Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

"Mi bolujemo od bolesti srca, koju samo zlato može da izleči...": Šta se dogodilo sa jugoslovenskim zlatom?

Zlato je rano postalo simbol velike i neprolazne vrednosti. Još u starom Egiptu vladari su preduzimali pohode na jug u zlatom bogate krajeve Nubije
Piše istoričar Čedomir Antić, arhiva Nedeljnika
Datum: 30/11/2018

"Mi bolujemo od bolesti srca, koju samo zlato može da izleči...": Šta se dogodilo sa jugoslovenskim zlatom?

Foto: Profimedia

"Mi bolujemo od bolesti srca, koju samo zlato može da izleči...", rekao je vođa španskih konkistadora Hernan Kortez astečkom caru Montezumi. Španci, Portugalci, Francuzi i Englezi pošli su krajem 15. i početkom 16. veka da osvoje vanevropske svetove. Tražili su zlato, srebro i začine; širili hrišćanstvo; trgovinu; evropsku kulturu; ropstvo i bacile... Čudnovate civilizacije Asteka i Inka nisu poznavale točak, koristile su ogromne količine zlata na način na koji su Evropljani upotrebljavali bakar, a u gradu Tenočtitlanu kao novac je upotrebljavano zrnevlje kakaoa.

Zlato je rano postalo simbol velike i neprolazne vrednosti. Još u starom Egiptu vladari su preduzimali pohode na jug u zlatom bogate krajeve Nubije. Zlatom su ukrašavane kraljevske grobnice, zlatni su bili sarkofazi u koje su pred put u večni život polagane mumije faraona.

Drevne države rano su počele da kuju sopstveni novac. Još u vreme cvetanja stare Fenikije, stvaranja Persijskog carstva kao imperije u kojoj je živela polovina onovremenog ljudskog roda (što je neprevaziđen udeo čovečanstva u jednoj državi), državne vlasti shvatile su neophodnost pretvaranja velikih količina nagomilanog blaga u kapital, a potom i u novac koji cirkuliše širom carstva i sveta. Rana takva moneta bio je persijski zlatnik - darik.

Stari Atinjani uveli su drahmu, novac koji će ostvariti najdugoročniji kontinuitet u istoriji - potisnuće ga tek 2002. zajednička evropska moneta. Rimski novac moguće je pronaći u dalekim kucima Azije i Afrike. Rimski novac imao je posebnu vrednost, kako zlatni, tako i srebrni i bronzani. U prvo vreme simbolizovao je meru težine, a kasnije je uspostavljen drugačiji koncept vrednosti. Rimski novac počivao je na ogromnim prihodima od provincija, ratnog plena i poreza imperije. Ipak, rasipni carevi, neuspešni ratovi i napadi naroda iz dubokih šuma, močvara i nepreglednih ravnica istočne Evrope doveli su pozno carstvo u krizu koja je bila i ekonomska. Počelo je kvarenje novca. Ta rana inflacija vršena je na dva načina - ili je smanjivana količina plemenitih metala u novcu, ili su kovnice prosto umanjivane.

Zlato su vrednim činili njegova plemenitost i kvalitet. Težnja ka zlatu nije bila samo stvar pohlepe pojedinca ili interesa države. Zlato je nadahnjivalo naučnike. Jedno od najvećih otkrića nauke - Arhimedova teorija - nastala je nakon što sirakuški tiranin nije poverovao zlataru koji je tvrdio da je izlio krunu od čistog zlata. Arhimed je shvatio da metali imaju različite atomske težine, a ulazak u do vrha napunjenu kadu mu je dao ideju kako da izmeri i uporedi. Slično je bilo i sa verovatno najvećim naučnikom u istoriji - Isakom Njutnom.

Kada je posle Drugog svetskog rata čuveni ekonomista Kejns kupio deo Njutnove arhive, iznenadio se kada je video da slavni genije nije prevashodno razrađivao svoje zakone, već je većinu papira popunio bizarnim proračunima alhemijskih razmišljanja kako da pomoću "kamena mudrosti" proizvodi zlato.

Rimski legionari krili su svoje "penzione fondove" - ostave u zlatne poluge pretopljenog ratnog plena. Mnoge danas širom Evrope nalaze arheolozi, a posebno u blizini veteranskih naseobina uz pojas graničnih utvrđenja - Limes, zbog čega su česte u našim krajevima uz desnu obalu Save i Dunava.

Može se reći da su zlato i dragoceni metali održali nekakvu povezanost i jedinstvo evropskih društava u prvim stolećima nemira i opadanja srednjeg veka. Velike količine zlata kovane su pre svega u Vizantiji čiji su dukati stigli do Engleske postavši inspiracija pesnicima. Uskoro su evropske količine dragocenih metala delimično iscrpljene, što je učinilo da tokom 13. veka prvi put iz nemačkih zemalja rudari počnu da se sele na Balkan. U 15. veku, vremenu najvećeg uspona srpske privrede, u despotovini je proizvođena četvrtina evropskog srebra. Čak su aragonski kraljevi preuzimali tehnologije prerade metala od rudara iz Novog Brda i Srebrnice.

Vek otkrića i doba velikog evropskog uspona svakako je kao pozadinu imao i najvažniji privredni cilj "privatnih preduzeća" kakva su bile družine od nekoliko stotina konkistadora pod komadom Balboe, Korteza, Oreljane, Valdivije ili Pizara. Baš kao što Njutn prevashodno nije tražio principe prirode ili silu koja u poretku drži zvezde i planete, tako ni ovi pustolovi nisu baš nameravali da otkriju Novi svet i zato ostave kosti u prašumama i pustinjama, mučeni bolestima i masakrirani od urođenika. Njihov cilj je bilo zlato, a na Dalekom istoku i začini.

Tone zlata koje su pronašli u Peruu i Meksiku, ucenjujući narod Inka kako bi otkupio svog cara Atahualpu ili roneći zlato koje su astečki ustanici potopili u duboka jezera kako bi ga od njih sakrili, tražeći mitskih sedam gradova ili zlatni grad Eldorado... Bogatstva koja su doneli u Španiju dovela su do revolucije cena. Čitava Evropa namah je povećala standard.

Posledice su bile dalekosežne. Trebalo je za taj veliki novac nešto kupiti. Sile koje su zakasnile u podelu zlatom bogatih kolonija dobile su priliku da razviju svoje industrije. Procvetalo je građanstvo. Velika bogatstva doprinela su evropskom socijalnom i političkom raslojavanju. Pojavili su se uzroci velikog narodnog nezadovoljstva, počele su da sazrevaju buduće revolucije. Prednosti protestantske radne etike nisu postojale u Španiji, ogromna bogatstva učinila su da ta država počne da se okreće sebi, njene elite postale su samozadovoljne, započelo je opadanje...

Još je pre ekspedicije Marka Pola Mletačkoj republici predstavljen novitet sa Dalekog istoka - Mongolsko carstvo u Kini štampalo je papirni novac. Dakle, država nije morala više da deli svoje zlato - baš kao što je portugalski osvajač Albukerk naredio svojim činovnicima da bacaju kovanice mnoštvu po ulicama indijskih gradova kako bi bio uveden novčani promet. Započela je epoha kada je zlatnik postao papirna obveznica države.

Takav novac bilo je lakše "kvariti". Nije bilo moguće samo nazubiti obode okruglog kovanog novca kako bi bilo sprečeno brušenje i umanjivanje vrednosti. Kriza novca podstakla je revolucije u Evropi. Pitanje vrednosti asignata i time prehrane revolucionarnog Pariza bilo je ključno sve od vremena Skupštine staleža iz 1789. do dalekosežne odluke vlade Treće republike da pred Pariskom komunom pređe u obližnji Versaj a sa sobom ponese i državni novac.

Evropa je u vreme velikog industrijskog i kolonijalnog uspona tokom 19. veka tragala za zlatnim standardom koji bi ujedinio privrede nastajućih država i samog kontinenta koji se u imperijalnoj utakmici podelio raskomadavši kolonizovani svet. Bio je to znak nezavisnosti i moći - bilo da je reč bila o zlatnim francima (Napoleon d'Or) "napoleondor" ili zlatnim dinarima kovanim za vreme vladavine kralja Milana (milandor).

Pitanje zlata i kreditiranja postali su važni i u svetskim ratovima. Dok je Antanta blokirala i iznurivala vojno, makar u početku, nadmoćnije Centralne sile, održavala je svoje valute stabilnim. Za to vreme Nemačka i Austrougarska finansirale su rat inflacijom. Srpska vlada je zlato Srpske narodne banke rano iznela iz teško bombardovane prestonice Beograda. Kada je postalo izvesno da će Srbija biti napadnuta od milionske nemačko-austro-ugarsko-bugarske koalicione ekspedicije, srpska vojska je pod velom tajnosti, prugom ugroženom od bugarskih komita i arbanaskih odmetnika prenela narodno zlato za Solun, a odatle morem do Francuske. Iako je bila kreditirana i pomagana, Srbija je tokom rata zadržala finansijsku samostalnost. Dinar je izgubio tek četvrtinu svoje vrednosti. Narod je u okupiranoj Srbiji pod pretnjom najteže kazne trgovao banknotama prognane države i pevao kako je dinar jači nego kruna.

Međuratno razdoblje donelo je velike inflacije. Rapidni gubitak vrednosti novca čiju je zlatnu podlogu vlada potrošila u ratu. Pre svega u poraženim silama Nemačkoj i Austriji. Model bezočne hiperinflacije, koju obično nametne vladajuća elita kako bi izbegla plaćanja reparacija, cena rata ili sankcija uspostavljen je upravo u vajmarskoj Nemačkoj početkom dvadesetih godina prošlog veka. Novac je praktično izgubio vrednost. Namirnice su koštale milione maraka, banknote su čak štampane samo sa jedne strane. Pojava nacizma i propast demokratije omogućene su, između ostalog, i tim potpunim krahom poverenja u novac.

Sudbina državnog zlata pokazuje sudbinu pojedinih država. Iako optuženi da su 1941. pobegli sa državnim zlatom, jugoslovenski kralj i njegovi ministri u stvari su propustili da zlato iznesu iz zemlje. Zarobili su ga, najvećim delom, Italijani, Nemci i ustaše. Kasnije je uglavnom vraćeno novoj jugoslovenskoj državi.

Informatička era svakako nije donela značajniju promenu u odnosu na vrednost zlata i novca. U špekulaciji svetskih razmera, još pre dvadeset godina, verovalo se da je svaki dolar sa zlatnim pokrićem opterećen sa sedamnaest dolara kredita. U takvim uslovima ekstravagantni teroristički napadi na srce američke države dobijaju objašnjenja samo ukoliko je njihov cilj poremećaj stabilnosti. U tom pogledu njihov značaj postaje hiljadama puta veći od ljudskih gubitaka i direktne štete koji su očigledni.

Srbija, odnosno SR Jugoslavija, preživela je, pod sankcijama i ratom, najveću inflaciju u svojoj i verovatno evropskoj istoriji (kao veća spominjana je samo ona u Mađarskoj sa kraja četrdesetih godina 20. veka). U SRJ izmišljen je novi način podsticanja inflacije bez štampanja novca - žiralni kurs. Bilo je to vreme pre uspostavljanja svetske internet mreže (www). Velike inflacije - bilo da je reč o onoj u Nemačkoj ili u SR Jugoslaviji - zaustavljane su trenutno tako što bi nova moneta bila zasnovana makar i na najmanjim zlatnim rezervama.

U najnovije vreme zlato igra ulogu, možda i važniju nego ranije. Kineski ekonomski džin sakuplja vrednosti i zlatne rezerve. Samo na nestabilnosti privrede SAD 2008. godine NR Kina izgubila je tokom nekoliko dana deset milijardi dolara. Prezadužene SAD su za sve manje zlatom pokrivene dolare kupovale rudnike po Africi. Mnogi teoretičari zavere verovali su da je ključan razlog za obaranje bizarnog i brutalnog libijskog vođe Gadafija bila njegova ideja da uspostavi Afričku uniju i u njoj zajedničku zlatnu monetu.

Kada je Britanija odlučila da istupi iz Evropske unije, smesta je znatno oslabila nacionalna valuta - funta. Zlatu je pak vrednost naglo porasla.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.