Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

Poslednji intervju Aleksandra Tijanića: Svaka vlast u Srbiji služila je samo za legalizaciju pljačke

Ove nedelje se navršilo tri godine od kako je preminuo Aleksandar Tijanić. "Svaki put kad sam digao pero na nekog, dizao sam ruku na sebe", sumirao je tri decenije svoje novinarske karijere u intervjuu za Nedeljnik, posle čega nam je rekao da će taj intervju nadživeti i nas i njega
Piše: Nenad Čaluković
Datum: 30/10/2016

Poslednji intervju Aleksandra Tijanića: Svaka vlast u Srbiji služila je samo za legalizaciju pljačke

Foto Igor Pavicevic

 Aleksandar Tijanić namerno je za intervju za Nedeljnik obukao crnu majicu. Generalni direktor RTS-a kaže da je to deo "autoožaljivanja". Kad već tvrde da sam "teško" bolestan, naglašava, neka vide da sam na samrti zdraviji nego za života. Retko daje intervjue, posebno političke prirode, pošto celu deceniju vodi Javni servis, što, tvrdi Tijanić, vezuje i ruke i jezik.

Jednom ste rekli da se u Srbiji osećate kao "optimistički Kafka". Ako ste već Kafka, koje bi vaše delo najbolje opisalo Srbiju: "Proces" u kojem i zaposleni u javnim preduzećima i obični ljudi imaju potrebu da pozovu "gore" da pitaju kako stoji njihova stvar; "Zamak" u kojem se jedan čovek pita za sve i ima bezrezervnu podršku, mada niko nije siguran zašto; ili "Preobražaj", u kojem smo se jednog dana probudili i shvatili da smo svi, kolektivno, postali jedna velika, neugledna, ružna buba?

Srbija je pretragična za prozu, prekomična za poeziju. Slabašan je tu Kafka. Samo bi neka baba narikača iz Vasojevića dala celoj priči nedostajuću dubinu. Šta je u našoj priči uzvišeno, posebno ili tajanstveno? Ništa. Poslednjih 25 godina srpska politička elita je temeljno opljačkala i izdala državu, građane, naciju i svaku pojedinačnu familiju. U svakom ratu trošili su Srbe kao da im nisu rod, a otimali od polumrtve Srbije kao s leša. Sledstveno tome, svaka je vlast, do sada, služila samo za legalizaciju rezultata pljačke. U odnosu na dosadašnju srpsku elitu najezda Huna je hvale vredna akcija "biblioteka na točkovima" nekadašnje kulturno-prosvetne zajednice. Drugo je pitanje što Srbi neće da shvate kako su nam "naši" prebili i ruke i noge, imamo frakturu lobanje ali i stidne vaši da se, u manjku posla, nečim zanimamo.

 Pitanje je dana kad će zvanično biti ukinuta pretlata za RTS. Čemu sve to vodi? I da li se uopšte može s Javnim servisom nešto praviti "na dve godine"?

Bez dobrog javnog servisa Srbija je umobolna država. Sve što sam do sada video u predlozima novog zakona predstavlja čistu eutanaziju za RTS. Problem je nečiji plan, ne sumnjam da postoji u nečijim glavama, da srpsko javno mnjenje pošalje u zagrljaj vlasnika komercijalnih medija. Problem je što padajući u njihov zagrljaj zapadate u njihove šape. Ali, ako smo osam godina najgledanija srpska televizija, valjda je to vidljivi dokaz žilavosti ostataka pismenosti i normalnosti. Ovde svi mudruju šta država ili društvo treba da urade za RTS. Pravo pitanje je šta Javni servis treba da uradi za Srbiju i da pomogne Srbiji. A to što treba da uradi ne može bez novca i kreativnih ljudi. A gde je novac? A gde su kreativci?

 Možete li da zamislite kako će izgledati RTS posle vas, odnosno vašeg odlaska sa čela te kuće?

Postojaće. Moguće da će biti bolji. Ipak sam ja neka vrsta omatorelog kauboja u vreme kad su već pronađeni automobili. Uvek sam imao više sreće nego škole i znanja; i kad sam pravio televiziju Politika, i BK, i Treći program televizija Crna Gora i sad RTS. I kad sam pisao sve što sam napisao. Pre nekoliko dana ručao sam s vlasnikom male, privatne televizije s nacionalnom frekvencijom. Rekao mi je otvoreno: "Slušaj, probali smo da te smenimo bar pet puta. Nismo uspeli i sad jedva čekamo da odeš." Zvučalo je iskreno i zlokobno. Za moga vakata nisu uspeli da nam ukinu pravo na marketing i razgrabe 20 miliona evra godišnjeg prihoda. Ili da iz RTS odvedu bilo koje lice do kojeg mi je stalo.

 Pretpostavljam da ipak možete da procenite kakva je budućnost RTS-a?

Javni servis će izgledati onako kako ljudi koji vode Srbiju naprave buduću Srbiju.

 Na šta će onda ličiti Srbija s takvim Javnim servisom?

Na sebe i svoje tvorce. Biće to ansvers i revers iste priče. Tumarajućoj Srbiji ne treba jak, stabilan i uticajan Javni servis. Srbiji koja sebi želi dobro, Javni servis je neophodan. Nadam se da će ta teorija i da nadvlada.

 Sami ste priznali greh za tabliodizaciju društva. Većina urednika tablioda i danas pokušava da vas imitira. Da li verujete u priče da su tabloidi najveći problem društva? Ili je na velikim medijima da nametnu standarde?

Tabloidi su u vremenima kad je srpska opozicija ostavila građane na cedilu, a Sloba je još bio na vlasti, funkcionalno zamenili celokupnu srpsku opoziciju. To je zaboravljeno. Nisu svi tabloidi iz istog žumanca. U jednom drugom periodu, kad su vajni saradnici izručili premijera streljanju, ja sam u ozbiljnom NIN-u pisao tabloidne tekstove protiv takozvanih naslednika. To mi je bila jedina odbrana od lakiranih bubašvaba. Ali, tabloidni pragreh nije medijski. Srbija je, u osnovi, politički tabloidna tvorevina. Mala, ali važna savremena ilustracija. Prošle izbore je izgubio kandidat koji nije uspeo, zbog izbornih rokova, da obiđe sve ženske birače lično. I uruči im to šta im je uručivao. Pametan, lep, proevropski, moderan tip. A glavni čovek u njegovom izbornom štabu je bila jedna žena. Nije njegova. Žena je vračara koja sebe predstavlja kao astrologa i, praktično, donosi sve važne odluke uz konsultaciju sa zvezdama. Pa jel to nije tabloidna politika? Pa jel nije skaredno da stranka koja vlada osam godina Srbijom čita našu sudbinu, kao u vreme Acteka i Maja, iz zvezda?

 Da li je tačna gradska skaska da ste se Slobodan Milošević i vi međusobno oslovljavali sa „gospodine" umesto sa, za sve Srbe koji izlaze pred njega, propisanim „druže"?

Da. Ali to ne čini mene hrabrijim niti njega većim socijalistom. Sreli smo se nekoliko puta i ja ga častim sa „gospodine predsedniče", on oćuti i posle dva sata završava prijem i kaže „hvala vam drugovi i gospodine Tijaniću". Bio je smrtno duhovit. Nekad duhovit. Nekad smrtonosan.

 Pre tačno deset godina, objavili ste tekst u NIN-u u kojem ste predvideli ono što će Ivica Dačić i Aleksandar Vučić uraditi u Briselu 2013. "Trgujte sa svetom, priznajte Albancima da drže većinski paket akcija Kosova, odlomite koliko možete za pravoslavnu enklavu, tražite obezbeđivanje prečice do Evrope"... Jeste li te 2003. mogli da sanjate da će baš vlada Vučić-Dačić donekle poslušati te vaše reči?

Tim tekstom dokazujem koliko većina Srba laže kad kaže da voli Kosovo. Uvek postavljam isto pitanje. Ako ga vole, zašto neće da žive na njemu? Milošević je za 13 godina svoje vladavine uspeo da vrati jedva 1.100 srpskih porodica na prostor između Prokletija i Podujeva. Bili smo okovani zlokobnim lancem svetog Antuna: nije nam bio dobar Vlasi, dobili smo Rugovu, nije nam bio dobar Rugova, dobili smo Tačija. Uz njega i hiljadu NATO aviona. Vučić i Dačić, uz sve kosovske traume, prvi su Srbi koji su shvatili da status kvo deset puta više košta Srbe nego Albance. Ima trenutaka u politici kad naciju morate lečiti protiv njene volje, jer ima nacija koje više vole svoje bolesti nego svoje lekare.

 Mislite da će Kosovo još dugo biti problem Srbije?

Neće. U najgorem scenariju, za pet godina pojaviće se neki populista sa kečetom i planom o ujedinjenim Albancima kao hegemonima Balkana. Taj domino efekat srušiće ceo Balkan. Ali, to već nije srpska odgovornost. Jeste srpski problem, ali je odgovornost Evrope.

 Tomislav Nikolić je tražio od intelektualaca, SANU, SPC da mu pomognu oko Kosova i da se aktivnije uključe u procese u društvu. Šta biste vi kao intelektualac savetovali predsedniku? Ili biste Nikoliću dali savet za nešto drugo, a ne oko kosovskog pitanja?

Ima predsednik dovoljno savetnika. Jedan se, sve slaveći Konstantina, ugojio osam kila za godinu dana. Mada, moram da priznam, Nikolić je, na korist Srbije, sam sebe doradio, izmenio.

 Nikolić je u predizbornoj kampanji zapretio da će vas smeniti isto veče kad pobedi na izborima, ali ni posle godinu i po dana nije ostvario tu ambiciju...

Vrlina je predsednika što poštuje zakon i mandat, te što povremena varničenja između nas zadržava u granicama platonskog animoziteta. Na nedavnom prijemu, pred više ljudi, predsednik ciljano glasno kaže: "Slušaj, Tijaniću, lakše sam smenio Borisa Tadića nego tebe." Ja ciljano u pola glasa, kažem: "Tadića nisu zaštitili birači, a mene do kraja mandata štiti zakon. Nećete valjda kao predsednik da kršite ili rastežete zakon." Nasmešio se. Dvosmisleno.

 U Srbiji je postalo popularno poređenje Vučića i Đinđića. Miodrag Kostić, kao jedan od najbližih saradnika pokojnog premijera to je uradio u Nedeljniku. Kako vama to izgleda? A kako kad Vesna Pešić počne s metaforama... I ako biste morali da nađete neko poređenje u istoriji, koga biste izabrali za današnje vlastodršce?

U politici su neumesna istorijska poređenja ličnosti i netačne su analogije. S kojim Đinđićem upoređujete Vučića? Sa mrtvim ili živim Zoranom? Za života, Đinđić je bio tačno deseti deo onoga što je postao posle streljanja. A tokom života, u samom Zoranu je bilo bar tri Đinđića. Ne skriva sebe ni Vučić kad priznaje da njega samog ima "dva komada": "rani" i "zreli" Vučić. Pa šta onda, od svega rečenog, upoređujete?

 Kakva su vaša očekivanja od Vučića? Kako ste vi doživeli tu njegovu promenu politike, ophođenja, što da ne - i vladanja? Koja je razlika između "ranog" i "zrelog" Vučića?

Nije Vučić na mah doživeo prosvetljenje u Dečanima, nije mu se ukazala Gospa ili Gospodin, pa su mu odozgore sugerisali "put kojim se ređe ide". On je shvatio da novca više nema za državu, stranke, tajkune i građane. Neko mora da ostane "kratak". Njegova politika i aranžman njegove politike, rezultat su analize koja je pokazala da su stari oblici sprske politike, stari obrasci samoobmanjivanja i decenijsko sadističko prepariranje građana duboko pogrešni, nedelotvorni, iscrpljeni i da, na dužu stazu, ne daju nikakav rezultat. Ta analiza, ukrštena s njegovom fanatičnom ambicijom - da ništa ni u čemu ispod maksimuma za njega nije prihvatljivo, daju jednostavnu jednačinu - ili će on slomiti inerciju, kao osnovnu silu večito kružnog kretanja Srbije, ili će inercija slomiti njega. Voleo bih da moje želje i moj novac za opkladu - ko će pobediti, inercija ili Vučić, stavim u istu korpu. Još razmljišljam. Naime, svi partneri i saradnici Vučića politiku vide samo kao posao. Takvi će lako primiti i neuspeh ili poraz. Vučić politiku prima kao sudbinsko, životno pitanje u kojem je poraz veći od smrti. U takvom stavu je usamljen. Potpuno.

Ako je već usamljen, koliko je realno da uradi nešto sa Srbijom? Ili sa strancima kao ministrima?

Moguće. Srbi su se vratili u doba Starih Slovena: jedemo samo što ulovimo. Baš zato, čak i mali napredak odjeknuće kao zvono. Predlog sa "strancima", ako se oni ne uplaše, duboko je "antisrpski". Naime, stranci u srpskom sistemu, decenijama usavršavanom da isisava novac za stranke i tajkune, mogu da budu ugrađeni tromb, stent koji neće propustiti ilegalni profit u duboko iskopane kanale pljačkanja nacije i države. Ukoliko strah od Vučića bude manji od procenata koji će strancima biti ponuđeni, vratićemo se na isto. Kismet, valjda. Karakteristična je Vučićeva rečenica s jednog od naših razgovora, posle emisije na RTS-u, pa je citiram bez dozvole: "Obećavaću manje, trudiću se da uradim više." 

 A ako poznati francuski književnik Frederik Begbede već tvrdi da ljubav traje tri godine, koliko će Srbima biti potrebno godina da se odljube od Vučića? Ili će se posle tri, ponovo zaljubiti u lidera naprednjaka?

Sve od čega boluje Srbija, leči se s vrha Srbije. Ne iz sredine, ne sa dna. Ja ne vidim problem u obimu podrške Vučiću. Kad skupite, hteli ne hteli, tri četvrtine nacije uz sebe, onda to nije filtriran uzorak građana. Ima pametnih, ali i ludaka, ima školovanih i nepismenih, ima seljaka i varošana, ima secikesa i krupnih kriminalaca, ima sposobnih i tragično neupotrebljivih, ima poštenih, ali i probisveta, ima dobrih i svirepih, ima tajkuna i mladih bez perspektive, tabloidnih i obrazovanih, estradnih i s Kolarca, navijača i naučnika. Za sve nas i za Vučića postoji samo jedno pitanje: U koje svrhe će upotrebiti tako visok koeficijent moći? Samo se sa takvim koeficijentom moći Srbija izvodi iz nepostojeće ravnoteže i usmerava ka sopstvenom dobru. Ako ga, međutim, savladaju inercija, umor i dešperacija, po definiciji se pribegava dvorskom sistemu direktnog upravljanja mimo procedura i institucija. To smo već jednom videli kod čoveka s kojim ga upoređuju. Verujem da Vučić ima još dve godine do gunđanja, tri do ozbiljnog ukrupnjavanja otpora, četiri do finalnog sukoba s inercijom i završnog računa prvog ciklusa. Od te tačke, sve će zavisiti od brzine njegove isporuke rezultata. Srbi, tradicionalno, više veruju šnicli nego rečima. Vučić mora da obezbedi tri od pet merenih kategorija: posao, pravdu, stabilnost, rast i antikorupcijsku deratizaciju. Dve kategorije je malo, pet nije moguće.

Prošle jeseni održali ste govor studentima u kojem ste se okomili na nove generacije. Profesorka Rajna Dragićević zapalila je javnost sličnim obraćanjem. Da li menjate mišljenje o mladima ili je krcato Ušće na Cecinom koncertu, ipak, dokaz da ste bili u pravu?

 Svaka generacija je manje pismena, manje pokretna, ustaje sve kasnije, oskudno revolucionarna, bolesnija i sa sve primitivnijim idealno-tipskim uzorima. Takva im je muzika, slikarstvo, sport, film, jelovnik, piće, garderoba, iste pačje usne, antigravitacione grudi. Paradoks je, s druge strane, da svaki dobar koncert klasične muzike puni dvorane. Dakle, ima nade. Ali je problem što javnim prostorom vladaju oni prvi kao dokaz šta su Srbiji učinili izabrani članovi nove finansijske elite stvorene na belim čarapama, dugačkom noktu na malom prstu, ručku na potpis i pištolju.

 Ko je te kriminalce popeo na pijedestal društvene lestvice?

Krimosi su najpre bili sluge i plaćene ubice. Onda su, demokratizacijom, postali partneri u poslovima s državom. Potom su oteli državu i dele je sa strankama i tajkunima. Bez ratova nije bilo moguće uvesti kapitalizam u Srbiju. Tadašnja srednja klasa izazvala bi revoluciju. Ratovi, svirepa privatizacija, nezaposlenost i beda, drže građane u pokornosti. Beda je humus korupcije. Klinci sanjaju o karijeri dilera. Novac, automobili, putovanja, avanture, garderoba, šampanjac, rizik, stvorili su od primitivnih gangstera privlačne mete za sponzoruše, estradu, ali i obične, dobre devojčice. Kriminalci tako postaju, u ovoj generaciji, klasa defloratora koji devojkama pružaju sve što dosadni i siromašni "štreberi", sa svojim tupavim teorijama o ljubavi, nisu u stanju.

 U velikoj anketi Nedeljnika izabrani ste među 100 najuticajnijih ljudi u Srbiji. Kako doživljavate svoj uticaj i na koji još način planirate da ga ostvarite?

Najsigurniji način da čovek propadne jeste da sebe shvata ozbiljno ili da sebi pridaje neku važnost. Profesionalno sam ispunjen ako ima stotinu ljudi u državi koji vole da pročitaju moj tekst. Da se slože sa mnom ili se ne slože, ali da misle da je tako napisan da očito pripadamo istom bratstvu. Dovoljno.

 Ipak, mnoge iz političkog i javnog života uznemirilo je vaše pisanje. Zar to nije moć?

Nastojim da budem apostol skepse a ne cinizma. Nekad ne uspem. Pravilo dobrog pisanja je - uvek analiziraj ljude kad su na vrhu, nikad kad padnu. Pišući, uvek imam dva jednako intenzivna straha. Jedan, od posledica svog pisanja po sebe. Drugi, još veći, strah da neću dobaciti do teme, da ću napisati loše, nezanimljivo štivo. Eto, između ta dva straha prođe trideset godina. Jednom pitam velikog Branu Crnčevića šta su navalili ovi "njegovi" na mene? Vidi, burazeru, ti hoćeš da pišeš lepo i tačno, kaže Brana. Mnogo je to. Izaberi jedno od ta dva i drži se toga.

 Kad vam je najviše rastao adrenalin dok ste pisali?

Uživao sam da navodne Đinđićeve prijatelje pravim smešnim. Znam da su i oni uživali čitajući o sebi.

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.