Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

Istorija 21. veka: Kad su kamile jurišale na Tahrir

Iako je početkom 21. veka došlo do nekakvog privrednog napretka razvojem turizma, egipatsko društvo bilo je opterećeno problemima. Dobar primer je demografska eksplozija. Godine 2005. u državi na Nilu živelo je 76 miliona ljudi. U vreme kada je 2011. na trgu Tahrir počela egipatska epizoda "arapskog proleća", Egipćana je bilo oko 84 miliona
Piše Čeda Antić, istoričar (iz arhive Nedeljnika)
Datum: 19/10/2018

Istorija 21. veka: Kad su kamile jurišale na Tahrir

Foto: Profimedia

Moglo bi se reći da je savremeni Egipat simbol promena do kojih je tokom nepune dve decenije 21. veka došlo u svetu. Eksplozija nezadovoljstva iz 2011. donela je radikalne i burne promene čiji domet nije bio veliki i koje su, konačno, naizgled okončane povratkom na staro.

Moderna država je u Egiptu -- jednoj od kolevki civilizacije, persijskoj satrapiji, monarhiji Lagida, rimskoj žitnici i važnom među političkim središtima islama -- nastajala iz polukolonijalnog statusa osmanskih odmetnika, kediva, čiji su presto držali pripadnici jedne dinastije arbanaškog porekla. Istinsku samostalnost Egipat je stekao kada je sredinom 20. veka na vlast došla grupa mladih oficira na čijem je čelu bio Gamal Abdel Naser. Od tog vremena Egipat je središte ideja arapskog jedinstva i vizije socijalizma. Prenaseljena zemlja velikih tradicija i suprotnosti postala je još ranije domovina modernog političkog islama. Upravo na njenom tlu nastala je panarapska i panislamska organizacija pod imenom Muslimanska braća, čija delatnost je obuhvatila čitav društveni život. Njen vođa šeik Muhamed el Bana ubijen je u atentatu 1949, nekoliko godina pre dolaska Nasera na vlast. Ako je monarhija stajala iza mučkog ubistva El Bane, islamskog ideologa, pisca, pesnika i jednog od vođa Muslimanskog bratstva Sajeda el Kataba (Sayyid Qutb) na vešala je poslao Naser.

Nastojanja oficirske oligarhije, koju je predvodio Naser, nisu uspela. Država nije bila u stanju da se modernizuje dovoljno da se život brojnog stanovništva temeljno promeni. Panarabizam je poražen nakon propasti nekoliko pokušaja političkog ujedinjenja država Bliskog istoka. Ratovi sa Izraelom iz šezdesetih i sedamdesetih godina završili su se katastrofom i popuštanjem egipatskih vlasti. Naserovo zdravlje narušeno je nakon rata iz 1967. koji je znatno urušio njegov ugled. Njegov naslednik Anvar el Sadat pao je kao žrtva atentata koji su na vojnoj paradi izvršili islamisti. Tokom trideset narednih godina na vlasti je bio Hosni Mubarak, bivši vazduhoplovni oficir. Sa prestankom Hladnog rata Egipat je nastavio sa starom politikom podnošenja Izraela, saradnje sa SAD i nasilnog suzbijanja političkih težnji većine naroda.

Početkom 21. veka Egipat je, budući i sam povremena žrtva velikih terorističkih napada, postao deo borbe protiv terorizma. Današnji prvi čovek Al Kaide, dr Ajman el Zavahri, rođen je u Egiptu, što je imalo veliki značaj i u vreme kada je bio Bin Ladenov zamenik. Iako je početkom 21. veka došlo do nekakvog privrednog napretka razvojem turizma, egipatsko društvo bilo je opterećeno problemima. Dobar primer je demografska eksplozija. Godine 2005. u državi na Nilu živelo je 76 miliona ljudi. U vreme kada je 2011. na trgu Tahrir počela egipatska epizoda "arapskog proleća", Egipćana je bilo oko 84 miliona. Prosta računica govori da je za šest godina broj stanovnika povećan za osam miliona; ukoliko oduzmemo broj umrlih u tom razdoblju (a reč je o oko tri miliona), dobijamo zastrašujući podatak da se u tako kratkom razdoblju rodilo oko 11 miliona stanovnika, što znači da je svaka druga, bezmalo svaka, porodica u tom razdoblju dobila prinovu. Egipat, pritom, uprkos tome što ima površinu veću od četiri nekadašnje SFR Jugoslavije, poseduje naseljivu oblast jednaku tek prostoru Centralne Srbije.

Nad takvim društvom, iz metropole Kaira, gde oko dva miliona siromaha živi na groblju preko puta jednog od najvećih univerziteta na svetu, vladala je ostarela vojna oligarhija. Posle tri decenije na vlasti, ovaj čovek slabog zdravlja spremao je sina da ga nasledi, a njegova u priličnoj meri evropeizovana porodica raspolagala je bogatstvom koje je procenjivano na čak 70 milijardi dolara.

Trebalo je svega dve sedmice da Mubarakov režim padne. Velika mnoštva sveta okupljala su se na trgu Tahrir u Kairu. Režim je pokušavao da ih rastera. Napadali su ih policija i bande odane režimu. Jedna prilično bizarna vinjeta ove mirne revolucije bio je i juriš lojalista na kamilama. Iako su u prvom talasu "arapskog proleća" uglavnom bili pod udarom saveznici SAD, pojava brojnih prozapadnih i demokratskih grupa koje su se oglasile preko interneta probudila je očekivanja na Zapadu da su mirni preobražaj i ubrzana modernizacija mogući i u Egiptu. Mubarakovom režimu, razumljivo, nije pomoglo ni kada je neko vreme u zemlji ukinuo internet. Režim se raspadao brzo, ali je tokom nepune tri sedmice protesta poginulo čak 846 ljudi, dok je broj ranjenih bio osam puta veći.

Mubarak je 11. februara predao vlast jednom generalu u civilu, na čelu države našao se Vrhovni savet oružanih snaga sa feldmaršalom Muhamedom Tantavijem na čelu. Iako su demonstracije nastavljene i došlo je do većih stradanja, u oktobru su održani parlamentarni izbori za koje se procenjuje da su bili jedini slobodni izbori u egipatskoj istoriji. Izborni materijal sadržao je i znakove koji su simbolizovali partije, kako bi se mnogobrojni nepismeni snašli prilikom glasanja. Na izbore je izašlo čak nešto manje od 92% upisanih birača. Partija slobode i pravde iza koje su stajala Muslimanska braća osvojila je 44% mesta u parlamentu, još radikalnija salafistička partija Al Nur zauzela je četvrtinu mesta. Islamistička dominacija bila je nesumnjiva, reč je bila o čak 80% podrške među egipatskim mislimanima. Parlament je prema predlogu novog ustava imao mala ovlašćenja. Malo ko je primetio da trijumf islamista nije potpun, pošto je Vrhovni savet oružanih snaga prema istraživanjima javnosti imao podršku oko 40% građana.

Pripreme za predsedničke izbore pokazale su drugu stranu vojnog režima. Vrhovni sud, imenovan još u vreme Mubarakove vlasti, poništio je parlamentarne izbore, a vojne vlasti su sprečile dolazak poslanika. Takođe, u složenoj proceduri kandidovanja vojne vlasti su uticale da kandidat islamista bude malo poznati profesor Muhamed Mursi, kao i da bude potvrđen kandidat Ahmed Šefik, raniji premijer i jedan od komandanata egipatskog ratnog vazduhoplovstva. Mursi je konačno u drugom krugu izbora održanom juna 2012. odneo pobedu koja nije bila izrazita kao pobeda na parlamentarnim izborima prethodne godine -- osvojio je 51,7% glasova izašlih građana.

Novi predsednik pokušao je da se oslobodi tutorstva vojske i Vrhovnog suda. Uspeo je da nametne islamistički ustav oslanjajući se na velika ovlašćenja i pozivajući se na narodne odluke na referendumu. Ipak, tada se od Mursija, čija je reformska politika inače bila nedorečena i nedovoljno utemeljena, odvojio deo opozicije, posebno one sekularne čiji se glas čuo u svetu. Brojni članovi Muslimanske braće su, posle sedamdeset godina rada u ilegali, pokazali slabo snalaženje na vlasti. Mursi je ubrzo postao politički usamljen, u svetu uživao je samo podršku Turske i zalivskih monarhija. Nedovoljno da ostvari dugoročnu stabilnost.

Na prvu godišnjicu Mursijevog stupanja na mesto predsednika, 30. juna 2013, njegovi protivnici bili su u stanju da organizuju masovne proteste. Grupa protivnika pod nazivom „Pobunjenici" tvrdila je da je sakupila čak 22 miliona potpisa za peticiju kojom je zahtevana Mursijeva ostavka. Opozicija je tvrdila da se na velikom protestu oko predsedničke palate okupilo čak više od 30 miliona nezadovoljnika. Svakako preteran, ovaj broj ne opovrgava ocene da je reč o najvećim demonstracijama u egipatskoj istoriji.

Demonstracije Mursijevih pristalica i protivnika, baš kao i činjenica da se odnos snaga posle godinu dana vlasti novog predsednika delimično izmenio na štetu islamističkih partija, pružili su priliku vojsci da izvede državni udar. Predvođeni budućim feldmaršalom Abdul Fatahom el Sisijem, oficiri su uhapsili Mursija i uspostavili vojnu vlast. Došlo je do velikih sukoba vojske i demonstranata. Samo tokom 14. avgusta 2013. vojska je prema nekim procenama ubila više od šest stotina ljudi. Uskoro je uspostavljena stabilnost po cenu pogibije više od tri hiljade ljudi, produbljivanja podela u egipatskom društvu i ustanka koji još uvek traje na poluostrvu Sinaj.

Kada je 2014. godine izabran za aktuelnog predsednika Egipta, El Sisi je navodno dobio podršku 96,7% izašlih birača. Egipat je danas blizak SAD, protivnik je Turske, a u savezu sa Saudijskom Arabijom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Bahreinom nametnuo je sankcije Kataru u okviru velikog regionalnog nadmetanja sa Iranom. Govori se o 40.000 opozicionara zatočenih iz političkih razloga. Među više od pet stotina pripadnika Muslimanske braće osuđenih na smrt, egzekuciju čeka i svrgnuti predsednik Mursi.

Piše Čeda Antić


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.