Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Nedeljnik

Njegoševa kletva: "Hteo je da i njegov grob vodi njegov boj" (2)

Polemika Isidore Sekulić i Milovana Đilasa * Šta je o tome rekao Dobrica Ćosić, a šta Matija Bećković * Kakav je odnos Ivana Meštrovića bio prema Stepincu * Porodična priča Dejana Medakovića
Piše Darko Hudelist
Datum: 16/05/2018

Njegoševa kletva: "Hteo je da i njegov grob vodi njegov boj" (2)

Profimedia

PRVI DEO FELJTONA PROČITAJTE OVDE

Prelazimo sada na jedinicu br. 2. To je događaj, odnosno niz događaja (mahom su se odvijali u Beogradu) vezanih za Njegoša, koji se odvijaju simultano i paralelno s prepiskom između komunističkih crnogorskih vlasti i Ivana Meštrovića - ali posve nezavisno od te prepiske i dogovora. Ovde, dakle, imamo dve paralelne radnje (ili dva niza paralelnih radnji).

Krajem novembra 1951. vodeća srpska književnica i prva žena-akademik u Srbiji Isidora Sekulić, inače mentorka talentovanog beogradskog studenta-siminovca Žike Stojkovića, objavila je knjigu "Njegošu knjiga duboke odanosti" - i u ovom je slučaju to bilo u povodu 100. godišnjice Njegoševe smrti. U jednome od središnjih poglavlja te knjige ("Izgled i lik Vladike Rada") Isidora se upustila u prilično hrabru i intrigantnu polemiku s poznatom (i vrlo raširenom, tj. umnoženom u mnogo primeraka i posvuda prodavanom) Njegoševom figurom (stonom glavom ili poprsjem) koju je Ivan Meštrović napravio negde 1930-ih (kada je, nakon neuspeha ideje o podizanju mauzoleja Njegošu na Lovćenu, postala vrlo aktuelna jedna sasvim drukčija zamisao, da Meštrović Njegošu napravi reprezentativan spomenik u Beogradu).

Isidora Sekulić je Meštrovićevu figuru Njegoša proglasila "netačnom" i "tuđom" Njegoševom liku i delu, odnosno sredini (srpskoj, crnogorskoj) iz koje je on ponikao. "To nije suštinski Njegoš", napisala je, posebno se pritom usredotočivši na njegovu glavu koja je, u Meštrovićevom konceptu i izradi, "ne samo netačno, nego bezmalo neprijatno pognuta" te je kao takva "neadekvatna biću Vladičinu, neadekvatna istini".

Po mišljenju I. Sekulić, Ivan Meštrović je u toj svojoj figuri Njegoša "u dva sasvim pogrešna pravca 'retuširao'; prvo, što mu je "dodao gospodstvenosti u smislu evropski aristokratskom, ili egzotičnom, a Vladika je bio dinarski rasan i domaćinski otmen"; a drugo, što ga je "intelektualizovao", "kako se na već vrlo stereotipan način prikazuju mislioci", a "Vladika nije bio svetski stilizovan, nego sasvim osobeno, lično, i vrlo crnogorski usklađen".

Dakle, za projektanta i autora Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, Ivana Meštrovića, Isidora Sekulić je ustvrdila - ne upuštajući se pritom u komentarisanje i vrednovanje same odluke crnogorskih vlasti o realizaciji tog megaprojekta - da on zapravo (u spomenutoj figuri) krivotvori Njegoša. "Meštrović je stegao tome liku dušu" - bila je možda i ključna (i nekako najzvučnija) rečenica u toj njenoj knjizi-posveti.

 

 

Stari grb SR Crne Gore sa Njegoševom kapelom
Stari grb SR Crne Gore sa Njegoševom kapelom

 


Isidori je na vrlo grub i krajnje isključiv i netolerantan način odgovorio Milovan Đilas (tada jedan od najmoćnijih ljudi u političkom establišmentu FNRJ), u svojoj knjižici "Legenda o Njegošu", štampanoj potkraj marta 1952. On je u njoj za Isidoru napisao da je ona "koncentrat i pad svega onoga što je srpski idealizam rekao o Njegošu", uporedivši je pritom - naravno, u krajnje negativnom kontekstu - s vladikom Nikolajem Velimirovićem (autorom knjige "Religija Njegoševa") i nekim drugim tumačima Njegoša koji, kako je napisao, "Njegoševim pesimizmom obrazlažu svoj reakcionarni idealizam". Bila je to, uza sve ostalo, i žestoka politička diskvalifikacija Isidore Sekulić, iz britkog pera (vele)uticajnog pisca i agitpropovca Milovana Đilasa.

"Isidora je", rekao mi je Dobrica Ćosić, "napisala jednu vrlo emocionalnu, pesničku, zaljubljeničku knjigu o Njegošu, koja je po Đilasovom mišljenju, i mišljenju agitpropa, bila popovska, prejako religiozna, tumačila je Njegoša iz religioznog ključa. I Đilas je nju žestoko napao..."

A o burnoj reakciji njegovog prijatelja Žike Stojkovića i drugih siminovaca na tu Đilasovu knjigu Ćosić mi je kazao:

"Žika tada još nije prijateljevao sa Đilasom (upoznaće se i sprijateljiti nešto kasnije, još kad je Đilas bio na vlasti - prim. aut.), ali jeste sa Isidorom. I bio je jako ogorčen na Đilasa zbog te knjige. Bio je duboko ubeđen da Isidora ne samo da ima pravo da tako misli nego da je ona napisala veliku knjigu. I sećam se tih sastanaka, na kojima su on (Žika - prim. aut.), Mihiz i Pavle Ivić tumačili tu knjigu, žestoko napadajući Đilasa. Ja u toj kavgi nisam učestvovao, zato što ja nisam znao Njegoša..."

Taj isti događaj Matija Bećković mi je - iz svog ugla gledanja - ovako opisao, u našem razgovoru od 2. aprila 2009:

"Đilas je tada partijski ideolog. Glavni problem je Njegoš. Pravi se nova nacija, crnogorska, a sad, najveći, odnosno jedan od tvoraca srpskoga nacionalnog identiteta je Njegoš; on je jednodušno proglašen za najvećeg srpskog pesnika... I Đilas u toj svojoj prvoj knjizi o Njegošu, razume se, hoće da otme Njegoša, da ga odbrani od njegove crkve, od njegove religije, i da ga stavi na liniju borbe i otpora i bilo čega drugoga, ali ne da je on neki religiozni mislilac... To je, dakle, bilo na liniji spasavanja Njegoša od njegove vlastite vere i crkve, jer je ta vera i ta crkva dospela u najgori položaj u svojoj istoriji. U Crnoj Gori sveštenici nisu mogli da nose brade ili mantije!"

Srpstvo i srpski identitet Njegoša i Njegoševog "Gorskog vijenca" Matija Bećković mi je najeksplicitnije potcrtao ovim rečima:

"Njegoš je tvorac te ideje, da se onaj svet koji nije hteo da se preda na Kosovu (1389 - prim. aut.), da se on odmetnuo u Crnu Goru, da je u stvari tu produžena Kosovska bitka! 'Što se nešće u lance vezati, to se zbježe u ove planine', veli Njegoš u 'Gorskom vijencu'. I taj spev je postao nacionalna Biblija, imaju ga u kući kao svetinju. Njegoš se tako jednim beskompromisnim stavom i jezikom uhvatio s takvom jednom temom i isplivao iz svega toga, dajući jeziku i njegovoj istini pravo da iskaže suštinu toga naroda."

Na moje pitanje: "Kojeg naroda?", Bećković mi je odgovorio:

"Pa, Njegoš je vladika Srpske crkve, jedine preostale slobodne eparhije - jedine od tzv. Pećke patrijaršije. Sve drugo je palo u ropstvo!"

Usput rečeno, ta druga priča/jedinica, oko Isidore Sekulić i Milovana Đilasa, imala je i dva (ne)očekivana epiloga.

U teškoj rezignaciji i očaju nakon ubojite Đilasove kritike, Isidora Sekulić je spalila svoj drugi rukopis, onaj koji je tek trebalo da bude objavljen - o Njegoševom "Gorskom vijencu". (No, zato će Žika Stojković, kao urednik, 1977. prirediti drugo izdanje njene knjige "Njegošu knjiga duboke odanosti" - u sklopu "Sabranih dela Isidore Sekulić".)

A Đilas se s vremenom pokajao, pa je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, 1957-1959, napisao svoju novu, pokajničku knjigu o Njegošu, koja je nosila naslov "Njegoš - pjesnik, vladar, vladika". Već se iz naslova te knjige vidi da Njegošu, nakon svojega pokajanja, više nije poricao da je uza sve ostalo, tj. pored toga što je bio pesnik i vladar, bio i vladika Srpske pravoslavne crkve. No, kada je tu knjigu objavio, Isidora Sekulić je već bila mrtva (tj. umrla je upravo kad ju je pisao, 1958).

Za puno razumevanje ovoga temata, "Bitka za Lovćen", moraćemo sada da se nešto više udubimo u tri kontekstualne jedinice koje grade i sačinjavaju, odnosno od kojih se sastoji, širi i dublji istorijat cijele ove priče. To su: Ivan Meštrović (tačka br. 3), "Njegošev amanet" ili "Njegoševa kletva" izrečena uoči Njegoševe smrti 1851. (tačka br. 4) te zbivanja vezana za Njegoševu kapelu na Lovćenu tokom Prvog svetskog rata i postojanja Kraljevine Jugoslavije. Tek s tim jedinicama, odnosno sa svime onime što u njih ulazi, cela ova priča o Njegošu i njegovom spomeniku na Lovćenu postaje uistinu kompletna, a to istovremeno znači i beskrajno zamršena i višeznačna, ali i politički izuzetno intrigantna i kontroverzna.

 

 

Meštrovićeva figura Njegoša, arhiva Darka Hudelista
Meštrovićeva figura Njegoša, arhiva Darka Hudelista

 


Političke kontroverze prepliću se kroz celokupnu ovu hronologiju u vidu dveju temeljnih osa: jedna je sukob između Srba i (državotvornih) Crnogoraca, a druga sukob između Srba i Hrvata (odnosno, između Srpske pravoslavne crkve i Katoličke crkve).

Dakle, Ivan Meštrović. Postoje, zapravo, dva Ivana Meštrovića. Jedan je bio onaj za života kralja Aleksandra i postojanja Kraljevine Jugoslavije (kao i neposredno pre jugoslovenskog ujedinjenja 1918), a sasvim drugi onaj od razdoblja Drugog svetskog rata i postojanja NDH (pa i neposredno pre toga) nadalje, osobito u najpoznijim godinama njegovog života, u emigraciji u SAD.

Onaj prvi Meštrović bio je po političkom uverenju integralni Jugosloven, a uz to i vrlo blizak i intiman prijatelj kralja Aleksandra Karađorđevića. O tome mi je njegov sin Mate Meštrović rekao:

"Moj otac je, kao mlad čovek, bio pod uticajem panslavizma Tolstoja. Dakle, to je jugoslovenstvo uključivalo i Bugare. To nije bila Jugoslavija kakva je stvorena 1918, to bi bila Jugoslavija koja bi išla od Triglava do Crnog mora. Moj otac je čak imao neke izložbe u Bugarskoj pre Prvog svetskog rata, i to je bila ta ideja da smo svi braća."

Ovde treba naglasiti i to da je Ivan Meštrović bio poreklom iz Dalmatinske zagore, koja je bila nadaleko poznata kao ustanički kraj. "U 19. stoleću", rekao mi je Mate Meštrović, "muškarci su u Dalmatinskoj zagori stalno išli pod oružjem, niste bili muškarac ako niste išli sa kuburom, ili mačem, ili nožem, to je bio hajdučki kraj! Sećam se da je moj otac napisao u svojim memoarima da mu se - kad je došao prvi put u Beograd i upoznao 'čika Peru', tj. kralja Petra I - učinilo kao da govori sa svojim stricem, tj. da im je mentalitet nekako sličan!"

Sa svojim integralno jugoslovenskim i unitarističkim političkim uverenjima, "doživljen kao Mesija jugoslovenskog unitarizma" (formulacija Ive Banca), Ivan Meštrović je, još kao mlad umetnik, zamislio veličanstveni i monumentalni Vidovdanski hram (dugačak 250 metara), koji je trebalo da bude podignut na mestu Kosovske bitke, na Gazimestanu (ta se megalomanska zamisao, kao što znamo, ipak nije ostvarila). Štaviše, za veliku drvenu maketu tog hrama dobio je prvu nagradu na Velikoj međunarodnoj izložbi u Rimu 1911, gde je svesno i namerno izlagao u paviljonu Kraljevine Srbije odbivši poziv austrougarskoga Ministarstva kulture da na toj prestižnoj međunarodnoj likovnoj smotri nastupi kao podanik Crno-žute monarhije.

Žika Stojković je u svom polemičkom tekstu "Hegemonija falsifikata" iz 1970. citirao što je te, 1911. godine Ivan Meštrović izjavio listu „Štampa": "Srbin i Hrvat - to su dva imena za jedan narod, samo što je taj narod pod imenom Srbin bolje sačuvao svoju individualnost - slobodu i čežnju za slobodom. Stoga mi je to ime milije."

Međutim, u poznim godinama Kraljevine Jugoslavije, a posebno za vreme Drugog svetskog rata, Ivan Meštrović doživljava temeljan politički preobražaj. Prelomni trenutak dogodio se 1942, kada su ga ustaše, zbog njegovog antifašističkog stava, uhapsile, zatvorile i čak osudile na smrt. Iz zatvora ga je izbavio niko drugi nego zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac, koji je intervenisao i kod poglavnika Pavelića da Meštrović bude pušten na slobodu.

"Moj otac je", rekao mi je Mate Meštrović, "poznavao Stepinca još kad je ovaj bio pomoćni biskup Antunu Baueru. A kad je moj otac bio u zatvoru, Stepinac je išao kod Pavelića i protestovao. A onda je i papa Pio XII takođe poslao protest. Dakle, Stepinac se založio za moga oca..."

Sam Drugi svetski rat i zverstva i pokolje koji su se tokom rata dogodili Ivan Meštrović je, po rečima svog sina Mate, ovako doživeo:

"Kad je, u Drugom svetskom ratu, došlo do pokolja između Srba i Hrvata, mog oca je to uverilo da ta (jugoslovenska - prim. aut.) država ne može da opstane. I onda je on rekao, kad je počeo taj pokolj: 'Sad se vidi da su Srbi i Hrvati isti narod, da su jedni i drugi divlji i da oni ne mogu skupa!'"

 

 

Profimedia
Profimedia

 


U emigraciji, u SAD, Ivan Meštrović je i privatno i javno zagovarao nadbiskupa Stepinca, branio ga je kada ga je Tito proganjao i zatvarao, dao je o tome nekoliko vrlo zapaženih izjava listu „The Syracuse Herald Journal", a što je možda najvažnije - napisao je o Stepincu nekoliko članaka (plus veliki intervju) u hrvatskom emigrantskom časopisu „Hrvatska revija", koji je, u Buenos Ajresu, izdavao i uređivao pisac, novinar i nekadašnji član ustaškog pokreta Vinko Nikolić (najzapaženiji je bio njegov članak "Stepinac - duhovni heroj", objavljen u „Hrvatskoj reviji" u septembru 1956). Iz nekadašnjeg gorljivog integralnog Jugoslovena i unitariste Ivan Meštrović se transformisao u (ipak umerenog i razboritog) hrvatskog nacionalistu i katolika, o čemu mi je njegov sin Mate Meštrović, u našem razgovoru 24. februara 2009. posvedočio:

"Nije istina da je Stepinac bio idol moga oca. To sigurno nije bio. Čak je moj otac rekao: 'Stepinac je bio više katolik nego Hrvat. Ako bi trebalo birati između hrvatstva ili katoličanstva, on bi bio katolik.' No svakako je moj otac smatrao da je Stepinac ispravan čovek, da je bio u sukobu s Pavelićem i ustašama, da on nije bio na ustaškoj strani..."

A sada nekoliko reči o "Njegoševom amanetu" ili "Njegoševoj kletvi" (jedinica br. 4) koju je Petar Petrović Njegoš ili vladika Rade izrekao uoči smrti, podižući na vrhu Lovćena svoju zadužbinu (podizao ju je u razdoblju 1843-1846). Za ovu našu priču posebno je važno to što je svedok te kletve bio i pradeda Dejana Medakovića, Milorad Medaković, koji je tada bio u Njegoševoj službi, kao sekretar/ađutant na Dvoru u Cetinju.

Crkvu-kapelu i grob u njoj Njegoš je podigao na vrhu Lovćena (Jezerskom vrhu) još za svog života, s jasnom namerom da u njoj/njemu, kad umre, bude i sahranjen. Milorad Medaković je posvedočio da je upravo u njegovom prisustvu Njegoš stavio svojom rukom osnovni kamen na toj crkvici i tom prigodom, odnosno pri samrti, "zakleo svog brata Pera i bratučeda Đura (Đorđa, Đurđija)" da, kada umre, ispune njegovu želju - tj. da ga upravo u toj crkvici sahrane. "Inače ću vas ostaviti pod prokletstvom!", upozorio ih je pritom, jasno im naznačivši šta ih čeka ako tu njegovu želju ne ispune.

"Njegoš je", rekao mi je Dejan Medaković, "dao kletvu, na samrti: neka se prokune onaj ko ne ispuni amanet. I Crna Gora je pod kletvom, Njegoševom!"

Neki crnogorski istoričari i intelektualci sumnjaju u verodostojnost svedočenja Njegoševog ađutanta Milorada Medakovića, no Matija Bećković mi je, u našem razgovoru 2. februara 2009, bio prilično eksplicitan i nedvosmislen, rekavši:

"Za sve što kaže čovek može se sumnjati, ali za takve stvari kao što su te poslednje reči i oporuke - teško. Njegoš je hteo da tu bitku, koju je vodio za života, nastavi i posle smrti! I hteo je da i njegov grob vodi njegov boj!"

Kako je na dan Njegoševe smrti vladalo veliko nevreme te se nije mogao izneti na Lovćen, Njegoš je, privremeno, sahranjen u manastiru na Cetinju, tj. u grobu njegovog strica Svetog Petra Cetinjskog. Njegov je amanet, četiri godine nakon njegove smrti, izvršio Njegošev naslednik knjaz Danilo: on je posmrtne ostatke (kosti) svoga strica Njegoša preneo u crkvicu Svetog Petra na vrhu Lovćena u septembru 1855...

 

Nastavak OVDE


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.