Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Ispovesti

"Oni više ne govore istim jezikom": Velika priča o dve Koreje

Kim Džong Un je najavio obustavu nuklearnih proba što je Donald Tramp "proslavio" na Tviteru... Kako je Koreja uopšte dovela svet na ivicu Trećeg svetskog rata
Piše Željko Pantelić
Datum: 21/04/2018

"Oni više ne govore istim jezikom": Velika priča o dve Koreje

Profimedia

Rat između dve Koreje nije okončan, 1953. godine potpisano je tek primirje koje je sankcionisalo podelu poluostrva na dva dela, ali se nijedna strana nije odrekla sna da zagospodaričitavim poluostrvom. Od Ajzenhauera do Obame i od Mao Cedunga do Si Đinpinga primirje je poštovano. Toliko dugo traje da smo i zaboravili da pre 60 i kusur godina nije potpisan mirovni sporazum. Za Kinu, koja je dala presudnu vojnu podršku Kim Il Sungu, osnivaču Severne Koreje, Korejski rat je bio otpor Americi; za Rusiju, odnosno tadašnji SSSR, i SAD bio je to "vatreni" početak Hladnog rata.

U igri velikih sila korejski narod, tek izašao ispod jarma gotovo poluvekovne japanske okupacije, imao je nesreću da je na jednoj, severnoj, strani bio tiranin Kim Il Sung kojem bi na surovosti i Staljin mogao da pozavidi, a na drugoj, južnoj, diktator najgoreg kova Singman Ri, toliko beskrupulozan da je svoju partiju nazvao Liberalnom, dok su njegovi odredi ubica i mučitelja sadistički vršili torturu nad svima koji nisu bili po njegovoj volji.

Jedina stvar koja spaja Severnu i Južnu Koreju jeste dogmatskaideja o ujedinjenju dveju Koreja, koja je svakim danom sve više bizarna. Nešto kao u srpskoj politici "Kosovo je Srbija". Iako je malo Korejaca koji će javno priznati da je podela Korejskog  polustrva na južni i severni deo mnogo starija od one iz 1953. godine, činjenica je da istorija beleži još od desetog veka liniju demarkacije između dve Koreje. U suprotnom, podela koja je nastala u ognju Hladnog rata bila bi prevaziđena sa njegovim završetkom, kao u Nemačkoj.

Profimedia
Profimedia

 

 

Korejci sa dve strane 38. paralele gotovo da ne govore više isti jezik. Na severu su ostali verni staroj verziji, dok su na jugu jezik toliko promenili i anglofonizovali da je razlika poput one između staroslovenskog i modernog srpskog jezika. Koliko su se dve Koreje udaljile jedna od druge svedoči i činjenica da se tek jedan od deset Korejaca koji su uspeli da pobegnu iz Severne Koreje uspešno prilagodio životu u Južnoj Koreji i aktivno uključio u novo društvo.

Severna Koreja nije više, ako je ikada i bila, komunistička diktatura. Reč je o jednoj dinastičko-vojnoj diktaturi sa konfučijanstvom kao ideološkom podlogom. To se najbolje vidi kroz dinastičku smenu i obožavanje, u religijskom značenju reči, pokojnih lidera. Za zvanični Pjongjang Kim Il Sung je i dalje živ. Budući da je večni predsednik, ne može da umre. Sa dolaskom na vlast Kim Džong Ila a zatim i Kim Džong Una, marksizam i lenjinizam su marginalizovani iz javnog života i zvaničnih državnih dokumenata. Ostali su samo figurativno u partijskom statutu, više kao plezir kineskoj Komunističkoj partiji i spona koja povezuje dve monopartijske diktature.

O Severnoj Koreji proverene činjenice su veoma oskudne, i ono malo vesti što pređe 38. paralelu na jugu ili reku Jalu i Tumenna severu vrlo je diskutabilne kredibilnosti. Tim pre što je filtrirano od krajnje nepouzdanih južnokorejskih obaveštajnih službi (pokazalo se više puta da su bile netačne) ili od kineskih i ruskih agencija. Od kada je Kim Il Sung osvojio vlast u Severnoj Koreji, govori se o neposrednom krahu režima u Pjongjangu, ista matrica je ostala u upotrebi i tokom tiranije Kim Džong Ila i aktuelne Kim Džong Una.

Jedno je sigurno, Severna Koreja je nuklearna sila, istina trećerazredne kategorije, sa nekoliko atomskih bombi (po pesimističkim procenama, ima ih oko 20) i za par godina biće spremna da se uzdigne u rang Indije, Pakistana i Izraela po nuklearnom potencijalu, ima najveći broj vojnika po glavi stanovnika i strukturu stanovništva koja ne daje velike nade za eventualni prevrat.

Južna Koreja je u roku od par decenija, počev od vojnih diktatura, pre svega Park Čung Hija (oca aktuelne predsednice u ostavci Park), krenula putem industrijalizacije i ekonomskog preporoda koji je doživeo pravi bum kada se zemlja demokratizovala tokom poslednjih godina prošlog veka. Danas je Južna Koreja 11. ekonomija sveta čiji građani zarađuju u proseku 40 puta više od njihovih, uslovno rečeno, sunarodnika sa severa.

Pa opet je nešto trulo u državi južnokorejskoj. Imaju najmanji natalitet u Aziji i najveći broj samoubistava. Dva pilastra na kojim je počivao južnokorejski san, stabilni predsednički sistem i industrijski konglomerat ozbiljno su uzdrmani. Seul će u ovoj godini najverovatnije ući u recesiju, štaviše sigurno posle skandala koji su pogodili njihovu perjanicu Samsung. Ni politička kriza nije manje ozbiljna. Korupcije i zloupotrebe položaja ima u svim, čak i najuređenijim državama, ali za jednu pristojnu zemlju velika je bruka da njen predsednik bude marioneta u rukama jednog šarlatana i da se važne odluke donose na osnovu "vizija", "gatanja" i "proročanstva", poput onog da će režim u Severnoj Koreji pasti za dve godine, što je bio stub politike Parkove.

Profimedia
Profimedia

 

 

Ipak, ne treba potceniti visoki stepen građanske svesti koji su pokazali Južnokorejci, kao i mediji koji su obavili veliki deo posla u raskrinkavanju mreže mešetarke Čoi Sun Sil pod čijim uticajem je bila predsednica Park Geun Hje. Preko dva miliona Korejaca okupljalo se na protestima u Seulu, na sto metara od Plave kuće (predsednička rezidencija) a da nisu zabeleženi veći incidenti, štaviše sami protestanti su sprečili par usijanih glava koje su želele da krenu na predsedničku palatu. Južna Koreja osvojila je svet svojim telefonima, tabletimatelevizorima, automobilima, brodovima, Ban Ki Mun je deset godina vodio UN, Psy je sa svojim hitom "Gangnam Style" postao prvi čovek čiji je spot viđen na Jutjubu milijardu puta, bivši predsednik Kim Dae Džun dobio je Nobelovu nagradu za svoju "sunčanu politiku" otvaranja prema Severnoj Koreji, i tokom poslednjih decenija zemlja je u više navrata pokazala da ima kapacitet da izađe iz krize, možda uz pomoć Zimskih olimpijskih igara koje će biti održane sledeće godine u Pjongčangu, baš kao što su Olimpijada u Seulu 1988. godine i Mundijal 2002. godine dali veliki zamajac čitavom južnokorejskom društvu.

Dakle, Pjongjang se bori sa egzistencijalnom krizom a Seul sa krizom identiteta, što čini korejski teatar još zapaljivijim, ne samo zbog fizičkog dodirivanja interesa velikih svetskih i regionalnih igrača, već i zbog dvostrukih, pa čak i trostrukihpartija koje igraju sve strane. U geopolitičkom kvadratu SAD-Kina-Japan-Rusija svi pokušavaju da obezbede taktičku prednost koristeći direktno ili indirektno Pjongjang i Seul. U toj čorbi su dobro plivali, do sada, "dinastija Kim" na severu i par tajkuna koji drže, defakto, vlast na jugu.

Južna Koreja je potrebna SAD da bi imale opravdanje zašto drže toliko vojnika u neposrednoj blizini Kine, kao i za protivraketni štit, tzvTHAAD, koji u Pekingu vide na isti način na koji Rusija posmatra protivraketni štit u Evropi - kao američku opasnost. Ni Kinezi, kao ni Rusi, ne veruju Vašingtonu da je štit napravljen da bi zaštitio Južnu Koreju od nuklearnog napada Severne Koreje, odnosno Evropu od napada Irana. Za SAD u predstojećem sukobu sa Kinom, po bilo kom osnovu, trgovinskom ili oružanom, Južna Koreja je fundamentalan saveznik zajedno sa Japanom i Tajvanom.

Zvanični Peking iz čisto pragmatičnih razloga trpi Kim Džong Una. Kao što je tolerisao njegovog dedu i oca, ne gajeći nikakav respekt prema njima, štaviše prezirući ih. Kinezima je potrebna dinastija Kim da bi koristeći nju, kao plašt, stali na put mogućem ujedinjenju ostrva jer ne žele da imaju kopnenu granicu sa zemljom koja je dobrovoljno predala komandu svojih vojnih snaga SAD, tim pre što u Mandžuriji i duž granice živi veoma brojna korejska zajednica koja bi mogla lako da se pretvori u neku vrstu pete kolone. Paralelno, Peking balansira politiku prema Seulu, jer je Južna Koreja u ekonomskom kontekstu veoma važan partner i u eventualnom sukobu sa Japanom potencijalni saveznik, po principu "neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj".

Japan je zvanično, pod pritiskom SAD, saveznik Južne Koreje, ali nepoverenje između Tokija i Seula je recipročno, baš kao i mržnja između dva naroda, cementirana japanskom okupacijom iz prošlog veka. Japanu najviše odgovara postojeći status kvo, s obzirom na to da bi ujedinjena Koreja bila jači ekonomski konkurent, a u slučaju da uđe u kinesku sferu predstavljala bi i opasnost po bezbednost Zemlje izlazećeg sunca, jer bi se Koreja pretvorila u "veliku kinesku luku" u Japanskom moru. Istovremeno, Japan s oprezom prati i promene u Vašingtonu, nije nimalo slučajno što je japanski premijer Šinzo Abe bio prvi strani zvaničnik kojeg je Donald Tramp sreo posle pobede na predsedničkim izborima u SAD.

Dosada je pakt između Japana i SAD bio baziran na postulatuda Vašington garantuje bezbednost Tokiju a Japan se odriče svoje neoimperijalne politike i ambicije da postane nuklearna sila.




Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.