Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Psihologija

Produžena bezbrižnost: Mama, ne želim da odrastem

U Srbiji, zemlji u kojoj tridesetinešto-godišnjaci i dalje žive sa svojim roditeljima, verovatno nije teško zamisliti "neodrastanje". Nove generacije, uključujući i one od preko trideset, imaju tu sreću da su se njihovi roditelji dovoljno namučili da bi i njih pustili same da se polome dok steknu nešto. Nova istraživanja pokazuju da naš mozak ne dostiže stanje odraslog sve do sredine dvadesetih, pa čak i kasnije.
Piše Zorica Marković
Datum: 13/07/2018

Produžena bezbrižnost: Mama, ne želim da odrastem

Foto: Profimedia

Kad su Džona Lenona pitali šta bi voleo da bude kad odraste, rekao je "srećan". Govorio je u ime svih nas. Ako posmatrate lica putnika, prolaznika i svih onih slučajnih što ih sretnete, retko ćete, bar u ranojutarnjim satima gradskog prevoza ili u nervoznom špicu zakrčenog Bulevara, ili negde ispred nekog predugog reda na bankarskom šalteru videti sreću na licima. Oni koji se smeju i svemu se smeju kao na brašno uglavnom su klinci. I tad pomislite - ne želim da odrastem. Želim tu bezbrižnost života. Njih ne brinu neplaćeni računi, njih ne brine kako će sutra "roditi" novac za bilo šta, kako će pregurati dan na poslu...

A u stvari, sve njih to čeka, a neki od njih već sad možda žickaju za pare i užinu jer keva i ćale ni nemaju da im daju sve što žele, samo je pitanje koji će stav imati. I kad se vadimo na to da je nekad bilo lakše osamostaliti se, e, pa nije - pitajte one roditelje koji su studirali i spavali po studentskim domovima, žickali lovu isto kao i neki klinci danas i možda išli na letovanje bez para. Danas je, ipak, manje takvih, jer o njima vode brigu odrasli. A kako smo došli do toga da je odrasti i preuzeti odgovornost jednako živeti za druge, grčiti se, mučiti se, ne znati šta ćete s problemima i obavezama, jednom rečju - biti mrtav?

Nove generacije, uključujući i one od preko trideset, imaju tu sreću da su se njihovi roditelji dovoljno namučili da bi i njih pustili same da se polome dok steknu nešto. Zaštitnički nastrojeni nisu samo balkanski narodi jer nova istraživanja pokazuju da naš mozak ne dostiže stanje odraslog sve do sredine dvadesetih, pa čak i kasnije. Prema Beatriz Luna, profesorki psihijatrije i psihologije na Univerzitetu Pitsburg, odraslo doba ne počinje od 18 ili 21 godine, ili negde oko te cifre koju smo fiksirali u zakonu. Umesto toga, adolescencija je odlučila da se protegne direktno do sredine dvadesetih, pa i dalje, kao uzlazni trend izbegavanja braka, roditeljstva i karijere, držeći mozak konstantno u državi "kidulthood".

Simpatično je valjati se od smeha čuvenoj seriji "Men Behaving Badly", ali živeti s detetom u telu odraslog muškarca ili žene može da bude zabavno sve dok ne dođe trenutak kad treba plaćati račune ili preuzeti odgovornost. Očigledno mnogi u doba zrelosti uživaju, pretvarajući se da su tinejdžeri. Pitanje je - zbog čega? Naravno, plaćanje poreza ne može da se poredi sa sjajnim igricama, ali, da li je postati odrastao tako stršno da je vredno mutiranja naše neurologije? Fren Furedi, profesor sociologije na Univerzitetu Kent, veruje da odgovor nije u nauci koliko u kulturi.

"U takvom smo društvu da je vrlo teško gledati na odraslo doba s pozitivne tačke", kaže profesor Furedi. "Idite i pogledajte bilo koji film, skoro svaki brak je katastrofa. Na odrasle se gleda kao na dosadne i neosetljive i van svih tokova, dakle, taj pomak u odraslo doba je gotovo viđen kao problem. Dakle, kad ljudi dođu do tačke kad bi trebalo da se i sami ponašaju kao odrasli, oni reguju protiv toga."

I dok se granica pomera, pa sad klizimo ka četrdesetima, a počeli smo s dvadesetima, gde je rešenje? Hoćemo li konačno prihvatiti da je odrastanje ono kroz šta mora svako da prođe i da onog trenutka kad prihvatite odgovornost ne potpisujete sebi smrtnu kaznu? Ako se kao klinci toliko radujemo samostalnosti i autonomnosti, da nas niko ne ograničava i ne ugrožava, onda bi odraslo doba, uz te privilegije, trebalo prihvatiti i sa svim obavezama. "Ali, sve dok odraslo doba bude prezentirano kao druga ili treća najbolja opcija, ostajaće otpor od odrastanja", kaže Furedi.

Savremeni način života je u velikoj meri zasnovan na modelima koje nam nude mediji, prvenstveno film i televizija. A taj model je model uživanja u životu. Što neko ima veću mogućnost da uživa u životu, to je veći njegov "kvalitet" života. Jednim delom je odbijanje mlade generacije da odraste povezano s načinom vaspitanja od roditelja, tako kaže psihoterapeut dr Zoran Milivojević.

On objašnjava da je savremeno vaspitanje često zasnovano na "ideologiji srećnog deteta". "Prema tom pristupu, roditelji su dobri ako je njihovo dete srećno, tako da se oni trude da dete bude stalno srećno, omogućuju mu samo pozitivna iskustva, izbegavaju svaku mogućnost da dete bude frustrirano kako ne bi bilo 'traumatizovano' i slično. Njihovi roditelji loši su uzori za odrastanje. Deca misle da su njihovi roditelji žrtve, da nedovoljno uživaju u životu, da se samo muče kako bi deci omogućili da uživaju. Nekada to roditelji i izgovaraju: 'Uživaj ti kad ja nisam mogao.' Nekad majke upozoravaju da je prerano da se udaju u kasnim dvadesetim jer treba još malo da 'prožive', a posle će videti da je život muka.

Sve to doprinosi tome da mlade generacije pogrešno veruju da je odrastanje nešto negativno, preozbiljno, dosadno, puno mučenja i žrtvovanja, dakle, nešto što treba po svaku cenu odložiti. To je trend na Zapadu, tako da je sve više odraslih koji ne žele da i emocionalno odrastu i da preuzmu odgovornost za sopstvene živote. Granica odrastanja mnogo se pomerila na račun zabave."

Osoba koja u nekom aspektu života ne želi da odraste, koja ne prihvata odgovornost za sopstveni život, ima iluziju da kvalitetno živi, da je sačuvala slobodu, da je nastavila da uživa u životu.

"Mnogi ne žele nikad da odrastu. Tako u psihologiji postoji sindrom večitog mladića ili večite devojke (puer eternus), a to su osobe koje su u produženoj adolescentnoj krizi iz koje odmah zakorače u krizu srednjeg doba. Pa čak i kad uđu u šestu deceniju, pokušavaju da gaje mladalački način funkcionisanja."

Kulturološki gledano, krivica je deljiva na više faktora, a kako smo kultura u kojoj roditelji igraju vrlo često ključnu ulogu, nije više bitno da li zbog tradicije ili tranzicije, ne treba zaboraviti da mnogi od njih, kako kaže dr Milivojević, često deci upućuju psihološku zabranu na odrastanje i odvajanje. "Kad tridesetogodišnji sin izjavi da želi da se osamostali i da živi sam, roditelji se uvrede jer im nije jasno šta nije u redu u roditeljskoj kući kad se toliko trude da 'detetu' pruže komfor i sigurnost. Ljude koji neće da odrastu možemo svrstati u dve grupe: u one koji očigledno pokazuju da ne žele da odrastu, na osnovu načina oblačenja, govora i ponašanja; i na one druge koji izgledaju odraslo, ali u nekom važnom aspektu nisu odrasli. I kod takvih nastaje najviše nesporazuma kad se, na primer, ulazi u emotivni odnos. To su stvari koje se relativno sporo menjaju, tako da ne treba ući u odnos s nekim s očekivanjem da će se promeniti."

U redu je zadržati dete u sebi, ali najvažnije je naučiti da ga držite u ravnoteži s odraslom osobom i roditeljem u sebi, što je ujedno i najteže. Odrastanje je faza ljudskog razvoja, emocionalna zrelost, i da biste za nekog rekli da je psihološki odrastao, najniži kriterijum je, kako kaže dr Milivojević, samostalnost i dovoljno socijalizovana ličnost.

"Sigmund Frojd bi tome pridodao da je odrasla osoba ona koja je 'sposobna za rad i za ljubav'. Kad to sve pomešamo, dobijamo da je odrasla osoba ona koja je samostalna, brine o sebi i o drugima, emocionalno se vezuje, koja radi. Da li je ovo privlačna slika? Da li mladi ljudi jedva čekaju da odrastu na ovakav način? Odgovor na ovo pitanje glasi - sve je više mladih koji ne žele da odrastu, da prihvate odgovornost za sopstveni život. Pojam 'kidulthood' je izmišljen da bi ukazao na ove 'neodraslo odrasle'. Zašto mladi ljudi imaju otpor prema odrastanju? Jer na odraslost gledaju kao na nešto negativno, odbojno, mračno, dosadno. Smatraju da čovek koji odraste prestane da se zabavlja i da uživa u životu. Odraslost doživljavaju kao kraj mladosti, kad se puno radi, kad treba da žive za druge, da se za druge odriču i žrtvuju. I kad na odraslost gledate kao na teškoću života, onda je posledica odugovlačenje ili izbegavanje da se zakorači u taj tajmni i hladni prostor koji zovemo odraslost."

Svet odraslih nije baš takav bauk,nije da nas iz mračnog ormara vreba neki bauk, ili iza zatvorenih vrata nešto opasno sa čim nećemo moći da se snađemo. Naravno da prerastemo strah od bauka, ali strah od života jednako je dečji i iracionalan. Ali, nije "neizlečivo", niti je u pitanju bolest, ako ste i dalje u "kidulthood"-u, samo što je to za život vrlo otežavajuće, najviše za vašu okolinu. Lepo je živeti bez obaveza, možda i bez budućnosti, na to su nas bar navikle devedesete. Ali još je gore kad se sudarite s realnošću, a ona vas pogleda direktno u oči i kaže: "Došla sam da te naučim pameti."

"Preuzeti odgovornost znači da pristajemo na to da drugi više nisu odgovorni za nas i naš život", kaže dr Milivojević. "Postati odrastao znači izaći iz simbioze s roditeljima i prihvatiti samostalnost. Kad je neko samostalan, tada ima šansu da završi razvoj ličnosti, da se formira kao pojedinac. Odrastanje donosi slobodu, ali i odgovornost, i zato je kvalitet života bolji nego kad se živi u odnosu zavisnosti. Odraslost ne mora da znači isključenje onog dela 'ja' koji nazivamo 'unutrašnje dete'. Svaki čovek, bez obzira na godine, nosi u sebi svoje slobodno dete. Sve dok ga neguje, ume da se raduje, zabavlja, uživa, bude duhovit, on neće biti star, i njegov život neće biti prazan i dosadan. Problem nastaje kad ljudi isključe ovo svoje dečje Ja. Veoma je važno poznavati koncept unutrašnjeg deteta, ali i umeti proceniti kako se osobe oko nas ponašaju, koliko su i u čemu odrasle, a u čemu su neodrasle. To će nam pomoći da se bolje snalazimo s ljudima koji nas okružuju, da jasnije znamo šta od koga možemo da očekujemo."


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.