Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Kolumna

"Kad nam život pređe iz svetlosti u tamu, drugari su nam najpotrebniji"

Ako ih ne pustimo da iskliznu, prijatelji će biti uvek s nama - i na mečevima u Las Vegasu i onih dana kad imamo zakazano kod onkologa
Piše Toni Parsons
Datum: 08/02/2019

"Kad nam život pređe iz svetlosti u tamu, drugari su nam najpotrebniji"

Foto: Profimedia

Veliki večernji izlazak s momcima - ima li šta jednostavnije? Pa, nisu baš momci (i to odavno), nego mešavina advokata i novinara i jedan lični trener koji su mi postali bliski tokom poslednjih deset, dvadeset, trideset godina - grupa ljudi koji su u mom životu ne zahvaljujući krvnim i poslovnim vezama, ne zato što su srodnici i saradnici, nego zato što na neki prećutni bezimeni način uživamo u druženju. Znate - moji prijatelji.

U majstorskoj studiji Drugarski sistem: Razumevanje muškog prijateljstva, autor Džefri Grejf tvrdi da je muško prijateljstvo najvažnije vrlo mladim i veoma starim muškarcima, onima koji su na pragu odraslog sveta i onima koji su uglavnom zauvek napustili delove tog sveta - stvaranje karijere, podizanje dece. Eto ko zaista ima vremena da gaji svoja prijateljstva - balavci i starci. Zato što smo mi ostali, zaglavljeni u pedeset godina između početka stvarnog života i poslednjeg zvižduka, suviše zauzeti da prijateljima posvetimo mnogo vremena. Mnogo štošta nas u tome ometa, na primer pronalaženje partnera, zadržavanje partnera, pronalaženje doma, podizanje dece (kažu da to traje osamnaest godina, ali to traje zauvek) i posao - usponi i padovi, porazi i pobede, prepreke i obilaznice, velike zarade i ukidanja radnih mesta. Između čežnje za ljubavlju, potrage za krovom nad glavom u dobrom kraju i potrebe da plaća račune, nijedan muškarac - makar nijedan između dvadesetak godina i životnog sutona - nema mnogo prilike da svoje prijatelje stavi na vrh spiska životnih prioriteta.

No, ponekad se trudimo. I zbog toga sam ja kupio devet korpi dobrodošlice za veče boksa na stadionu "Vembli". Moji prijatelji - ti advokati, ti novinari, taj lični trener - veoma su mi važni, ali ja ih zanemarujem. Ne želim da ih zanemarujem, ali ne čujemo se mesecima samo zato što sam ja zauzet nečim drugim. I tako smo isplanirali veliko veče za stare drugare. Šta bi tu moglo da krene naopako?

Onda je, veče uoči toga, meni umro tast. Dugo je bolovao od raka, ali niko ne može da se pripremi za smrt roditelja. Dok smo organizovali da moja žena odleti u Japan, gde je njen otac umro, video sam da je u istom onom tupom bolu punom neverice kakav je i mene obuzeo kad su mi otac i majka umrli. Tada kao u snu prolazimo kroz birokratiju smrti - organizovanje sahrane, obaveštavanje porodice i prijatelja, na brzinu stvoreni planovi za povratak u stari dom što je pre moguće. Sutradan je moja žena odletela za Japan, a ja sam ostao kod kuće s našom kćeri koja je pokušavala da shvati da dede više nema i da ga više nikada neće videti. Stari momci otišli su na meč bez mene.

Upravo to se dešava našim prijateljstvima. Guramo ih u stranu, ostavljamo ih za kasnije, kada budemo u manjoj stisci s vremenom, kad se sve malo smiri, jer uvek imamo nešto daleko važnije. Porodicu. Oplakivanje. Obaveze oca i muža. Sve to - a toga ima mnogo - jače je od običnog muškog prijateljstva. Jači od njega su i zahtevi - beskrajni, teški zahtevi zarađivanja za život. Zato nije čudo što tokom punih pedeset godina velike radosti našeg života - naša prijateljstva - moraju da zauzmu zadnje sedište - ili da se čak spakuju u prtljažnik.

Pravo je čudo što ta prijateljstva uopšte opstaju.

Pa ipak, mi pogrešno shvatamo ili omalovažavamo prijateljstva ako na njih mislimo kao na odsustvo, na odmor od napora porodičnog života i posla. Lako je pogrešno protumačiti muško prijateljstvo kao vedro olakšanje - ima li čistije, nepomućenije zabave od dobrih mesta na važnom meču s ljudima koje poznajemo čitavog života? No, kad nešto krene naopako - kad izgubite posao, kada ljubav vašeg života ode s nekim drugim ili kada dobijete onaj strašni telefonski poziv od lekara koji se mršti nad rezultatima analize naše krvi - tada spoznajemo istinsku vrednost prijateljstva.

Kad nam život sklizne sa sunca u senku, kao što se događa svakom životu, i to najčešće kad to najmanje očekujemo, nećemo samo spoznati ko su nam prijatelji, nego i čemu prijateljstva služe.

Moj lekar mi je telefonirao. Bio je to poziv koji niko ne želi, niko ne očekuje, poziv tokom kog iznenada osetimo da nas smrtnost cima za okovratnik, poziv zbog kog pomislite da, znači, to tako ide i počinjete da nabrajate sve vršnjake koji su već zagrizli livadu.

Godišnje lekarske preglede oduvek sam smatrao čistom formalnošću. Već dvadeset godina odlazim kod istog lekara u Ulici Harli i uvek me je obasipao sjajnim izveštajima o mom zdravlju. Sve do ove godine. Posle decenija rezultata koji su pokazivali da mi je prostata kao u mladića, ove godine brojevi su naglo porasli. Taj skok mogao je da znači da sam bio seksualno aktivan u prethodna dvadeset četiri sata. Ili da sam upravo proveo sat vremena u teretani. Ili da imam rak prostate.

Zakazana mi je magnetna rezonanca i ugovoren pregled kod vodećeg onkologa. Na mom vedrom nebu pojavio se crni oblak. Razgovarao sam o tome sa svojom ženom, naravno, i ona je rekla sve utešne razborite reči koje je znala: „Ne brini, ti si jak kao mesarski pas", zatim: „To gotovo sigurno ne znači ništa" i „Zar nije najbolje da znaš?". No, mi se zavaravamo verujući da žena s kojom delimo život može da ispuni sve naše emocionalne potrebe. Prijateljstva zanemarujemo između ostalog i zato što pogrešno zamišljamo da ćemo od partnera dobiti svu neophodnu podršku. Ali zar tako ne tražimo previše od jedne osobe?

I zato sam razgovarao o tome - o crnom oblaku, o neočekivanom posrnuću mog zdravlja - sa svojim prijateljima. Nisam im telefonirao. Nisam ih tražio. Zato što to muški prijatelji ne rade - ne zovu prijatelje da s njima podele nevolje. Ali kad sam posle tog poziva viđao moje prijatelje - u separeu restorana, u teretani, u barovima Hongkonga - tada sam s njima razgovarao o svom crnom oblaku. Iako su se neki smejali mogućnosti da ćemo jednog dana umreti, bili su saosećajni i optimistični i pričali su mi o svojim doživljajima u zdravstvenom sektoru, od državnog do privatnog, a činilo mi se kao da jedni drugima olakšavamo teško breme.

Grejf u svojoj knjizi kaže da je velika razlika između muškog i ženskog prijateljstva u tome što žene imaju odnos oči u oči, a muškarci rame uz rame, što znači da žene jedne drugima poveravaju sve, a muškarci više vole da nešto rade zajedno - da pecaju, igraju fudbal ili idu u teretanu - bilo šta što ne iziskuje razgovore o osećanjima.

Možda u tome ima nečega, mada po mom iskustvu muškarci umeju da razgovaraju o teškim temama kad je zaista neophodno. Svi moji prijatelji pažljivo su me slušali kad sam govorio o svom crnom oblaku, rekli su mi otvoreno šta misle i bez zagrljaja - to mi tada uopšte nije bilo potrebno - svi do jednog su mi pomogli da se osetim bolje kad mislim o sebi, o svetu i o iznenadnoj pojavi crnog oblaka. Svaki na svoj način - a oni se međusobno veoma razlikuju - moji prijatelji su mi pomogli da vidim da, šta god da me čeka - od povoljnog izveštaja do najgorih mogućih vesti - ja s tim mogu da izađem na kraj. Razgovarali smo o tome i onda poručili još pića. I tome služe prijateljstva.

Razlog što samo golobradi mladići i starci imaju toliko koristi od prijateljstava nije samo to što mi u sredini nemamo vremena, što se grozničavo borimo s beskrajnim zahtevima posla, braka i dece, nego i to što brzo zaboravljamo koliko su nam prijateljstva neophodna.

Grejf u svojoj knjizi deli muška prijateljstva na četiri vrste: zarđali prijatelji, neophodni prijatelji, poverljivi prijatelji i samo prijatelji. Zarđali su oni s kojima se viđamo po navici - drugovi iz detinjstva, braća i rođaci, oni koje znamo oduvek. Neophodni su oni koji su nam nezamenljivi, prijatelji koji će se brinuti o našoj deci ako zajedno sa suprugom poginemo u avionskoj nesreći. Poverljivi su oni s kojima razgovaramo o raku prostate. A samo prijatelji su oni s kojima nešto radimo zajedno - igramo fudbal ili idemo u teretanu. Postoje i preklapanja - posle dovoljno vremena i zajedničkih iskustava samo prijatelj može da postane neophodni prijatelj, a zarđali prijatelj istovremeno može biti i poverljivi prijatelj.

No, Grejf je prevideo jednu grupu, a to su izgubljeni prijatelji. Ne slučajni poznanici koji nam se izgube iz života - ljudi se tokom godina pojavljuju i nestaju i to je prirodno - nego oni koje pustimo da se udalje. Svi imamo suviše izgubljenih prijatelja i u tome je istinska razlika između muških i ženskih prijateljstava: žene cene svoja prijateljstva, kao što i treba, ali muškarci ih zaboravljaju.

Jedan od mojih najstarijih prijatelja rado govori da smo finansijski zajedno odrastali. Tim želi da kaže da smo pre trideset godina, kad smo krenuli u pustolovine, leteli ekonomskom klasom, spavali na nečijem kauču ili u istom hotelskom krevetu, i da smo postepeno prešli u poslovnu klasu i počeli da unajmljujemo apartmane.

Taj prijatelj bio je u onoj grupi koja je otišla na boks veče posle smrti mog tasta, a kad je najavljen meč između Saula Alvareza i Genadija Golovkina u Las Vegasu, kupio mi je kartu da mi nadoknadi ono što sam propustio. On je pravi neophodni prijatelj.

U našem grozničavom životu u kom se naši voljeni i naši poslodavci otimaju za našu pažnju, vrlo lako godinama ne vidimo svoje prijatelje, čak i ne pomislimo na njih. A kad se vidimo, nastavimo tamo gde smo prekinuli, mada se s vremenom i razgovori menjaju. U početku razgovaramo samo o ženama i poslu. Onda pređemo na decu u pubertetu i ostarele roditelje. Kada deca odrastu, a roditelja više nema, govorimo o sve jačoj svesti da niko ne živi večno. No, mnogo je lakše kada imamo prave prijatelje da s njima razgovaramo o tužnoj zbrci smrtnosti. Verovatno ćemo se tome i smejati.

Ali, ako ih ne pustimo da iskliznu, prijatelji će biti uvek s nama - i na mečevima u Las Vegasu i onih dana kad imamo zakazano kod onkologa. Veseli dani zabavniji su s njima, a u tužnim trenucima manje smo usamljeni. Zato negujte svoja prijateljstva - u dobru i u zlu, prijatelji će vam zatrebati.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.