Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

Pisci ili Tvorci naroda?

Naši najveći pisci bili su podvrgnuti "sudu istorije". Na tom sudu, pisci su krivci ili makar saučesnici i inspiratori, a u najblažem slučaju svedoci, u dugotrajnim parnicama zavađenih suseda. Prvo je osamdesetih godina izbila rasprava oko Njegoša. Da li je Njegoš veličao genocid u svom spevu o nepostojećem događaju, istrazi poturica? Onda je na red došao i Andrić
Piše Peđa Marković, arhiva Nedeljnik
Datum: 05/10/2018

Pisci ili Tvorci naroda?

Foto: Profimedia

Kada kažemo "pisac", podrazumevamo da je reč o tvorcu tekstova, što ne znači nužno da on piše. Tekstovi mogu i da se pevaju. Baš tamo gde se pevaju priče, kao u epskim kulturama, te ispevane priče imaju veći značaj. Naši preci su znali naizust veliki deo epske poezije. To nisu radili samo radi uživanja u umetnosti. Jedan siroti i nepismeni narod je u desetercu sačuvao sećanje na sjaj srednjovekovnih vladara i vitezova i mnogo šta drugo vredno spomena. Dučić je to bolje rekao: "Od Triglava do Belog Mora sve što nije opevao srpski guslar, umrlo je za sva pokolenja." A niko bolje od Andrića u romanu Na Drini ćuprija nije opisao kako je ta opevana istorija delovala na svoju publiku.

Kada crnogorski guslar zaklikće o srpskom caru Stevanu i starcima patrijarsima, evo šta se zbiva: "Seljaci se sve više zbijaju oko guslara, ali bez najmanjeg šuma, dah im se ne čuje. Svi trepću očima, udivljeni i zablešteni. Trnci prolaze uz leđa, kičme se ispravljaju, grudi nadimaju, oči sijaju, prsti se na rukama šire i grče, i mišići na vilicama stežu. Crnogorac veze i kiti sve brže i brže, sve lepše i smelije, a mokri i rasanjeni kulučari, zaneseni i neosetljivi za sve ostalo, prate pesmu kao sopstvenu, lepšu i svetliju sudbinu."

I novopečeni junak naše spomeničke umetnosti, Žambil Žabajev je akin, to jest kazaški narodni pevač. Jedini Srbin koji je nešto znao o akinima pre podizanja Žambilovog spomenka je Vladan Matić, diplomata i pisac, jer ih pominje u jednom svom romanu. Nije mi žao za Žabajeva, iako u Beogradu nemamo spomenike našim guslarima. Žabajev je za naše razmišljanje o piscima još zanimljiviji ako je tačna ona legenda da su zabranjeni pisci koristili tog starca od stotinu ljeta da pod njegovim imenom objavljuju svoje stihove. Po takvim sumnjama u autorstvo, on se pridružuje Šekspiru i Homeru.

Naši guslari, Homer, Žabajev i Šekspir nisu jedini pisci koji su odlučno uticali na stvaranje svojih nacionalnih kultura. Valter Skot, Puškin, Tolstoj, Sjenkjevič, Petefi, Njegoš i Ćosić nisu ostavili samo umetničku poruku svojim narodima. Oni su više od svih istoričara uticali na to kako Škoti, Rusi, Poljaci, Mađari i Srbi zamišljaju svoj identitet i istoriju. To važi i za druge narode. Nacije su zamišljene zajednice, a nacionalne tradicije se izmišljaju, ponekad i više puta. Tako kažu veliki naučnici Anderson i Hobsbaum i mnogi drugi. A kada je reč o zamišljanju i izmišljanju, ko je bolji od pisaca?

Kada je francuski istoričar Mark Fero držao predavanje beogradskim studentima, rekao je da je na njegovu sliku Rišeljea više uticao Dimin roman nego istorijske knjige koje je pročitao. Priznao je da je uglavnom zaboravio te naučne knjige, za razliku od Tri musketara. Isto važi i za regionalne identitete. Kako bismo zamišljali Vranje bez Bore Stankovića, ili Krajišnike bez Ćopića? Kod velikih, mnogi pisci pišu o svom narodu ili o kraju. I veliki narodi zamišljaju sebe na osnovu umetničkih dela, ali imaju veći izbor. Recimo, možete da birate sliku američkog Juga. Jal' sladunjavu iz Prohujalo sa vihorom jal' oporu iz Foknerovih dela.

Mali narodi nemaju taj luksuz. Mi zamišljamo vreme otomanske vlasti uglavnom na osnovu nekoliko epskih pesama. Naši guslari čak nisu nužno namerno nagrdili Osmanlije. Jednostavno, većina epskih pesama je nastala u zao čas po tursku carevinu, kada je ona neumitno propadala. Zato je potpuno netačna ona fraza da su narodi Balkana, posebno Srbi, opterećeni viškom istorije. Njihov problem je manjak istorije, to jest preterana jednostavnost njenog poimanja. Njihova slika istorije je uprošćena skica sastavljena na osnovu malobrojnih književnih, a za savremenu istoriju i filmskih dela. Otuda ogorčene svađe oko toga da li je neko delo "istinito" ili "štetno". Malobrojni veliki pisci se posmatraju ili kao svetitelji i čudotvorci, ili kao veliki sudbonosni krivci, zli idoli koje treba srušiti. Događaji iz knjiga se doživljavaju kao potpuno stvarni, a stavovi književnih junaka kao nepobitne mudrosti.

Naši najveći pisci bili su podvrgnuti "sudu istorije". Na tom sudu, pisci su krivci ili makar saučesnici i inspiratori, a u najblažem slučaju svedoci, u dugotrajnim parnicama zavađenih suseda. Prvo je osamdesetih godina izbila rasprava oko Njegoša. Da li je Njegoš veličao genocid u svom spevu o nepostojećem događaju, istrazi poturica? Onda je na red došao i Andrić. Bošnjacima je smetala njegova navodna mržnja prema islamu. Srpski nacionalisti su svoj stav o nemogućnosti zajedničkog života voleli da ilustruju jednom pričom koja se zove "Pismo iz 1920" u kojoj jedan junak, Maks Levenfeld, opisuje Bosnu kao "zemlju mržnje".

Kasnije je i Dobrica Ćosić optuživan za podgrevanje mržnje prema nesrpskim narodima, što je sasvim čudno, jer on vrlo retko u svojim književnim delima pominje Hrvate, Slovence i ostale. Navodno je Vreme smrti temeljna knjiga srpskog šovinizma, a u njoj svi pomeni drugih naroda bivše Jugoslavije mogu da stanu na jednu stranicu. Ovakvo preispitivanje pisaca nije osobenost samo malih naroda. U Americi je bilo nedoumica oko toga da li je Šekspir mrzeo crnce i Jevreje, zbog Otela i Šajloka. Nikome pak ne bio palo na um da u bibliotekama uništava knjige, kao što je urađeno u Hrvatskoj. I u obožavanju pisaca postoje razlike velikih i malih naroda. Nikome ne bi palo na pamet da izmuze koji dolar od Amerikanaca tako što će da otkrije spomenik Marku Tvenu, piscu iz svake američke čitanke.

Kada otkrivamo našeg novog junaka Žabajeva, verovatno računamo da su Kazasi vezani sa svog narodnog pesnika kano mi za Njegoša i Vuka. Nadam se da je tako, pa da će neko da zaradi koji tenge (to je kazaški novac). Bilo tenga ili ne bilo, slučaj našeg Žambila pokazuje kako i drugde kod malih i doskora nepismenih naroda pisci imaju kultni status. Nisu ni veliki narodi uvek bili imuni na ovo obogotvorenje pisaca. Znamo za ogroman ugled koji su ruski pisci zauzimali u svom društvu.

Brodski duhovito opisuje kako je doživeo krizu samopouzdanja kada je pobegao u SAD. U Sovjetskom Savezu su ga progonili, ali i obožavali. U Americi je postao profesor malog koledža, koji malo zarađuje na knjigama. Ni njegove kolege, američki savremeni pesnici, nisu bili mnogo cenjeniji.

U prošlosti su i veliki zapadni narodi imali periode kada su pisci bili veoma poštovani. Knjige Čarlsa Dikensa su promenile socijalne ustanove u Britaniji. Još važnije, njegova priča o tri božićna duha uticala je na nov način proslave Božića u anglosaksonskom svetu. Emil Zola je uzdrmao Francusku svojim člankom "Optužujem". Taj tekst se smatra velikim simbolom uticaja intelektualaca u društvu. Kada se govorilo: intelektualac, najčešće se mislilo na neku vrstu pisca. Opadanje uloge intelektualaca/pisaca u društvu nije se ograničilo na Zapad i na velike narode. I tamo gde su malobrojna književna dela imala status svetinje, to više nije slučaj.

Ne verujem da će u gordom crnogorskom 21. veku ljudi znati napamet epske pesme i Gorski vijenac kao moji neškolovani đedovi i babe.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.