Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Psihologija

"Mi smo generacija muškaraca koje su podizale žene...": Zašto su važne tate

Neko mnogo slavan jednom je rekao da se svi njegovi prijatelji boje da se ne pretvore u svoje očeve. Bilo je to u vreme kad su očevi bili isključivo figure autoriteta i izbegavali kojekakve izlive emocija, čak i kad se išlo u vojsku
Piše Zorica Marković, arhiva Nedeljnika
Datum: 21/12/2018

"Mi smo generacija muškaraca koje su podizale žene...": Zašto su važne tate

Foto: Profimedia

Stara srpska, a možda i globalna floskula glasi "učinio bih sve za svoju decu". Ali u to „sve" najčešće ne spada više vremena i više posvećenosti. Sećate se filma "Lažov, lažov" kad Džim Keri shvati da je važnije da postane dobar otac nego dobar partner u advokatskoj firmi? U mašineriji snova on može da napusti posao. Baš kao i Mohamed el Erian, bivši izvršni direktor ogromne investitorske kuće PIMCO, kad mu ćerka saspe napismeno 22 događaja koja je propustio. U trenutku kad je bio najmoćniji, zarađivao za sebe i porodicu milione godišnje vodeći firmu vrednu nekoliko milijardi, vešto je manipulisao svetom ekonomije. Ali ne i svojom jogunastom kćerkom. Ono što propustite, propustili ste, samo birate šta puštate da ne bude deo vašeg života - vaša okupacija ili vaše dete.

I nije stvar u napuštanju posla, posebno ne u Srbiji tranzicionog beskraja, gde posao možda ni nemate. I dok su generacije 20. veka rasle bez očeva, toliko da je ta stavka ubačena u kultni film "Borilački klub" („Mi smo generacija muškaraca koje su podizale žene..."), danas vreme može da služi samo kao izgovor za neposvećenost. Jer, moguće je izdvojiti ga za dete čak i ako ste tata Barak Obama, koji je priznao da je prilično "plačljiv" kad pomisli na to da će mu starija kćer za dve godine otići na koledž.

Neko mnogo slavan jednom je rekao da se svi njegovi prijatelji boje da se ne pretvore u svoje očeve. Bilo je to u vreme kad su očevi bili isključivo figure autoriteta i izbegavali kojekakve izlive emocija, čak i kad se išlo u vojsku. "Ja se bojim da neću", rekao je on. Između vremena i kvalitetnog vremena provedenog sa detetom mogu da se smeste tri planete, kao i između objašnjenja o tome koliko je važno nemati samo oca na papiru i u kući, već i u srcu. Jer dete ne možete prevariti.

Tradicionalni pristup roditeljstvu u prošlosti oslikavao je stav o ocu kao distanciranoj figuri, o čemu nam govori porodična savetnica Iva Branković:

"Žena je bila ta koja brine o kući i porodici, dok je muškarac bio zadužen za obezbeđivanje egzistencije i komunikaciju sa spoljnim svetom. Ideja o detetu je takođe bila ideja o malom divljaku, kog treba naučiti pravilima i disciplinovati, a nikako previše maziti jer tako može da se 'pokvari'. Otud i ideja da samo otac 'čvrstom rukom' može da pripremi dete za svet odraslih, a posebno dečaka, budućeg muškarca. Otac je često bio distancirana figura, koja se pojavljivala na kraju dana i za koju je porodica trebalo da bude mirno mesto na kome on može da se odmori i pripremi za nove radne pobede. Zato priče tradicionalnih patrijarhalnih porodica često sadrže deo o mirnim popodnevima kad deca moraju da budu jako tiha jer 'tata ne sme da se uznemirava, mora da se odmori', a otud verovatno i naša stara izreka 'otac-kolac' koja upravo govori o distanciranom ocu, koji je pomalo zastrašujuć i na koga se zapravo i ne može računati kao na sveprisutnu i brižnu i požrtvovanu majku".

Ove ideje danas su se značajno promenile, u skladu sa promenama u društvu, a savremeni otac je postao značajan podjednako i dečacima i devojčicama, jer predstavlja potencijalni model za razvoj balansirane ličnosti, kaže Iva. Taj prelazak sa tradicinalno patrijarhalog na moderni, liberalniji i ravnopravniji model roditeljstva, ipak, u Srbiji je još u toku a to, kako kaže Iva Branković, kao i u svim društvima u procesu tranzicije, savremenim očevima sigurno ne olakšava život.

"Pred njih su stavljena brojna očekivanja, koja podrazumevaju da pored tradicionalne uloge muškarca provajdera treba da razviju nove oblike ponašanja savremenog, nežnog i dostupnog tate, koje nisu imali od koga da nauče i za koje nemaju preterano vremena ni veština. Ohrabruje podatak da je muškarcima kao i ženama potrebna emotivna podrška i toplina i da im otkrivanje ove svoje nove nežnije strane može biti samo prijatno i za mentalno zdravlje više nego korisno iskustvo."

Branislav (30), i sam otac devojčice, slaže se da su prošla vremena tipičnih očeva Balkanaca koji prepuštaju majkama sav posao. Šta se to promenilo?

"Očevi sada učestvuju u podizanju deteta više nego ikad, usuđujem se reći i više od majki, ma kako to paradoksalno zvučalo. Od menjanja pelena, kupanja, ishrane i same igre, bez obzira da li je u pitanju lopta, životinja ili čak lutka. Za razliku od mog oca koji je radio od šest sati jutru, moje radno vreme je potpuno drugačije. Imam tu sreću da radim po smenama, tako da mogu da provodim dosta vremena sa detetom i gledam kako raste. Moj otac nije učestvovao mnogo u mom vaspitanju, više je to činila ulica, ali to su tada bila drugačija vremena. Vladali su rat i velika inflacija, roditelji su radili za jednu marku i više su gledali kako da nas prehrane. Radili su na tome da pregrmimo teška vremena, pa su se samim tim distancirali. Trudim se da budem bolji otac nego što je to meni bio moj, ali ne u smislu da dobije sve na gotovo. Naravno da ću gledati da svoje dete usmerim u pravom pravcu, moju podršku će uvek imati, međutim, ne može da očekuje od mene da, recimo, radim školske zadatke."

Još jedan zaposleni tata, čiji posao nekad ume da potraje i po 12 sati, Goran Borojević (36), kaže da je savremenom muškarcu danas ipak najvažniji posao na svetu biti tata, u njegovom slučaju dvema devojčicama.

"To je zaista neprocenjivo. Očevi danas jesu posvećeniji deci nego što je to bio slučaj ranije. Ne u vremenskom smislu, jer možda i više rade, već na posvećenost obavezama koje donose mala deca, a pritom mislim i na igru. Podela poslova je odavno izgubljena, a za razliku od prethodnih generacija mene kao oca nije sramota da vozim bebi kolica parkom, da kupam, hranim, vodim kod lekara decu, da se u svemu ovome i još mnogim drugim stvarima uključujem čak i više od majke. I koliko primećujem, nisam jedini otac kojem oni stariji kažu 'pa gde je majka da to radi, što ti to radiš'. Očevi sa decom su primetni u sve većem broju po parkovima, dečijim igraonicama, domovima zdravlja, što pokazuje da se uloga oca jeste promenila."

I ko je taj "tata"?

"Onaj koji golica stopala, otera čudovišta i dohvati zvezde".

To stoji na sajtu srpskog Udruženja Tata. Dejan S. Višekruna iz Udruženja kaže da se kod očeva povećava nivo hormona oksitocina - poznatog kao hormon ljubavi - tokom prvih nedelja od rođenja njihovog deteta, jer povećava osećanje afektivne vezanosti. To je, kako kaže, jedan od dokaza da je i biologija predodredila tate da budu u bliskom kontaktu sa svojom decom od prvog dana.

"Kakav će doživljaj dete imati o svom ocu, u velikoj meri zavisi od ponašanja oca. Najkvalitetniji odnos je odnos međusobnog poverenja i poštovanja. Iz tog razloga otac mora da bude autoritet, ali ne i da gradi odnos zasnovan na strahu", ističe Višekruna i dodaje da je samo dosledan otac pravi oslonac detetu:

"Kao nosilac društvenih normi on 'uvodi' dete u društveni i komunikativni sistem u kome postoje određena pravila, čime podstiče pravilan emocionalni i intelektualni razvoj deteta. Ove funkcije oca veoma su važne, jer predstavljaju temelj daljeg razvoja i kvalitetnog života deteta u odraslom dobu".

Vlasnik jedne od najvećih medijskih grupacija na Balkanu Color Press Group Robert Čoban, i sam je kvalifikovan da govori o potezu Mohameda El-Eriana iz PIMCO, posebno jer i sam često razmišljao o funkciji na kojoj je nezamenljiv - funkciji oca.

"Našoj deci smo najpotrebniji baš tu, između njihove 3. i 13. godine kada se razvija njihova ličnost. U tim njihovim godinama, mi smo uglavnom u svojim tridesetim i četrdesetim, u najvećem usponu poslovne snage, jurimo za poslom i novcem i ne stižemo da provodimo vreme sa decom. Moj slučaj je upravo takav. Često se desi da ih samo poljubim dok spavaju jer sam došao kući sa prijema, poslovne večere ili putovanja posle 22 časa kada su one već u krevetu. Iz iskustva mnogih ljudi oko sebe ali i iz filmova i literature znam da se to vreme koje u tridesetim i četrdesetim propuste da provedu sa decom - jureći za poslom i društvenim obavezama - roditeljima surovo osveti 15 ili 20 godina kasnije, kada umesto da u svojim šezdesetim uživaju uz čašu vina na Kapriju, čupaju kosu jer su im deca narkomani, kockari, raspikuće... Kad su imala između 3 i 13, nije bilo nikog da razgovara sa njima", kaže Čoban i dodaje da je njegov otac bio tipičan otac tog vremena - otac-kolac:

"Sve mu je bilo važnije od razgovora sa mnom i mojom sestrom: posao, društvo u kafani, odlasci u banje u Mađarskoj... Bio je rekorder u poljoprivrednoj proizvodnji, kuća nam je bio puna pehara, imao je dva kombajna, tri traktora, mehanizaciju, lance zemlje... Nije se ni propio ni prokockao imanje - samo je ostario, država je propala, mehanizacija zastarela, stara devizna štednja pokradena i on je u svojim sedamdesetim godinama došao u situaciju da bez pomoći sestre i mene - onih u koje je najmanje (emotivno) 'investirao' - umre sigurno pet godina ranije, bez novca za skupe lekove i bolnice. Imao je, naravno sreću da se 'pametno' oženio pa je sav taj posao oko vaspitanja obavila naša majka. Iz ličnog iskustva, dakle - znam da su 'emotivne investicije' u decu čak i u finansijskom smislu - najisplativije", objašnjava Čoban.

"Vreme koje provedemo sa njima, razgovor o raznim temama, zajednička putovanja, odlasci u bioskope, pozorišta, galerije, parkove... sve je to apsolutno dragoceno i to je zaista jedina funkcija u kojoj smo mi očevi potpuno nezamenljivi. Proći će bez nas i sastanak i poslovni ručak i gala-prijem... Ali, 'posao' oca neće imati ko da (adekvatno) obavi umesto nas. Zbog toga se trudim da sa Elenom i Indijom provodim svaki slobodni trenutak koji imam, da se vratim dan ranije sa Weekend Media Festivala iz Rovinja jer sam im obećao da ćemo ići u bioskop i gledati 'Povratak iz Oza'; da ih vodim na putovanja, da zajedno šetamo Mazu ili Arčija, pričamo o najrazličitijim temama, kupujemo knjige u Laguni i sitnice u India Shopu. A znam da bi moglo i mnogo bolje i mnogo više. Sve to radim zbog njihove sreće - ali i zbog sebe i svojih sebičnih razloga, jer želim da svoje šezdesete provodim krstareći i znajući da su mi deca odgovorni, dobri i srećni ljudi".


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.