Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

"Mladi Makedonci su išli u srpske škole, završavali su fakultete u Beogradu..."

Sve podseća na staru anegdotu „Ko sa Makedoncima počne igru ovnova na brvnu, ostaće i bez rogova i bez glave. Možda su im samo Grci ravni...“
Piše Željko Pantelić
Datum: 12/10/2018

"Mladi Makedonci su išli u srpske škole, završavali su fakultete u Beogradu..."

Tanjug/AP

Omiljeni odgovor makedonskih diplomata kada čuju žalopojke svojih bivših jugoslovenskih kolega, pogotovo srpskih, jeste sledeći: „Lako je vama: nama Bugari ne priznaju jezik, Grci naciju, Srbi crkvu a Albanci državu." Ipak, „jugoslovenski" Makedonci prenebregavaju činjenicu da je u Republici Makedoniji samo minimalan deo teritorije istorijske Makedonije, uglavnom oko Ohrida. Današnji stanovnici Republike Makedonije nemaju nikakve veze sa Makedonijom antičkih Grka: ni etničke, ni kulturne, ni jezičke. Štaviše, više Srbi imaju pravo na Konstantina Velikog nego naši južni susedi na Aleksandra Velikog i oca mu Filipa II. Rimski car je rođen na teritoriji današnje Srbije, dok su druga dvojica rođeni u Egejskoj Makedoniji, to jest Grčkoj.

S druge strane, Grci preteruju kada govore o navodnim teritorijalnim pretenzijama Skoplja. Možda među VMRO-vcima ima određeni broj „vernika" ideje o ujedinjenju Makedonaca sa braćom u Bugarskoj i Grčkoj, ali taj san je još neostvariviji od iluzija srpskih nacionalista da će stići na granicu Karlobag-Karlovac-Virovitica. Takođe, to što će neki neobrazovani mediokritet da misli da Aleksandar Makedonski i Makedonija iz helenističkog doba imaju neke veze sa današnjom Republikom Makedonijom nije dovoljan motiv da se čitava zemlja drži na „čekanju" i održava stanje latentne nestabilnosti u čitavom regionu.

Ishod referenduma u Makedoniji podsetio me je na anegdotu o makedonskoj i grčkoj tvrdoglavosti. Tokom posete jednog zapadnog diplomate lokalnom turskom paši u Solunu, u predvečerje balkanskih ratova, dok su njih dvojica šetali ulicama grada, prišao im je golobradi mališan, uperio prst u turskog administratora i rekao mu: „Ti lažeš." Na to se turski paša nasmejao i rekao svom posetiocu: „Vidiš ove Makedonce, još se nisu odvojili od dojke a već su kočoperni. Mi smo odustali da se takmičimo u tvrdoglavosti sa ovim narodom, a smatramo se među tvrdoglavijima. Ko sa Makedoncima počne igru ovnova na brvnu, ostaće i bez rogova i bez glave. Možda su im samo Grci ravni." Reči turskog paše su dobile svoju potvrdu na prelazu između 20. i 21. veka kada su se dve „tvrdoglave" nacije sudarile oko imena Makedonija i nasleđa Filipa II i Aleksandra Velikog.

Carska Rusija sa svojom bugarofilskom politikom upalila je reflektore na makedonsko pitanje u drugoj polovini 19. veka. Od tada pa sve do danas, bez obzira na to da li se radi o carskom, komunističkom ili Putinovom režimu u Moskvi, Rusija je upletala svoje prste u dolini Vardara, zajedno sa ostalim velikim i regionalnim silama.

Do 1870. godine na teritoriji cele istorijske Makedonije u pogledu hrišćanskog stanovništva u tadašnjoj turskoj imperiji nije pravljena velika razlika između onih koji su govorili slovenskim i grčkim jezikom. Na pritisak carske Rusije, sultan Abdulaziz je početkom 1870. godine izdao ferman kojim je priznavao Bugarsku pravoslavnu crkvu i bugarsku naciju. Sultan, vodeći se principom „zavadi pa vladaj", nije precizirao jurisdikciju nove crkve limitirajući se na formulaciju da će ona biti priznata svuda gde se dve trećine stanovništva izjasne u njenu korist. Ta podla formulacija turskog sultana, pod ruskim pritiskom, raspalila je bugarski nacionalizam i posejala seme razdora od kojeg će čitav region krvariti decenijama.

 

Makedonija plaća i cenu robovanja Ohridskom sporazumu. To se vidi kroz birački spisak koji nije moguće revidirati i konstatovati da u zemlji nema 1.800.000 stanovnika, a kamoli glasača

 

Bugarofilska politika Rusije pokazala se kroz Sanstefanski sporazum iz 1878. godine kada je Bugarskoj poklonjena cela istorijska Makedonija, uključujući i Solun, južna Srbija i teritorija današnje R. Makedonije.

Sve do prvih godina 20. veka Atina nije mnogo razmišljala o Egejskoj Makedoniji i mogućnosti da se proširi na tu teritoriju pod upravom Porte. Tek 1904. godine, posle pojačane otomanske represije i sve češćih pljački komitskih bandi u selima sa grčkim stanovništvom, Atina postavlja konzule u Solunu i Bitolju čiji je zadatak da organizuju samoodbranu Grka i zaustavljanje „bugarizacije" Makedonije. Situacija se donekle smirila posle dolaska na vlast mladoturaka u Istanbulu, ali pozornica za balkanske ratove je već bila spremljena.

Bukureštanskim mirom 1913. godine zemlje pobednice u Prvom balkanskom ratu podelile su otomansku Makedoniju na tri dela: Grcima je pripalo više od polovine zajedno sa Solunom, Srbi su dobili malo više od trećine (praktično današnju R. Makedoniju), a Bugari tek deseti deo. Podela je prouzrokovala velike seobe naroda. Etnički Grci su odlazili u Solun i okolinu, Bugari su se selili u Bugarsku, a Makedonci su ostajali tu gde su dok su Turci i muslimani, koji su činili više od 40 odsto stanovništva tog regiona, masovno odlazili u Tursku.

Na prostoru današnje Makedonije, Albanci su gotovo vekovima vodili glavnu reč jer su se identifikovali sa turskom imperijom i popunjavali su ne samo vojne već i administrativne redove Otomanskog carstva. Gotovo svi begovi koji su upravljali teritorijom današnje Makedonije u 19. veku bili su Albanci. Budući da su Albanci, muslimani, činili privilegovanu manjinu koja je upravljala hrišćanskom većinom, odnosi između dve etničke grupe su bili sami po sebi nategnuti. Relacije su bile dodatno zapaljive zbog čestih upada bandi sa teritorije današnje Albanije koje su pljačkale hrišćanska sela i bile u sprezi sa lokalnim albanskim begovima i zemljoposednicima.

Sa dolaskom srpske vojske i pripajanja Makedonije Kraljevini Srbiji, albansku manjinu je zamenila srpska manjina koja je bila privilegovana na račun Makedonaca i Albanaca. Turcima je trebalo da shvate ko su Makedonci pet vekova. Srbi, koji, po pravilu, ne uče ni na svojim greškama, a kamoli na tuđim iskustvima, imali su ideju, odnosno premijer Nikola Pašić, da može da „srbizuje" Makedonce u roku od 10 godina. Srbizacija Makedonaca je proizvela drugačiji efekat: Makedonci nisu postali Srbi, ali su počeli da se udaljavaju od Bugara.

Mladi Makedonci su išli u srpske škole, završavali su fakultete u Beogradu, bili su savršeno uklopljeni u novo društvo, ali su ostajali imuni na srpsku asimilaciju u ubedljivoj većini. Novi sistem obrazovanja, nova država i nove mogućnosti definitivno su otvorili prostor za emancipaciju makedonske nacije od bugarske hipoteke posle Prvog svetskog rata. Da su carska i komunistička Rusija uspele u svojoj bugarofilskoj politici na Balkanu, danas verovatno ne bi bilo Makedonije i makedonske nacije. Zvuči paradoksalno, ali Srbi su, iako im to nije bio cilj, omogućili da se kompletira proces formiranja makedonske nacije. Represija srpskih vlasti i pokušaj asimilacije Makedonaca bio je kratak i nedovoljno efikasan da bi bio ostvaren cilj, ali je stvorio uslove da se u Drugom svetskom ratu definitivno profiliše makedonska nacija.

 

Sve do prvih godina 20. veka Atina nije mnogo razmišljala o Egejskoj Makedoniji i mogućnosti da se proširi na tu teritoriju pod upravom Porte

 

Makedonci, sabijeni između dve nacističko-fašističke kreature, Velike Albanije i Velike Bugarske, koje su podelile teritoriju današnje njihove države, doživeli su brutalne zločine i prinudnu asimilaciju kako sa albanske, tako i sa bugarske strane. Makedoncima su imena menjana u albanska i bugarska, u školama se učilo samo na albanskom i bugarskom. Takav sticaj okolnosti je pogodovao zbližavanju Makedonaca i Srba i jačanju partizanskog pokreta pod dirigentskom palicom Svetozara Vukmanovića Tempa. Odluka na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu da Makedonija postane federativna republika obnovljene Jugoslavije a Makedonci ravnopravan narod sa drugim jugoslovenskim nacijama, otvorila je put za stvaranje Antifašističkog sobranja narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM).

Grčki građanski rat koji je trajao sve do 1949. godine u grčkoj interpretaciji je drugi „Makedonikos Agonas", odnosno druga borba za Makedoniju, samo što su ovog puta umesto Bugara protivnici bili jugoslovenski Makedonci i grčki komunisti koji su uz pomoć Tita i Staljina pokušali da otcepe taj deo Grčke. Na popisu stanovništva 1951. godine, poslednjem na kojem je dozvoljeno da se navede maternji jezik, 41.000 ljudi se izjasnilo da govori slovenskim jezikom (makedonskim i bugarskim).

Posao na dovršavanju makedonskog nacionalnog identiteta završen je u SFRJ. Makedonci ne samo što su prvi put dobili samoupravu i mogućnost da stvaraju vlastiti administrativni aparat i kapacitete, već su mogli i da uspostave obrazovni sistem na maternjem jeziku, od vrtića do univerziteta. Komunistički režim im je čak pomogao i u stvaranju kanonski nepriznate Makedonske pravoslavne crkve.

Makedonski komunisti su pod plaštom SFRJ s vremena na vreme potezali navodno makedonsko pitanje u Grčkoj. Početkom šezdesetih godina prošlog veka, jugoslovensko-grčki odnosi su došli do tačke usijanja pošto je Aleksandar Grličkov, predsednik Izvršnog veća (vlade), izjavio da Grčka ugnjetava makedonsku nacionalnu manjinu. U predvečerje raspada Jugoslavije, tokom 1990. godine, došlo je do veoma ozbiljne krize u odnosima između Beograda i Atine jer je preko 50.000 Makedonaca blokiralo glavne granične prelaze sa Grčkom tražeći da se priznaju prava Makedonaca jugoslovenskog porekla.

I dok su jugoslovenski Makedonci pričali o ugnjetavanju njihovih sunarodnika u Grčkoj, dotle je komunistička Rusija preko svoje satelit države Bugarske, svaki put kad bi zaoštrila odnose sa Beogradom ili htela da izvuče neku korist, potezala pitanje Makedonije i raspirivala priču da su Makedonci Bugari, odnosno da su jugoslovenski komunisti izmislili novu naciju.

 

Mladi Makedonci su išli u srpske škole, završavali su fakultete u Beogradu, bili su savršeno uklopljeni u novo društvo, ali su ostajali imuni na srpsku asimilaciju u ubedljivoj većini

 

Po osamostaljivanju Republike Makedonije, Skoplje nije prestalo da provocira Grčku. Usvajanje novog ustava u čijoj preambuli i pojedinim članovima se aludira na oslobađanje i ujedinjenje svih Makedonaca, kao i zastava nove države na kojoj je „sijalo" Sunce iz Vergine, bilo je klasično mahanje crvenom maramom razjarenom biku. Vlada Konstantinosa Micotakisa je još 1991. godine postavila tri osnovna postulata grčke politike prema svom severnom susedu: promena imena, odricanje od teritorijalnih pretenzija prema Grčkoj i priznavanje da ne postoji u Grčkoj „makedonska" manjina. Tako su dva „tvrdoglava" naroda, iz priče turskog paše s početka teksta, pronašla svoje brvno na kojem će da se tuku rogovima, i to traje već 27 godina. Nije teško zaključiti da je u toj priči Skoplje u lošijem položaju, ali, sudeći po rezultatima referenduma, i dalje sa dovoljno velikim tvrdoglavim delom naroda koji ne želi da se prizove pameti.

U međuvremenu se geopolitičko okruženje potpuno promenilo. Rusija i Turska su se vratile na Zapadni Balkan. One nemaju kapacitet da ponude alternativu, ali mogu, ako im se dopusti, da uzdrmaju bilo koju reformsku vladu ili opredeljenje. Zato je Prespanski sporazum više jedinstven nego redak slučaj. Proteći će mnogo vode Vardarom pre nego što u Atini i Skoplju budemo ponovo imali dvojicu lidera spremnih na kompromis oko makedonskog pitanja. Zato su i Moskva, i Brisel, i Vašington toliko zapenili.

Za razliku od Grčke koja je pokazala da je suverena zemlja izbacivanjem ruskih diplomata koji su pokušali da kompromituju odluku vlade Aleksisa Ciprasa da stigne do istorijskog sporazuma sa Skopljem, zapadnobalkanske države nemaju taj kapacitet a ni lidere, bilo da se radi o ruskim ili američkim mešetarima.

Makedonija plaća i cenu robovanja Ohridskom sporazumu. To se vidi kroz birački spisak koji nije moguće revidirati i konstatovati da u zemlji nema 1.800.000 stanovnika, a kamoli glasača. U R. Makedoniji nije moguće napraviti ni popis stanovništva zbog albanskog pitanja.

Istovremeno, kao i ostatak regiona, i R. Makedonija se suočava sa masovnim odlaskom mladih i najobrazovanijih građana. Dovoljno je pogledati današnji tim Skoplja za evropske integracije i uporediti ga sa onim od pre 10 ili 15 godina. Praktično svi najbolji i najsposobniji su otišli. Makedonski premijer Zoran Zaev je shvatio da će ako njegova zemlja ostane u čekaonici, pre svega NATO-a - jedinog koliko-toliko verodostojnog garanta njenog teritorijalnog integriteta - Makedonije biti ali će makedonske države i Makedonaca, jugoslovenskih dakako, biti sve manje.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.