Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

Japansko srce: Rat koji je trajao 40 godina

Prošlo je više od 40 godina otkako je japanski vojnik pronađen u džunglama Guama, gde se sakrivao trećinu veka nakon što je završen rat. Heroj ili neko drugi?
Prevod: Nedeljnik
Datum: 06/07/2018

Japansko srce: Rat koji je trajao 40 godina

Foto: Profimedia

Ako pitate većinu ljudi, Drugi svetski rat trajao je šest godina. Ali, za Japanca Šoičija Jokoija, najveće krvoproliće u istoriji čovečanstva bilo je nešto duže - pune tri i po decenije. Prošlo je više od 40 godina otkako je ovaj japanski vojnik pronađen u džunglama Guama, gde se sakrivao trećinu veka nakon što je završen rat. Poručnik po činu svakog dana je, sve do povratka u svoju zemlju, verovao da će se drugovi vratiti po njega, ne znajući da je mir odavno nastupio, i da Amerikanci više nisu neprijatelji.

Čak i kada su ga lokalni lovci sa pacifičkog ostrva pronašli, 24. januara 1972. godine, tada 57-godišnjak je bio ubeđen da mu je život i dalje u opasnosti. Upao je u paniku videvši prva ljudska bića nakon toliko godina i pokušao da im otme oružje. Oslabljen usled toliko godina loše ishrane, nije uspeo da im se suprotstavi.

"Uplašio se jer je mislio da će ga zarobiti, a to bi bila strašna sramota za jednog japanskog vojnika, kao i za čitavu porodicu", priča danas Omi Hatašin, Jokoijev sestrić. "Dok su ga vodili kroz džunglu, preklinjao ih je da ga ubiju".

 

Čuveni vojnik nikada nije prestao da oseća stid što se vratio živ - umesto da da život za svog cara - ali se nikada nije ni privikao na život u modernom Japanu


Omi Hatašin je nedavno izdao knjigu "Rat redova Jokija u Guamu, 1944-1972", o dramatičnom životu svog ujaka, na osnovu čestih razgovora koji je s njim vodio, ali i Šoičijevih dnevničkih zapisa.

Jokoijevo putešestvije počelo je jula 1944. godine, kada su američke trupe napale Guam, važnu stratešku tačku za rat protiv Japana na Pacifiku. Borbe su bile brutalne, uz mnogo žrtava na obe strane, ali kada je japanska komanda pala, vojnici su ostavljeni da se sami snalaze. Pokušavali su da se sakriju u džungli, a bili su toliko pažljivi da su čak i brisali otiske stopala.

Njih oko tridesetak uspelo je da preživi nekoliko meseci, ali su morali da se povlače sve dublje u džunglu. Jeli su otrovne žabe, rečne jegulje i pacove. Jokoi je uspeo da napravi zamku kojom je hvatao jegulje, a uz pomoć trojice prijatelja sagradio je i zemunicu od bambusa. Dane je provodio u lovu i u radu, kako bi što manje mislio o tragediji koja mu se dogodila, kao i o porodici koja ga je čekala kući, znajući da misle da je poginuo.

Tada je počeo da piše dnevnik, u kojem je otkrivao koliko mu je teško bilo da održi nadu, posebno u poslednjih osam godina, kada je bio potpuno sam - dva preostala kompanjona poginula su u velikoj poplavi koja je zadesila unutrašnjost Guama 1964. godine. Sve njegove misli bile su upućene porodici i majci. Jednom prilikom je napisao:

"Ne! Ne smem ovde da umrem. Ne smem da dozvolim neprijatelju da se dokopa mog leša. Moram da se vratim u svoju jazbinu i umrem. Uspeo sam da preživim ovoliko dugo, ali to kao da više nije važno..."

 

"Ne! Ne smem ovde da umrem. Ne smem da dozvolim neprijatelju da se dokopa mog leša. Moram da se vratim u svoju jazbinu i umrem. Uspeo sam da preživim ovoliko dugo, ali to kao da više nije važno...


Dve sedmice pošto je pronađen u džungli, Jokoi se vratio u Japan. Dočekan je kao heroj, mediji su ga non-stop zvali, davao je intervjue na televiziji gotovo svakodnevno i često držao predavanja na univerzitetima i u školama šriom zemlje. Pa ipak, Hatašin kaže da čuveni vojnik nikada nije prestao da oseća stid što se vratio živ - umesto da da život za svog cara - ali i da se nije privikao na život u modernom Japanu.

Nije ga impresionirao brzi posleratni ekonomski rast Japana, a jednom je, videvši novu banknotu od 10.000 jena, primetio da je "naša valuta sada postala beskorisna". Kako je stario, sve ga je više hvatala nostalgija za danima provedenim u bekstvu, u džungli. Nekoliko puta je sa suprugom odlazio na Guam pre nego što je preminuo, 1997. godine. Neka od njegovih oruđa iz svih tih godina, uključujući i zamku za jegulje, danas se nalaze u malenom muzeju na ostrvu.

Četrdeset godina posle njegovog povratka u domovinu, Japanci su bili podeljeni - neki vide u njemu pravog heroja, koji je stoički izdržao sve za svoju domovinu. Drugi Šoičijev podvig smatraju apsurdnim i potpuno nepotrebnim.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.