Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

O napadu na Broza u Ajovi: Najbolja prilika koju su propustili Titovi atentatori

Pročitajte detaljna sećanja popa Kajevića na ovaj događaj, a u novom Nedeljniku i njegovu veliku ispovest o svim sukobima srpske emigracije sa Udbom i Titovim režimom
Datum: 02/12/2016

O napadu na Broza u Ajovi: Najbolja prilika koju su propustili Titovi atentatori

Broz u jednoj od poseta SAD, foto Profimedia

To je bila verovatno najbolja prilika. Obezbeđenje je bilo na minimumu, samo što ova dvojica koje sam povezao nisu imali snajper. Nisu dobro planirali. Nikola Živović je baš rešio da ide do kraja. Ja sam više razmišljao o svom ispitu, ali sam rešio da ih povezem. Možda je Tito imao toliko dobar instinkt, pa je promenio plan sletanja, otkazao konferenciju na otvorenom. Ne znam. Posle nam je jedan stari oficir rekao da je dobro što nismo uspeli. Što od starca da pravimo žrtvu i heroja? U pravu je. 

Ovo je ispričao u velikoj ispovesti za Nedeljnik sveštenik Stojiljko Kajević, osnivač SOPO, srpske emigrantske organizacije koja se tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka u Americi i Zapadnoj Evropi borila za rušenje režima Josipa Broza Tita.

Poznata je priča o brojnim pokušajima da oduzmu život Josipu Brozu, a posebno se ističe jedan ofrlje osmišljen atentat, prilikom jedne od Brozovih poseta Sjedinjenim Državama, takozvani "Atentat u državi Ajova". Pročitajte detaljna sećanja popa Kajevića na ovaj događaj, a u novom Nedeljniku i njegovu veliku ispovest o svim sukobima srpske emigracije sa Udbom i Titovim režimom.

 

ATENTAT U AJOVI

 Priča se da Tito opet dolazi u posetu Americi. Prvo Ujedinjenim nacijama, potom Vašingtonu. Srbi Amerike i Kanade spremaju velike demonstracije protiv Broza. Prvo u Njujorku, potom u Vašingtonu.

Tih godina, pored parohijske dužnosti i politike, rešio sam da nastavim sa svojim studijama. Iz teologije sam prešao na čistu filozofiju. Posle magistarskog, i još 16 ispita koje program za doktorat nalaže pre nego počnem da radim disertaciju, preostao mi je još samo jedan ispit.

Jedne kišne noći, oko deset uveče, dođe u naš stan Nikola Živović. Sav je uzrujan, ali nije nervozan. Pita me: "Šta radiš sutra?"

"Evo, spremam poslednji ispit iz logike."

"Trebaš mi noćas i sutra. Pod hitno! Šta ti je važnije, tvoj doktorat ili naša borba?".

"Daj mi jedan konjak", kaže Nikola i pripaljuje cigaretu. Ja donosim flašu i sipam, prvo njemu pa sebi.

Čudim se šta je to što ovog čoveka, koji je proveo oko sedam ili više godina u jugoslovenskom zatvoru zbog nacionalizma, potom stvorio divnu porodicu, sina i kćer, decu od miline, šta ga tera u nešto neobično, čak i opasno.

"Imam informaciju da Broz sutra u podne dolazi u Ajovu u posetu nekom bogatom farmeru koji je početkom 50-tih godina dao poklon oko sto hiljada tona žita da bi se prehranilo stanovništvo Jugoslavije", kaže Nikola.

"Pa šta onda?"

"Pope, ne pitaj tako glupo. Hoćeš li sa mnom ili ne?"

"Ma čoveče božji, kaži šta ti treba i kada polazimo?"

"Sada, odmah! Imaš nova kola i znam da imaš bolji pištolj od moga. Hajdemo, Mile Radovanović nas čeka u kafani Rada Ćopića".

"U redu, idemo! Daj mi desetak minuta da se spremim i uzmem onaj automatski browing što si mi dao kao poklon za prošli Božić", kažem Nikoli, oblačim se; stavljam šaržer s 15 metaka u pištolj dok Nikola puši svoju cigaretu i čeka na mene.

"Evo, spreman sam! Idemo!"

 

Oko devet sati dođoše dva čoveka srednjih godina. Govore srpski. Sedoše pored Nikole i poručiše kafu. Jedan od njih kaže svom drugu: "Nema ovde onih izdajnika četnika da zagorčavaju boravak našem predsedniku.


"Daj meni taj pištolj. Bolji je od mog, a ti drži ovo za svaki slučaj," kaže mi Nikola dok mu dajem browing bez pogovora. Ostavim ceduljicu na stolu za mog brata Živka koji dolazi iz fabrike gde radi posle pola noći, i sa Nikolom pravo u moja kola. Idemo da pokupimo Miomira Radovanovića. Oko pola noći nas trojica vozimo za De Moine u državi Ajova, put oko 320 milje ili preko 500 kilometara. Sitna kiša neprestano pada. Brišemo po autoputu brzinom oko 130 kilometara na sat. U ranu zoru stigli smo u grad De Moine. Pronašli smo aerodrom koji je udaljen od grada oko 18 kilometara. Parkirali smo kola i pravo u kafeteriju aerodroma da se osvežimo posle dugog puta i nespavanja.

Dok idemo hodnikom vidim u prolazu dnevne novine i naslov: "Predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito stiže u goste farmeru McMana. Predsednikov JAT sleće na aerodrom tačno u podne..." Kupim ja novine i idući ka šalteru kafea kažem Nikoli i Miomiru da više ne govorimo ni srpski ni engleski. Niti da sedimo zajedno, već posebno i da ima dosta vremena do podne. Miomir kaže da je pospan i da ide u kola da malo odspava. On ode. Nikola sede sa jedne strane šanka, a ja sa druge. Pijemo kafu. Ja čitam novine a Nikola dimi cigaretu za cigaretom. Oko devet sati dođoše dva čoveka srednjih godina. Govore srpski. Sedoše pored Nikole i poručiše kafu. Jedan od njih kaže svom drugu: "Nema ovde onih izdajnika četnika da zagorčavaju boravak našem predsedniku."

Vidim da je Nikoli smešno, ali mudro ćuti kao da ništa ne čuje niti razume srpski. Nešto kasnije, ode Nikola u WC. Minut kasnije i ja odem. Tako smo se dogovorili. Da ne idemo zajedno. Ona dvojica, verovatno jugoslovenske diplomate i dalje piju kafu, mirno sede i čekaju podne. Nađem Nikolu ispred muškog WC u hodniku prema izlazu iz aerodroma. Dade mi znak da uđem u WC, što i činim. Otvori on vrata klozeta, pope se na klozetsku šolju, rukama podignu kvadratnu ploču od plastike na plafonu, izvuče svoj browing, stavi ga gore, potom navuče ploču kako je bila, i kaže mi: "Pope, mlad si. Neću da gineš ovde pre vremena. Vidiš li ovu rešetku ka hodniku gde će Broz proći? Svega dva metara odavde. Perfektna pozicija da ga upucam pravo u slepoočnicu. Čim se avion spusti policija će obezbeđivati ovaj hodnik. Ja ću biti u klozetu. Niko ne sumnja da će išta da se desi skotu u gradu gde Srba nema. Vidiš, koliko je malo obezbeđenje. Ti idi u kola i čekaj. Čim čuješ pucanj briši za Čikago kao da ništa ne znaš," naređuje mi Nikola. Izlazimo iz klozeta i idem da nađem Miomira Radovanovića. Već je 11 sati. Uskoro sleće Titov avion. Jugoslovenske zastave viju se oko aerodroma. Crveni tepih pokriva uzak poduži hodnik do izlaza.

Svega dva naoružana policajca hodaju i kao da ih ništa ne interesuje. Vidi se dosada na njihovim licima. Ja odem do parkinga i nađem Miomira u kolima gde spava. Probudim ga. A on u nekom strahu, još uvek pospan, pita: "Šta je, je l' došao zločinac... gde je Nikola?"

"Još nije, a već je podne," uzvraćam. Miomir mi kaže da prošetam i vidim šta je pa da mu javim. Odem ja ponovo u zgradu aerodroma. Tu i tamo po koji putnik se šeta naokolo po dugačkom praznom hodniku gde se ne viđaju policajci. Radni je dan i kišovito je vreme. Kako hodam naokolo vidim da je crveni tepih nestao. Nema više ni onih par policajaca. Nađem Nikolu koji me odmah pita: "Šta je, šta se dešava? Nema znakova da onaj dolazi. Hajdemo brzo u kola, pa pravo na farmu tog bogatog Amerikanca gde zločinac treba da bude gost. Da nije otišao tamo helikopterom?" zapomaže ljuto Nikola.

Idemo ka mojim kolima. Miomir je unutra i spava, ali sada su mu ruke preko volana. Nikola gleda, čudi se i kaže mi: "Pope, ovaj je spreman da beži, upucaću njega umesto onog zbog kog smo došli!" i kako govori, traži mi pištolj jer je onaj browing još uvek iznad klozeta. "Ne, zaboga! Čovek je zaspao," kažem Nikoli i pokušavam da ga smirim. Miomir čuje naš razgovor, i bunovno pita: "Šta je, gde je, je l' došao?"

Nikola ćuti. Pobledeo kao krpa. Odlazi s rečima: "Čekajte me, vratiću se za par minuta," i ode. Miomir je u čudu. Već je jedan posle podne. Nikola se vraća. Vidim mu veliki pištolj ispod kaputa. Ulazi u kola i kaže Miomiru: "Vozi prema farmi. Imaš mapu, prema jugu od grada De Moine, put broj 25." Miomir pritisne na gas i krećemo.

"Slušajte, ako vidimo kolonu kola i policijsku pratnju znaćemo da je tu on (misleći na Tita). Najbolja je šansa da ja punom brzinom uletim ka kolima gde on sedi (Broz). Za svaki slučaj, ja dok vozim vi posmatrajte, i kada ugledate kolonu kola sa policijskom pratnjom, recite mi, a ja ću odmah da pritisnem na gas," kaže Miomir.

"Znači, hoćeš da budeš kamikaza; a što to ne uradiš sam, a popa i mene ostavi negde pored puta," kaže Nikola podrugljivo.

"Ne, ne, ginemo sva trojica," Miomir uzbuđeno dodaje, što i liči na njega. On je čovek koji je sve stvari radio spontano.

"Ne šali se, Mile. Hteo si da pobegneš sa aerodroma, a sada govoriš o nekom napadu u stilu kamikaze," upade Nikola.

"Ko ja, nikada!? Ja nisam kukavica. Uspavao sam se!"

I dok su se njih dvojica prepirali, već se nađosmo u blizini velike kuće bogatog farmera, koja je na blagom brdašcu kukuruznih polja. Vije se jugoslovenska zastava na ulazu u kuću. Na uglu puta koji vodi ka kući bogatog farmera sedi naoružan policajac na BW motoru. Nikog drugog nema. Tu i tamo vide se po koja kola koja voze ljudi koji žive naokolo.

Nikola kaže da stanemo malo dalje da nas policajac ne vidi, i da će on, kroz još nepokupljenu suvu kukuruzovinu, da se približi kući i pokuša da upuca skota (Tita). Vozimo kilometar-dva, i okrećemo se natrag sa namerom da stanemo, i da Nikola izađe iz kola. Gledamo naokolo. Opet se nešto neobično zbiva. Jugoslovenske zastave nema više na kući farmera gde bi Tito trebalo da dođe u posetu. Vozimo dalje, polako, i kako nailazimo prema putu na kome je stajao policajac sa motorom, vidimo da i njega više nema.

Nešto se promenilo. Ponovo vozimo natrag ka aerodromu. Miomir i dalje ponavlja da će ako kolona sa Titom naiđe, on kolima pravo u njega. Ali kako vozimo ne vidimo nikakvu kolonu kola. Stižemo ponovo na aerodrom. Glavni ulaz koji vodi ka parkingu sada je zatvoren. Vozimo naokolo po blatnjavom uskom putu oko niske žičane ograde koja deli aerodrom od kukuruznih polja. Udaljeni smo oko 200 metara od piste gde sleću avioni. Parkiramo se pored puta u kukuruzovini i gledamo. Nikoga nema naokolo. Odjednom vidimo kako se spušta avion na kome piše "Jugoslavia 1". "To je on", viču u glas i Nikola i Miomir.

"Da, to je on, a gde vam je snajperka?" uzvraćam. Avion se spustio na sredinu malog aerodroma. Naokolo prilaze luksuzna kola i grupa ljudi u žurbi izlazi da dočeka i pozdravi svog važnog gosta.

Otvaraju se vrata aviona, Tito se pojavljuje na izlazu i maše rukama, pozdravljajući prisutne. Polako silazi niz stepenice i čim je stupio na tlo aerodromske piste više se ne vidi jer je okružen agentima za glavu višim od njega. Vidimo kako njegovi telohranitelji zatvaraju vrata limuzine koja kreće ka zgradi Požarne komande. Mi smo još uvek udaljeni oko dve stotine metara. Nikola psuje dok Miomir nešto mrmlja.

"Ah, da sam poneo snajperku, kako pop kaže, upucao bih ga baš onde kad se pojavio na izlaznim vratima aviona. Ništa! Propade nam i poslednja ako ne i najbolja šansa da ubijemo zlikovca i osvetimo Dražu," zapomaže Nikola.

Prođe i to! Hteli smo, ali nije bilo sreće, ako tako može da se kaže. Pokunjeni vozimo natrag za Čikago.

Ja sam za volanom. Već smo na autoputu. Dok su Nikola i Miomir spavali ja razmišljam o svemu i svačemu. Pokušavam da nađem neko opravdanje za naš neuspeh. Ljut sam na sebe što sam propustio poslednji ispit pre doktorata. Znao sam da moram da čekam tri meseca pa da ispit, ako se dekan saglasi, polažem. Nemirne misli mi se kotrljaju po glavi: da li je bolje što atentat nije uspeo i što od skoro osamdesetogodišnjeg starca nismo napravili "mučenika i heroja"? Istorijski, možda je bolje da Tito umre od svoje smrti. Onako, izlapeo maršal koji postoji tek kao beznačajna ličnost.

Ređam kojekakve razloge za nas neuspeh pitanjima: zašto ga ranije nisu ubili oni koji su ga doveli na vlast i slepo služili dok ih je on jednog po jednog likvidirao? Kako je za njih, fanatične komuniste, stvorio Goli Otok - njihovo gubilište. Kako su oni koji su preživeli, verni drugovi, saborci, zašto ga oni nisu ubili već mu služili za ono malo privilegija koje im je vešti maršal kao psima davao?

Da budem iskren, sva ova pitanja i kojekakva nagađanja olakšavala su mi tegobu nanetu zbog neuspeha u Ajovi.

Vratili smo se u Čikago uvuče. Parkirali kola ispred kafane Rada Ćopića i kako ulazimo unutra vidimo da nema prazne stolice. Kafana je puna četnika, ratnih zarobljenika i po koji novodošli mladić. Kroz zadimljen prostor vide se razna lica, i čuju se priče kako će neko da upuca Tita. Pitao sam se odakle te priče. Te sam se prisetio one naše narodne, "u grmu gde šušti nešto ima." Narodna ili ne, moram da dodam, da u toj izreci nema istine. Jer može da šušti i od vetra. Ali reči, "gde ima dima ima i vatre," ima više istine. Šala na stranu.

Dok smo nas trojica tražili prazne stolice neki ljudi dadoše nam mesta da posedamo. Odmah smo poručili našu šljivu da bi se smirili. Miomir malo pije, ali puši kao dimnjak. Nikola iz cuga prazni jednu pa drugu. To radi iz besa. Priđe nama Vasilije Gutić, nekadanji kapetan kraljeve garde. Za vreme rata četovao je pod komandom vojvode Jevđevića. Kako sede, počinje sa pričom.

"Čuo sam da ste bili na putu sa namerom da ubijete zlikovca. Ništa se nije desilo. Bolje za vas. Što da robijate doživotno i da pravite od izdajnika, stranog špijuna i mangupa nekog heroja. Neka lipše kao izlapeli starac. Nije korisno da od lažnog kulta stvarate nešto što nije..." Tako govori kapetan Vasilije. Nikola sluša, pije šljivu i dimi svoje cigarete. Miomir ćuti i puši. Ja, kao najmlađi ćutim, pijem polako, zapalim po koju cigaretu i jedva čekam da idem kući. 

Ukupno komentara: 1


Sva polja su obavezna.



takvi smo mi srbi
22.12.2016 - 15:04
inace, o brozu mislim sve najgore
zanimljivo da se nigde u tekstu ne spominje godina kad se ovo desavalo. jos zanimljivije je da oni za najvecu sansu za atentat na broza spominju dogadjaj u kojem ga ni cestito nisu videli i trazili ga po ajovi kao guske po magli. to je cist dokaz da su oni pravi srbi. takvi smo mi.