Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

Kako bi danas izgledala Srbija: Da li bi se i Baruh Spinoza rodio u Beogradu?

Da je Srbija u bilo kakvom obliku dočekala renesansu, tako bogata zemlja bi dala svoj pečat evropskoj kulturi. Ali blagostanje Srbije ne bi potrajalo. Američko srebro bi od sredine 16. veka uništilo osnovu bogatstva despotovine. A onda bi opet nagrnuli Turci...
Alternativna istorija, piše prof. dr Predrag J. Marković
Datum: 15/11/2018

Kako bi danas izgledala Srbija: Da li bi se i Baruh Spinoza rodio u Beogradu?

Foto: Profimedia

Stefan Lazarević je po svemu bio renesansni princ i vitez kao iz viteških romana. Pesnik, ratnik, državotvorac, sakupljač knjiga, rečju, „univerzalni čovek" kakvih nije bilo ni u kolevci renesanse, Italiji. Tamo su se pojavili pisci koji su opevali svetovne teme. Pojavili su se i vladari veliki neimari, ljubitelji umetnosti ili ratnici. Ali skoro da nije bilo ljudi koji su u sebi objedinjavali sve te osobine, kao što je to činio despot Stefan. On je bio uz svoju sestru Jelenu Balšić, jedan od prvih svetovnih pesnika. Kao državotvorac ojačao je Srbiju u mnogo težim okolnostima od onih u kojim su delovali Nemanjići. Oni, na primer, iako su vladali većom državom od njegove, nisu imali prave prestonice.

Visoki Stevan je bio taj koji je izgradio prvu veliku srpsku prestonicu, Beograd. Možemo da se tešimo kako je taj poslednji uzlet Srbije početkom 15. veka bio poklon sudbine. Trebalo je preživeti velike borbe: onu kod Rovina 1395. kada je stradao kralj Marko (Marko Kraljević), a posebno Angoru 1402. godine, koja je za nekoliko decenija usporila napredovanje Osmanlija.

A sve to se dešava tek nekoliko decenija pred pronalazak štampe, pre velikih geografskih otkrića. Tek što nije počela renesansa, tokom koje će Evropa postati žarište najvažnijih političkih, umetničkih, naučnih i tehnoloških novina. Na samom vremenskom pragu rađanja nove Evrope, naše zemlje bivaju izbačene iz tog procesa i uključene u jedno carstvo koje se drugačije razvijalo. Sticaj tektonskih geopolitičkih pomeranja izmestio je Srbiju iz onog civilizacijskog kruga u kome će nastati moderna Evropa, tokom renesanse, humanizma i doba prosvećenosti. Tako su postignuća Visokog Stevana najava jedne hipotetične renesansne Srbije, koju možemo da zamislimo u ovoj našoj kontrafaktualnoj istoriji. Dok se Čeda bavi političkim događajima, ja ću zamisliti šta bi se dešavalo sa srpskim društvom, privredom i kulturom.

Nove tehnologije su i u našoj stvarnosti već stizale iz Italije u Srbiju. Vodenice, kovačnice, rudnici, bivali su opremljeni novim uređajima. To je bogatilo već veoma imućnu srpsku zemlju, koja je sa svojim velikim udelom u proizvodnji evropskog srebra, verovatno imala jedan od najvećih „BDP-a" na kontinentu. Srbi su već znali da liju zvona i topove. Svako ko je gledao film Rubljov zna kakav je podvig bio livenje zvona. Inače, prvi mehanički sat, to visokotehnološko čudo toga doba, u Moskvu je doneo jedan Srbin sa Svete gore.

A šta bi tek bilo da smo izbegli prvu tursku poharu posle Stefanove smrti? Videli smo u Čedinom tekstu da je u prvoj turskoj okupaciji 1439-1444. godine Srbija izgubila skoro polovinu stanovništva. Da je dočekao 1439. godinu, naš despot Stefan bi imao šezdesetak godina. Bio je svega deset godina stariji od Janoša Hunjadija (Sibinjanin Janka), tako da nije mogao da mu bude otac, kao što tvrdi naše predanje. Verovatno bi bolje sarađivao sa ovim najvećim hrišćanskim ratnikom tog vremena. Valjda ga ne bi držao u 'apsu kao Đurađ Branković. Možda bi ova dva velika viteza, Stefan i Janoš, promenili ishode velikih hrišćanskih poraza četrdesetih godina, o kojima ćemo više nešto kasnije u tekstu.

Ali krenimo dalje. Da je despot poživeo 80 godina, umro bi na samom početku epohe štampane knjige. Sada se naše razmišljanje razgranava u dva pravca. Mogao je da ima sina, mada ga, izgleda, bračni život nije mnogo zanimao. A mogao je da opet ostavi sada ojačanu državu svom sestriću Đurađu Brankoviću. Ako ništa drugo, duži život despota Stefana bi omogućio da Beograd ostane u srpskim rukama. Onda Đurađ ne bi morao da se izlaže ogromnim troškovima izgradnje nove prestonice - Smedereva. Kako bi tek zablistao Beograd!

Kao što je ranije fra Vito doneo dah Mediterana u Visoke Dečane, tako bi neki drugi neimari sa mora doneli renesansu. Osim toga, Srbija je već početkom vladavine despota Stefana bila zemlja u koju su se sklanjali izbegli intelektualci iz Bugarske. Od njih najbolje poznajemo Konstantina Filozofa i Grigorija Camblaka. Da je njegovo doba potrajalo, Srbija bi još više ojačala kao središte južnoslovenske kulture. Bila bi jedina slobodna oaza u regionu, magnet za sve duhovne ljude koji beže od Osmanlija. U tom slučaju je mogla nastati „jugoslovenska" kultura koja bi verovatno sezala od Jadrana do Crnog mora. A opet bi se postavilo pitanje odnosa sa katoličanstvom.

Ne znamo da li bi despot Stefan 1439. godine podržao Firentinsku uniju sa Katoličkom crkvom kao vizantijski car Jovan Osmi Paleolog. Znamo da bi bio tolerantan prema inovercima, jer je tu trpeljivost već pokazao prema Dubrovčanima i ostalim „Latinima". Krenimo sada dalje, pa zamislimo kako bi jevrejski Sefardi sa Pirineja utekli u takvu, danas bismo rekli „multikulturnu", a bogatu Srbiju. Oni su i inače bili brojni u osmanskim etnički šarenim šeherima Solunu, Sarajevu, Beogradu... Kako bi tek procvetali u zemlji za strance gostoljubivih srpskih despota? Da li bi se Baruh Spinoza, dva veka kasnije, rodio u Beogradu? Bilo kako bilo, da je Srbija u bilo kakvom obliku dočekala renesansu, tako bogata zemlja bi dala svoj pečat evropskoj kulturi. Ali blagostanje Srbije ne bi potrajalo. Američko srebro bi od sredine 16. veka uništilo osnovu bogatstva despotovine. A onda bi opet nagrnuli Turci....

Ovaj put imamo mogućnost da proverimo ovu našu alternativu. Postoji jedan istorijski test ove naše kontrafaktualne priče. To je sudbina jedne druge porodice junačkih vladara i boraca protiv Turaka. To su gorenarečeni Janoš Hunjadi i njegov sin Matija Korvin. Sibinjanin Janko je vodio ono što mnogi zovu poslednji krstaški rat protiv Turaka. U tom pohodu je na početku doživeo velike uspehe, da bi došavši do Crnog mora i Varne 1444. godine, bio strašno poražen. Onda je poražen i u drugom Kosovskom boju 1448. godine (zanimljivo, delom i zbog izdaje Đurđa Brankovića). Čak ga ni ovaj poraz nije dotukao, pa je kod Beograda julskih dana 1456. godine do nogu potukao Turke. A onda je stradao od kuge.

Veliki vladar je bio i njegov sin Matija Korvin. Osim velikih državničkih i ratničkih uspeha, Matija Korvin je bio prvi vladar izvan Italije koji je prihvatio renesansu, koji je kao i naš despot Stefan sakupio ogromnu biblioteku (naravno, u većim razmerama, a već je postojala i štampa, pa mu je bilo lakše). Dakle, moćna Ugarska je potpala pod Turke uz sve pojedinačne pobede. Nisu je spasli ni vođstvo velikih ratnika i državnika, čak ni pomoć nekih evropskih saveznika. Da li je srpska despotovina imala ikakve šanse da postane deo renesansne Evrope? Verovatno ne, ali su zato Srbi i svojom krvlju i kostima vekovima branili taj procvetali kontinent od osmanske najezde.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.