bezočno laže, onoga kome je neprijatno da to radi, onoga ko prećutkuje laž, i onoga ko će reći delimičnu istinu. Možda je i najteže uhvatiti u laži onoga ko veruje u ono što vam govori, iako su to laži. I takve je moguće "uhvatiti".

"Kada imamo posla sa iskusnim i harizmatičnim sagovornicima veštim u obmani, dešavaju se situacije da oni mnogo pričaju ali malo šta konkretno kažu. I tada neiskusan sagovornik, zbunjen njihovim nastupom i gomilom uglavnom nepotrebnih pitanja, bude zbunjen na način da ne primeti da nije dobio nijedan konkretan odgovor na postavljena pitanja", kaže naš sagovornik. "Obmana je širi pojam od laganja i obuhvata sve situacije u kojima jedna osoba drugoj ne govori istinu. Kao takva ona se deli na nesvesnu i svesnu. Nesvesna obmana se deli na dve potkategorije. Prva je kada osoba sa kojom komuniciramo nije svesna da informacije koje nam prenosi nisu istinite, i druga, kada osoba, usled korišćenja psihološkog mehanizma racionalizacije, ubedi samu sebe da je to što govori ili radi istina. U okviru svesne obmane imamo prećutkivanje i laganje. Prećutkivanje je izbegavanje davanja odgovora na postavljeno pitanje. Definicija laganja, prema Aldertu Vriju, jeste uspešan ili neuspešan pokušaj, bez upozorenja, da se kod druge osobe stvori uverenje koje komunikator smatra neistinitim."

Najčešće verujemo da postoje oni koji umeju savršeno da slažu i to pripisujemo psihopatama. Da li zaista postoji savršena laž? "Uprkos brojnim istraživanjima ne postoje zasada studije koje bi jednoznačno potvrdile da su psihopate bolji lažovi u odnosu na ostatak populacije. Postoji verovatnoća da oni to jesu zbog specifičnosti njihove strukture ličnosti i odsustva emocionalne reaktivnosti. Laž kao takva ne može biti savršena jer nije sve u načinu saopštavanja laži već i u postojanju brojnih drugih faktora na koje lažov ne može uvek i u svim situacijama direktno uticati."

Ne postoji nešto što bismo mogli navesti kao pouzdane izvore laganja koje bismo mogli koristiti u svim situacijama. Zato i ne postoje čarobne formule kako otkriti laž i obmanu po principu "kako da za deset minuta otkrijete svaku prevaru" ili "evo načina kako da pročitate misli sagovorniku".

"Ljudi su veoma specifična i kompleksna bića čije je ponašanje uslovljeno brojnim faktorima, kako genetskim, tako i socijalnim u smislu sredine u kojoj odrastaju. Osim toga, tu je inteligencija, slobodna volja i savest svake individue, što sve utiče na konkretnu odluku ispitanika da nas laže ili nam kaže istinu. U suštini, mi svi mislimo da sami sebe dobro poznajemo. Pravo je pitanje da li je to zaista tako. Naime, kada bismo se zadesili u situaciji koja je nova i veoma stresna za nas, mi mislimo da znamo kako bismo se ponašali, a u stvarnosti dešava se često da ispoljimo potpuno suprotno ponašanje."

Ipak, na samom seminaru se uči kako otkriti lažove, i to do profesionalnog nivoa. "Prvi korak u detekciji laganja jeste objektivnost nas kao ispitivača i svesnost da ne postoji nešto što se naziva znakom laganja. Dakle, da bismo bili uspešni, prvo moramo prestati lagati sami sebe, i početi tražiti istinu, a ne samo one informacije koje potvrđuju stav koji nama odgovara. Na samoj edukaciji učimo polaznike da prepoznaju znakove uznemirenosti i da otkriju njihovo poreklo koristeći najsavremenija znanja i dostignuća iz oblasti psihologije i forenzike."

 

 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



56
31.10.2018 - 15:49
Јединица лажи
Мислим, да и лаж заслужује да добије своју јединицу у систему мерења. Тако би највећа јединица за лаж била 1АВ. Кад меримо нечију лаж могли бисмо рећи да је неко лагао 0,15АВ ИЛИ 0,50АВ. Изузетно нарадарени за лаж би могли лагати рецимо 0,75АВ.