Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Nedeljnik

Istočni Timor, Crna Gora, Somalilend, Azavad...: Nastanak novih država u 21. veku

U vreme procesa globalizacije i sumnji u ideju nacionalne državnosti nove države su nastajale, a nije bilo onih koje bi nestale. Jedna od novonastalih bio je Istočni Timor, deo ostrva koje je po padu diktature u Portugaliji 1975. dobilo mogućnost da uspostavi nezavisnost
Piše Čedomir Antić
Datum: 22/06/2018

Istočni Timor, Crna Gora, Somalilend, Azavad...: Nastanak novih država u 21. veku

Profimedia

Sile pobednice su posle Drugog svetskog rata osnovale Ujedinjene nacije. Iako je u razdoblju poznatom kao Hladni rat, koje je potrajalo od 1945. do 1989. godine, uglavnom u Aziji i Africi, prema nekim procenama, vođeno čak 276 lokalnih ratova, na promene državnih granica nije gledano sa odobravanjem. Od Konga otcepljenu Katangu i siromašnu Bijafru, u sastav slabih velikih država vratila je sila međunarodne intervencije. Slično je bilo i sa iračkom okupacijom Kuvajta. Svaku veliku promenu sile su nastojale da objasne trijumfom načela slobode i demokratije. Naravno, šta je borba za etnički monolitnu državu ili za razaranje međunarodno priznate države, a šta je borba za slobodu i trijumf demokratije, ostalo je na procenu svetskim hegemonima ili onima koji su se oko te prevlasti otimali. Do revolucionarne promene došlo je posle pada Berlinskog zida.

Milenijarističko oduševljenje i ideološko slepilo onemogućilo je tvorce politike SAD i njihovih evropskih saveznica da prihvate činjenicu da su tokom prvih godina trijumfa, koji je usledio 1989, dugoročno prekršili mnogobrojne principe. Nemce su ujedinili, Srbima ukinuli svaku mogućnost nacionalnog jedinstva, blagonaklono gledali na obespravljivanje trideset miliona Rusa, ali ih je do rata dovela pomisao da je neko Albancima obespravio državoliku autonomiju, kakvu u Evropi nije uživala niti jedna nacionalna manjina. Takvoj politici - koja je Albancima na Kosovu i Metohiji silom najmoćnijeg vojnog saveza u istoriji stvarala nezavisnu državu, a bombardovala konstitutivne Srbe kako bi ih vratila u sastav Bosne i Hercegovine ili Hrvatske - mogli su da uslede samo dalji ratovi.

U vreme procesa globalizacije i sumnji u ideju nacionalne državnosti nove države su nastajale, a nije bilo onih koje bi nestale. Jedna od novonastalih bio je Istočni Timor, deo ostrva koje je po padu diktature u Portugaliji 1975. dobilo mogućnost da uspostavi nezavisnost. Indonezija ga je ubrzo okupirala. Suzbijala je prava stanovništva i surovo gušila svaki protest, ali je u ostrvo i investirano mnogo novca, usled čega je došlo do novog snažnog ekonomskog razvoja. Kada je krajem devedesetih godina 20. veka pao Suhartov režim, demokratizacija Indonezije omogućila je referendum i uspostavljanje nezavisnosti o ovoj oblasti veličine Crne Gore, u kojoj živi nešto manje stanovnika nego u Republici Srpskoj. Posle 1999. Istočni Timor se uz povremene krize i trzavice razvijao kao nezavisna država, nesporna članica UN. Bila je to poslednja država osamostaljena na talasu dekolonizacije.

Prilikom pada režima Muhameda Barea 1991. u Somaliji, raspala se i ta strateški važna ali nestabilna država. Imperijalni i humanistički razlozi podsticali su velike sile da se umešaju. Nastojanje da sprovedu podelu humanitarne pomoći i zauzdaju „gospodare" rata navelo je Vojsku Sjedinjenih Država da pošalje trupe u glavni grad Somalije Mogadiš. Ta neslavna epizoda završila se velikom pogibijom Somalijaca, ali i neuspehom Amerikanaca koji su se uz gubitke povukli. Muhameda Faraha Aidida, vojnog komandanta za kojim su tragali, nisu uspeli da uhvate, pa je on poginuo u jednom sukobu sa sunarodnicama 1996. godine.

Nekako u vreme kada je Istočni Timor stekao nezavisnost, trajao je završni čin borbe Srbije za očuvanje suvereniteta nad pokrajinom Kosovom i Metohijom. Oblast koja je u srednjem veku bila u središtu srpske države s vremenom je postala etnička periferija srpskog naroda, koji se pod osmanskom vlašću, gonjen i obespravljen, pomerao na sever i zapad. Nacionalno oslobođenje, demokratizacija i modernizacija dogodili su se tek nakon 1912. godine. Većinu stanovništva u oblasti tada su već činili Albanci. Srpska država omogućila je Albancima više prava nego što su uživali pod Carigradom, ali su albanske vođe želele da zadrže feudalizam. Sukob i borba za teritoriju produbili su drevna neprijateljstva, pa je Drugi svetski rat zaustavio tendenciju da Srbi postanu većina u oblasti.

Iako su 2007. došli na ivicu sporazuma sa Srbijom, isključivost albanskog nacionalizma i neosetljivost SAD, Britanije, Francuske i Nemačke za bilo koji zahtev iz Srbije doveli su do zastoja pregovora. Tako su 2008. Albanci samostalno proglasili nezavisnost, a SAD i saveznici im već više od deset godina pomažu da za nju steknu međunarodno priznanje. Do danas su uspeli da nateraju razne srpske vlade da prihvate odvojeno stupanje u EU, priznaju izbore i privremene ustanove, sretnu se sa vođama albanskih terorističkih organizacija koji su nakon rata stupili na najviše dužnosti na Kosovu, prihvate graničnu kontrolu, povuku sve srpske ustanove, prihvate da su Srbi na KiM samo nacionalna manjina, pristanu na prijem pokrajine u većinu međunarodnih ustanova (osim u UN, UNESCO, Interpol...) Aprila 2018, 113 od 193 članice UN (više od 58%) i 23 od 29 (82%) članica EU priznale su Kosovo kao nezavisnu državu.

Budući da je Kosovo i Metohija bila deo međunarodno priznate srpske države, kako republike tako i kraljevine, ovaj presedan koji je često od Vašingtona i Brisela definisan kao „jedinstveni slučaj", dao je mogućnost Ruskoj Federaciji da prvom prilikom, avgusta 2008. godine, prizna nezavisnost u bivšem SSSR-u ustavno daleko punopravnijim republikama Abhaziji i Južnoj Osetiji (Alaniji) koje se nalaze u sastavu Republike Gruzije. Kosovo je dalo razloge i argumente i separatizmima u Kataloniji i u Škotskoj.

Gadafijev poraz vratio je na sever Malija hiljade besposlenih profesionalnih vojnika. Ti pripadnici naroda Tuarega, koji drže i jedan okrug na jugozapadu Libije, u oblasti Severnog Malija, u vreme francuske kolonijalne vlasti priključenog južnim oblastima sa crnačkom većinom, smatrali su svoje zemlje - Azavad (Azawad) državom. Tuareške pobune potresale su Mali u četiri navrata šezdesetih, devedesetih i dvehiljaditih godina. Četvrta pobuna, koja se dogodila u vreme smene vlasti u Maliju, dovela je 2012. do proglašenja nezavisne države Azavad. Posle deset meseci sukoba, francuske trupe pomogle su da severne oblasti budu vraćene u sastav Malija. Oblast je trebalo da dobije autonomiju. U sukob su se umešale i islamističke grupe. Sukob niskog intenziteta nastavljen je do naših dana, predsednik Malija Ibrahim Bubakar Keita je avgusta 2017. odložio ustavne reforme tvrdeći da to čini zbog brojnih problema sa kojima se država suočava.

Čini se da će 21. vek biti i doba stvaranja brojnih, malih država.

*Iz feljtona Istorija 21. veka, Čedomira Antića, koji možete da pratite u Nedeljniku


 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.