Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svet

Kuba, Severna Koreja i Belorusija: Otpadnici 21. veka ili vesnici multipolarnog sveta?

Početkom devedesetih godina činilo se da će u svetu biti uspostavljen „Novi svetski poredak". Talas promena pogodio je i NR Kinu, trupe članica Severnoatlantskog saveza zaposele su sve važne tačke na svetu. Iz današnje perspektive čini se, međutim, da su Kuba, Severna Koreja i Belorusija bile pre najava uspostave multipolarnog sveta nego ostaci starog sveta Hladnog rata
Piše Čedomir Antić
Datum: 17/08/2018

Kuba, Severna Koreja i Belorusija: Otpadnici 21. veka ili vesnici multipolarnog sveta?

Profimedia

Socijalistička Kuba, sa izolovanom verzijom sopstvenog socijalizma našla se pred bankrotom u vreme kada je raspad Sovjetskog Saveza doveo do zaustavljanja donacija i kredita za tu karipsku predstražu međunarodnog socijalizma. Kriza je postala snažna, ali SAD zauzete u drugim krajevima sveta nisu intervenisale. Verovatno svesne vitalnosti režima i nespremne za dugotrajni rat, SAD su nastavile sankcije, koje su, međutim, zahvaljući turističkom značaju ostrva i veštini predsednika Fidela Kastra, s vremenom gubile na snazi. Kuba je tokom devedesetih otvorena za veliki broj stranih, pre svega evropskih turista. Budžetski manjak je počela da nadoknađuje jedna druga velika sila. Iran je tokom devedesetih godina ušao u eru ekonomskog uspona i neuspešnih političkih reformi. Interesi mnogo pragmatičniji nego što ih je ranije imala Moskva, podsticali su Iran da pomogne državu koja je takođe bila izolovana a u pojedinim segmentima imala kompatibilnu privredu sa njim.

Fidel Kastro nije svoju viziju kubanskog socijalizma video kao u potpunosti izgrađenu da ne bi bila podložna dubljim reformama. Reforme su međutim bile spore i nedovoljno uspešne. Ipak, lična hrabrost bila je jedna od najvećih Kastrovih osobina. Kada su se u jednom od dugačkih i beznadnih redova u kojem su nešto čekali građani pobunili i sukobili sa policijom, naišao je stari kubanski vođa. Izašao je pred gnevnu svetinu i pitao: "Koji je kamen za Fidela Kastra?"

Posle političkih uspeha, dovođenja pape Jovana Pavla Drugog na Kubu i potvrde velikih kubanskih aspiracija svečanim prenosom posmrtnih ostataka Ernesta Če Gevare, stari komunistički kaudiljo utvrdio je nasleđe na čelu države i partije. Kada je 1998. najviša zakonodavna vlast u zemlji, posle jednog od najdugotrajnijih govora koje je držao u karijeri, izabrala Kastrovog brata Raula za njegovog naslednika, samo neobaveštenima se činilo da je reč o jednoj okoštaloj naslednoj komunističkoj distopiji. Raul Kastro je bio komunista pre Fidela i imao je jasne političke stavove. Vreme nakon samostalnog povlačenja sa vlasti bolesnog i ostarelog Fidela, postalo je doba ubrzanih reformi i otvaranja Kube. Dozvoljene su strane investicije, podstaknuta privatna inicijativa, naravno sa krajnjim osećajem režima za meru. Građani Kube dobili su mogućnost da poseduju mobilne telefone. Činilo se da će se vladajuća partija podmladiti, u partijski politbiro su pušteni političari stari pedesetak godina.

Kuba se posle toga nije dalje menjala. Kastrov ugled ostao je veliki, a Če Gevara je opstao kao simbol čak i kada su populistički predsednici širom Južne Amerike počeli da bivaju birani na izborima, pa i kada je pored njega na ikoničnim predstavama -- na majicama i bedževima -- počeo da se pojavljuje Osama bin Laden, čovek sa kojim bi u svim realnim okolnostima bio neprijatelj. U poslednjim godinama drugog mandata Baraka Obame Sjedinjene Američke Države postigle su sporazum o skidanju velikog dela sankcija sa Kube. Bila je to jedna od politika koje je sadašnji predsednik, 2016. izabrani Donald Tramp, odlučio da promeni. Do danas se u vezi sa Kubom promenilo malo toga. Ona dvojica izabranih mlađih političara odstranjeni su iz politbiroa. Ipak, dugogodišnji član politbiroa koji je godinama bio viđen za naslednika starijeg Kastra -- dr Hose Ramon Mačado Ventura -- preskočen je: za predsednika je uz opštu saglasnost 19. aprila 2018. izabran njegov potpredsednik Migel Dijaz Kanel, rođen 1960. godine.

U Belorusiji je u vreme raspada SSSR-a na vlasti bila partijska oligarhija koja je ličila na svoje kolege u drugim sovjetskim republikama. Prihvativši nezavisnost oni su postepeno išli za stvaranjem novog državnog identiteta i kapitalističke privrede. Da li je reč o vezama sa Ruskom Federacijom ili o činjenici da su Belorusi najteže stradali u Drugom svetskom ratu, ali put Belorusije posle sticanja nezavisnosti bio je drugačiji. Najsklonija ponovnom povezivanju Belorusija je, iako najmanja, bila najvatreniji protagonista veza triju slovenskih republika bivšeg saveza, baš kao i Zajednice nezavisnih država. Jedan deputat u Vrhovnom sovjetu, nekadašnji upravnik velikog poljoprivrednog dobra, Aleksandar Lukašenko uspeo je da se upornom borbom protiv korupcije nametne kao politički vođa i potisne celokupni prethodni establišment.

Uskoro je uz pomoć Ruske Federacije u Belorusiji uspostavljena populistička vlada čija je vojska bila čvrsto povezana sa ruskom. Savez Ruske Federacije i Republike Belorusije sklopljen je još u vreme Jeljcinove vlasti. Belorusija je sasvim oprezno ušla u reforme i privatizaciju. Država je ostala dominantna u svemu, izbori su bili neravnopravni i nepošteni, ali građani su u odnosu na narod ostalih država bivšeg SSSR-a (sa izuzetkom baltičkih republika) ostvarili srazmerno visok životni standard. Belorusko društvo je, međutim, kako kulturno tako i politički snažno podeljeno.

Lukašenko je, uprkos činjenici da je protiv njega bila pokrenuta propagandna mašinerija koja je malo zaostajala za onom usmerenom protiv Miloševića, uspeo da se održi. Prkosio je SAD i EU toliko da je bio jedini šef strane države koji je za vreme bombardovanja 1999. godine posetio Beograd. Sa dolaskom Putina na vlast ta veza je ojačala, ali se lukavi stari političar ipak donekle distancirao od svog zaštitnika, posebno u vreme krize koja se dešavala u vreme ratova u Gruziji i Ukrajini (2008--2015). Kao garant Sporazuma u Minsku, prekršenog dogovora u cilju zaustavljanja krize u Ukrajini, distancirao se od Ruske Federacije. Otada je oslabio napad Zapada na beloruskog "Bačku".

Čini se da na ovom svetu nije bilo totalitarne države kakva je Narodna Demokratska Republika Koreja. Izolovana i pod teškim međunarodnim pritiscima, ta država je devedesetih godina uspostavila sopstveno komunističko učenje. Brutalna diktatura uvela je najdublju izolaciju u 20. veku, potpuno odsustvo veza sa svetom osim onih koje sama kontroliše, i kontrolu pojedinca kakva je viđena samo u književnosti i na filmu. Obrazovni sistem od malih nogu odvaja decu od roditelja, tako da se smatra da je bez porodice kao oslonca nemoguće graditi druge organizacije suprotstavljene totalitarnom režimu.

Uprkos velikom optimizmu, izvesno je da u dogledno vreme neće biti demokratizacije Severne Koreje niti ujedinjenja poluostrva.

Danas se pitamo: da li svet postepeno postaje bizarni mozaik sličnih otpadnika?

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.