Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

"Mogu li Njegoš i kralj Nikola da budu Crnogorci, a Miliošević i Arkan isključivo Srbi": Beograd i Podgorica kao Beč i Berlin

U predvečerje referenduma o nezavisnosti Crne Gore 2006. godine jedan austrijski diplomata, odlično upoznat sa našim balkanskim prilikama, iznenadio me je opaskom da će se odnosi između Beograda i Podgorice, polako, kroz vreme, približavati relacijama Berlina i Beča. „Ali“, dodao je kroz smeh, „mislim da će Crnogorci biti još gori od nas u jednoj stvari. Mi se već pola veka upiremo iz petnih žila da svi misle da je Hitler bio Nemac a da su Mocart i Betoven Austrijanci. Tako će i Crnogorci insistirati da su Njegoš ili kralj Nikola bili Crnogorci a da su Milošević i Arkan isključivo Srbi“
Piše Željko Pantelić
Datum: 28/09/2018

"Mogu li Njegoš i kralj Nikola da budu Crnogorci, a Miliošević i Arkan isključivo Srbi": Beograd i Podgorica kao Beč i Berlin

Profimedia

Sto godina od održavanja Podgoričke skupštine „crnogorsko pitanje" ne postoji! Ne zato što je ono rešeno referendumom iz 2006. godine, već zato što današnja Crna Gora nema dodirnih tačaka sa Crnom Gorom koja je „poništena" na tom nelegalnom i nelegitimnom skupu u organizaciji srbijanskih vlasti. Milo Đukanović nije obnovio crnogorsku nezavisnost. On je doslovce stvorio novu državu, sa novim znamenjima, novom nacijom, novim geopolitičkim opredeljenjem. Aktuelna vlast potire, u praksi, sve ono što je bila Crna Gora Petrovića, odnosno sve dok Aleksandar Karađorđević nije ukinuo državu svog dede kralja Nikole, kao da nikada nije postojala.

Današnja Crna Gora nema istu zastavu koju je imao Montenegro. Na naslovnoj stranici knjige Vitnija Vorena „Montenegro, the Crime of the Peace Conference", koju zagovornici nezavisne Crne Gore citiraju kao Bibliju, nalazi se trobojka „crvena-plava-bela" koja se vijori na vrhu Lovćena. Ni himna današnje Crne Gore nije ista. Štaviše, deo teksta aktuelne himne napisao je Sekula Drljević, kolaboracionista svih okupatorskih režima tokom Drugog svetskog rata.

U novoj Crnoj Gori živi i nova nacija u odnosu na onu iz doba Petrovića. U izjavi za italijanski list „Gazzetta del Popolo" u oktobru 1914. godine, pozivajući Italiju, na suptilan način, da se uključi u Veliki rat na strani Trojne antante, kralj Nikola kaže: „Mi, Srbi iz Crne Gore i Srbije - koji se spremamo da konačno stignemo do nacionalnog ujedinjenja, toliko puta prizivanog, pripremanog i opevanog od naših pesnika, mislilaca, suverena na tragu Macinija, Kavura i Garibaldija - uzdamo se u Italiju, majku civilizacije, koja je svojim licem ulepšala sunčanu, istočnu i slovensku obalu Jadranskog mora, da će nam pomoći da zauzmemo mesto koje nam pripada po pravičnosti i pravdi." Danas Crnogorac i Srbin nisu sinonimi, čak ni kada su rođena braća.

Za svojih 50 i kusur godina vladavine kralj Nikola se ogrešio i zamerio brojnim Crnogorcima, ali je prema Srbiji i Karađorđevićima bio uvek korektan, odan i pouzdan saveznik. Mogao je poslednji crnogorski kralj u više navrata da dobro unovči ponude koje su mu stizale iz Beča i da se okrene protiv Srbije. Ironija sudbine je da su te nepristojne austrijske ponude vlasti u Beogradu kasnije koristile kao dokaz da je Nikola spletkario i kovao zaveru protiv Srbije. To je plasirano u javnost da bi se opravdalo sramno ponašanje Karađorđevića prema Petrovićima i Srbije prema Crnoj Gori.

 

Milošević je vladao dovoljno dugo da se Crna Gora odvoji od Srbije ali nedovoljno da svi u Crnoj Gori postanu Crnogorci


U Beču su godinama fabrikovane informacije o navodnim dogovorima kralja Nikole sa Habzburškom monarhijom čiji je glavni cilj bio udaljavanje Crne Gore od Srbije. Krajem 1912. godine dopisnik italijanskog „Corriere della Sera" javlja da je Beč spreman da pomogne Crnoj Gori da proširi svoju teritoriju na Skadar, ako bi to vodilo definitivnom raskidu veza između Beograda i Cetinja. Posle iskustva sa Italijom iz prethodnog veka i načina kako je Pijemont ujedinio Italiju i proširio teritorije na račun Austrije, u Beču su opsednuti Srbijom, a u kralju Petru i Pašiću vide novog Vitorija Emanuela II i konta Kavura.

Francuski dnevnik „Temps" tokom borbe za Skadar u Prvom balkanskom ratu izveštava da je Austrija pokušala da iskoristi opsadu grada i neprilike kralja Nikole da lansira još jedan napor za razdvajanje Crne Gore i Srbije. Na sto je stavljena mogućnost da Skadar postane glavni grad nove Kneževine Albanije i da se stvori tzv. personalna unija u kojoj bi kralj Nikola pored kraljevske crnogorske krune dodao i kneževsku Albanije. Naravno, uz svesrdnu finansijsku podršku. Beč je pokušao da uplete u tu intrigu i Veliku Britaniju, stavljajući do znanja da bi rado sproveli u delo tu ideju jer bi na taj način uspostavili ravnotežu u regionu pošto bi od Crne Gore napravili saveznika Austrougarske monarhije i smirili ambicije kraljevine Petra I Karađorđevića.

Indikativna je izjava kralja Nikole za italijansku štampu po zaključivanju Bukureštanskog mira: „Zajedništvo Crne Gore i Srbije, po mom uverenju, može da posluži za primer svim slovenskim narodima. Zato sam poslao crnogorsku vojsku u Makedoniju. Veoma sam zadovoljan rezultatima koje su Srbi i Crnogorci postigli uz velike napore. Mir koji je zaključen u Bukureštu otvara vrata nade za bolju budućnost. Oba srpska kraljevstva su zauvek čvrsto ujedinjena u jednu neraskidivu zajednicu."

O kakvoj budućnosti je govorio kralj Nikola videće se vrlo brzo. Unija Srbije i Crne Gore je ponovo na stolu u proleće 1914. godine. Par meseci pre početka Velikog rata, „Militärische Rundschau", list pod kontrolom Ministarstva rata Austrougarske monarhije, objavljuje članak u kojem pokreće pitanje Lovćena. U tekstu se detaljno objašnjava zašto je od fundamentalnog značaja da Lovćen bude pod kontrolom austrijskih snaga i da za taj cilj nijedna cena nije velika. U par reči: sa Lovćena se kontroliše čitava Boka kotorska u kojoj Dvoglava monarhija ima nameru da napravi vojnu bazu za pomorski arsenal. Naravno, to nije moguće sve dok sa vrha Lovćena crnogorska artiljerija može da potopi svaki brod koji se nađe u Bokokotorskom zalivu.

Tekst „Rundšaua" imao je veliki odjek u drugim austrijskim dnevnicima koji su krenuli u kampanju da Beč mora, milom ili silom, da pobode svoj barjak na vrh Lovćena. Da bi stigla do tog cilja, Austrougarska je stavila do znanja da bi dozvolila ujedinjenje Crne Gore i Srbije, što je do tada kategorički odbijala, ako bi uz Lovćen dobila Sozinu i crnogorski deo primorja.

Francuski „Figaro" objavljuje 1. jula 1914. godine da su Srbija i Crna Gora bile spremne da objave vest o stvaranju unije na Vidovdan, ali da ih je atentat u Sarajevu sprečio da to urade.

Poznato je", piše taj list, „da u Srbiji i Crnoj Gori žive ljudi koji pripadaju istoj rasi, naciji, govore istim jezikom, iste su religije, dve kraljevske familije imaju vrlo bliske rodbinske odnose, srpska i crnogorska vojska su ratovale zajedno jedna pored druge u balkanskim ratovima i pod Skadrom su vojnici kralja Petra i kralja Nikole bili zajedno. Dakle, normalno je da dva naroda imaju želju da se ujedine i tako zajedno pojačaju svoju snagu. Da nije bilo atentata u Sarajevu, već bi bila proglašena carinska unija i bila bi objedinjena ministarstva finansija i spoljnih poslova." Francuski dnevnik dalje navodi da su pregovori vođeni u velikoj tajnosti a da je samo Rusija, od velikih sila, bila upoznata i uključena od prvog momenta. Što se tiče pitanja dinastija: oba kralja bi zadržala svoje krune do kraja njihovih života, a po njihovoj smrti bi ih nasledio Aleksandar, Petrov sin i Nikolin unuk.

Austrougarska štampa, pozivajući se na diplomatske izvore, piše da su Crna Gora i Srbija postigle dogovor da se ujedine u konfederalnu državu u kojoj bi crnogorska dinastija Petrovića zadržala suverenitet nad Crnom Gorom. Bečke novine su dodavale da će finansije, vojska i ministarstvo spoljnih poslova biti zajednički i da će imati sedište u Beogradu. Sve ostale poslove bi usaglašavale dve vlade i dve skupštine, a po potrebi bi bila održavana i zajednička sednica dveju skupština.

 

Ironija sudbine je da je Aleksandar bio unuk kralja Nikole, Milošević je Crnogorac, Vojislav Koštunica bio je okružen Crnogorcima (Nikitović, Samardžić, Bulatović, Jočić), Tadić je poreklom Crnogorac. A koliko su svi srpski vladari mislili o Crnoj Gori najbolje govori činjenica da ni danas, 100 godina od ujedinjenja, nemamo auto-put koji povezuje Beograd i Podgoricu


Kralj Nikola i Crna Gora pokazaće se kao verni saveznici i pouzdani prijatelji i na početku Prvog svetskog rata. Na pitanje Nikole Pašića, posle atentata u Sarajevu, kako će se Crna Gora poneti, sa Cetinja je stigao odgovor: „U svakoj okolnosti, Crna Gora će deliti, danas i uvek, dobro i loše sa Srbijom. Vaša sudbina je i naša."

Crna Gora će ostati dosledna i nepokolebljiva i tokom nekoliko pokušaja Beča da na prelazu iz jula u avgust 1914. godine pridobije kralja Nikolu, vladu i skupštinu za neutralnu poziciju u ratu sa Srbijom.

Kao što je Bavarska svojim držanjem u prusko-francuskom ratu zaslužila poseban status države u okviru Drugog rajha, tako je i Crna Gora morala da dobije u uniji sa Srbijom i kasnije u Jugoslaviji poseban status. Štaviše, kao što je kralj Ludvig II zadržao svoju titulu monarha i autonomiju u okviru carske Nemačke, tako je i kralj Nikola trebalo da zadrži svoj tron i pravo da upravlja poslovima u Crnoj Gori u zajedničkoj državi sa Srbijom. Dovoljno je bilo ispoštovati dogovore postignute u predvečerje Velikog rata i verovatno bi danas Crna Gora bila sa Srbijom kao što je Bavarska sa Nemačkom.

Odnos prema Crnoj Gori i kralju Nikoli govori nam mnogo o Aleksandru Karađorđeviću. Njegovim stopama, kada je u pitanju Crna Gora, ići će gotovo svi srpski vlastodršci: od komunističkih, uključujući i Slobodana Miloševića, do Vojislava Koštunice i Borisa Tadića. Crna Gora se ignoriše, potcenjuje ili zloupotrebljava. Indikativno je da je Aleksandar bio unuk kralja Nikole, Milošević je Crnogorac, Vojislav Koštunica bio je okružen Crnogorcima (Nikitović, Samardžić, Bulatović, Jočić), Tadić je poreklom Crnogorac. A koliko su svi srpski vladari mislili o Crnoj Gori najbolje govori činjenica da ni danas, 100 godina od ujedinjenja, nemamo auto-put koji povezuje Beograd i Podgoricu. Na prugu se čekalo gotovo 60 godina i putuje se sporije nego „ćirom" iz vremena Obrenovića.

Na drugoj strani se takođe preteruje u dokazivanju različitosti Crnogoraca od Srba. Pomenuti autor knjige „Montenegro, the Crime of the Peace Conference" Vitni Voren bio je u delegaciji američkog predsednika Vudroa Vilsona na Mirovnoj konferenciji u Versaju, ali je bio i lični prijatelj italijanskog pesnika i pustolova Gabrijelea D'Anuncija. Štaviše, bio je američki izaslanik u Rijeci dok je D'Anuncio upravljao gradom u Kvarnerskom zalivu i bio je veliki zagovornik da Rijeka pripadne Italiji. Tako da kroz Vorenov pamflet provejavaju ciljevi tadašnje Italije. O tim interesima je pisao i britanski „Tajms".

U predvečerje referenduma o nezavisnosti Crne Gore 2006. godine jedan austrijski diplomata, odlično upoznat sa našim balkanskim prilikama, iznenadio me je opaskom da će se odnosi između Beograda i Podgorice, polako, kroz vreme, približavati relacijama Berlina i Beča. „Ali", dodao je kroz smeh, „mislim da će Crnogorci biti još gori od nas u jednoj stvari. Mi se već pola veka upinjemo iz petnih žila da svi misle da je Hitler bio Nemac a da su Mocart i Betoven Austrijanci. Tako će i Crnogorci insistirati da su Njegoš ili kralj Nikola bili Crnogorci a da su Milošević i Arkan isključivo Srbi."

Postoji mnogo paralela, i u određenoj razmeri, sličnosti između odnosa Nemačke i Austrije s jedne strane i Srbije i Crne Gore s druge. Nema nikakvih sumnji da su se Austrijanci smatrali Nemcima. O tome postoji niz svedočanstava, počev od čuvenog saveta carice Marije Terezije koja savetuje svoju ćerku Mariju Antoanetu, pred udaju za francuskog prestolonaslednika, budućeg Luja XVI, da se u Parizu ponaša kao uzorna Nemica. Mocart i Betoven nisu imali nikakvu sumnju da pripadaju nemačkoj kulturi. Ali između pripadnosti nemačkom ili srpskom korpusu u 18. ili 19. veku ne postoji znak jednakosti sa pripadanjem nemačkoj ili srpskoj naciji u 21. veku. Austrijanci su bili Nemci u smislu da su zajedno sa svim ostalim germanskim narodima i državama negovali kult Karla Velikog, Svetog rimskog carstva i govorili nemačkim jezikom. Crnogorci su bili Srbi u kontekstu da su negovali kosovski mit, imali istu veru i isti jezik.

Kao što je moderna Austrija nastala pre Nemačke, tako se i Crna Gora počela uobličavati čitav vek pre Srbije u savremenu državu. Poput Habzburgovaca koji su sanjali da vladaju svim germanskim narodima, ni knjaz a potom i kralj Nikola nije bio imun na ideju da bi mogao biti vladar svih Srba. Ipak, za razliku od Austrije i Nemačke, ili tačnije rečeno Prusije, Crna Gora i Srbija nikada nisu ratovale međusobno. Međutim, ni gotovo pola veka ratovanja između Prusije i Austrije nije dovelo u pitanje pripadnost Austrijanaca nemačkom nacionalnom korpusu, baš kao što je i velika većina Crnogoraca, uprkos svim rivalstvima, dinastičkim ili komunističkim, sve do jednog momenta smatrala da su Crnogorac i Srbin sinonimi.

Presudnu ulogu za nacionalno osamostaljenje Austrijanaca odigrao je Adolf Hitler. Ni bolni porazi od Prusa, ni vazalni odnos u savezništvu sa Drugim rajhom nisu uspeli da poljuljaju Austrijance u veri da pripadaju nemačkom korpusu. Da su Austrijanci mogli da biraju posle kraha Crno-žute monarhije, oni bi izabrali da se prisajedine Vajmarskoj Nemačkoj, ali velike sile im to nisu dozvolile. Štaviše, prisajedinjenje Austrije Nemačkoj je eksplicitno zabranjeno Versajskim sporazumom.

Nema nikakve sumnje da je referendum o prisajedinjenju Austrije Nemačkoj 1938. godine bio namešten („za" je glasalo 99,73 odsto glasača), ali bi bilo pogrešno misliti da velika većina Austrijanaca nije bila za ulazak u Treći rajh. Ono što se dogodilo kasnije uverilo je Austrijance da je bolje napustiti san o Nemačkoj. Hitler se posle trijumfalnog prolaska kroz Austriju sve do Beča više nikada nije pojavio u svom rodnom kraju, a domovinu je tretirao, ili bolje rečeno bio za nju nezainteresovan kao za bilo koju nebitnu provinciju. U našem slučaju posao koji je započeo kralj Aleksandar, završili su Milošević i Koštunica.

 

Austrijanci su posle Drugog svetskog rata hteli da se odreknu svega što je nemačko, uključujući i ime jezika kojem su pokušali da daju neutralno ime „maternji jezik“, pa čak i „austrijski“. Tom eksperimentu su se prvi oduprli intelektualci, umetnici, pevači, glumci, jer su oni, pre svih, shvatili da je postojanje zajedničkog jezika velika prednost a nikako pretnja nacionalnom identitetu


Moj austrijski prijatelj je imao i za to opasku, zapazivši da je Milošević vladao dovoljno dugo da se Crna Gora odvoji od Srbije ali nedovoljno da svi u Crnoj Gori postanu Crnogorci. Činjenica je da ni Milošević nije mnogo voleo da dolazi u svoju otadžbinu. Poslednja poseta je ostala upamćena po aljkavoj foto-montaži na naslovnoj strani „Večernjih novosti" sa mitinga u Beranama tokom izborne kampanje u kojoj je Crna Gora transformisana u 27. izbornu jedinicu.

Za razliku od kraja Prvog svetskog rata kada je većina Austrijanaca želela da se ujedini sa Nemačkom pošto im se nikako nije sviđala malena Republika Austrija u kojoj su osvanuli posle vekovne dominacije nad dobrim delom Evrope, posle Drugog svetskog rata raspoloženje je bilo drastično drugačije. Štaviše, otišlo je u drugu krajnost. Hteli su da se odreknu svega što je nemačko, uključujući i ime jezika kojem su pokušali da daju neutralno ime „maternji jezik", pa čak i „austrijski". Tom eksperimentu su se prvi oduprli intelektualci, umetnici, pevači, glumci, jer su oni, pre svih, shvatili da je postojanje zajedničkog jezika velika prednost a nikako pretnja nacionalnom identitetu. Zato danas u Austriji govore Hochdeutsch ili standardni nemački i zato nisu ništa manje Austrijanci.

Kako je vreme prolazilo, Austrijanci i Nemci su neizbežno postajali ponovo sve bliži. Istina, Austrijanci i danas vole, s vremena na vreme, da „ogovaraju" svog severnog suseda dok se Nemci slatko smeju vicevima u kojima su glavni akteri Austrijanci. To Austrijancima ne smeta da gledaju više nemačke televizije nego austrijske, kao ni dobrom delu Nemaca da deo svog odmora, zimskog ili letnjeg, provode u austrijskim Alpima, banjama ili na obalama Dunava.

Šta bismo mogli u Crnoj Gori i Srbiji da naučimo iz austrijsko-nemačke relacije? Prvo, da se arogantnost ne isplati: ni onih koji insistiraju na svojoj veličini, ali ni onih koji duvaju u jedra narcisizma malih razlika. Podjednako je štetno sanjati Crnu Goru inkorporisanu u Srbiju i širiti uverenje da su Srbi najveći neprijatelj Crnoj Gori. Kontraproduktivno je graditi crnogorsku naciju na antisrpstvu. Srbija je propustila priliku da stvori održivu zajednicu sa Crnom Gorom, a Đukanović nije želeo da ponovi grešku kralja Nikole i zaigrao je na kartu crnogorstva na vreme, za razliku od svog prethodnika. U životu su iznenađenja i zaokreti mogući: Mateo Salvini je bio 20 godina veliki zagovornik nezavisnosti Padanije, a danas od njega nema većeg Italijana. A to je sport u kojem Crnogorci i Srbi imaju veliko iskustvo.

 



 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.