Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Ispovesti

Najveći intervju Vlada Divca: Uspeli su da me pobede na domaćem terenu, ali samo zasad

Ti koji kriju čiji je „kantrimen“ izabrali su moju porodicu, sa nekim razlogom. Ja ne znam koji je razlog i koju poruku nam šalju. Jedino mi pada na pamet da ima veze sa OKS-om ili sa Fondacijom. Evo, više neću biti predsednik, a ako im smeta Fondacija, onda ni za to nema problema, pomagaćemo nekoj drugoj deci, rekao je u ekskluzivnoj ispovesti za Nedeljnik Vlade Divac u intervjuu koji se prepričavao po Srbiji kao retko koji
Razgovarao Veljko Lalić
Datum: 30/10/2016

Najveći intervju Vlada Divca: Uspeli su da  me pobede na domaćem terenu, ali samo zasad

Foto Profimedia

Pre tačno osam godina napravio sam s Vladom Divcem njegov prvi „nesportski" intervju u kojem je najavio povratak u zemlju, investicije u građevini, da će se skrasiti u Srbiji. Danas, posle velikog uspeha na Olimpijskim igrama, dok su svi dolazili na slavlje u Beograd, on je s porodicom otišao direktno u Sakramento. Čuli smo se tog dana i dogovorili se da napravimo njegovu ispovest u kojoj će konačno ispričati sve stvari koje su mu se izdešavale u ovih osam godina.

Iznenadio me kada mi je rekao da ne treba da čitam ništa spremajući pitanja, pošto u poslednjih dve i po godine nije dao nijedan intervju, osim sportskih o Olimpijadi. Kaže mi da je sve što se pojavljuje laž. Onda vidim: i taj poslednji dao je nama, u Nedeljniku. I zato i ne mogu da ne počnem od tog prvog intervjua kojim je najavio povratak u zemlju, i ovog poslednjeg u kojem najavljuje svoj odlazak iz njega.

 

Šta se promenilo u ovih osam godina? Politika, stanje u društvu, mediji, atmosfera...?

Moj plan je bio da se vratim u Srbiju na određeno vreme iz dva razloga. Jedan je bio da mi deca bolje upoznaju našu kulturu, jezik i mentalitet, i da provedemo svi više vremena zajedno sa našom porodicom. Nama je bilo važno da imaju identitet o svom poreklu, i da sutra, gde god živeli u svetu mogu da to prenesu i na svoju decu. I tu smo uspeli. Drugi plan je bio da uložimo novac u biznis u Srbiji, i da kada povratimo ulaganje, sva ostala zarada ide u fondaciju za pružanje pomoći i sprovođenje projekata koji će pomoći srpskom društvu. Tu smo delimično uspeli. Fondacija Ana i Vlade Divac je do sada pomogla 300.000 ljudi, uz podršku više od 650.000 pojedinaca, 670 kompanija i 82 organizacije. Do danas smo prikupili pomoć od petnaest miliona dolara, zahvaljujući kojoj smo stambeno zbrinuli 643 porodice, dali podršku za 463 mala porodična biznisa i pokretanje poljoprivredne proizvodnje, zaposlili 1.500 ljudi, obnovili više od 70 objekata za decu i podržali više od 250 omladinskih inicijativa. Danas u Fondaciji rade 32 stalno zaposlena profesionalca, 130 volontera i veliki broj saradnika.

Što se tiče biznisa, tu nisam uspeo, jer mi nisu dali. Ne samo što nisam uspeo, nego sam i izgubio veliki novac, pokušavajući da pre svega sebi dokažem da može i na moj način, bez udruživanja sa bilo kojom grupacijom. Ja nikada nisam bio član nijedne stranke, nijednog - niti javnog niti tajnog - društva, i moj uspeh se uvek zasnivao isključivo na mom talentu, disciplini i radu. Mi sportisti imamo mentalitet vojnika. Od mladih godina smo naučeni da pomeramo granice i da jedino tim načinom pobeđujemo i one koji u jednom trenutku budu i bolji od nas, i da nikada ne odustajemo. Mi se radujemo da igramo protiv boljeg protivnika, jer nam je to izazov i način da i mi napredujemo i postanemo bolji. Sport je jedna od najčistijih oblasti u životu, gde bolji može da pobedi. U životu, to i nije baš tako. Sećam se kada su mi Lejkersi napravili oproštaj od igračke karijere, Fil Džekson mi je tada rekao: „Dobro došao u 'civilni' život, biće teško, ali nadam se da ćeš uspeti da se snađeš." Morao sam mnogo da prođem, da shvatim tačno šta je pod tim mislio.

 

Naslovna strana Nedeljnika sa Divčevim intervjuom
Naslovna strana Nedeljnika sa Divčevim intervjuom

 

Pa još „civilni" život u Srbiji...

Ja sam se pun entuzijazma i ljubavi vratio u Srbiju, i mislio sam da ću da pomognem na moj način, i ako svako od nas koji smo u mogućnosti to uradi, sigurno će imati rezultata. Nikada nisam želeo da se bavim politikom, i nisam shvatao zašto je bilo ko imao takve ideje u vezi sa mnom. Srbiju sam predstavljao u svetu i kada se vodila najgora propaganda protiv nas, i svako leto posle završene sezone igrao sam za reprezentaciju jer sam voleo ovu zemlju i želeo sam da doprinesem, na svoj način, kroz košarku, ono što je bilo u mojoj moći. Uvek sam novac i od igranja u reprezentaciji i od svih svojih reklama davao u humanitarne svrhe, jer sam to osećao i kao svoju dužnost prema svojoj zemlji, i zadovoljstvo da nekome mogu da pomognem. Meni je to bilo normalno, i ja sam mislio da bi to svako uradio da je bio na mom mestu. Ono čemu me je život naučio jeste da definitivno ne treba da polazimo od sebe, jer iskren čovek misli da su svi iskreni, a prevarant misli da će ga svi prevariti.

 

Neku vrstu poštovanja van sporta postigli ste i zato što ste uvek pričali šta mislite. Prvi ste iz sveta sporta koji je podržao studente pre 20 godina kada je Milošević pokrao lokalne izbore. Rekli ste tada da su, citiram: „... na čelu kolone bili mladi ljudi koji su uvek u pravu. Ja ću ih podržati i kad budem imao 50 godina." Šta je onda vaša poruka mladima danas, kada se približavate 50. godini? I šta je to za šta bi danas javno ustao Divac?

Moja podrška studentima i protestima protiv Miloševićeve politike bila je moj lični stav jer nas je njegova politika vodila u propast. Isto je bilo i kada sam dao podršku demokratama. To je bilo moje lično uverenje da mi, kao mala i siromašna država, definitivno ne možemo protiv svetskih sila i da ne možemo da opstanemo kao zatvoreno društvo. Sve što sam uvek želeo za sebe i za svoju decu, želeo sam i za svako dete i za svakog građanina Srbije. Da mogu svi da putuju, školuju se i rade bilo gde u svetu. U mnogim profesijama ne možemo da dostignemo svetski vrh ako se ograničimo samo na Srbiju. Tesla nikada ne bi mogao da postane svetski naučnik, ili Pupin, da nisu otišli tamo gde su imali uslove da se razviju do svojih punih potencijala. Upravo zbog te mogućnosti da odu, oni su najviše doprineli i svetu a samim tim i Srbiji.

Nisam se ni za vreme najvećih ratova i mržnje devedesetih godina slagao sa politikom generalizacije prema drugim nacijama. Imao sam čast da me sa još nekoliko košarkaša reprezentacije primi patrijarh Pavle, jedan od naših najvećih duhovnika, i on nam je tada rekao: „Deco, zapamtite, niste imali izbora gde ste se rodili, koju religiju, naciju ili boju kože imali, ali imate izbor da budete ljudi. Svi smo mi braća i svi smo jedno. Nikada ne napadajte prvi, a pušku koristite samo ako branite život."

I to je meni bila dovoljna potvrda onoga što sam nosio u sebi, da sam na pravom putu, i da se ljudi samo razlikuju po svojim delima. To je bio razlog što sam bio na strani demokrata, jer su oni vodili politiku otvaranja prema svetu i pomirenja. Verovatno je to bio razlog što su me sa strane videli kao nekoga ko bi voleo da se bavi politikom, a ja sam samo želeo ono što su i milioni ljudi u Srbiji želeli tada.

Mladost vodi napred, i to je nezaustavljiva sila. I danas bih podržao bilo koje masovne proteste mladih. Ja stojim iza rada Fondacije Ana i Vlade Divac u pomoći izbeglicama, migrantima, deci, mladima, samohranim roditeljima i drugim ljudima kojima je potrebna pomoć. Fondaciju zajedno sa mnom podržava i pola miliona ljudi koji su nam se na razne načine priključili. To je moja sreća i ispunjenost.

 

U zagrebačkom Globusu svojevremeno ste naveli kao realnu mogućnost da se kandidujete na izborima za predsednika Srbije. Da li vas uopšte zanima neki politički angažman? A evo dolaze i predsednički izbori?

Ja nikada nisam dao tu izjavu, jer nikada nisam želeo da budem deo politike. A, svi su mi nudili. Posle dvadeset godina života van Srbije, ja u Srbiji osim jezika ništa nisam znao, a najgore je što sam mislio da poznajem i svoju zemlju i svoj narod. Pravila koja su ovde na snazi apsolutno nisam shvatao, a ni mene nisu shvatili. Meni je bilo najnormalnije da završetak svoje karijere proslavim u svojoj zemlji i da taj momenat iskoristim za nešto korisno i skrenem svetu pažnju da i mi u Srbiji imamo najveći broj izbeglica, što znači da je nas neko odnekud proterao. U Prijepolju su me zamolili da muzeju ostavim svoje medalje, i to mi je zvučalo kao dobra ideja, da mladi mogu da vide da nije važno odakle polazimo nego gde svojim radom možemo da stignemo, i još ako mogu da na osnovu toga naprave turističku atrakciju i zarađuju neke pare, utoliko bolje. Tako da sam i sve svoje medalje i priznanja poklonio Srbiji.

Ja nisam shvatao tada da se to kod nas čita kao nešto neobično i pomalo sumnjivo. Uvek sam znao da je zadužbinarstvo bilo veoma zastupljeno u srpskoj tradiciji, i želeo sam da otvaranjem fondacije u Srbiji inspirišem i druge da to urade i da svojom reputacijom vratim poverenje u filantropiju. Meni je sve to zvučalo logično, ali oko mene su počeli da sumnjaju da iza toga sigurno mora da postoji i neki moj skriveni lični interes, jer ko bi to normalan u Srbiji radio.

Ono što su demokrate tada zaboravile jeste da sam ja, dok sam njima i na demonstracijama i na izborima davao podršku, već bio i milioner i svetski uspešan, i da moja podrška nije bila nikada iz ličnih ciljeva, nego iz empatije prema narodu u Srbiji. Tako da sam se ja borio za njihov boljitak, a oni samo za svoj. Kada su to zaboravili i došli do vlasti, para i moći, ja sam im postao sumnjivo lice.

 

Foto Profimedia

 

Najbolje mi je bilo pod režimom Miloševića, tada nisu smeli da pišu o meni

 

Kada ste to prvi put osetili?

Tadić mi je pred moj oproštaj od košarke ponudio da budem gradonačelnik Beograda, kada sam kod njega bio na neformalnom sastanku, a ja sam mu rekao da to neću, nego hoću njegovo mesto. Oni koji me poznaju znaju da je to moj način humora, da znam gde je nekome slaba tačka i da je pritisnem, i nisam ni mislio da je on shvatio drugačije iako sam video da mu nije bilo svejedno. I onda od tog trenutka kreće ludilo, da nam sponzori otkazuju za manifestaciju, da pokušavaju da saznaju zasigurno da li je to tako. Jedna grupa oko demokrata se ulizivala, a druga nije smela ni zdravo da mi kaže. Tada se i Beko javio, da ponudi pomoć i saradnju oko preostalih privatizacija, ako želim, jer pre toga je bilo sve ono sa „Knjaz Milošem", pa u slučaju da uzmem vlast, da ima dobru startnu poziciju.

Meni je sve bilo malo čudno, nisam tačno shvatao šta se dešava, dok mi jedan Tadićev blizak saradnik nije rekao u poverenju o čemu se radi. Taj period mi je bio zabavan, jer sam onda slao razne signale, a onda su i moji košarkaši počeli da prave šale na tu temu i da daju izjave tipa: „Uvek je bio lider, najaviće na manifestaciji pravi cilj svega ovoga", i slično, da su oni bili ubeđeni da je to najava moje predizborne kampanje.

Program je trajao tri dana, sa početnom donatorskom večerom na Belom dvoru. Ja sam pozvao sve partije, jer sam mislio da bar oko pomoći izbeglicama možemo da se složimo. Došli su mi gosti iz celog sveta da daju podršku i meni i srpskim izbeglicama, i da vide tu gostoprimljivu Srbiju o kojoj sam im godinama pričao sa toliko ljubavi. Stižemo na Beli dvor, a tamo mrkli mrak. Isključili nam struju, ljudi ne vide kuda hodaju, hrana ne može da se zagreje, i prijatelji iz sveta kreću da se šale sa mnom: „Brate, pa ovo ni u getu kod nas nema..."

Nisam bio ljut, samo me je bilo mnogo sramota. Naš organizator se snađe i donese privatni agregat, da bismo mogli da održimo večeru i program. Bilo mi je smešno kada je Dačić rekao Ružici Đinđić (oni su jedini bili tu): „Ni u naše vreme ovo nismo radili."

Svi stolovi za druge stranke su bili prazni, otišli su bili da tetki odnesu lek. Naravno da u slobodnim medijima ništa od toga nije smelo da se piše, osim da je u celom kraju nestalo struje, što nije bilo tačno, jer je ceo kraj svetleo kao za Novu godinu. I tako je nastala legenda o meni i ulasku u politiku.

 

Znači, niste vi želeli politiku, ali je ona želela vas?

O meni u Americi su ovi odavde znali dve stvari: da obični ljudi koji dođu u Los Anđeles treba da mi se jave i da ću im pomoći, tako da je moja kuća bila kao srpski konzulat, a da vladajuće strukture samo treba da mi kažu jednu čarobnu rečenicu: „Molim te, uradi to, to je dobro za Srbiju." A ja sam bio mlad, povređen što je ceo svet nepravedan prema mom narodu koji se pati i strada, i ta rečenica je uvek palila kod mene, jer su moji drugovi stradali po ratištima, demonstracijama i bombama, i ja mogu bar ovo da uradim. Naravno da su me koristili i manipulisali mnome, kao i milionima drugih u Srbiji.

Sada sam skoro imao sličan poziv tog tipa, „hajde učini to, molim te, to je dobro za Srbiju", ali sada znam da to isključivo znači „to je mnogo dobro za mene". Tako sam i ušao u igre za privatizaciju, i ne sanjajući da ulazim u Kafkin „Proces", i u trku gde su mi vezane i ruke i noge, a čak su i sudije njihove. Cela družba i služba Miloševićeva i svi njegovi aparati su samo promenili dres, i krenula je igranka sa mnom u kojoj su mi nameštali sudske procese, spinovali po medijima, pretili smrću meni i mojoj porodici, i još imali ogromno zadovoljstvo da meni to baš rade, jer nije isto kada pobediš nekog ko igra basket u parku i Džordana. Za Đelića sa tetkinog kauča mi je prijatelj rekao da je lično učestvovao u kovanju plana i strategije kako da me unište. I uspeli su, ali samo na domaćem terenu, i samo zasad.

 

Možda ste i vi krivi?

I ja sam sebi postavljao to pitanje, šta je to što ja ne mogu da vidim. Kada je bila u procesu moja druga neuspešna privatizacija, Novosti, zvao me je Cane Subotić, koga sam ja znao iz viđenja, i rekao mi: „Vlade, hoću kada te sretnem da mogu da te pogledam u oči. Sa nama možeš, ali protiv nas nikako." Ja sam mu zahvalio i rekao da ću ja svojim putem, pa dokle stignem.

To je za mene bio potez šmekera. Ja sam na takvu konkurenciju navikao do tada, možemo da budemo na dve različite strane, ali postoji poštovanje i integritet. Tako da je moj put bio usamljen. Obišao sam sve premijere, predsednike i javne tužioce, sa dokaznom dokumentacijom gde se jasno vidi o čemu se radi, ali niko mi nije pomogao. Prvo sam išao jer sam stvarno verovao i u pravdu i u institucije, a onda mi je bilo interesantno da ih obilazim da vidim šta će svaka nova garnitura da mi kaže. Tako da u Srbiji niko nije hteo ili možda nije smeo da stane iza Vlada Divca. Ja sam stajao iza svih njih samo svojom igrom i reputacijom, a oni i pored sve vojske, policije, i svih ostalih aparata moći nisu mogli ili želeli da stanu iza mene. Bilo mi je interesantno da nije baš niko.

I počeo sam stvarno sebe da preispitujem, da li sam ja glup ili lud. Shvatio sam da sam lud, jer je nemoguće da budem glup samo u Srbiji. Lud sam bio zato što nisam hteo da prihvatim realnost u mojoj zemlji, da nismo bolji od onoga što jesmo, baš ovakvi u ovom trenutku, i da ako mi ne odgovaraju ovakva pravila, moram da menjam sebe i da se prilagodim ili da odem. Viđao sam ljude koji su imali ideale i prilagodili se, i tužno i jadno mi izgledaju kada vidim na šta su pristali, čini mi se da ih je sramota i od samih sebe. Ne osuđujem ih, jer niko od nas ne zna okolnosti u kojima se neko drugi nalazi, ali ja sa sobom ne bih mogao da živim. Tako da je meni bilo lakše da podnesem finansijski gubitak nego da izgubim svoju ličnost i svoje ja. I tada sam shvatio, da jeste da dva loša ubiše Miloša, ali ga ubiše, i da je vreme da se zaustavim, što je za nas sportiste teško.

 

Tadić mi je pred moj oproštaj od košarke ponudio da budem gradonačelnik Beograda, a ja sam mu rekao da to neću, nego hoću njegovo mesto. Oni koji me poznaju znaju da je to moj način humora, da znam gde je nekome slaba tačka i da je pritisnem 

 

Šta vas je najviše razočaralo?

Neprihvatanje realnosti u kojoj se nalazim dovelo me je do toga da mi je prvo pukao čir, a nekoliko godina kasnije od gorčine koja se skupila u meni i žuč. Osećao sam se kao Kalimero, gde god se okrenem - nepravda. Kada je čovek slab, ljudi to osete i kao zveri krenu da kidišu na njega. Tako da sam imao situacije na svim nivoima izdaje.

U tom periodu me je jedan radnik zamolio da mu nabavim lek za dete. Zvao je da zahvali kako sam mu detetu pomogao, a onda me je par meseci kasnije pljuvao po žutoj štampi. Kada mu nisu dali pare koje su mu obećali, poslao mi je poruku da su ga izigrali i da se kaje što je to uradio. Ali tada sam već počeo da se osvešćujem i znao sam da se jedino kajao jer mu nisu dali pare. Onda mi je pukao čir i pošto mi je, kao i svim sportistima, tolerancija na bol pomerena do krajnjih granica, danima sam krvario i trpeo bol. Lekari su se borili za moj život i dali mi nekoliko boca krvi. Dan posle, dok sam još bio u šok sobi, zvali su iz neke organizacije za davanje krvi da dok sam još u bolnici napravim reklamu. Ja sam inače jedan od najvćih davalaca krvi u Srbiji.

To mi je bilo strašno, ali ipak mi je bilo najgore kada mi je otac poginuo, što ja u tom trenutku nisam znao, kada sam došao u bolnicu a doktorka mi sa vrata, čim me ugledala, kaže: „Vaš otac je preminuo." Nije bilo ni „sedite". A onda, pred sahranu, zamolim ljude u pogrebnom da mi otvore kovčeg, da se pozdravim poslednji put sa mrtvim ocem, kada ugledam ženu (ona misli da je novinarka) sa foto-aparatom koja hoće da slika. Znate da se i neprijateljima dopusti da sahrane svoje, a meni u mojoj zemlji ni to nisu dali da dostojanstveno uradim, a da ne zarade na meni. Prošlo je nedelju dana i još u šoku šta se desilo i skrhan bolom, majka mi je još bila u bolnici, vraćao sam se iz Prijepolja i brže sam vozio, kada me je zaustavio policajac, dečko od tridesetak godina. Ja mu kažem, ponudim da platim kaznu, a on me natera da ostavim kola i da peške hodam nekoliko kilometara, gde sam sačekao prijatelja da dođe po mene.

Prođe šest meseci i taj dečko dođe sa bolesnom majkom, da me moli da joj pomognem jer ima leukemiju, pa su čuli da sam pomogao već nekoliko ljudi. Ja vidim poznat mi je, ali ne mogu da se setim odakle, dok mi njegova majka nije rekla da je policajac. Ubrzo mi je pukla i žuč, od sve gorčine koja se bila nakupila u meni. Tada sam shvatio da služim za dve stvari - da me prikazuju kad dolaze državnici iz sveta, jer nemamo mnogo poznatih i priznatih svetskih faca, i kada im treba pomoć.

Ja sam uvek predstavljao narod, tako da je i ovo što mi se dešavalo nešto što su mnogi ljudi u svojim životima na razne načine osetili. Što bi Duško Radović rekao: „Jadna je to zemlja kada je njena deca vole više nego ona njih..."

 

Da li ostajete na čelu Olimpijskog komiteta? Posebno posle ovog istorijskog uspeha u Riju?

Ne. Već malo više od godinu dana sam na čelu Sacramento Kingsa, i hteo sam da se posle drugog mandata povučem iz Olimpijskog komiteta. Zadovoljan sam onim što je moj tim iz OKS-a (Đorđe, Ivan, Žarko, Goca, Damir, Dejan...) zajedno sa mnom postigao za ovih osam godina. Ne samo što su već Olimpijske igre u Londonu bile najveći uspeh do tada, nego smo ove godine i duplo bolji. Budžet smo, kroz sponzore i reklame koje sam snimao za njih, uvećali za više nego duplo u odnosu na prethodnike, i sa tim novcem i novcem od ministarstva i vezama koje imam u svetu sporta, uspeli smo da obezbedimo dobre pripreme za naše olimpijce. Siguran sam da će i onaj koji dođe posle mene nastaviti vođenje Olimpijskog komiteta sa velikim uspehom.

 

Koga biste predložili za naslednika u Olimpijskom komitetu Srbije?

Imamo kvalitetne ljude, ako izaberemo njih. Uvek je dobro da to bude neki bivši sportista i da nije stranačka ličnost.

 

Sa Vučićem mi se putevi ne ukrštaju, barem ne da ja znam

 

Na šta ste najponosniji u Riju? A šta je bilo razočaranje?

Kao i cela Srbija, na sportiste, na trenere. Da nismo osvojili nijednu medalju, ja bih i dalje bio ponosan na njih, jer su se kvalifikovali da se takmiče na najprestižnijoj sportskoj manifestaciji, što je već veliki uspeh. Prva nedelja je bila teška, ali sam verovao da će se preokrenuti, osam medalja je veliki uspeh.

 

Zašto se niste pojavili na slavlju ispred Skupštine? Zar nije čudno da vas nije bilo na proslavi istorijskog uspeha? A kako tumačite što vas ne veličaju mediji koji su na polovini Igara, kad je sve mirisalo na neuspeh, tražili vašu odgovornost i najavljivali gotovo feljtone o haosu u sportu?

Morao sam odmah da se vratim na posao, jer sam svoj letnji odmor iskoristio za olimpijadu. A i ćerka mi je polazila na fakultet, i u Americi je običaj da roditelji isprate decu prvi dan, da im pomognu oko useljenja u dom, tako da sam stigao na vreme da joj okačim zavese, da odemo na porodični ručak i da uveče odletim za Sakramento. A i da toga svega nije bilo, ne bih se pojavljivao ispred Skupštine, jer ja sam to već prošao, i mislim da meni kao predsedniku nije bilo mesto tamo. Ta tradicija koja je nastala spontano našom pobedom u Atini posle sankcija, jeste nešto što svaki sportista sanja da doživi. Ja sam taj san odsanjao.

Što se odgovornosti tiče, pozicija lidera u bilo kojoj sferi je teška. Kada loše ide, lider je odgovoran, i ja se slažem sa tim. Ko to ne može da prihvati, onda ne treba da uzima tu odgovornost. Ali jačina lidera se ogleda u tome da oko sebe okupi ljude koji su bolji od njega, a na lideru je da ima viziju i da vodi ka pravom cilju.

 

Posle svega, čini se da su razočarali strelci i Đoković koga je stigla povreda pred nastup. Šta ste rekli Đokoviću posle iznenadne eliminacije?

Isto kao i svakom drugom sportisti koji je izgubio. Dao si sve od sebe, drugi put ćeš pobediti, ti si naš šampion u svakom slučaju. I zahvalio sam mu što je predvodnik ove generacije. On je izuzetna ličnost u svakom pogledu i svi sportisti su disali kao jedan tim, i na terenu i van njega su predstavljali olimpijske vrednosti i svoju zemlju na najlepši mogući način i hvala im na tome.

 

Verovali ste u sportiste i dok su ispadali redom naši kandidati za odličja, a najvažnije reprezentacije se mučile u grupnim fazama. Koliko je bilo teško izdržati sve to?

Znate onu izreku: „Kada bih reagovao na svako kuče koje laje pored puta, nikada ne bih stigao do cilja." Nije mi značilo ništa to što su mediji pisali, apsolutno sam imao cilj da budem uz sportiste na najbolji mogući način i da im dajem podršku. Pripreme za Olimpijske igre traju četiri godine i svi iz OKS-a smo dali sve od sebe da naši sportisti, u okviru mogućnosti kojima raspolažemo, budu spremni za takmičenje.

Definitivno je lakše kada igraš i učestvuješ nego kada gledaš, ali ja sam naučio da gubim dostojanstveno i da idem dalje, ka pobedi. Stvarno sam verovao da ćemo preokrenuti energiju, i desile su se pobede na koje nismo računali na početku Igara. Ali to ne samo da je sport, nego je i ceo život takav. Nekada izgubimo kada se najmanje nadamo, i jedino što možemo je da to ostavimo iza sebe i da idemo napred.

 

Foto Profimedia

 

Svi sportisti nikad ne bi napustili podijum, prvo zato što to onda nije sport nego politika, a drugo, apsolutno bi svi dobili zabranu učešća na olimpijadi. Ko bi imao korist od toga

 

Ko je onda najzaslužniji za uspeh koji smo ostvarili?

Da bi sportista stigao do medalje, kao i u bilo kojoj profesiji da bi se stiglo do vrhunskih rezultata, treba mnogo talenta, rada, discipline, odricanja i pomoći porodice, trenera, saveza, i svih ljudi koji učestvuju u oblikovanju sportiste. Iza svakog velikog uspeha su godine rada, i nikada nam ne samo u sportu nego u bilo kom delu života nije pomogao inat, nego rad, posvećenost i fokus.

 

Kako reagujete kad, u vreme Olimpijskih igara, umesto da pričamo o sportistima pričamo o vašem navodnom razvodu?

Užasno mi je i tužno sve to. Ali to su vrednosti koje se već decenijama promovišu u Srbiji. Najbolje mi je bilo pod režimom Miloševića, tada samo nisu smeli da pišu o meni. A od tada su pisali svašta: da sam nemački, pa onda američki špijun, ko Džejms Bond, da dilujem drogu, da sam nesposoban, da dugujem pare, da mnogo trošim, da malo trošim, i razne gluposti. Opipavali su teren koliko daleko smeju da idu. Ne znam koja služba i družba to radi i zašto.

Sve to mi nije bilo toliko strašno, jer ja mogu mnogo da podnesem, ali sada su mi udarili na porodicu, i to rade već poslednje dve godine, organizovano putem medija i društvenih mreža...

 

Vrhunac su bili monstruozni napadi na vašu suprugu i takozvana afera „kantrimen". Kako ste se tada osećali? Otkud takvi napadi na Vladu Divca? Pa ne ni na Divca već čitavu vašu familiju?

To su opasne stvari, i rađene sa ciljem. Oni su uzeli pod svoje oca poginulog mladića i manipulišu njegovim bolom u ostvarivanju svog cilja. Stavili su Snežaninu sliku na naslovnu stranu sa njenim „minijem" - „mini moris", a ne „kantrimen", i spinuju. Nađen je dečko koji je počinio saobraćajnu nesreću, sa dvoje, troje ili više svedoka koji su sa njim bili u kolima i snimali u trenutku nesreće, i osuđeni su. Postoji snimak kola da je to evidentno „kantrimen", koji niko nikada u mojoj porodici nije imao, ali se ne zna čija su kola. I ja mislim da se sa razlogom to krije, jer je toliko malo takvih kola kod nas, i to je jedna stvar.

Druga stvar je da su ti koji kriju čiji je „kantrimen" mogli da ništa ne kažu, ali su izabrali moju porodicu, sa nekim razlogom. Ja ne znam koji je razlog i koju poruku nam šalju, ne znam šta treba da shvatim. Kada su spinovali da sam nesposoban da flašu vode od fabrike do police u prodavnici dobacim, a ja imao ugovoreno tržište za Arapske Emirate i Španiju, to sam razumeo. Shvatio sam poruke vezane za pare, politiku, ali ovu ne shvatam.

Ovo je direktan udar na integritet cele moje porodice, i jedino mi pada na pamet da ili ima veze sa OKS-om ili sa Fondacijom. Evo, više neću biti predsednik, a ako im smeta Fondacija, onda ni za to nema problema, pomagaćemo nekoj drugoj deci. Sliku mog mlađeg sina su stavili na naslovnu stranu sa tekstom „Od ubice do zatvora", a bio je jednu noć na trežnjenju u zatvoru u Sakramentu, gde je šerif moj prijatelj, kome sam mnogo zahvalan što ga nije pustio, jer je mlad i nije mogao da čuje mene da se glava gubi tako što pijan samo na pet minuta trkneš po hranu. A pedofile i ubice označavaju inicijalima. Takvo je vreme došlo sada, da Kristijan Golubović priča o moralu i deli autograme, a da su Vlade Divac i njegova porodica kriminalci i ubice.

 

Zašto se u tim napadima otišlo toliko daleko?

Da li je ovo udar na moju ličnost i moju porodicu? Naravno da jeste. Ali da li je to neobično kod nas? Nažalost, ne. Ovde je svaka porodica koja postiže sve svojim trudom i radom, i koja ima, po mom mišljenju, normalne ljudske vrednosti, da ne laže, ne krade, ne prostituiše se sa svojim vrednostima, na udaru. Kome to služi, čijim lobijima, ja ne znam, ali mislim da su urušene vrednosti opasnije od loše ekonomije. Moja poruka svim tim nevidljivim neprijateljima je ono što je patrijarh Pavle rekao: „Mene može da ponižava ko god hoće, ali da me ponizi nema čoveka na ovom svetu, sem jednog, a to sam ja."

I izgovor poput „To mi je samo posao i zato nešto pišem i radim", to je izgovor koji, kada pravimo, već smo prešli na pogrešnu stranu, i sa takvim stavom čovek je u stanju sve da uradi. Meni i mojoj porodici na hiljade ljudi šalje poruke podrške, jer kada žele da ostave komentar ispod takvih tekstova, nije im dozvoljeno.

Prilaze nam ljudi na ulici sa komentarima „Izvinite, nas je sramota šta vam rade" ili „Mnogo nam je žao što ste se vratili ovde da posle svega što ste uradili za ovu zemlju, ovo doživljavate". Ali sve će proći, sve ima vek trajanja. Što kaže moja supruga Snežana: „Da umreš, mnogo bi te lepo sahranili, a do tada izdrži!"

 

Što kaže moja supruga Snežana: „Da umreš, mnogo bi te lepo sahranili, a do tada izdrži!"

 

Najuspešnija olimpijada završila se kako je i počela, jednom brutalnom politizacijom i tabloidizacijom. Umesto vas na udaru se našao Andrija Prlainović, pa se ušlo u prepirke olimpijaca. Čemu ta politizacija sporta?

Ja ne vidim ništa strašno u tome što je rekao Prlainović. Što je rekao: „Car je go." Jeste tako, ali je i tako kako su rekli Ivana Španović i Davor Štefanek. Neki savezi su bili izuzetni (rvanje, odbojka, košarka), neki nisu, nekim savezima treba više novca jer je njihov sport skuplji. U redu. Sada treba da se krene da se stvari poprave i unaprede. Da se neki sportovi podignu na nivo koji zaslužuju, treba još mnogo godina, i na tome se radi, od ministra sporta koji je dosta uradio do sada, preko OKS-a, pa do svakog saveza koji želi da i ubuduće osvaja medalje.

Voleo bih, kao kada sam ja bio dete, da deca i omladina ne moraju ništa da plaćaju za bavljenje sportom. To je za ovo društvo mnogo važno, jer deca se sklanjaju od računara i sa ulice i uče se pravim vrednostima. Država je vrhunskim sportistima obezbedila nacionalne penzije, nagrade za medalje i olimpijcima i paraolimpijcima. To je meni za svaku pohvalu. Ali eto i to ne valja, jer se bune da je previše nagrada dato sportistima. Sa time se ne slažem, ali podržavam da svako, iz bilo koje profesije, ko dostigne najveći svetski nivo, treba da bude isto dočekan i nagrađen kao sportisti.

 

Podigla se velika prašina oko toga koliko država ulaže u sport. Nema pozvanijeg od vas da priča o tome.

Država ulaže koliko je u stanju u ovom trenutku. Olimpijski komitet Srbije je ove godine dobio od države malo manja sredstva u odnosu na prošlu godinu. Nismo to voleli, morali smo da se odreknemo nekih stvari i da budemo kreativni da bismo izgurali pripreme za Olimpijske igre a da sportisti to ne osete, ali to je realnost. Lako je pričati kako bi trebalo, čak ne moraš ni da budeš mnogo pametan da bi znao to, ali budžet je nešto što određuje pravila i siromašna zemlja kao što smo mi daje najviše što može.

Da li nam treba još bolji sistem rada po savezima? Naravno da nam treba. Ali da ne generalizujemo sve kao što se uvek radi, i da istaknemo saveze i ljude u njima koji su odlično uradili svoj posao, kao na primer odbojkaški, košarkaški, kajakaški, rvački i drugi. Potrebna je konstruktivna i precizna kritika, tamo gde joj je mesto, i sledeći korak je da se vidi šta može da se uradi, i da se u okviru toga napravi iskorak ka napretku.

 

Kada ste osetili mogućnost da vama najviše manipulišu? Od bacanja hrvatske zastave do prijema Kosova u MOK nekako se uvek nalazite u centru istorijskih događaja?

Situaciji da se glasa o prijemu Kosova u MOK prethodio je Briselski sporazum, nakon čega su nastavili sa lobiranjem, u kojem su svih ovih godina mnogo uspešniji od nas. Mi kao Olimpijski komitet Srbije nemamo pravo glasa, glasaju samo članovi MOK-a, a oni za koje smo verovali da neće dati svoj glas za prijem Kosova u MOK, oni su ga upravo i dali. I Rusi i Kinezi su glasali za to, što je opet normalno, jer su birali svoj interes. Što znači da će prijateljske zemlje Srbije biti na našoj strani onda kada nemaju ni šta da izgube ni da dobiju, a kad god to nije slučaj, neće stati uz nas.

To je visoka politika i to su dogovori na nivou zemalja i pre nego što se glasa. Putin nije uspeo da se izbori sa doping aferom i zaštiti ruske sportiste, a ne Srbija ili OKS. Da li neko u Srbiji voli što je to tako i što je Kosovo otcepljeno? Naravno da ne, ali to je naša realnost. Jedino ako sebe još dodatno kao narod ne uništimo, možemo da radimo da se jednoga dana možda nešto i promeni. Ali da radimo, a ne samo da pričamo, i da ne očekujemo da će neko drugi naše interese bolje braniti od nas samih.

 

Niste se izjasnili o preporuci Vlade Srbije da naši sportisti napuste podijum ukoliko se na njemu nađu sportisti s Kosova. Da li je to vama kao nekom kome se to desilo u Atini 1995. ipak bilo preterano? I zar nije nefer da političari svoje neuspehe prebacuju na sportiste?

Zašto bih se izjašnjavao kada je to preporuka a ne odluka, u prevodu „pređi brigo na drugoga", i kada su svi znali da na ovoj olimpijadi ne postoji način da se sretnemo, jer se nismo takmičili u istom sportu. Svi sportisti to nikada ne bi uradili, prvo zato što to onda nije sport nego politika, a drugo, apsolutno bi svi dobili zabranu učešća na olimpijadi. Ko bi imao korist od toga, a mi bismo definitivno imali samo štetu.

 

Šta je plan za naredni period? Potvrdili smo taj gotovo neshvatljiv talenat za kolektivne sportove, ali pojavile su se medalje i u atletici, posle nekoliko decenija, nastavila se žetva u taekvondu gde očigledno imamo jednog dobrog trenera. Kako onda treba ulagati u sport?

Sistematski i strateški. Sada pričam kao što se priča po kafićima, ali sve zavisi od ljudi koji se bave sportom i vode sport. Tu treba najpre počistiti, da budu ljudi koji vole sport i koji se u njega razumeju ali koji imaju moralni integritet. U sportu je isto stanje kao u prosveti, zdravstvu, kulturi i svim ostalim delovima društva. Potrebni su ljudi sa integritetom i čiji će se rad vrednovati i isticati kao pozitivan primer, bez obzira na to ko kojoj stranci pripada. Prvo postaviti vrednosti, a onda dolazi sve ostalo, ako pričamo o sistemu. Počev od porodice pa do biznisa. Kojim vrednostima težimo, šta želimo da damo ovom svetu. Konkurencija samo može da nas napravi boljim i sposobnijim, naravno kada je fer. Uspeh drugog može da nam bude samo primer gde i mi možemo jednog dana da stignemo, a ne da mrzimo i kritikujemo.

 

Putin nije uspeo da se izbori sa doping aferom i zaštiti ruske sportiste, a ne Srbija ili OKS sa prijemom Kosova u MOK 

 

Kako se dogodilo da jedan Vlade Divac postane meta tabloida, i ne samo njih nego da i u „ozbiljnim" medijima budete napadani zbog šaljive poruke Kazinsu? Da li smo opet došli u situaciju da moramo da dokazujemo svoj patriotizam, počevši od vas koji ste toliko puta igrali za reprezentaciju?

(Smeh) Sistematski i strateški. Mediji su uvek nečiji i uvek kada se rade takve stvari, rade se naručeno od službi i imaju cilj. Da li očekujem da će se neko baviti tim, od države do takozvanog istraživačkog novinarstva? Naravno da ne. Godine muke i rada na sebi trebale su mi da shvatim gde se nalazim. I shvatio sam, i nemam više nikakve ni gorčine a ni očekivanja. Ja sam srećan čovek. Ostvaren u karijeri, srećan sa svojom ženom i decom, sa svojim prijateljima. Kako da komentarišem uopšte takve ljudske gluposti i zlobe? Mora da sam mnogo toga dobrog uradio za ovu zemlju, a uradio sam sve što je bilo u mojoj moći, čim me toliko mrze. Ti, takvi ljudi koje kupuješ za pare, koji su nažalost mnogo vidljiviji i glasniji od svih onih divnih, talentovanih i kulturnih ljudi, nisu vredni komentarisanja, jer njima je najgore. Oni su stalno sa svojom zlobom i mržnjom i sa svojim ništavilom, koje nekada zaborave kada osete moć.

 

Da li ste nekad razmišljali zašto Vlade Divac izaziva toliko kontroverzi u Srbiji? Možda je problem i u vama?

Mislim da je to usmereno protiv vrednosti koje ja predstavljam. Danas su se pomešali laž i istina, dobro i loše, sve može, al' ne mora. Ljudi su sluđeni. Moje vrednosti i ove koje propagiraju mediji i rijaliti emisije su u suprotnosti. Ja znam ko je moj svet i kakvoj Srbiji pripadam, mada mislim da se sve više osipamo. Ja mislim da je opasnije šta radimo našim uspešnim, obrazovanim ljudima, nego sve što nam Hrvatska radi.

Ako ova zemlja čuva svoje najbolje ljude iz bilo koje sfere i poštuje ih, onda čuva i poštuje sebe. Sve što nama naši rade, njima rade ovi iznad njih iz sveta. Tako da ni ovim što vladaju nama nije ništa bolje, i njih prave ludim i glupim, i njima vezuju ruke i noge i nameštaju sudije, i o njima spinuju po svojim izveštajima. I tako ukrug, dok ne poštujemo sebe, neće nas ni drugi poštovati.

 

Ili je u pitanju čista politika. Podržavali ste 2008. Tadića, poznata je sednica parlamenta na kojoj su vas tek stvoreni naprednjaci toliko napadali da je morao da vas zove Tomislav Nikolić da vam se izvinjava. Kakvi su vaši odnosi sa Nikolićem i Vučićem?

Ne, nema to veze što sam podržavao Tadića, pa pravi igrači se još od Miloševića ne menjaju, posebno oni što su zaduženi za prljave stvari. Ne, nisu tada bili još napravljeni naprednjaci, nego radikali. Jeste, Toma Nikolić me je zvao da se izvini, ali ne zato što je morao, nego zato što je hteo. Njega više znam jer se srećemo po olimpijadama, i vidim da ima poštovanje za ono što sam uradio za Srbiju. Sa Vučićem mi se putevi ne ukrštaju, barem ne da ja znam.

 

Foto Profimedia

 

Sećam se kada su mi Lejkersi napravili oproštaj od igračke karijere, Fil Džekson mi je tada rekao: „Dobro došao u 'civilni' život, biće teško, ali nadam se da ćeš uspeti da se snađeš." Morao sam mnogo da prođem, da shvatim tačno šta je pod tim mislio

 

A šta danas mislite o vladavini Borisa Tadića?

Isto što i njegovi glasači koji nisu glasali za njih. Svestan sam da je ta pozicija mnogo teška, ko god da je na njoj. Svestan sam i da mnoge stvari koje bi želeli da urade ne mogu jer mi nismo svetska sila. Ono što najviše zameram demokratama je da su oni bili odgovorni što se pomešalo zlo sa dobrim i što su pre svega gledali svoje interese da se obogate.

 

U intervjuu Nedeljniku, Dan Tana je rekao da je sramota kako se Srbija ponela prema vama. Šta vas je svih ovih godina i ko pojedinačno najviše povredio?

Jeste sramota, ali je sramota ne samo u odnosu na mene nego i u odnosu na Dan Tanu, Piksija, Džajića i još mnogo poznatih i nepoznatih građana ove zemlje.

 

Šta treba srpskoj košarci da jednom pobedi Amerikance? Više igrača u NBA, i da počnemo da igramo kao oni?

Pobedili smo ih jednom sa NBA igračima! NBA je liga najboljih košarkaša iz čitavog sveta. Kada opet budemo imali dovoljno srpskih košarkaša na nivou NBA, onda može da bude realnije očekivanje. Ali biti drugi u svetu za mene je veliki uspeh. Tu nema mesta žaljenju, već ponosu.

 

Da li može da se dogodi da Saša Đorđević postane trener tamo?

Ako je to ono što on želi. Mislim da ne bi mogao odmah da bude glavni trener, jer je malo slobodnih pozicija, ali što se znanja i umeća tiče - ne vidim da ne bi mogao.

 

Da li vas je Đorđević iznenadio kao trener? Čini se da je povratio kult reprezentacije, da su momci drugari kao u vašoj generaciji?

Sale je bio takav i kao igrač, uvek je davao sve od sebe. Ne mogu da poredim našu generaciju sa njihovom, jer ih ne znam. Sale bi bolje znao, on je s njima.

 

Zašto je naša košarka imala taj mračni period između vaše i ove sadašnje generacije? Šta se dogodilo s basketom?

Sa basketom se dogodilo kao i sa svim u Srbiji, došli su nestručni ljudi na čelo košarke, politika se umešala. Ali i to se polako menja i popravlja.

 

Jeste li se sreli u Riju sa Acom Petrovićem? Pričate li nekada s njim o Draženu? Ili postanete jugonostalgični? Koliko bi medalja osvojila bivša Jugoslavija na ovim Igrama?

Jesam. Čestitao sam mu na poslu koji je uradio sa njihovom reprezentacijom. Kroz lična iskustva i radom na sebi stigao sam do pozicije u kojoj više nemam nostalgiju ni prema čemu. Samo želim da napravim najbolje moguće od onoga što imam ispred sebe.

 

Šta mislite, da li ćemo za osam godina, kad ponovo budemo pravili neki veliki intervju, razgovarati o vašem trećem povratku u zemlju? I kakva će tada da bude Srbija? I u sportu, i kao društvo?

Ja nikada nisam otišao iz ove zemlje u želji da se nikada u nju više ne vratim. Divim se ovom narodu šta je sve prošao, i da i dalje ima duh kakav ima i smisao za humor. Želeo bih da kako god se zvao onaj ko je na čelu Srbije, nije važno da li je Vučić ili neko drugi, da shvate da njihov uspeh zavisi od toga koliko su okruženi uspešnijim ljudima od sebe, da nauče da više cene našeg čoveka od nekoga sa strane, da zapošljavaju samo najbolje bez obzira na to ko kojoj stranci pripada, da se izbore sa medijima da ne plasiraju laži, prostituciju i kriminal, da pomognu kulturi da se utemelji da bi se narod obrazovao i da bi prevladala pozitivna kolektivna svest. I da shvate da je sve prolazno, i njihova vlast, i oni, i ja, i da dok smo na ovom svetu, ostavimo nešto pozitivno iza nas.

Naša imena se neće pamtiti, ali naša dela mogu da se pamte.


Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



Danka
30.10.2016 - 17:54
Divac je div od coveka
Kako je tužno da i tako jake i pozitivne ljude ova zemlja i njeni gadni političari skoro slomiše. Žalosno je da nije mogao ovde da se skrasi sa porodicom i da se vraća u Ameriku. Znam da mu neće biti loše tamo, ali je jadno od ove zemlje da se tako odnosi prema zasluznim građanima.
prele
10.07.2017 - 18:38
Sigurnost za reprezentativce u slučaju povrede
KSS mora biti institucija koja ne zaboravlja ovakve ljude, samim tim i odnos prema dresu reprezentacije bio bi drugačiji .Zato Jokića ili bilo koga drugog nemamo pravo osuđivati! http://www.kurir.rs/sport/kosarka/2868087/ispovest-branka-jorovica-izgubio-sam-milione-zbog-reprezentcije-ali-ne-kajem-se