Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Nedeljnik

"Njegoš je jedini vladika koji nema opelo" (9)

"Došao sam do blizu vrha, do kafane. Dalje nisam išao. Nisam imao snage da to vidim. Duhovne snage. Nisam ušao u zdanje, zato što je Njegoš tamo iza nekih rešetaka...", rekao je Matija Bećković
Piše Darko Hudelist
Datum: 23/05/2018

"Njegoš je jedini vladika koji nema opelo" (9)

Arhiva Darka Hudelista

PRETHODNI NASTAVAK POGLEDAJTE OVDE

U avgustu 1969. održana je Prva, a u aprilu 1970. godine Druga sednica crnogorskog Odbora za podizanje mauzoleja na Lovćenu (obema je predsedavao Veljko Milatović, a na Prvoj je, među ostalima, bio prisutan i Veselin Đuranović). Krajnji zaključak oba zasedanja? Ide se definitivno na uklanjanje Njegoševe kapelice (koja, kako je rečeno, "nije autentična"), odnosno na njeno izmeštanje na neku drugu, alternativnu lokaciju (spominjala su se Ivanova korita, u podnožju Lovćena). U intervjuu za prvomajski broj "Borbe" 1970. predsednik Odbora V. Milatović izjavio je da će stara spomen-kapelica biti "demontirana i preneta", otkrivši pritom i taj podatak da predračun troškova izgradnje mauzoleja iznosi oko 12,5 miliona dinara.

Matija Bećković mi je to ovako prokomentarisao (u našem razgovoru od 2. aprila 2009):

"Oni su Njegoševu kapelu prvo premestili. Mislim, skinuli su to kamenje dole na Ivanova korita, u podnožje planine. Pa su rekli da će je negde rekonstruisati. Međutim, videli su: gde bi je god rekonstruisali, da bi ona bila važnija od onoga što su gore konstruisali. Tako su to kamenje razneli i ono više ne postoji."

Na moje potpitanje: "Toga zaista više nema?" - Bećković mi je odgovorio:

"Ne. Tu su kapelu srušili. A to je bilo najuspelije umetničko delo koje je ikada podignuto na nekoj planini. Jer planina je sama po sebi spomenik, i ona poždere svaki drugi monument, a ovo je bio prirodan vrh Lovćena. I Lovćen više niko nije mogao da zamisli osim s tom kapelom. On je bio i u grbu Crne Gore... Ali oni su se, ratosiljavajući se srpstva, Srba, Njegoša, Srbije, prvo ratosiljali kapele na Lovćenu!"

U proleće 1970. cela je ova (ali nimalo operetska) "sapunica" došla i do suda. Štaviše, do Ustavnog suda Jugoslavije. Dana 23. aprila 1970. Mitropolija crnogorsko-primorska tužila je Ustavnom sudu Jugoslavije Republiku Crnu Goru (isto tako i Titograd i Opštinu Cetinje), tražeći od Suda - između ostaloga - da "odmah donese, kao privremenu meru, odluku o zabrani rušenja kapele". Paradoks ove situacije bio je u tome što je na čelu Ustavnog suda Jugoslavije u to vreme bio nekadašnji (iz 1951-1952) predsednik crnogorske vlade Blažo Jovanović, dakle onaj isti čovek koji je od Ivana Meštrovića bio naručio - onda, početkom 1950-ih - mauzolej na Lovćenu.

Arhiva Darka Hudelista
Arhiva Darka Hudelista

Ustavni sud doneo je odluku 8. jula 1970, proglasivši se (vrlo komotno) nenadležnim za to pitanje.

U maju 1970. sklapa se specifično političko-kulturno savezništvo Crne Gore i Hrvatske - protiv Srbije (u ovoj priči).

Početkom maja te godine predsednik hrvatske vlade Dragutin Haramija, jedan od najistaknutijih protagonista "hrvatskog proleća", primio je, u svom uredu, predstavnike Odbora za izgradnju Njegoševog mauzoleja na Lovćenu - Veljka Milatovića, Vanju Radauša, Grgu Gamulina i Dušana Vukotića - koji su, u ime Odbora, zamolili novčanu pomoć Izvršnog vijeća Sabora SRH.

A drugi čin (i logičan nastavak) takve saradnje i savezništva na relaciji Crna Gora - Hrvatska dogodio se 14. maja 1971, kad je delegacija Grada Cetinja posetila centralu Matice hrvatske u Zagrebu, i ovaj put, barem jednim delom, sa svrhom prikupljanja sredstava za finiširanje projekta na Lovćenu. Cetinjane su ljubazno ugostili vodeći zvaničnici Matice hrvatske Ljudevit Jonke, Miroslav Brandt, Zvonimir Komarica i Tvrtko Šercar (inače protagonisti priče oko Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika iz 1967).

Poseban kontakt sa Cetinjanima uspostavio je Upravni odbor Matice hrvatske Drniš (dakle, podružnice MH iz zavičaja Ivana Meštrovića), koji je osnovao Odbor za prikupljanje pomoći za podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu. Drnišani su to ovako obrazložili: "Naša dužnost je da finansijski pomognemo izgradnju ovog spomenika, koji simbolizira stogodišnju borbu crnogorskog naroda za slobodu, kao i saradnju između naših dvaju naroda..."

U ovaj pravi rovovski rat (neoružanim sredstvima) u trouglu Crna Gora - Srbija - Hrvatska umešao se i član crnogorskog Odbora, a istovremeno i akademik SANU, Vladimir Dedijer, svojim kontroverznim otvorenim pismom objavljenim u "Borbi" od 20. avgusta 1970. godine. Dedijer je za kampanju Srpske pravoslavne crkve protiv Crnogoraca i njihovog Odbora ustvrdio: "Oni ne mogu da podnesu da jedan Hrvat (mislio je, naravno, na Ivana Meštrovića - prim. aut.) plete venac jednom Crnogorcu, da jedan rimokatolik gradi spomenik jednom pravoslavnom vladiki."

Pritom je Dedijer za staru kapelicu na Lovćenu, onu iz 1925, napisao da predstavlja "višestruki simbol" vladavine kralja Aleksandra Karađorđevića u Kraljevini Jugoslaviji, i to u ova tri vida: prvo, kapelica je "oličenje uništenja državnosti Crne Gore posle 1918. godine"; drugo, ona je "oličenje prevage dinastije Karađorđevića nad dinastijom Petrovića"; i treće, ona je takođe "simbol uništenja nezavisnosti Crnogorsko-primorske mitropolije". Drugim rečima, kapelica i ne zaslužuje drugo nego da bude srušena.

Dedijeru je, ništa manje polemički, odgovorio glavni i odgovorni urednik "Književnih novina" Dragan M. Jeremić, u KN-u od 29. avgusta 1970.

Idemo prema kraju ove drame. Dana 3. jula 1971, uoči proslave Dana ustanka crnogorskog naroda, Matija Bećković je poslao dopisnicu svom prijatelju Žiki Stojkoviću (na Žikinu adresu u Beogradu: Gračanička 7). U dopisnici je napisao: "Sutradan po 27. julu, na Lovćenu se odigrava naše domaće finale. Televizija najavljuje direktan prenos. Da li će biti u boji? Pomišljam da je kriv i Njegoš. Da se nije sahranio na Lovćenu, ostao bi bar Lovćen! Morao je znati da će doći oni koji će ga mrzeti i koji će mu rušiti grob!"

Kad sam Dejanu Medakoviću pročitao sadržaj ove dopisnice M. Bećkovića Ž. Stojkoviću, rastužio se i rekao mi, vrlo tiho, prigušenim glasom: "To je rušenje kapele."

Upitao sam i Matiju Bećkovića za komentar - u našem razgovoru 2. aprila 2009. Rekao mi je:

"To je bio najveći nacionalni, politički interes, crnogorski. Veljko Milatović je bio jedan od tih crnogorstvujušćih, ovako, istaknutih ideologa... A Josip Broz Tito, on je malo veća figura, nije ni došao na tu svečanost, nego je izaslanik Srbije, njegov izaslanik, bio Petar Stambolić. To je vrlo zanimljivo, to Titovo ignorisanje... Za većinu ljudi to je bila samo jedna velika adoracija jednome velikom pesniku, da neko podiže sad njemu neki najveći monument, to ne postoji ni u jednom narodu... Znači, to je za ovu publiku, širu, nešto što se samo poželeti može, nešto za pohvalu i čestitke. Međutim, iza svega je stajao, s jedne strane, obračun sa celom srpskom idejom, a potom uverenje da će raskoš, skupoća, monumentalnost tog spomenika do te mere staviti u stranu sve prigovore, i da će zaseniti sve ostalo, da će provrveti ljudi sa svih strana na hodočašće na vrh te planine, pa da će onda ta tolika slava, publika i estrada nas sve ušutkati i demantovati. Međutim, to je koštalo na milijarde, mogle su se podići ko zna kolike škole, bolnice, biblioteke, a podignuto je to strano telo na vrhu Lovćena, gde najobičniji laik može da vidi da tome tu nije mesto..."

Upitao sam Bećkovića je li ikada došao da poseti novopodignuti Mauzolej na Lovćenu - pa makar i na nekoliko minuta. Primera radi, moj (danas pokojni) prijatelj mons. Vladimir Stanković, 30-godišnji direktor organizacije za Hrvate u inostranstvu i desna ruka kardinala Franje Kuharića, bio je tamo, svojim se vlastitim kolima uspeo na vrh Lovćena i Mauzolej ga je, kaže, oduševio. "To je veličanstveno, to vredi videti!" - tako mi je rekao... Bećković mi je, međutim, odgovorio:

"Došao sam do blizu vrha, do kafane. Dalje nisam išao. Nisam imao snage da to vidim. Duhovne snage. Nisam ušao u zdanje, zato što je Njegoš tamo iza nekih rešetaka... Suština je u tome što su oni s vremenom to (staru Njegoševu kapelu - prim. aut.) izbacili iz grba Crne Gore, ne pominju više taj spomenik, on ne postoji u toj crnogorskoj sada mitologiji i celoj toj priči. Njegoš je valjda jedini vladika Srpske crkve koji nema opelo, na čijem grobu se ne drže pomeni i koji je gore u nekoj vrsti zatočenja."

(Kraj)


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.