Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

Poslednji dani genija: Kako je otišao Stiv Džobs

Na današnji dan preminuo je jedan od najčuvenijih ljudi 21. veka, čovek koji je promenio svet smart telefona. Nedeljnik vam, zahvaljujući izdavačkoj kući Laguna koja je objavila biografiju Stiva Džobsa, prenosi finale koje je dostojno i knjige i čitavog života osnivača Epla i izumitelja Mekintoša, ajfona, ajpoda...
Piše Volter Ajzakson
Datum: 05/10/2016

Poslednji dani genija: Kako je otišao Stiv Džobs

Foto: Profimedia

U ponedeljak, 3. oktobra 2011, Stiv Džobs je shvatio da mu se bliži kraj. Prestao je da govori o "skoku na sledeći lokvanj" u svom pokušaju da nadtrči rak i umesto toga se usredsredio - sa odlučnošću koja je bila tipična svaki put kada bi prebacio fokus na nešto drugo - na dolazeću smrt.

Nikada pre toga nije govorio o pripremama za sahranu, a (supruga) Lorin je pretpostavila da bi želeo da bude kremiran. Godinama su, onako uzgred, razgovarali o tome gde bi voleli da im se prospe pepeo. Ali, tog ponedeljka izjavio je da mu se ne sviđa ideja o kremaciji. Želeo je da bude sahranjen na groblju, blizu svojih roditelja.

U utorak ujutru, Epl je predstavljao novi iPhone 4S, sa programom za prepoznavanje glasa Siri, s kojim se Stiv igrao na poslednjem sastanku upravnog odbora. Bio je to vrlo sumoran sastanak u skromnoj sali na Eplovom kampusu; najbliže Stivove kolege znale su da mu ne ide dobro. Čim se događaj završio, Džoni Ajv, Edi Kju, Tim Kuk i nekolicina drugih dobili su poziv: Dođite u kuću. To su i učinili istog popodneva - dolazili su, jedan za drugim, da se oproste.

Džobs je pozvao svoju sestru, Monu Simpson, i rekao joj da požuri u Palo Alto. Ovako se ona prisetila tog dana u posmrtnom govoru koji je održala:

"Zvučao je nežno, drago, kao da je pun ljubavi, ali i kao neko čiji je prtljag već utovaren u automobil, ko je već započeo putovanje, čak i ako mu je jako žao što nas napušta".

Krenuo je da se oprašta od nje, ali ona mu je rekla da je u taksiju, na putu ka aerodromu, i da će uskoro biti blizu njega.

"Govorim ti ovo sada jer se plašim da nećeš stići na vreme", odgovorio joj je Džobs.

Njegova ćerka Lisa doletela je iz Njujorka; uprkos njihovom ponekad zategnutom odnosu, uvek je pokušavala da bude dobra ćerka, a to je i bila. I njegova sestra Pati bila je tu. Na kraju je, dakle, Stiv Džobs bio okružen porodicom koja ga je mnogo volela. Možda nije uvek izgledao kao uzoran porodični čovek, i to je i priznavao, ali svaki sud mora da uzme u obzir rezultate. Kao lider u biznisu, bio je zahtevan i temperamentan, ali stvorio je fanatično lojalni tim saradnika, koji su ga takođe voleli. Isto tako, kao porodični čovek, nekad je bio nagao i rastrojen, ali stvorio je četvoro dobro vaspitane dece koja su ga okružila ljubavlju na kraju.

Tog utorka popodne nije prestajao da gleda svoju decu pravio u oči. U jednom trenutku zurio je dugo u Pati i decu, potom u Lorin, a na kraju tamo negde, u daljinu. "Oh wow", rekao je. "Oh wow. Oh wow." Bile su to poslednje reči pre nego što je skliznuo u nesvest negde oko dva časa popodne. Počeo je teško da diše.

"Čak i tada je izgledao strogo i lepo, kao neki apsolutista, ili neki romantik", prisećala se Mona. "Njegov dah zvučao je kao da je da nekom teškom putovanju, na visini, na nekom planinarenju".

Mona i Lorin ostale su uz njega tokom čitave noći. Sledećeg dana - sreda, 5. oktobar 2011. - Stiv Džobs je preminuo, okružen članovima porodice.

Vest o njegovoj smrti brzo se proširila i izazvala talase emocija širom sveta. Ad hok oltari nikli su u stotinama gradova, čak i u parku Zukoti, gde su aktivisti pokreta Okupirajmo Volstrit protestovali protiv zlih biznismena. Bilo je to prikladno. Izlivi emocija su prečesto rezervisani za smrti rok zvezda, odvaljenih od droge, ili pop-princeza. Bilo je osvežavajuće da jedan preduzetnik bude toliko slavljen. Možda je bio milijarder, ali je to postao tako što je stvarao predivne proizvode koji su život činili još magičnijim.

Dan pošto je Džobs preminuo, Lorin i Mona su otišle na groblje koje je odabrao i vozile se u automobilu za golf. Nije bilo slobodnih parcela pored one na kojoj su počivali Plor i Klara Džobs, a Lorin se nisu svidele druge opcije koje su joj pokazali, gde su nadgrobni spomenici bili nagurani u redove, ni po čemu posebne. Ali, kao i njen suprug, i ona je bila kreativna. Pokazala je na greben iznad kojeg se uzdizao jedan od poslednjih voćnjaka kajsije, drveta koje je Stiv jako voleo u detinjstvu. Ne može tamo, rekli su joj. Sahrane tamo nisu dozvoljeno.

To je nije zaustavilo. Posle mnogo ubeđivanja, uspela je da odobrovolji upravnika groblja da bi njen suprug zaista trebalo da počiva ispod kajsije. Stiv bi bio ponosna na nju: Lorin je uspela, kao i uvek, da iskombinuje Stivov istančan ukus sa svojom ljubavlju. Kovčeg koji je odabrala bio je savršeno napravljen, bez ikakvih šrafova ili eksera. Jednostavan i čist. Na privatnoj ceremoniji, nalazio se na jednom sivom stolu koji je napravio dizajn studio u Eplovom sedištu, gde je Džobs provodio mnogo vremena. Džoni Ajv je sredio da donesu taj sto blizu groba.

Prisutno je bilo pedesetak članova porodice i prijatelja, i neki su odlučili da sa ostalima podele priče. Bob Ajger iz Diznija, primera radim, pričao je kako je šetao sa Džobsom oko sedišta Piksara svega 30 minuta pre nego što će biti objavljen dil sa Diznijem. Džobs mu je rekao da mu se kancer vratio, i da to znaju samo lekari i Lorin; osećao je da mu je dužnost, kazao je, da Ajgeru kaže kako stoje stvari, i da bi razumeo ako bi se ovaj povukao iz pregovora. "Bio je to strašan gest s njegove strane", rekao je Ajger.

Zvanična komemoracija održana je 16. oktobra uveče u crkvi u Stenfordu, koja je bila okupana svetlošću sveća za tu priliku. Lorin i Džoni Ajv potrudili su se da sve izgleda savršeno. Među stotinama zvanica bili su Bil Klinton, Al Gor, Bil Gejts, Leri Pejdž. Iz prošlosti su stigli stari članovi Eplovog tima, kao Stiv Voznijak i Endi Hercfeld. Bila je tu i porodica.

"Stiv je rekao da bi želeo da sviram violončelo na njegovoj sahrani", kazao je Jo Jo Ma na početku komemoracije. "Ja sam mu rekao da bih više voleo da on drži govor na mojoj. Po običaju, bilo je po njegovom".

Ma je svirao Baha, a nastupila su još dva prijatelja: Bono je pevao "Every Grain of Sand", pesmu Boba Dilana koju je Džobs mnogo voleo. "U jarosti trenutka mogu da vidim ruku Gospodara / U svakom listu što drhti, u svakom zrnu peska". Joan Baez pevala je žalosnu, ali ipak poletnu "Swing Low, Sweet Chariot".

Svaki član porodice prisetio se neke anegdote ili je pročitao pesmu.

"Njegov um nikada nije bio zatočenik stvarnosti", kazala je Lorin. "Posedovao je gotovo epsko čulo za mogućnosti. Posmatrao je stvari i želeo da ih učini savršenim".

Mona Simpson, kao spisateljica, imala je lepo napisan posmrtni govor.

"Bio je intenzivno osećajan čovek", prisetila se ona. "Čak i kada je bio bolestan, njegov ukus i njegov sud je ostao isti i nepokolebljiv. Otpustio je 67 medicinskih sestara pre nego što je našao onu koja mu odgovara."

Pričala je o ljubavi prema poslu koju je posedovao njen brat, i primetila da je čak i u poslednjim mesecima započinjao nove projekte i tražio od prijatelja u Eplu da se zakunu da će ih sprovesti do kraja. Govorila je i o ljubavi koju je gajio za Lorin i za svoje četvoro dece. Iako mu se ispunila želja da vidi Rida kako diplomira, nije poživeo dovoljno dugo da prisustvuje venčanjima svojih ćerki.

"Želeo je da ih isprati do oltara kao što je ispratio mene", kazala je Mona. "Ta poglavlja nikada neće biti napisana. Na kraju, svi umiremo in medias res. U sred priče. U sred mnogo priča".

Korporativna komemoracija na kampusu Epla održana je tri dana kasnije. Tim Kuk, Al Gor i Bil Kempbel su držali govor, ali je Džoni Ajv bio potpuni hit, svojim u isto vreme emotivnim i zabavnim odavanjem pošte. Ispričao je da je Stiv bio tolika picajzla da bi, kad god bi stigli u neki hotel, Ajv čekao u sobi pored telefona na neizbežni poziv u kojem će mu Stiv reći: "Ovaj hotel je sranje, idemo odavde." Ali, Ajv je uspeo da uhvati i briljantnost koja je bila u srcu Džobsove genijalnosti, kada je opisivao kako je njegov šef ispaljivao ideje na sastancima.

"Nekada su bile okej. Nekada su bile stvarno užasne. Ali nekada bi uspele da istisnu ceo vazduh iz sobe... Hrabre, lude, veličanstvene ideje, ili one tihe koje su, u svojoj suptilnosti i detalju bile potpuno duboke".

Ipak, vrhunac večeri stigao je od - Džobsa. Čuo se njegov glas, kao da je duh koji lebdi iznad osunčanog dvorišta. Kuk je opisao kako je Džobs napravio onu reklamu "Think Different" kada se vratio u Epl 1997. A potom je sa razglasa puštena originalna verzija, u kojoj je narator Džobs, a ne Ričard Drajfus. Čuo se njegov glas, pronicljiv i potresan.

"Živeli ludaci. Neprilagođeni. Buntovnici. Smutljivci. Okrugli predmeti u kockastim rupama. Oni koji vide stvari drugačije".

Bilo je kao da se Džobs vratio, kao da, iskreno i emotivno, opisuje sebe.

"Oni ne vole pravila. Oni ne poštuju status kvo. Možete da ih citirate, da se ne slažete s njima, da ih glorifikujete ili da ih omalovažavate. Ali, otprilike, jedina stvar koju ne možete da radite je da ih ignorišete."

U tom trenutku, njegov je glas postao još uzbuđeniji, još odlučniji, kao da sedi ispred mase, ponovo užarenih očiju. Naterao je sve da se sete kako je zvučao kada je bio mlađi i kako je, kao u njegovoj omiljenoj Dilanovoj pesmi, ostao zauvek mlad.

"Oni teraju ljudsku rasu napred".

To je bila rečenica koju je sam napisao. A onda se začulo čuveno finale, dostojno i tog dana i kraja njegovog života, i knjige o njemu.

"Gde neki vide ludake, mi vidimo genija. Jer ljudi koji su dovoljno ludi da misle da mogu da promene svet su oni ljudi koji ga zaista menjaju."

 

Tekst iz arhive Nedeljnika izdanje 008


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Sonja
30.10.2016 - 17:55
Čovek sa kojim sam mogla da radim, ali me mojaglupost nije odvela u Njujork
Kada sam saznala da je umro mnogo sam plakala , a mogla sam davne 1979 godine da budem u timu gde je on radio. Ja sam tada znala 5 asemblera i mogla sam da radim u Njujorku kao sistrm analist za godišnju platu od 139 000 $ . Nisam otisla samo zato što sam mislila da ne znam toliko dobro engleski da bi tamo živela a otišli su uAmeriku ljudi sa mnogo manje znanja engleskog jezika.