Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Intervju

Miki Manojlović: Neće meni politika određivati život. Nikad više

U Srbiji se Miki Manojlović posmatra ne samo kao glumac i režiser već i kao "gost u TV emisiji 'Beograd na vodi'", "budući ministar kulture u budućoj vladi Aleksandra Vučića" ili se prognozira njegov reprizni odlazak u Pariz, ovog puta u roli ambasadora. Zbog svega toga, bilo je logično da Miki Manojlović ispriča i odgovori na sve ono o čemu se spekuliše i za šta se napada. Manojlović je imao radnu nedelju baš kao i redakcija Nedeljnika, pa je došao u našu redakciju gde je i vođen ovaj razgovor
Razgovarali Veljko Lalić i Branko Rosić
Datum: 31/12/2016

Miki Manojlović: Neće meni politika određivati život. Nikad više

Foto: Igor Pavićević

Ne možeš nikad preći lako iz Zvezde u Partizan i obrnuto. I nije tako samo u fudbalu već i u životu. Tako i Mikija Manojlovića, iako zvanično nigde nije otišao niti je ikoga napustio, prati stigma preletača koji je razočarao one koji bi se nazvali glasačima građanske ili demokratske opcije. Krenulo je to sa njegova dva intervjua -- u emisiji "24 minuta sa Zoranom Kesićem" i pre tri godine, u Nedeljniku, kada je prvi put dao izjave koje su se protumačile kao podrška novoj vlasti i premijeru Aleksandru Vučiću.

Poslednjih dana i nedelja taj deo iz građansko-demokratskog korpusa opalio je po njemu i pre nego što je uzleteo avion iz flote Air Serbia nazvan njegovim imenom. Njegov fantastičan podvig srpsko-albanskog povezivanja, predstava "Romeo i Julija" u kojoj igraju glumci ova dva naroda (na srpskom i albanskom jeziku) imala je veći odjek u regionu jer u Srbiji se Miki Manojlović ne posmatra kod nekih samo kao glumac i režiser već i kao "gost u TV emisiji 'Beograd na vodi'", "budući ministar kulture u budućoj vladi Aleksandra Vučića" ili se prognozira njegov reprizni odlazak u Pariz -- ovog puta ne zbog Šekspirove drame, već u roli ambasadora.

Zbog svega toga, bilo je logično da Miki Manojlović ispriča i odgovori na sve ono o čemu se spekuliše i za šta se napada. Manojlović je imao radnu nedelju baš kao i redakcija Nedeljnika, pa je došao u našu redakciju gde je i vođen ovaj razgovor. Čak i kad odgovara, deluje da ga gledate u predstavi ili filmu jer njegova mimika izgleda kao da je na pozornici ili pred kamerama. Ali ne glumata i ne prenemaže se. Opušten je u zaustavnom vremenu intervjua kada se gasi diktafon a on kreće sa anegdotama.

Kada bismo imali vremensku mašinu, možda bi neko i požurio da vidi Vikipediju u 2028. i proveri da li je ovaj, možda i najbolji srpski glumac, išao u svojoj aktuelnoj političkoj epizodi grlom u jagode ili je impresivnost njegovog profesionalnog života nadjačala onaj stvarni te će ostati zauvek upamćen po onome po čemu i treba -- ulogama u pozorištu i filmu.

 

Šta će biti vaš prvi potez kao ministra kulture?

Zar vi ne znate da sam još uvek ambasador u Parizu? I to je pisalo u novinama...

 

Rekli ste u jednom intervjuu da biste prihvatili to mesto kada biste imali garancije.

Govorio sam o tome kakve bi okolnosti bile neophodne za izuzetno važne ciljeve i uspešan rad ministra kulture. Mislim da je dobro da vlada bude većinska, stabilna i da nastavi svoj proevropski put.

 

Da li su okolnosti danas bolje nego što su bile, pa zato razmišljate i u tom pravcu?

Događaji su vezani i složeni u dugom procesu otkad Slobodan Milošević nije shvatio da je pao Berlinski zid do danas. A i pre toga, od 9. maja 1945. godine. Imamo vreme od 5. oktobra naovamo koje je vrlo zanimljivo. To je period kada je trebalo da se dogodi taj neevolucioni korak -- jedan malo duži korak koji je jedino moguć. Ali šansa nije iskorišćena i vreme nas uči, i kad su u pitanju ozbiljne demokratije, da vlast koja ima mnogo koalicionih partnera nije efikasna jer se ne zna ko i šta odlučuje i gde luta izvršna vlast. Posebno je zanimljiva razvijena tehnika stvaranja društvene atmosfere na kratak rok. Piše u novinama da ću biti ministar ili ambasador i građani u to, što bi rekli Romi, "sekundarno" veruju.

 

DS je svoju šansu prokockao. Njima treba ozbiljan purgatorijum (čistilište, prim. aut.)

 

Zašto se vama toliko zamera kad kažete nešto o politici? Evo vidimo da se Kusturica pojavljuje na mitingu SNS-a, pa to čak ni Olji Bećković ne smeta. Zašto je najveća gužva oko vas? Da li zato što vas je demokratska Srbija smatrala svojim ili imate drugo objašnjenje?

Ja sam Beograđanin vrlo dugo. I nemam potrebu za osvajanjem asfalta. Moji daleki preci su kaldrmisali, asfaltirali što su mogli da asfaltiraju na gornjem Dorćolu. Govorio sam istinu. To je ono što je za mene najstrašnije. Jer deo građana kad čuje istinu, počne drugačije da je tumači. I kod Kesića sam rekao istinu i u Nedeljniku u prošlom intervjuu. I nisam rekao samo deo istine, već istinu celu, ali oni su čuli ono što su želeli da čuju, onako selektivno. Kao kad kažu za mene: "On je bio u emisiji 'Beograd na vodi'." Da li je neko pogledao šta je taj rekao u toj emisiji o "Beogradu na vodi"? Živimo u vremenu munjevitog, kusog, stvaranja modela po kojima vi nekog "volite" ili ne.

 

Ali jedan fenomen nas više zanima. Zašto se vama više zamera kad nešto kažete nego Kusturici kad izađe na miting SNS-a?

Videćemo reakciju kad ja budem izašao na miting. Mislim da predimenzionirate stvari. Ko to uopšte zamera? Postali smo taoci društvenih mreža. Ljudi sede kod kuće ne doprinoseći drugima, bezbedno se zabavljaju ili se obračunavaju s ljudima. Javno pišu bez ikakve odgovornosti. Površni su i često ne razumeju uzroke o kojima se usuđuju da govore. Dugo sam u javnosti i nije mi cilj da me ljudi obožavaju. Odavno sam spoznao vrline i mane obožavanja.

 

U filmu "Otac na službenom putu" idete u zatvor jer ste za jednu karikaturu u Politici rekli: "Preterali su." Ko je danas preterao i u čemu?

Generalno, niko ne voli vlast i Srbi je nikad nisu voleli. Na vlasti je, imajući u vidu tu nacionalnu disciplinu, da pokuša da državu napravi boljom. Nemam mnogo primera da je neko preterao, a ovde inače vladaju preterana ponašanja. Društvo je traumatizovano i često reagujemo ostrašćeno, isključivo, tako da su poređenja skoro nemoguća.

 

SNS bliži realnosti i sagledavanju realnih okolnosti

 

Navikli smo da većina kulturnjaka podržava korpus građanskih stranaka poput Demokratske stranke.

Nisam siguran da je to više tako. Demokratska stranka je u doba uzleta i vladanja imala veliku podršku intelektualaca i umetnika ali je ona tu snagu izigrala. Proćerdala je poverenje, i to u vremenu kada je bila na vlasti. To je suštinska greška i mislim da danas u podršku kulturnjaka DS-u veruju samo ljudi iz te stranke i niko više. Demokratska stranka je donosila zakone koji su bili neprimenjivi. Donosili su zakone ne čitajući ih. Ili čitajući ih dijagonalno. Članovi DS-a koji su temeljno vršili svoje dužnosti u parlamentu bili su, nažalost, nevoljena manjina.

Ali, gospodo, ko je zakone koje živimo pisao, čitao, glasao? Demokratska stranka je svoju šansu prokockala. Njima je neophodan ozbiljan purgatorijum (čistilište, prim. aut.).

 

Išli ste na psihoterapiju zbog straha od letenja. Sada ste dobili svoj avion. Da li je to deo terapije?

Ne. Odavno letim, obleteo sam planetu nekoliko puta. Pitala me je policajka na aerodromu da li sad imam doživotnu besplatnu kartu biznis klase. I iznenadila se kad je videla da nemam. Nikom ništa ne dugujem.

 

Divac je dobio avion, Đoković takođe, a najproblematičniji ste vi. Zašto?

Avion nosi moje ime, ne vidim u čemu bih bio problematičan. Dobio sam gomilu čestitki iz Srbije i inostranstva povodom tog događaja.

 

Govorili ste kako ste ranije Koču Popovića stalno viđali u pozorištu; poznato je koliki je filmofil bio Tito. Ko danas voli umetnost? Koga od političara viđate u pozorištu?

Suptilnost za pojedine stvari pokazao je Dačić. Došao je kad sam dobio Dobričin prsten. Došao je jednom prilikom i Tomislav Nikolić na premijeru u kojoj sam igrao, ušao u garderobu i čestitao nam. A ko je u Novom Sadu došao iz pokrajinske vlasti na dodelu najznačajnije pozorišne nagrade velikoj Jasni Đuričić? Niko.

Sećam se kada su me pre nekoliko godina zvali iz kabineta predsednika Republike Srbije povodom susreta Josipovića i Tadića u Zagrebu. Rekli su mi: "Mi vas zovemo u ime oba predsednika i mislimo da je bitno da prisustvujete tom susretu. Ali, znate, ima jedna mala stvar, nemamo sredstava za prevoz i za hotel." Rekao sam: "Dolazim." I došao sam, od kulturnjaka odavde smo bili Ivan Tasovac i ja. To je bio zajednički izbor hrvatske i srpske strane. Smatrao sam značajnim da tamo predstavljam nekog ko povezuje dva naroda. Ali predsedništvo Srbije je nemarnim gestom ukazalo nepažnju ljudima koje je pozvalo. Nije bio problem sebi platiti hotel i prevoz do Zagreba i natrag. Gest Srbije je bio toliko nepristojan da sam ga zapamtio.

 

Pripadao sam idejama DS-a, ali ne pripadam njihovoj praksi

 

Pomenuli ste taj skup u Zagrebu. Zvali su vas i na skup povodom dolaska princa Čarlsa u Srbiju. Koja je bila razlika između ta dva događaja?

U Beogradu je bila opuštena večera bez razgovora o politici. Princ Čarls me je pitao: "Ko je vaš omiljeni Šekspirov negativni junak?" Odgovorio sam mu: "Ne znam, igrao sam Magbeta i Ričarda III." Na to mi je britanski princ otkrio sledeće: "I ja sam igrao kao student Magbeta, ali loše." Rekao sam mu: "Ja takođe." Bila je to jedna neformalna večera sa čovekom koji će voditi Komonvelt.

 

Koliko vas je šokiralo u ovih dvadeset godina demokratije kad shvatite da su ljudi s kojima radite u pozorištu zapravo nečiji?

Nije me šokiralo. Ja sam s nesolidnim svetom od ranih dana u kontaktu. Znam šta znači subjektivni doživljaj objektivne stvarnosti i koliko on može da pokvari stvari ili da ih poboljša. Meni se gadi ljudska nesloboda i pripadnost nečemu zarad nečega.

 

Političari vole ljude koji imaju repove, kako bi im stali na rep kada nekud krenu. Veliki intelektualci i umetnici trebalo bi da budu nezavisni. Ko može vama da zabrani da kažete ono što mislite?

Niko. Pazite, kad je bila 1992/93. godina i vreme Slobodana Miloševića, rekao sam: neće meni politika određivati život više nikada. Rekao sam tada da to ne dolazi u obzir. I danas je to moj odnos prema svetu, ali to ne znači da ne treba pomoći državi i narodu jer stalno negiranje svega i svakog ne vodi ovu zemlju nikud.

 

Kada ste se vratili u Srbiju?

Godine 2005/06.

 

Rat vas je odveo iz Srbije, a šta vas je vratilo u nju?

Meni su sva vrata u Evropi bila profesionalno otvorena i pre toga. Nikada nisam kucao na njih i tražio da me neko primi. Nisam imao mučni put koji se teško pređe. Povratak u Srbiju je vezan za mog bračnog partnera i za dilemu na kom jeziku će naš klinac učiti školu. I porodične okolnosti su ovde bile povoljnije. Žive bake i deke, tetka...

 

Jedan film sam želeo da radim ali nisam ga dobio jer se prezivam na "ić"

 

Da li ste zažalili što ste se vratili?

Nisam. Sad sam bio u Parizu, počeo sam da radim novi film tamo i ne žalim što sam se vratio. Mogu ovog trenutka da odem i da sve odmah profunkcioniše.

 

Odbili ste da igrate u "Mirotvorcu" koji je producirao Spilberg, i to za honorar od milion dolara? Ali niste pravili od toga veliku gužvu kao što se pričalo o tome ko hoće ili neće da igra u filmu Anđeline Džoli. Kako vi doživljavate patriotizam?

Kao samodoprinos. Ne onaj finansijski samodoprinos, već sagledavanje istine kako možeš da pomogneš zemlji u svojoj profesiji.

 

Šta je specifičnost srpskog filma?

Površnost je sada specifičnost. Talentovani ljudi postoje, ali danas imate generaciju čiji su kriterijumi pomereni i ne prepoznaju dobru reč, knjigu. Ne prepoznaju vrednost, što je veoma opasno. To je slabljenje identiteta koji je ionako decenijama ugrožen.

 

Podržavam Vučića u odlučnosti da ovu zemlju napravi boljom 

 

Onda možemo da preformulišemo pitanje: šta je problem srpskog filma?

Film nije samo novac. Retko kada sam video ovde producenta da zaista voli film. Producenti koji vide u filmu profit žele da taj profit brzo dođe. Vi nemate producente koji su svojim novcem ušli u film, uzimali kredite, rizikovali... U površnosti sveta u kome se nalazimo verovatno pare pravi "Gangnam stajl" i slično. Ne postoji generacija koja prepoznaje vrednosti jer su uzori srušeni.

 

Rekli ste da buduća vlada treba da istraje na evropskom putu ali jučerašnje istraživanje govori da većina ljudi više ne podržava evropski put Srbije.

Mi treba da imamo proevropski način života. Moramo da pronađemo svoju formulu evropskog života i civilizacijskih odnosa koji su na dovoljnom nivou da obezbede da nam život bude uređeniji.

 

Da li je to lakše da uradi SNS jer bi Tadić i DS imali demonstracije na ulici da su to pokušali?

Mislim da je lakše da SNS to uradi. Mislim da je SNS bliži realnosti i sagledavanju realnih okolnosti. Pritom politika Vlade ima jasnu podršku Evrope i Rusije.

 

U čemu vi najviše podržavate Vučića?

Podržavam ga u odlučnosti koja je evidentna, da pokuša da napravi ovu zemlju boljom. Stvaranjem uslova da ovde bude bolje. I stalnim opominjanjem da se sakupimo i zajedno radimo. Ne želim da dajem opširniji odgovor jer će građani shodno navici pomisliti: "Evo, hvali ga da bi bio ministar, ne više ambasador."

 

Da je Đinđić preživeo, sve bi bilo drugačije

 

Da se vratimo na pitanje kojim smo počeli intervju -- hoćete li biti ministar?

Sačekajmo izbore.

 

Da li sebe smatrate srpskim ili jugoslovenskim glumcem?

Smatram sebe evropskim glumcem.

 

Da li ste jugonostalgični?

Ne u onom opšteprihvaćenom smislu te reči. Ali žalim za propuštenom šansom. Šta će da rade državice nastale iz Jugoslavije? Gde su ti identiteti? Ne osećam se strancem ni u jednoj od novih zemalja nastalih iz bivše Jugoslavije. Pa ni u Prištini. Tamo nisam bio do 2013. godine. A kad sam došao, Albanci na ulici su me ljubazno zaustavljali i želeli kontakt. Bilo je iskrene dobrodošlice.

 

Kako to tumačite? Posebno u Prištini?

Uvek sam bio protiv rata. Protiv nasilja. I tu možda leži moje prepoznavanje u tim novim zemljama. Pojedini ljudi mogu da povezuju narode, države i ja sam možda jedan od njih.

Aleksandar Vučić je u Skupštini spomenuo tri čoveka koji, između ostalih, vrlo dobro predstavljaju srpsku kulturu u inostranstvu. Dušan Kovačević, Emir Kusturica i ja. I od tog trenutka sam u fokusu nekih građana.

 

Ali to ne zameraju Dušku i Kusturici, nego vama?

Njih su valjda "otkačili" pre toga, pa su rekli: "Sad moramo i ovog da se odreknemo."

 

Vas su doživljavali kao svog?

Da, kao "žutog".

 

Postali smo taoci društvenih mreža. Ljudi sede kod kuće ne doprinoseći drugima, bezbedno se zabavljaju ili se obračunavaju s ljudima. Javno pišu bez ikakve odgovornosti. Površni su i često ne razumeju uzroke o kojima se usuđuju da govore

 

Zar niste bili bliski Demokratskoj stranci?

Po osnovnim idejama sam bio. Pogledajte osnivače stranke! Pogledajte te ideje! Pripadao sam njihovim idejama, ali ne pripadam njihovoj praksi. I to ih boli kad im se kaže. Demokratija je luksuz istorije i učenja iz činjenica pređenog puta. Od sjajnog prvog sastava Demokratske stranke do njene propasti bio je jedan veoma brz proces.

 

Kako danas posmatrate Đinđića?

Smatram ga žrtvom jednog gnusnog ubistva. Sve drugo je još uvek pod istragom. Imao je brzinu, shvatao je... Ne znam kako bi izgledala Srbija da nije bilo tog ubistva. Znam da ne bismo bili u problemima u kojima smo danas.

 

Da li ste se u Parizu viđali s Bernar Anrijem Levijem i ostalim intelektualcima? Kako ste im objašnjavali situaciju u Srbiji?

Da, video sa Levija nekoliko puta. Ne možete da shvatite koliko je bilo teško i nemoguće objasniti Francuzima šta se događa u Jugoslaviji i čemu taj rat. Intelektualcima i levičarima je bilo teško objasniti, ovi desničari su možda još i shvatali o čemu se radi. Bile su večeri u kojima smo im objašnjavali. Ali nije urodilo plodom i da oni u svojoj javnoj reči objasne ono što smo im mi objasnili. Bio je trend biti protiv Srbije. Jedan film sam želeo da radim ali nisam ga dobio jer se prezivam na "ić".

 

Da li ste još neki put osetili problem što vam se prezime završava na "ić".

Nisam, osim tada.

 

Svedoci smo vrlo burnih i bolnih dešavanja u Parizu. Kako vam danas izgleda Pariz?

Napetije i opreznije. Ali ko može da spreči i predupredi delo čoveka koji je spreman da raznese sopstveno dete i sebe. Ne znam kako će se sve završiti. Okolnosti se menjaju. Treća generacija doseljenika rođenih u Francuskoj istu tu zemlju diže u vazduh. To je za mene neshvatljivo. Vi hoćete da sve simbole civilizacije pretvorite u prah i pepeo.

 

Da li vas plaši rast desnice u Francuskoj?

Ne plaši me.

 

Sećam se kada su me pre nekoliko godina zvali iz kabineta predsednika Republike Srbije povodom susreta Josipovića i Tadića u Zagrebu. Rekli su mi: "Mi vas zovemo u ime oba predsednika i mislimo da je bitno da prisustvujete tom susretu. Ali, znate, ima jedna mala stvar, nemamo sredstava za prevoz i za hotel." Nije bio problem sebi platiti hotel i prevoz do Zagreba i natrag. Gest Srbije je bio toliko nepristojan da sam ga zapamtio

 

Ni to što će Marin Le Pen najverovatnije da preuzme vlast?

To nije ona desnica iz prošlosti njenog oca. Ali hoćeš-nećeš, oni brzo rastu. To je reakcija na sve ono što vlast decenijama nije ili je mogla da uradi ili spreči. Davala je dosta došljacima i trudila se da opere svoju kolonijalnu prošlost. Ali nije normalno, kad svira fantastična himna "Marseljeza", da pola stadiona okrene dupe i zviždi. To su strahoviti signali.

 

Kao kada se raspadala Jugoslavija?

Tako je.

 

Ovo je godina smrti mnogih umetnika u koje spada i odlazak Dragana Nikolića s kojim ste glumili i u filmovima i u serijama.

Da vam kažem nešto. Juče sam bio na koncertu posvećenom Arsenu Dediću. Primetio sam nešto što mi se ne sviđa. Govoreći o tim ljudima, ljudi govore o sebi. To mi je odbojno i bez pravog pijeteta. Kada je umro Žika Pavlović, video sam kako neki glumci pričajući o njemu govore o sebi.

Tu je dilema -- kad je neko otišao, da li treba govoriti? Naravno da treba, ali ne o sebi. Šta da pričam o našem odnosu? Ja bih mnogo stvari mogao da ispričam o Draganu. Mnogo mi je žao. Dragan je bio veoma, veoma dobar čovek. Oni koji znaju -- znaju.

 

S Draganom ste glumili i u seriji "Otpisani" u kojoj ste možda poginuli na vreme jer bi vas na neki način ta uloga ograničila.

Možda, jer dok su Dragan i Voja snimali "Otpisane", moja karijera je otišla u drugom pravcu. Ali dosta sam naučio u tih devet epizoda pre nego što su me "ubili".

 

Tokom karijere sarađivali ste s Mirom Furlan u nekoliko ključnih filmova da bi nedavno postavili njen tekst, tačnije deo života, u vaše pozorište u predstavi "Dok nas smrt ne razdvoji".

Sa Mirom Furlan sam radio nekoliko filmova: "Za sreću je potrebno troje", "Otac na službenom putu", "Štefica Cvek"... Mira je ozbiljan spoj intelekta i talenta. Mira je retko opismenjena osoba. Kad smo snimali "Cirkus Kolumbija", dala mi je tekst "Dok nas smrt ne razdvoji" i osetio sam potrebu da ga postavim u pozorištu. Najdublje me je dotakao. Nisam prvi koji ga je čitao, ali ga ovi pre mene nisu prepoznali. I onda smo ušli u radionicu. Taj tekst nema radnju, ali ko uspe da ga sagleda, onda i vidi kolika je to vrednost. Bila je ideja da radimo u Rijeci "Virdžiniju Vulf".

 

Da li vas zaista nije zanimao Holivud?

Zaista nije. Najiskrenije to kažem i zato što ja nikad nisam dobio ponudu koju ne mogu da odbijem. Nije mi bilo privlačno i u pitanju su bili stereotipi.

 

Da li i dalje odbijate savetima potencijalne glumce?

Nisam mrgud, ali gluma je ozbiljan životni ispit koji ne mistifikujem. To je put bez kraja i težak je.

 

Šta bi danas upisao Miki Manojlović da je na kraju drugog polugodišta četvrtog razreda gimnazije?

Fakultet dramskih umetnosti. Odrastao sam u pozorištu. Fizički sam odrastao u garderobama pozorišta. Nagledao sam se sudbina na sceni i van nje. Moje sagledavanje pozorišta je drugačije. Gluma je pošten eksperiment sa samim sobom i jedno časno trajanje.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



stefan radulovic
02.03.2017 - 21:05
Miki Manojlović: Neće meni politika određivati život. Nikad više
Ovakvih ljudi je malo i treba ih gaiti, jer oni su pravi putokaz.