Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

Pre 30 godina počelo je konačno urušavanje Jugoslavije: Sve što treba da znate o Fikretu Abdiću i aferi "Agrokomerc"

Pre tačno 30 godina javnost je prvi put saznala za priču o malverzacijama u Cazinskoj krajini koje će ucrtati put rušenja zemlje. Pročitajte veliko istraživanje Miše Brkića o najpoznatijoj aferi bivše Jugoslavije
Datum: 16/08/2017

Pre 30 godina počelo je konačno urušavanje Jugoslavije: Sve što treba da znate o Fikretu Abdiću i aferi "Agrokomerc"

Suđenje akterima afere: Foto-dokumentacija "Borbe"

Predvečerje je jedne od najvećih ekonomsko-političkih afera koje su potresale državu. Afera samo što nije eksplodirala. Niko ne ume da sagleda posledice njenog razornog dejstva. Temelji države već se uveliko tresu. Država se ljulja, nagoveštavajući krah. Unervozile su se državne institucije i političke strukture, pljušte međusobne optužbe njihovih čelnika. Političari nedorasli situaciji pokušavaju da zaustave curenje informacija u javnost i trude se da drže medije na kratkom povocu. Uveliko traje podzemni rat službi bezbednosti koje jedna drugoj "smeštaju" razne psine i podvale. Narodna banka i nadležni državni organi detektovali su aferu još u januaru, ali niko nema kuraži da reaguje i svi čekaju "veliki prasak" u javnosti.

Medijska bomba eksplodirala je 15. avgusta 1987. godine na stranicama dnevnog lista Borba: "Udar od 22.000 starih milijardi", s podnaslovom "Agrokomerc izdavao menice bez pokrića".

Tako je, zvanično, počeo "Agrogate" (jedno vreme odomaćen izraz u domaćim medijima), za aferu Agrokomerc.

Mnogi istoričari, analitičari i političari pripisuju toj detonaciji svojstvo neutronske bombe koja je polomila političke stubove i ekonomsku armaturu na kojima je počivala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Otuda i tvrdnja da je afera Agrokomerc bila početak raspada Titove države.

"Bombu" je bacio Zvonko Azdejković, dopisnik Borbe iz Kruševca.

Otkud afera gigantskih razmera i s kataklizmičkim posledicama u posttitovskoj Jugoslaviji?

U traganju za odgovorima na ovo pitanje najviše je razvijeno teorija zavere koje počivaju na krupnim "zverkama", zaverama, ličnim animozitetima, lokalnim i nacionalnim interesima, podmetanjima, borbi za vlast...

Među najrasprostranjenijim i najčešće eksploatisanim teorijama do današnjih dana opstaje ona po kojoj je afera Agrokomerc bila jedna od važnijih baražnih priprema političkih, vojnih i bezbednosnih krugova za razbijanje Jugoslavije preko čuvene Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije koja je ustoličila neprikosnovenog lidera Srba i demontera Jugoslavije - Slobodana Miloševića. Iako najviše zavodljiva, ta teorija nije jedina i nije potpuno tačna.

Ima pristalica "prizemnije", odnosno realnije teorije (među trezvenim ekonomskim analitičarima) da je osigurač iz te neutronske bombe koja je razorila Jugoslaviju izvukao Fikret Abdić zvani Babo, generalni direktor Složene organizacije udruženog rada (SOUR) Agrokomerc iz Velike Kladuše. Njegove ambicije da ostane upamćen kao čovek koji je razvio najnerazvijeniji deo (Cazinsku Krajinu) inače ekonomski zaostale Bosne i Hercegovine naterale su ga da masivno i masovno primeni već odomaćenu podvalu u rasklimatanom modelu socijalističke privrede - štancuje menice bez pokrića, tako pljačka banke od Triglava do Đevđelije i usput se hvališe kao uspešan menadžer.

 

"UPOTREBA ČOVEKA"

Za razliku od Babove zvezde koja i danas sija, mada prilično slabašno, Azdejkovićeva se, posle meteorske novinarske karijere, ugasila samoubistvom nepune dve godine po objavljivanju prvog teksta. Azdejkovićev sugrađanin i kolega Ljubiša Popović veruje da je razlog samoubistva - saznanje o "upotrebi čoveka". Azdejković se ubio nepunih mesec dana pošto ga je od Borbe preotela Politika. A Popović svedoči da mu se noć uoči suicida, u jednom kruševačkom kafiću, Azdejković požalio kako je od Politike dobio zadatak da žestoko napadne visokog komunističkog funkcionera iz Hrvatske Stipu Šuvara i da sam izabere oružje za napad.

"Upotreba čoveka" u igrama službi bezbednosti nije nepoznat model, naprotiv, široko je (bio) rasprostranjen i u medijskoj sferi. Slično kao i sa teorijama zavere. U Jugoslaviji - razdiranoj neizvesnošću, borbama za presto posle smrti Josipa Broza Tita, nacionalnim tenzijama, centripetalnim silama, zahtevima za demokratizaciju i tranziciju - bilo je uobičajeno da razne tajne službe diskvalifikuju političke ili nacionalne protivnike. Moguće je da su u slučaju Agrokomerc te službe imale umešane prste u "upotrebu čoveka", ali njihov uticaj niti je bio jedini niti je bio presudan. Ta pojednostavljena dioptrija i opsednutost "SLUŽBOM" zamračile su širu sliku jugoslovenskih prilika u godinama posle smrti Josipa Broza Tita. Batrganje nedoraslih Titovih naslednika da fiktivnim reformama ko bajagi sačuvaju Jugoslaviju, a zapravo odbrane interese i pozicije uske političke elite, nije dalo rezultate. Svi pokušaji ekonomskih reformi olupali su se o nemilosrdno političko odbijanje bilo kakve modernizacije i želju za očuvanjem "status kvoa".

Model državnog, političkog a naročito ekonomskog uređenja SFRJ bio je potrošen i na izdisaju, zreo za "smetlište istorije". Interesne grupe samoproklamovanih jugonostalgičara nastojale su da model socijalističke državne redistribucije dohotka sačuvaju po svaku cenu, klijentelističke grupe želele su po svaku cenu da sačuvaju svoje novčane i statusne bonuse, beskrupulozne lokalne lopurde-feudalci otimali su šta god su stigli skrivajući se iza tradicije NOB-a, a tek stasale pristalice pretvaranja republika u nacionalne države tražile su čiste račune i prekid odliva dohotka od bogatijih ka siromašnijim članicama Federacije.

Afera Agrokomerc smeštena je upravo u taj državno-socio-ekonomski "milje".

 

"ROBIN HUD"

To je mnogo kompleksniji političko-ekonomski koloplet okolnosti od postojanja navodno samo jednog uzroka afere Agrokomerc. Insistiranje na samo jednom uzroku pojednostavljuje i uticaj korporativnog sloma jednog "privrednog subjekta" na kasnije (i tragične ratne) događaje u Jugoslaviji i njen konačni raspad.

Šta bi moglo da bude nesumnjivo?

Da je "Babovo poslovno carstvo", zvano Agrokomerc, raslo u jugoslovenskoj "Šervudskoj šumi" i počivalo na "Robin Hud" filozofiji redistribucije dohotka i paradigme o bratstvu i jedinstvu a pod pokroviteljstvom partijskih foruma i rezolucija. Istorija Agrokomerca jasno pokazuje naopaku praksu etatističkog socijalizma i pogubnost slepog verovanja u taj model. Istovremeno, dokazuje nemoć socijalizma u slučaju samoodrživosti privrednih subjekata i nudi odgovor zašto socijalizam nije mogao da bude dugovečan model društveno-ekonomskog uređenja.

Pojedini analitičari i istoričari s pravom uzimaju Agrokomerc kao studiju slučaja pogubnog uticaja politike (političkih elita i političkih feudalaca) na ekonomiju.

I kao što postoji "američka priča" o uspehu, tako postoji i "jugoslovenska priča" o - friziranom uspehu.

A ona izgleda ovako.

Agrokomerc je, pre nego što je postao „nosilac privrednog razvoja" BiH i Jugoslavije, bio zemljoradnička zadruga. U Maljevcu, u Hrvatskoj, 1969. godine formirana je zemzadruga Agromerkantilija sa 26 zaposlenih. U međuvremenu, 1970. godine direktor postaje Fikret Abdić (rođen 1939. godine u Velikoj Kladuši). Preduzeće menja sedište i seli se u Bosnu i Hercegovinu, u Veliku Kladušu, a 1972. godine menja ime u Agrokomerc. Posle samo nekoliko godina Agrokomerc prerasta u jedan od najvećih poljoprivredno-prehrambenih kombinata u Jugoslaviji sa 13.600 zaposlenih. Mnogi i dalje smatraju da je "čarobni štapić" u glavi Fikreta Abdića jedini zaslužan za meteorski uspeh preduzeća. Naravno da je to jedna vrsta "urbane legende".

Tražeći objektivne razloge za tako brzi uspon Agrokomerca Admir Mulaosmanović, naučni saradnik sarajevskog Instituta za istoriju, objasnio je u svom istraživanju da je 1971. godine Bihaćka (Cazinska) Krajina postala poligon za testiranje "novog kursa" jugoslovenskog partijsko-državnog rukovodstva za period 1971-1991. godine. Osnovne karakteristike "novog kursa" bile su jačanje "na terenu" koncepta državnosti republika i podsticanje privrednog razvoja kroz oslanjanje na „nosioce razvoja" modelom dislokacije velikih privrednih sistema. Tako je Rudarsko-metalurški kombinat Zenica otvarao pogone u Bihaću i Cazinu, to isto radila je i Zagrebačka mlekara, povezivale su se građevinske firme iz Zagreba i Velike Kladuše, Gorenje je izgradilo svoju fabriku u Bihaću.

Te godine skockala se još jedna srećna okolnost (pored "novog kursa") zbog koje je narod Cazinske Krajine definitivno ubeđen da ga je "bog pogledao" i da mu je "kašika upala u med" - na funkciju predsednika Skupštine Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine došao je njihov "politički Babo" - Hamdija Pozderac. To je automatski u svesti ljudi proizvelo očekivanje da će u njihov nerazvijeni kraj poteći milijarde dinara iz jugoslovenskih fondova namenjenih nedovoljno razvijenim područjima.

Ispostaviće se da su nadanja naroda bila opravdana.

Kombinacijom "novog kursa" i "političkog Babe" taj zabiti deo Bosne i Hercegovine doživeo je sedamdesetih godina dinamičan razvoj, a Velika Kladuša postala je razvijena opština. Zanimljiv podatak koji može mnogo toga da objasni jeste da je Velika Kladuša 1979. godine izašla iz kruga nerazvijenih opština, ali je Agrokomerc nastavio da dobija "razvojni" novac iz Fonda za - nerazvijene.

 

POKUSNI KUNIĆI

Para je bilo "ko pleve", pa je tako sredinom sedamdesetih godina Hamdija Pozderac ostvario svoje proklamovano obećanje - svakom bračnom paru, u kojem su mlada i mladoženja bili iz Cazina i Velike Kladuše poklanjan je televizor.

Mnogi će se danas zapitati zašto je izabrana baš Cazinska Krajina za testiranje "novog kursa" razvoja?

Ima teoretičara koji tvrde da su Krajina i Agrokomerc imali važan geostrateški značaj u jugoslovenskoj vojnoj (odbrambenoj) doktrini i da su zato investicije u Agrokomerc, s obzirom na veličinu kombinata, bile nesrazmerno veće nego recimo investicije u druge bosanskohercegovačke agrokombinate (sarajevski UPI ili banjalučki AIPK). Već spomenuti profesor Mulaosmanović tvrdi da je Jugoslovenska narodna armija bila strateški partner i pokrovitelj Agrokomerca i to dokumentuje mnogim posetama visokih vojnih zvaničnika i zajedničkim poslovima vojske i Agrokomerca koji nemaju veze s proizvodnjom hrane. Postoji verovanje da je, na kraju kad se Agrokomerc raspao, vojni vrh (koji je kontrolisao Nikola Ljubičić) postupio po principi "mi stvorili, mi uništili".

A početak je zaista izgledao kao ostvarenje utopije.

Agrokomerc je gotovo svaki dan otvarao po jednu farmu pilića u krajinskim selima (Dubaljevo, Dubrave, Pećigrad, Šumatac...). Proizvodnja je rasla iz dana u dan, a proizvodni portfolio širio se na ćurke, zečeve, kafu, sveža i jaja u prahu, majonez, salame, čokolade, pečurke, kesten, razne vrste salata... i dostigao oko 400 proizvoda. Pošto je Agrokomerc bio mezimče vlasti, gledalo mu se kroz prste kad je koristio i nelegalne metode - industrijsku špijunažu, podmićivanje za poslovne tajne i "kopi-pejst" recepture, među kojima je najpoznatiji "Vegedor" (kopija Podravkine "Vegete"). Na "nijanse" niko nije obraćao pažnju, bili su važni grandiozni detalji. A sve zasluge plebiscitarno su pripisivane jednom čoveku - Fikretu Abdiću, generalnom direktoru kombinata.

Analize radne grupe Izvršnog veća BiH iz 1987. godine pokazale su da je prosečna stopa rasta proizvodnje u Agrokomercu od 1982. do 1986. godine bila viša od 10 odsto, da su ukupni prihodi u 1985. godini bili 132,7 miliona dinara, a 1986. godine 332,3 miliona dinara, i da je izvoz 1986. bio oko 42 miliona dolara. Više od 70 odsto izvoza išlo je preko velikih inostranih trgovačkih partnera Tuson, Jugotrade i Flavorex. Zanimljivo je da su vlasnici tih kompanija bili jugoslovenski državljani - Radivoje Čuković (Tuson, Panama), Kosta Govedarica (Jugotrade, Švajcarska), Husein Melkić (Flavorex, Kanada).

 

"MUŽA RAZVIJENIJIH"

Razvoj Agrokomerca počivao je na proklamovanoj federalnoj solidarnosti, odnosno "muži razvijenih" jugoslovenskih republika. Novac se sakupljao u Jugoslovenskom fondu za podsticaj razvoja nerazvijenih a odatle "alocirao" političkim odlukama prema nerazvijenim krajevima države. Jedan tok tog novca ulivao se u Privrednu banku Sarajevo, odnosno njenu filijalu Bihaćku banku i trošio se za razvoj Cazinske Krajine.

Najviše tog novca "usisavao" je Agrokomerc i njegov spretni direktor Fikret Abdić. Kapital koji su razvijeni delovi Jugoslavije "odvajali od usta" nemilice je trošen u Velikoj Kladuši i Agrokomercu za razne proizvodne ali i neproizvodne (objekti društvenog standarda, ugostiteljstvo, lokalna infrastruktura) investicije. Zato je, posle izvesnog vremena, Bihaćka banka imala probleme u naplati potraživanja jer mnoge od tih investicija nisu mogle da vraćaju uloženi kapital. Njena nelikvidnost postala je očigledna u prvoj polovini osamdesetih godina, a u drugoj polovini te decenije sanacija Bihaćke banke postala je nezaobilazna tačka dnevnog reda političkih foruma. Takvom problemu uveliko je kumovao Agrokomerc jer je Osnovna banka Bihać izdavala njegove menice bez pokrića. Na kraju je Bihaćka banka likvidirana. Bio je to prvi bankrot jedne jugoslovenske banke posle Drugog svetskog rata.

Retki istraživači mnogo godina kasnije stidljivo su tvrdili da se prva afera sa menicama bez pokrića u Agrokomercu desila 1980. ali da nije imala tako velike razmere kao ona iz 1987. godine. Tu tezu potvrdio je i visokorangirani bh. političar u jugoslovenskoj vladajućoj nomenklaturi Raif Dizdarević u intervju sarajevskom Oslobođenju (1. april 2017): "U vreme kada sam bio predsednik Predsedništva SR BiH (1978-1982), uz sve što je rečeno o uspešnom Agrokomercu, do mene su, i ne samo do mene, dolazila i neka kritička upozorenja i prigovori kako Agrokomerc uživa povlašćen položaj u odnosu na druge kombinate, da je miljenik rukovodstva BiH, favorizovan olakšicama i nepovratnim kreditima, da Fikret Abdić nije kooperativan, stvara teškoće drugima, da je grandoman i da je svu vlast u kombinatu, Kladuši pa i šire koncentrisao u svojim rukama, da se poslovanje Agrokomerca netačno prikazuje." Dizdarević se u intervjuu priseća da je u oktobru 1980. godine bio u poseti Velikoj Kladuši i Cazinu i da je u više navrata postavljao pitanja kakva je finansijska situacija firme i kako se, iz kojih izvora misle pokrivati nove investicije, a da je ostajao bez konkretnog odgovora. Na kraju posete o tome je "u četiri oka" razgovarao s Hakijom Pozdercem koji mu je odgovorio da finansijsku situaciju i konstrukciju finansiranja zna samo jedan čovek, Fikret Abdić, i to u glavi, a ne na papiru. "Sve sam više ostajao pod utiskom da je Fikret podlegao grandomanskoj orijentaciji, investomaniji i ličnoj svevlasti", konstatovao je Dizdarević.

 

DOLAZAK KRIZE

Privredna kriza nije tresla samo Cazinsku Krajinu i BiH. Jugoslavija se sredinom osamdesetih godina suočila s nadolazećim bankrotom zbog prevelikog trošenja nezarađenog novca i zaduživanja u inostranstvu. Savezna vlada s Milkom Planinc na čelu proglasila je neformalni bankrot Jugoslavije zbog nemogućnosti vraćanja dugova (u junu 1986. godine Jugoslavija prvi put nije mogla da plati ratu od 240 miliona dolara), pa je Savezno izvršno veće prihvatilo veoma rigoroznu štednju koju je diktirao Međunarodni monetarni fond. Takozvana Krajgerova komisija napravila je Dugoročni program ekonomske stabilizacije (skup predloga i mera ekonomskih reformi) koji je trebalo da pomogne Jugoslaviji da transformiše svoju privredu iz državnog socijalizma ka tržišnoj ekonomiji. Konkretne mere bile su usmerene na pooštravanje uslova za dobijanje bankarskih kredita, što je trebalo da dovede do smanjenja potrošnje. Vrlo brzo, međutim, dogmatska politička elita zaustavila je te reforme.

Kad je kriza mogla gotovo da se opipa prstima, bosanskohercegovački političari tražili su od Fikreta Abdića i Agrokomerca da smanjuje investicije, jer nije bilo para. Savetovano mu je da uskladi razvoj Agrokomerca prema sugestijama Krajgerove komisije ali i mogućnostima Bosne i Hercegovine. Poslovni odbor Agrokomerca odbio je partijske smernice vrha BiH da uspori (nelegalni) rast kombinata i nastavio s istom poslovnom politikom razvoja s tuđim kapitalom. Zaustavljanje investicija bilo bi ravno zamrzavanju razvoja i to je bio razlog zbog koga Babo nije poslušao državno-politički vrh u Sarajevu nego ga je odmah optužio da se prema Cazinskoj Krajini ponaša "maćehinski".

Pošto je državno-fondovska slavina zavrnuta i pošto je presušio priliv para, Fikret Abdić se, kao i mnoga druga preduzeća u Jugoslaviji, okrenuo menicama kao "alatki" za pribavljanje neophodnog kapitala za tekuće poslovanje i razvoj. Tajna njegovog, kasnije epski opevanog, menadžerskog recepta i uspeha bila u izdavanju menice uz visoke kamate bez ikakvog jemstva. Igrao je "va bank" s tuđim parama i računao je da neće imati nikakav lični i korporativni rizik. Na "miris profita" upecale su se i banke. Babov model je funkcionisao dok god je lokalna (Bihaćka) banka žirirala menice svojim službenim pečatom. (Navodno, banka je u jednom trenutku pozajmila svoj pečat Agrokomercu da se menice ne bi morale stalno nositi u banku na "pečatiranje"). Do 1987. godine Abdić je sistemom naštancovanih menica bez pokrića prikupio po jednoj verziji 400 miliona dolara, po drugoj - 700 miliona dolara, a po trećoj - 1,2 milijarde dolara. A onda je puklo jer je Babo preterao.

To je bio tipičan primer onoga što se zbivalo u Jugoslaviji.

 

POČETAK AFERE

Vlasti su pokušale da uvedu nova pravila koja su tražila da banke garantuju za izdate menice. Uvedena su i ograničenja na iznose koje svaka banka može da garantuje. Ali ti propisi nisu imali mnogo šanse na uspeh zbog tadašnje čudne prirode jugoslovenskih banaka. Naime, osnivači banaka bila su preduzeća čiji su direktori sedeli u upravnim odborima banaka i faktički sami sebi odobravali razne vrste pozajmica.

Za početak raspetljavanja "afere Agrokomerc" uzima se noć 26. na 27. januar 1987. godine. Tada se dogodio požar u centralnom skladištu Agrokomercove radne organizacije "Reprom" u prehrambeno-prerađivačkom kompleksu "Polje". Procena štete nikada nije javno saopštena, iako se "zuckalo" o pet miliona dolara.

Služba državne bezbednosti (SDB) pokrenula je istragu i preuzela kontrolu nad svim postrojenjima Agrokomerca. To je bio signal da je vojska izgubila (ili predala) kontrolu nad velikokladuškim kombinatom. Istraga utvrđuje da je za požar kriv propust u protivpožarnom sistemu, mada to nikad nije napisano i potpisano. Mnoge kasnije analize i izveštaji sugerisali su da je požar insceniran kako bi državni istražni organi Jugoslavije imali nesporan povod za ulazak u Agrokomerc.

I zaista, nenadano i bez vidljivog povoda, Služba prestaje da se bavi požarom, počinje da ispituje finansijsko poslovanje kombinata i otkriva menice bez pokrića. Duško Zgonjanin, republički sekretar za unutrašnje poslove BiH, pokrenuo je akciju "Una", sa zadatkom da se slučaj rasvetli do kraja.

Raif Dizdarević svedoči da je kao savezni sekretar za inostrane poslove po funkciji bio član Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka koji je u martu 1987. imao sednicu posvećenu upadu Agrokomerca u platni sistem Jugoslavije:

"Utvrđeno je da je teleksom izdato pet lažnih naloga, tobože iz banaka u Prištini, Beogradu i Ljubljani, za isplatu 15,5 milijardi novih dinara Privrednoj banci u Bihaću u korist Agrokomerca. Bio je to alarmantan slučaj kriminalnog prodora u platni sistem, svojevrsna novčana pljačka... Savezno izvršno veće uputilo je savezne inspektore koji su utvrdili činjenice i podneli prijave protiv učesnika. Međutim, čitav slučaj je zataškan, nađena su sredstva i vraćena u tokove platnog sistema. Da je postupljeno zakonski i da je do kraja raščišćen ovaj slučaj, pogotovo što se već znalo i za druge nezakonitosti u Agrokomercu, moglo je to uticati na drugačiji tok afere. Zatim sam 26. avgusta 1987. pozvan na sednicu Saveznog izvršnog veća na čijem dnevnom redu je bio slučaj Agrokomerc. U uvodnoj informaciji je rečeno da je raširena pojava velikog broja izdavanja menica bez pokrića i da je Agrokomerc najdrastičniji slučaj. Navedene su do tada utvrđene cifre koje su bile ogromne. Rečeno je da je to podrivanje privredno-finansijskog sistema Jugoslavije prisvajanjem novca. Branko Mikulić je rekao da je ovo najegzemplarniji, ali ne jedini, slučaj izdavanja menica bez pokrića i zaključio da BiH treba da reši posledice ove nezakonitosti jer nikakvi oblici šire solidarnosti ne dolaze u obzir."

Proširenom istragom i zahvaljujući medijima utvrđeno je da su 63 jugoslovenske banke učestvovale u plasiranju novca za Agrokomerc preko lažnih menica tog preduzeća. Među bankama su bile: Ljubljanska banka Novi Sad, Jugobanka Beograd, Jugopetrol banka Beograd, Osnovna banka Priština, Travnička banka... Iako se među prvima našla na udaru, Ljubljanska banka je negirala umešanost u aferu, ali je morala da prihvati zabranu da prima čekove od građana koji imaju žiro račune u poslovnici Bihać. Predsednik Ljubljanske banke podneo je ostavku zbog afere s lažnim menicama Agrokomerca.

 

PAD U NEMILOST

Agrokomerc je ozbiljno uzdrmao monetarni sistem Jugoslavije i postao najveći generator inflacije u posleratnoj državi. A onda je, da paradoks bude veći, pao u nemilost i haos politike koju je sve vreme zastupao i na čijim se temeljima uzdizao.

Bosna i Hercegovina bila je pod pritiskom stalnih zahteva ostalih članica jugoslovenske federacije da preuzme otplatu dugova Agrokomerca. Tih godina SFRJ se definisala kao država s novom paradigmom osmišljenom u republičkim centrima "ako smo braća, kese nam nisu sestre". Tim povodom Delegacija Jugoslovenskog tržišta novca pokušala je u leto 1987. godine da smiri aferu i nagodi se u Sarajevu. Postignut je dogovor da se menice Agrokomerca pretvore u trogodišnji kredit koji bi garantovala Privredna banka Sarajevo. Banka je pristala na izuzetno visoke kamate, rizikujući bankrot. Drugo rešenje bila je tužba protiv Agrokomerca. Posle sarajevskog dogovora, pobunilo se rukovodstvo Srbije optužujući Jugoslovensko tržište novca za brzopletost.

Izvršno veće Srbije zaključilo je 26. avgusta 1987. godine da se "pitanje Agrokomerca" može rešiti samo sudskim putem. A Vukašin Marković, viceguverner Narodne banke Jugoslavije, tvrdio je da po zakonu menice nije moguće pretvoriti u kredit. Niko se nije pitao kako je moguće da gotovo istovremeno preduzeću "Pomoravlje promet" iz Ćuprije sličnim povodom bude odobren kredit s relativno niskom kamatom.

Republičke čarke "mirisale" su na imploziju Jugoslavije. Da bi se smirile tenzije, vlasti u Sarajevu donele su program prevremene otplate dugova Agrokomerca i BiH je isplatila preostalih 255 miliona dolara duga. Gotovo da nije bilo bosanskohercegovačkog političara koji u kasnijim javnim nastupima nije jadikovao kako je to bio ogroman teret koji je dodatno usporio privredni razvoj te jugoslovenske republike.

Ugled bh. političara i položaj te republike u Federaciji (dok se nije raspala) znatno su se pogoršali posle afere Agrokomerc. U federalnim institucijama ali i u organima vlasti svih ostalih republika vladalo je gotovo nepodeljeno uverenje da su iza afere Agrokomerc faktički stajali moćni političari iz BiH - direktno, kao familija Pozderac ili indirektno kao svi ostali političari na visokim funkcijama - koji su blagonaklono ili nezainteresovano posmatrali postojanje i zloupotrebe političko-ekonomskih feuda.

Njihova tromost i sporost u rešavanju krize nastale aferom Agrokomerc "bola je oči" svima u Jugoslaviji koji su godinama izdvajali "solidarne" dinare da bi Bosna i Hercegovina izašla iz kruga nerazvijenih jugoslovenskih republika. Primera radi, udruženo rukovodstvo BiH (Predsedništvo CK SK BiH, članovi CK SKJ iz BiH, članovi Predsedništva SR BiH i svi nosioci čelnih funkcija u toj republici) prvi put se sastalo da raspravlja o Agrokomercu tek 31. avgusta 1987. godine. "Bila je to krajnje potrebna, iznuđena i zakasnela rasprava. Skoro četiri meseca su se u ovim organima slivale činjenice o neverovatnim razmerama nezakonitosti, masovnom izdavanju menica bez pokrića - do tada preko 700 milijardi novih dinara", kaže Dizdarević.

Staromodan i anahron način političkog delovanja, partijskog uticaja u privredi i odnosa prema javnosti činio je Bosnu i Hercegovinu jugoslovenskim bastionom rigidnog komunizma. Obavezna "stilska figura" kojom su se bh. političari deklarisali kao sertifikovani "čuvari komunističke vere" bila je stalno pozivanje na bratstvo i jedinstvo i očuvanje izvornih tekovina Narodnooslobodilačke borbe. Ta mantra-šifra uspešno je otključavala sve jugoslovenske trezore iz kojih je novac u neograničenim količinama podmazivao razvoj Bosne i Hercegovine (istina, i Makedonije, Crne Gore i srpske autonomne pokrajine Kosovo i Metohija) i bila pokriće za sprečavanje bilo kakve federalne kontrole trošenja novca na republičkom nivou.

Takav bh. izum bio je prepoznat i javno osuđen. Slovenija i Srbija prekinule su poslovanje sa bh. bankama. A toj odluci prethodile su vrlo oštre javne izjave zvaničnika tih dveju republika. Tako je, primera radi, predsednik Predsedništva Slovenije France Popit ustvrdio da Agrokomerc "nije samo proizvod politike čitave Republike nego i neradnog i parazitskog mentaliteta", a predsednik Centralnog komiteta SK Slovenije Milan Kučan insistirao je da "niko ne može biti izuzet od odgovornosti".

 

DEPRESIJA

Afera Agrokomerc simbolizovala je depresiju koja je sredinom osamdesetih zavladala u BiH i u Jugoslaviji. Najpre je došlo do opšteg kraha rasklimatanog ekonomskog sistema koji je mogao "cvetati" samo zahvaljujući stranim kreditima. Zemlja je bila puna "privrednih giganata" koji su poslovali s gubicima čak i da nisu morali da otplaćuju dugove. Ceo komunistički ekonomski sistem karakterisalo je loše upravljanje, što je dovelo do agonije koju je pratio nagli i stalni pad realnih zarada, demotivisanost radnika i štrajkovi.

Posle kraha Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije i vlade Milke Planinc za novog premijera izabran je 1986. godine Branko Mikulić. I on je, prisiljen krizom, obećao sprovođenje strukturnih ekonomskih reformi. Uvedene su stroge mere štednje koje su izazvale opšte nezadovoljstvo prema vladi i federativnom sistemu. U julu 1988. hiljade industrijskih radnika demonstrirale su protiv strogih mera štednje i najavljenih reformi. To nezadovoljstvo doprinelo je da ključne strukturne reforme nikad ne budu sprovedene u delo.

Sve veće nezadovoljstvo i siromašenje širokih slojeva stanovništva bili su idealna prilika za demagoge. Novi vođa srpskih komunista Slobodan Milošević uspeo je da za svoje ciljeve iskoristi masovne frustracije izazvane komunističkim poretkom.

Tri decenije posle afere Agrokomerc tri četvrtine građana BiH smatra u anketi Galupa da je raspad SFRJ doneo njihovoj zemlji štetu. Više nego u bilo kojoj postjugoslovenskoj državi, ispitanici smatraju da zemlja ide u pogrešnom pravcu (82 odsto) i da se ekonomsko stanje pogoršava (60 odsto).

Tim žalom za srećnom prošlošću vodili su se građani Velike Kladuše na oktobarskim lokalnim izborima kad su svojim glasovima poverili Fikretu Abdiću upravljanje opštinom. Babo je za njih bio i (posle 30 godina) ostao simbol boljeg života. Ali o tome nešto kasnije u tekstu.

Odmah po izbijanju afere Agrokomerc mediji su prepoznali pojedine bh. političare kao ključne "krivce iz senke". Beogradska Borba je samo osam dana posle objavljivanja prvog teksta o lažnim menicama otvorila pitanje odgovornosti braće Hakije i Hamdije Pozderac, koji su kao komunistički lokalpopulisti tražili svaki način da razviju "svoju" Cazinsku Krajinu. Značajna ličnost koja je imala presudan uticaj na događanja i tokove u privredi i politici Cazinske Krajine, a posebno Agrokomerca, bio je Hakija Pozderac. Taj revolucionar iz poznate krajiške partizanske porodice i jedan od glavnih egzekutora nad pobunjenim krajiškim seljacima ("Cazinska buna") iz 1950. godine, imao je ogromnu moć na tom području.

Afera Agrokomerc skinula je tako veo tajne sa još jedne raširene i prikrivane jugoslovenske prakse vezane za klasu visokih komunističkih funkcionera. Pojedine komunističke porodice, koje su se dobro snašle u ratu i koje su vrlo rano sa zauzetih pozicija razvukle klijentelističke mreže ličnih pokroviteljstava, decenijama su vladale kao lokalni feudalci-dinastije. U osnovi bio je to sistem prikrivene, ali i opšteprihvaćene korupcije. Stari istrošeni kadrovi iz NOB-a nisu se micali s vlasti, a novopristigla generacija visokokotirane komunističke nomenklature bila je žedna vlasti i koristila je sva sredstva da je se domogne. Klijentelizam i korupcija izazivali su stagnaciju i ekonomsko nazadovanje, što je rađalo nezadovoljstvo ljudi.

To je bila idealna šansa da se, svim sredstvima unutarpartijske borbe, s vlasti maknu stari komunisti-feudalci.

 

MEDIJI I PROVETRAVANJE DRŽAVE

Rigidna komunistička svest partijskih i državnih kadrova iz BiH nikako se nije mogla privići na "novi val" koji je, pod okriljem "soft" demokratizacije počeo da zapljuskuje ekonomskim i političkim krizama izmučenu Jugoslaviju. Taj novi talas nosio je i lagano ali neumitno izvlačenje medija iz čeličnog zagrljaja partijske države. Novinarski lider koji je to prepoznao i aktivno "gurao" bio je Stanislav Staša Marinković, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Borba. Da paradoks bude veći, Borba je samo nekoliko meseci pre dolaska Staše za glodura bila čistokrvno partijsko glasilo Saveza komunista.

Afera Agrokomerc poslužila je Marinkoviću i uredničkom kolegijumu da profilišu Borbu kao prvi nezavisni dnevni list u Jugoslaviji. Borba je naročito žuljala novopečenog srpskog diktatora Slobodana Miloševića, koji ju je na kraju brutalno zauzeo u noći 24. na 25. decembar 1994. godine i isterao neposlušne novinare na ulicu.

Oslobođeni novinarski duh beogradske Borbe, koga je Marinković "pustio iz boce", prepoznat je u Sarajevu i partizanskoj Bosni kao (zlo)upotreba Agrokomerca za Miloševićev velikosrpski koncept rušenja Jugoslavije preko destabilizacije Bosne i Hercegovine. Ta teorija zavere potkrepljena je nespornom činjenicom da je samo mesec dana po izbijanju afere Agrokomerc u Beogradu 23. septembra 1987. godine održana čuvena Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije na kojoj je Milošević srušio Ivana Stambolića i postao neprikosnoveni nacionalni vođa Srba u narednih 15 godina. I da nije bilo afere Agrokomerc, Milošević bi krenuo u svoj suludi pohod.

To što Borba u tekstu od 7. oktobra 1987. godine kritički razmatra odgovornost vodećih bh. političara podsećajući "da se još u aprilu ove godine u političkom vrhu BiH znalo za izdavanje menica bez pokrića, o kojima jugoslovenska javnost sa nesmanjenim interesovanjem govori već dva meseca" - nije značilo svrstavanje uz politiku Slobodana Miloševića, kako se često u Sarajevu spočitavalo tom beogradskom listu. Naprotiv. Borba kroz izveštavanje o Agrokomercu, u praksi novonastalog demokratskog provetravanja jugoslovenskih "Augijevih štala", maestralno demonstrira ulogu medija kao kritičara društvene zbilje, ne prihvatajući političke naloge i ne podležući partijskim uticajima.

Tu atmosferu oslobođenih medija primećuje i Boro Kontić, kultni sarajevski novinar, koji na pitanje kada je kod nas bilo najbolje novinarstvo, odgovora: "Od otkrivanja afere Agrokomerc, znači negde od septembra 1987. godine, pa do početka devedesetih. To je bio zlatni period - stisak Partije je popustio, a novih kontrolnih snaga još nema na vidiku. One će doći s prvim izborima i pobedom nacionalnih stranaka."

 

Babova kula od karata

U septembru 1987. godine pokrenuta je tužba prema članu 114. Krivičnog zakona SFRJ za kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja SFRJ. Predsedništvo SK BiH donosi zaključak da je Hakija Pozderac imao političku odgovornost za slučaj Agrokomerc. A 29. februara 1988. godine Više javno tužilaštvo u Bihaću podiglo je optužnicu protiv Fikreta Abdića, Hakije Pozderca, Ibrahima Mujića, Alije Aleševića i drugih za kontrarevolucionarno delovanje. Hakija je kasnije pušten iz zatvora. Sakib Pozderac, general Teritorijalne odbrane BiH od 1986. do 1988. godine, uklonjen je s položaja kad su mu braća izgubila politički uticaj.

U BiH i danas vlada uverenje da je afera Agrokomerc izmišljena u Beogradu da bi se diskvalifikovao Hamdija Pozderac, u to vreme potpredsednik Predsedništva SFRJ i šef Komisije za ustavne promene iz koje su stizali nagoveštaji izmena u funkcionisanju Federacije na štetu Srbije (davanje većih prava autonomnim pokrajinama). To je (smatra se i danas u BiH) bio razlog zašto se Hamdija našao na nišanu srpskih nacionalista.

Teza o "srpskim nacionalistima" nije bila dovoljno jak argument da sakrije Hamdijinu odgovornost za aferu Agrokomerc jer je njegova umešanost bila vidljiva i "iz aviona". Pritisak jugoslovenske javnosti posle razotkrivanja mehanizma nezakonitog i bahatog višegodišnjeg delovanja familije Pozderac, koja je svoj partijski feudalizam maskirala zaslugama u Narodnooslobodilačkoj borbi, naterao je Hamdiju Pozderca 12. septembra 1987. godine na sednici združenog rukovodstva BiH da saopšti: "Bilo bi dobro da podnesem ostavku na članstvo u Predsedništvu SFRJ. Stvorena je takva situacija da bi takav potez mogao olakšati stanje u zemlji. Ono na čemu insistiram je da se ne veže za aferu Agrokomerc, nego za klimu stvorenu u povodu Agrokomerca. Ja ovo ne radim iz protesta, već iz čistog komunističkog opredeljenja."

Svesni da bi, posle ostavke, morala da se utvrđuje i Hamdijina politička i krivična odgovornost, bh. komunisti i državni zvaničnici kreirali su saopštenje kojim su praktično zatvorili svaku debatu i amnestirali od odgovornosti sve pojedince u državnim i političkim organima BiH i na funkcijama u Federaciji odgovorne za tu aferu. To saopštenje je recept komunističke nekritičnosti, guranja problema "pod tepih" i "igranja žmurki" s javnim mnjenjem. U njemu se, između ostalog, kaže: "Utvrđeno je da nijedan najviši državni i politički organ u Republici, niti bilo koji pojedinac na odgovornim funkcijama u Federaciji, nije stajao iza kršenja zakona i drugih zloupotreba u Agrokomercu. Zato Predsedništvo CK SK BiH odbacuje insinuacije usmerene u tom pravcu. To se u punoj meri odnosi na druga Hamdiju Pozderca." Raifu Dizdareviću, učesniku tog sastanka, posebno je zasmetala reč "utvrđeno": "Utvrđivanja nije bilo, niti je to iko spomenuo na taj način na toj i prethodnoj sednici."

Hamdija Pozderac, ponižen i uvređen, umro je 6. aprila 1988. godine.

 

DESTABILIZACIJA

Nesumnjivo je da su Milošević i velikosrpski nacionalisti (ali to isto su radili i slovenački politički i državni vrh) iskoristili aferu Agrokomerc da još više destabilizuju ionako poljuljane odnose unutar jugoslovenske federacije. Iz Beograda i Ljubljane stizali su predlozi za osnivanje državne komisije koja će istražiti sve u vezi sa aferom. To nije bilo samo grubo izraženo nepoverenje, nego stavljanje na optuženičku klupu kompletnog rukovodstva BiH. Za taj obračun slovenačkom i srpskom rukovodstvu nisu bili potrebni mediji jer se oficijelna politička borba odvijala unutar državnih institucija i partijskih foruma. Javnost, kao demokratska kategorija, u to vreme nije imala institucionalnu snagu koja može da natera jugoslovensku komunističku nomenklaturu da sprovede bilo kakav obračun unutar sebe ili da sama sebe razvlasti.

Zato je afera Agrokomerc bila samo usputna (odlično iskorišćena) prilika, nikako inicijalna kapisla, za već započeto rasturanje Jugoslavije. Bosna i Hercegovina, zbog nacionalnog sastava, jeste bila jedna od najosetljivijih tačaka za taj posao. Ali rasturanje Jugoslavije dogodilo bi se i bez afere Agrokomerc, a sigurno je da bi se našla neka druga "zgodna" prilika za destabilizaciju BiH kao početni korak rušenja Jugoslavije.

Zahvaljujući, pre svega, pritisku medija, politički vrh BiH bio je primoran da krene u raspetljavanje slučaja Agrokomerc.

Tako su jednoglasnom odlukom centralnog radničkog saveta SOUR Agrokomerc 4. septembra 1987. godine smenjeni Fikret Abdić, generalni direktor i Poslovodni odbor, a 8. septembra 1987. Abdiću se oduzima poslanički imunitet da bi 15. oktobra bio opozvan s mesta člana Saveznog veća Skupštine SFRJ. Suđenje Fikretu Abdiću počelo je 5. maja 1988. godine. Prvostepenom sudskom presudom bio je osuđen na 4,5 godina zatvora, ali presuda nikada nije dobila pravosnažnost. Iz zatvora je izišao krajem oktobra 1989. godine.

Afera Agrokomerc trajala je sve do 1989. godine.

Iza "zavesa koje su se spuštale" na SFRJ trajala je agonija Agrokomerca kao jedne od metafora državnog socijalizma i dirigovane privrede. Proizvodnja je jedno vreme bila potpuno obustavljena, a širom Cazinske Krajine zatvarana su preduzeća koja su "pupčanom vrpcom" bila vezana za Agrokomerc, što je izazvalo talas štrajkova. Ljudi su masovno ostajali bez posla i u jednom trenutku nastala je bukvalno borba za - hleb. Tri meseca posle izbijanja afere, Agrokomerc je ostao bez svih zaliha hrane za živinu, pa je dnevno u postrojenjima u Cazinu umiralo od gladi tri tone ćurki. Gubici su rasli u svim delovima sistema i Agrokomerc je bio prinuđen da rasprodaje jato od 249.000 ćurki.

Krajina je ponovo potonula u siromaštvo. Razvoj zasnovan na modelu komunističkih feuda i državnih fondova nije stvorio održiv poslovni sistem. Čim su pali s vlasti lokalni "babo" u Velikoj Kladuši (Fikret Abdić) i republički "babo" u Sarajevu-Beogradu (Hamdija Pozderac), jedan od najvećih jugoslovenskih privrednih anglomerata srušio se kao kula od karata jer je počivao na političkoj volji, preraspodeli tuđe zarade, političkoj alokaciji dohotka i netržišnim principima.

 

ZATVARATI ILI SPASAVATI?

To je bila dilema s kojom su se suočili brojni državni organi i partijski forumi nespremni i nesposobni da se suoče s tako grandioznim krahom jednog socijalističkog privrednog giganta.

Stav o stečaju kao socijalističkoj ekonomskoj "jeresi" ali i jedinom rešenju, koji je zagovarala tek iznikla protržišna manjina, efektno je krajem novembra 1987. godine formulisala Borba: "Visoka cena eventualne sanacije Agrokomerca, bila bi društveno neopravdana. Oni koji su ulagali sredstva u ovaj poslovni sistem i odlučivali o njima treba da snose i poslovni rizik." Još jedan od razloga neisplativosti sanacije bila je ogromna disproporcija između vrednosti Agrokomerca (300 milijardi dinara), i potrebnog novca za njegovu sanaciju (600 milijardi dinara).

I poslovodni odbor Agrokomerca pred sastanak sa poveriocima bio je uverenja da je spasavanje kombinata nemoguća misija. Sarajevsko Oslobođenje tim povodom piše: "Sada je Agrokomerc, posle javnog saopštavanja predloga njegovog poslovodnog odbora da se ide u stečaj, u rukama poverilaca. Od njihovog stava praktično zavisi hoće li se pokušati sanacija giganta u kolapsu. Predlog sanacionog programa kako je to novinarima objasnio Hajrudin Hadžimuratović, zamenik republičkog pravobranioca samoupravljanja, sadrži i tu mogućnost. Naime, taj dokument predviđa nastavak redukovane primarne peradarske proizvodnje i prerade. Za ostale prerađivačke kapacitete predlaže se stečaj. A objekti kao što su robne kuće u Sarajevu, Karlovcu, Herceg Novom, hotelsko-turistički kompleks Stari Grad i slični objekti nude se poveriocima."

Ubrzo su, međutim, novinari optuženi za "pogrešno citiranje". Citirani izvor - Mitar Bešević, predsednik Republičkog komiteta za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu - naknadno je postao "pametan" i objavio da Agrokomerc ne ide u stečaj i da je za njegovu sanaciju potrebno ne 600, nego 502 milijarde dinara.

Ni taj program, nažalost, nije bio konačno rešenje koje bi doprinelo obnovi proizvodnje jer su poverioci imali primedbe na pojedine delove sanacionog programa.

Lažnu nadu Krajišnicima dao je Fikret Abdić koji je krajem 1989. godine direktno iz sudnice u kojoj je oslobođen zatvora otišao u radni kabinet u Agrokomercu. "Moji saradnici i ja smo, zajedno s radnicima, deoničarima i kooperantima 1989. godine pokrenuli proizvodnju i stvorili ogromnu novu vrednost", ulepšavao je Babo ružnu prošlost kad je 2012. godine nudio novi program spasa za Agrokomerc posle drugog izlaska iz zatvora.

 

SVETLI PRIMER

Sudbina upropašćenog Agrokomerca visila je u interegnumu, sve dok nije donet čuveni "Markovićev" Zakon o preduzećima. Po tom zakonu "Agrokomerc u dronjcima" preregistrovan je u deoničarsko društvo, ali ponovo po abdićevskom ustaljenom trange-frange principu. Zaposleni su, navodno, otkupili većinski deo akcija (vlasništva) deoničarskog društva tako što je 1991. godine napravljen spisak zainteresovanih akcionara koji su upisivali deonice na "časnu reč" da će ih otplaćivati u narednim godinama. Tako su neki radnici upisivali i po milion nemačkih maraka. A plate u Agrokomercu obračunavane su tako što je jedna trećina isplaćivana "u kešu", druga trećina u deonicama, a treća trećina u bonovima koje su radnici koristili za kupovinu robe u Agrokomercovim prodavnicama. Na takva primanja trebalo je obračunati i uplatiti doprinose, ali oni nisu uplaćivani ni za jednu od tih trećina. Istina, bilo je nekih uplata ali na čudan račun. O tome je svedočio nekadašnji generalni direktor Agrokomerca Šefik Štulanović:

"Našli smo zapisnik po kome je jedan deo doprinosa uplaćivan, ali na račune takozvane Autonomne pokrajine Zapadna Bosna. Revizori su to sve otkrili, poništili deonice i na osnovu toga doneli odluku da je Agrokomerc u državnom vlasništvu. Naravno, radnici su oštećeni, ali izdvajanje za deonice bilo je fiktivno."

Štulanović je bio prvi direktor Agrokomerca posle rata u BiH i na toj funkciji ostao je tri godine. Za Rifeta Đogića, profesora Ekonomskog fakulteta u Zenici, to je jedini period od rata do danas koji se može smatrati svetlim primerom upravljanja imovinom u državnom vlasništvu.

Otkriće revizora nije, međutim, smetalo Fikretu Abdiću da sve do danas stalno ponavlja i tvrdi kako je Agrokomerc u vlasništvu njegovih radnika i maše "presudama" raznih "odbora za ljudska prava". A upravo na tom fiktivnom vlasništvu formirano je 1999. godine Udruženje za zaštitu nezaposlenih dioničara Agrokomerca s ciljem da se bore za reviziju vlasništva. U aprilu 2017. godine Opštinsko veće Velike Kladuše koje vodi Fikret Abdić je na zahtev njegove Laburističke partije zatražilo od Vlade entiteta Federacija BiH i Agencije za privatizaciju FBiH hitnu reviziju vlasničke strukture kapitala. "Tvrdnje da je Agrokomerc državna firma su politika. Međutim, ovde se konačno moraju izmeniti činjenice", rekao je tada Abdić, podržavajući Udruženje nezaposlenih deoničara. Veće je zadužilo načelnika Abdića "da pokrene inicijativu ustavnosti zakona u kojima je povređeno pravo deoničara i radnika Agrokomerca".

Mirvet Beganović, zamenik predsednika Laburista i član Izvršnog odbora Udruženja za zaštitu nezaposlenih dioničara Agrokomerca, kaže da se na ovakav način nastavlja "iskrena borba za radnike koji su privatizacijom ostali bez posla i pokretanje celovitog procesa revizije i promene strukture vlasništva".

 

POSLE RATA

Sudbina Agrokomerca devedesetih godina bila je jednako burna, kao njegovog legendarnog osnivača i direktora Fikreta Abdića. Posle rata pa sve do 2000. godine Agrokomerc je pokrenuo samo deseti deo nekadašnje proizvodnje jer je sva oprema bila zastarela i zasnovana na neadekvatnim energentima. To je značilo da treba investirati mnogo novca u rekonstrukciju i modernizaciju svih postrojenja i fabrika. Primera radi, u pokretanje nekad moćne proizvodnju pilećeg mesa trebalo je uložiti deset miliona evra koje Agrokomerc nije imao, strateških investitora nije bilo, pa se stalno očekivalo da država priskoči u pomoć.

Posleratnu sudbinu Agrokomerca obeležili su štrajkovi radnika, brojne privatizacione afere i rapidno propadanje kompanije. Predratni direktor Agrokomerca Mirvet Beganović, koji je na toj funkciji bio sve do 1993. godine, kaže da su posle rata prodavani recepti, proizvodni pogoni, radna snaga, prostor i oprema. Privatni preduzetnici ulazili su u Agrokomerc po političkoj liniji i iznajmljivali prostor, a zatim dizali kredite za koje su zalagali imovinu Agrokomerca.

Ni dvehiljadite godine nisu donele revitalizaciju Agrokomerca i nikakav boljitak stanovnicima Velike Kladuše i Cazinske Krajine. Kombinat je ostao zaglavljen između države kao formalnog vlasnika, razvlašćenih nezaposlenih deoničara i sudova koji su tragali za kupcem strateškim partnerom. Na direktorskim mestima smenjivali su se kadrovi partija koje su pobeđivale na izborima. Mumin Pehlić, dugogodišnji radnik Agrokomerca, tvrdi da su sva rukovodstva posle rata negativno uticala na poslovanje tog kombinata.

Fadil Bihorac, aktuelni predsednik Nadzornog odbora Agrokomerca, tvrdi, međutim, suprotno i kao najveće krivce vidi - radnike: "Koliko je samo radnika vođeno na evidenciji zaposlenih i obračunavane su im plate, a oni 20 godina nisu ni zavirili u firmu. Onda ti radnici odu s tim listama i tuže firmu, pa hipotekama legnu na vlastitu imovinu i blokiraju račun firme. Ti su radnici s kamatama nakupili dvesta-trista hiljada konvertibilnih maraka duga, pa ih sada zanima samo da dobiju taj novac, a firma ih uopšte ne zanima. Takvih ima oko 100 i možete misliti o kakvim se ciframa tu radi?"

Svaki pokušaj privatizacije olupao se o ponovo oživljavan mit o "privrednom gigantu" Agrokomercu i nezamenljivom "poslovnom svecu" Fikretu Abdiću.

Brojne firme spominjane su kao potencijalni kupci Agrokomerca - Agrokor, Kolinska, Podravka, Kutjevo, Lijanovići... U međuvremenu je Agrokomerc, poput pingpong loptice, u nekoliko navrata, prelazio iz federalnih ruku u ruke kantonalnih vlasti. Velikokladuški agrokombinat 2006. godine u svoje vlasništvo uzela je vlast Unsko-sanskog kantona, da bi 2009. vlasništvo bilo prebačeno u Sarajevo vlastima Federacije BiH uz dogovor da će strateški tim federalne i kantonalne vlade, sa premijerom Federacije BiH Nedžadom Brankovićem na čelu, pripremiti Agrokomerc za privatizaciju. Federalna vlada tražila je poseban zakon kojim bi se uredilo poslovanje Agrokomerca da bi sprečila predlog ministra poljoprivrede u toj vladi Damira Ljubića koji je zagovarao pokretanje novog stečaja u Agrokomercu. Kao razloge Ljubić je navodio trogodišnju platežnu nesposobnost kombinata, devastirane i opljačkane objekte i imovinu, akumulirani gubitak (76 miliona evra) koji je premašio kapital preduzeća (62 miliona evra), 200 sudskih sporova zbog novčanih potraživanja, objekte opterećene hipotekama... I na priču o posebnom zakonu pala je prašina.

Izvesna nada među stanovnicima Velike Kladuše i Cazinske Krajine probudila se 2013. godine, po izlasku Fikreta Abdića iz zatvora. Po oprobanom populističkom receptu, Babo je "zapalio" Krajinu pričom o "razvoju, radnim mestima, novim fabrikama" kroz revitalizaciju Agrokomerca koja počiva na solidarnosti (jednakoj minimalnoj plati radnika i uprave), radu volontera i penzionera. Okupio je oko sebe tim odanih kadrova i osnovao novu firmu - AS Agrofeniks. S idejom da, između ostalog, sade dudove, gaje svilenu bubu i proizvode svilu na tradicionalan način "za kojom luduje cela Evropa". Najavio je investiciju od četiri-pet miliona evra, ljudi iz dijaspore "progutali su udicu" i dali mu značajan kapital misleći da gradi novi Agrokomerc, a on je sve to prodao za 400.000 evra.

Umesto novih izazova, sve se vratilo na staro. Abdićeva vizija partijske alokacije državnog kapitala sudarila se sa stvarnošću i pokazala kao sterilna.

Ponovo su razni preduzetnici i strateški partneri pokušavali da privatizuju Agrokomerc, suočavajući se s famoznim neregulisanim vlasništvom.

 

BABOV POVRATAK

Razgovori o sudbini Agrokomerca "intenzivirani su" naročito posle pobede Abdićeve Laburističke stranke na lokalnim izborima 2. oktobra 2016. godine i njegovim postavljanjem za načelnika Velike Kladuše. Ponašajući se u skladu sa receptom "Prvi sam čovek koji je nahranio sirotinju Zapadne Bosne, podigao Agrokomerc, imam tu obavezu ponovo" koji on često citira iz svoje knjige Od idola do ratnog zločinca i natrag - Abdić je u jesen 2016. godine ponovo pothranio nade i obnovio iluzije naroda Cazinske Krajine.

Mnogi su se pitali šta Babo u 77. godini života i s teretom koji nosi može ponuditi i uraditi u Velikoj Kladuši u drastično promenjenim okolnostima.

Prvo što je uradio posle pobede, pokazao je kako izgleda privatizacija. Ali privatizacija - politike. Jednu kćerku Elviru Abdić Jelenović postavio je za predsedavajuću Opštinskog veća, drugu kćerku Edinu Abdić Pleho za načelnika. I sin Ervin dobio je važnu funkciju, slede zatim bliski rođaci na plaćenim funkcijama, pa komandir ratne jedinice u njegovoj paravojsci...

Abdić je, po preuzimanju upravljanja Velikom Kladušom, najavio program ekonomskog razvoja opštinom kroz razvoj poslovanja - javnih preduzeća. Tako je u 2017. godini predviđeno ulaganje iz budžeta od oko milion evra za otvaranje novih delatnosti u javnom komunalnom preduzeću - fabrike nameštaja, seoskih poljoprivrednih apoteka i prodavnica, pokretanje građevinske operative i prehrambene industrije. Sve u vlasništvu države. "Od moje dvadesete godine imam viziju kako treba stvoriti jaku firmu koja će biti motor razvoja celog kraja. Od male zemljoradničke zadruge stvorio sam Agrokomerc koji je prema međunarodnoj revizorskoj proceni krajem 1987. godine vredeo oko 3,5 milijardi dolara. To danas odgovara vrednosti od najmanje petnaestak milijardi dolara", ubeđivao je Abdić građane Velike Kladuše.

Njegovi glasači veruju u svog ekonomskog mesiju i u mit o nadnaravnim menadžerskim sposobnostima diplomiranog inženjera agronomije. Taj mit Abdić može da prodaje samo još izvesno vreme. Vreme je resurs koji Abdić ima manje nego para. I ono mu neumitno curi kroz prste. Mnogo brže od novca. Osiromašena i beznadežno zapuštena sirotinja kao da je tri decenije tražila velikog manipulatora i ponovo ga našla u (sada) ekonomski olinjalom Babu koji najviše veruje u kult ličnosti kojim može da pokrene Veliku Kladušu i Cazinsku Krajinu. Fikret Abdić ima na raspolaganju samo 3,5 godine da ubedi svoje sugrađane da se neizvesna budućnost može graditi od sećanja na bolju prošlost. Zato Nedžad Mezildžić kaže za Abdića: "On je zaspao 1987. godine i tu je stao."

Bez obzira na ovakva upozorenja, Abdićevi bivši radnici iz Agrokomerca veruju u čuda. Ta iluzija je zamena za nadu onim ljudima koji se spremaju da u novim kolonama napuštaju Krajinu. Baš kao i pre četiri decenije kada su odlazili trbuhom za kruhom. A onda ih Babo zaustavio i dao im utopiju zvanu Agrokomerc.

Pitanje je samo ko će i kada tim ljudima reći da je reanimacija Agrokomerca nemoguća misija, pusti san. To neće biti lako objasniti ne samo radnicima nego ni Fikretu Abdiću. Ni on ni njegove pristalice ne mire se s novim realnostima i neće da vide promenjene tržišne okolnosti.

Hteli da vide ili ne, suočavanje sa stvarnošću je neminovnost. Zato novinar Amir Purić veruje da je Abdić na lokalnim izborima ostvario Pirovu pobedu, jer će biti primoran da, teran neumitnom logikom nove stvarnosti, on sam potpuno i do kraja dekonstruiše mit o samom sebi. Mit o "svemogućem Babu" i Agrokomercu kao "parku iz doba jure".


Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



samo lupate i lažete
22.08.2017 - 13:54
demontirani ste vi
S.M. demonter a da nisu malo to vaši anglosaksonski drugovi, smradine i lopine komunnističke.
dipl.ekonomista
20.10.2017 - 14:20
Neverica
Odličan tekst, sa dosta materijala, ali Izdvojeni utisak od celokupnog teksta, mi je da li je moguće da u 21. veku, u Evropi i dalje postoji narod kojim je ovako prosto manaipulisati, koji pored svih tehnološko informativnih dostignuća su u tolikoj zabludi. tužno i pretužno!Na nekoliko stotina kilometara od nas.