Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE
.

Velike priče

Intervju

Ispovest Radovana Karadžića: Zločin u Srebrenici počinila je poremećena pamet

Karadžić je pristao da, posle nemačkog Cajta, u svom prvom intervjuu za srpske medije pošto je osuđen na 40 godina zatvora zbog genocida u Srebrenici i zločina protiv čovečnosti nad Muslimanima i Hrvatima - odgovori na pitanja o ratnim dešavanjima devedesetih, svojoj ulozi u tim događajima, o uzrocima i posledicama, ko je kriv za raspad Jugoslavije, o zločinima, Srebrenici, svom hapšenju i izručenju
Piše Nenad Čaluković
Datum: 31/12/2016

Ispovest Radovana Karadžića: Zločin u Srebrenici počinila je poremećena pamet

Foto: Profimedia

Nadam se da se isplatilo čekanje, konstatovao je jedan od pravnih zastupnika Radovana Karadžića koji nam je pomogao da uradimo ovaj intervju s prvim predsednikom Republike Srbije.

Zaista nisam bio optimista kada sam u Sheveningen pre nekoliko meseci poslao zahtev za ovaj razgovor. Karadžić je ipak pristao da u svom prvom intervjuu za srpske medije - nakon dve decenije, i pošto je u Haškom tribunalu osuđen na 40 godina zatvora - govori o ratnim dešavanjima devedesetih, svojoj ulozi u tim događajima, o uzrocima i posledicama, ko je kriv za raspad Jugoslavije, o zločinima, Srebrenici, svom hapšenju i izručenju...

 

Kako ste doživeli građanski rat u Bosni? I kakve su vam danas, sa ove vremenske distance, impresije o tim događajima?

Rat sam doživeo sa velikom tugom, čak i pre nego što je rat izbio. Bio sam prilično siguran šta će se desiti ako se tok događaja nastavi, i produži sa guranjem ka nelegalnoj i jednostranoj nezavisnosti. I to ne samo na osnovu prošlosti, već i na osnovu onoga što se dešavalo u Hrvatskoj 1991. godine.

Zbog toga sam se u Skupštini srpskog naroda u BiH borio za usvajanje jedne ponude sa onoliko koncesija koliko smo mogli dati, da bismo očuvali svoju sigurnost, bezbednost i budućnost, i da istovremeno zadovoljimo naše protivnike i napravimo kompromis. Naša Skupština srpskog naroda u BiH nije bila laka i jednostavna uopšte, poslanici su bili svi visoko obrazovani, dugogodišnji disidenti u svojim mestima, i vrlo hrabri da postavje najosetljivija pitanja, i da se bore za svoje stavove. Istovremeno, a možda i baš zato, to je bila jedna od najdemokratskijih skupština u srpskoj istoriji, a u regionu sasvim sigurno. To je bila ona vrsta vođstva kakvo (mi u Bosni) nismo imali već nekoliko vekova - posvećeni, odlučni i nespremni da rasprodaju naše nacionalne interese. Konačno, oni su odoborili pregovaračkom timu da pruži konačne koncesije u ime mira.

Tako smo mi pomerili našu poziciju od očuvanja Jugoslavije što je moguće veće, sa celovitom Bosnom u njoj, preko našeg drugog cilja, da zadržimo srpske delove Bosne u Jugoslaviji, pristajući da se muslimanski i hrvatski delovi otcepe od našeg zajedničkog doma zvanog Jugoslavija - do poslednje, crvene linije, prihvatanja da cela BiH napusti Jugoslaviju, pod uslovom da srpska jedinica u takvoj nezavisnoj Bosni i Hercegovini ima bar deo one autonomije koju je Bosna imala u Jugoslaviji. To je zaista bio minimalan uslov usklađen sa našim opstankom, što se i sada dokazuje, u svakodnevnom političkom životu.

 

O SREBRENICI

To se nikad nije desilo u našoj istoriji, i nije se smelo dogoditi ni sada. To je bilo potpuno idiotski i glupo, počiniti zločin koji se mogao izbeći, i to na kraju rata koji smo dobijali (sa stanovišta naših ciljeva, da ne budemo dominirani od drugih). Za nas je to bilo potpuno neočekivano i neverovatno. Kao da je to učinila neka poremećena pamet

 

Ko je po vama najodgovorniji za rat? Ili kome je taj rat najviše odgovarao?

Siguran sam da su glavni krivci za taj rat izvan Bosne i Jugoslavije. Iako međuetnički odnosi nisu bili idealni, nama je išlo vrlo dobro i sa muslimanskim i sa hrvatskim strankama, predvodeći sve organizacione i predizborne aktivnosti bez i jednog problema. Ja sam imao veoma dobar odnos sa gospodinom Izetbegovićem. Sasvim dobro smo razumevali jedan drugoga, on me uverio da se njegove verske ideje i namere odnose samo na Muslimane, a ne na Srbe i Hrvate, a ja nisam imao ništa protiv tih ideja o unutrašnjoj organizaciji muslimanske zajednice, pod uslovom da ta zajednica to prihvata.

Na početku, gospodin Izetbegović je bio posvećen očuvanju Jugoslavije, parlamentarnoj demokratiji, tržišnoj ekonomiji i dobrim odnosima među raznim etničkim grupama, i to je bila sasvim dovoljna osnova za jednu koaliciju, koju smo dogovorili daleko pre izbora. U isto vreme, saglasili smo se da ne treba podsticati naše sledbenike da glasaju za kandidate na drugim listama koji bi bili suprotni volji te zajednice. Na primer, da su Srbi glasali za muslimana - komunističkog kandidata za Predsedništvo, on je mogao biti izabran, a da su i Hrvati glasali isto, on bi sasvim sigurno bio izabran. Ali to ne bi bilo korektno, zato što on tada ne bi bio predstavnik muslimanske zajednice, već protiv muslimanske zajednice.

Tako je početak naše saradnje bio veoma obećavajući, i tako bi i ostalo, ali neko je pritiskao gospodina Izetbegovića da krene drugim putem.

 

Je li vam žao zbog raspada Jugoslavije?

Naravno, žalim zbog toga, posebno zbog načina kako je rasturena. Uveren sam da je bilo pogrešno formirati je, kao i rasturiti je na taj način. Postoje podaci da je Jugoslavija formirana na insistiranje Antante za potrebe sprečavanja Nemačke da ponovo ostvari uticaj na Sloveniju i Hrvatsku, i dobije pristup Jadranskom moru. Ali to formiranje je bilo suprotno srpskim interesima, kao i hrvatskim, i u manjoj meri slovenačkim interesima. Ako je Jugoslavija morala biti rasturena, to je trebalo učiniti kao u Skandinaviji.

Meni se lično sviđala Hrvatska, tamo sam stekao dobar deo svoje edukacije, i nikad lično nisam imao nikakvih problema, ali njihova osećanja protiv Jugoslavije i Srba su prevladala i rezultirala još jednim krvoprolićem. Mnogo manje razumem muslimansku i makedonsku potrebu da napuste Jugoslaviju, zato što je Jugoslavija za njih bila veoma dobra, ali bar se Makedonija otcepila bez krvi.

 

O IZETBEGOVIĆU

Ja sam imao veoma dobar odnos sa gospodinom Izetbegovićem. Početak naše saradnje bio veoma obećavajući, i tako bi i ostalo, ali neko je pritiskao gospodina Izetbegovića da krene drugim putem.

 

Ko je bio odgovoran za ono što se desilo u Srebrenici? I da li je taj zločin mogao da bude sprečen?

To je najteže pitanje, koje je još uvek deo procesa, i nije mi dopušteno da kažem više, osim da se nadam da ćemo dobiti stvaran odgovor.

Ko god je to uradio, bio je to izdajnik srpskog naroda i najviše je oštetio srpske interese. To se nikad nije desilo u našoj istoriji, i nije se smelo dogoditi ni sada. To je bilo potpuno idiotski i glupo, počiniti zločin koji se mogao izbeći, i to na kraju rata koji smo dobijali (sa stanovišta naših ciljeva, da ne budemo dominirani od drugih). Za nas je to bilo potpuno neočekivano i neverovatno. Kao da je to učinila neka poremećena pamet.

 

Pretpostavljam da ste i danas ponosni na Republiku Srpsku, čiji ste bili prvi predsednik. Kako je danas doživljavate? I kako biste glasali na eventualnom referendumu o ujedinjenju sa Srbijom?

Sigurno da sam ponosan na narod koji je izdržao u svojoj borbi za slobodu i konačno je dobio posle 600 godina različitog robovanja. To je ono što je mene najviše motivisalo, ta izdržljivost ovoga naroda, koju sam sagledao kada sam iz Nikšića prešao u Sarajevo. Nalazim da su Srbi u Bosni najistrajniji od svih nas. Kroz generacije, oni su bili svesni da neće doživeti bilo kakvu slobodu, ali su i dalje bili odani svojoj veri i kulturi. Nikakve nevolje ih nisu mogle obeshrabriti. To je kao brušenje dijamanta - što ga više brusiš, više vredi.

Danas mislim da mir koji je sklopljen ne funkcioniše dobro, zbog mnogih nesporazuma, antagonizama i napetosti, koje su potpuno nepotrebne i štetšne. Ja lično, kao i celo srpsko vođstvo, nisam želeo pobednički mir, zato što ne bi bilo pomirenja sa poraženom stranom. Međutim, suočavamo se sa mnogim nevoljama, iako je rat završen sporazumom.

 

O HAPŠENJU

Ne mogu biti ljut na Srbiju, niti mogu išta prigovoriti srpskoj državi i srpskim vođama, čak ni onim koji su me uhvatili i izručili. Ako je to učinjeno zbog "državnog razloga", oprošteno je, ali nisam siguran da su oni to dobro iskoristili

 

Ali, oni koji su žrtvovali svoje najmilije, decu ili roditelje, sačuvaće Republiku Srpsku kao svoje ostvarenje i ostvarenje njihove dece. Više ne moraju da se bore oružjem, nego umom i razumevanjem, na iuzborima. Stvari su mnogo jednostavnije nego što izgledaju. Glavno je da se ne traži nešto na šta se nema pravo, i ne treba biti pakostan prema drugoj strani; potrebno je uzajamno poštovanje, a oko stvari koje traže obe strane - uvek je bolje dogovoriti se, nego se tući.

Republika Srpska sada treba da učini sve što je moguće na ekonomskom oporavku. Srećan sam što je Republika Srpska večna, čak i kada bi se pridružila Srbiji u budućnosti.

Što se tiče mogućeg referenduma o ujedinjenju, pod uslovom da se o toj mogućnosti postigne dogovor, i bude moguće provesti ujedinjenje mirnim putem, glasao bih za ujedinjenje. Ne treba činiti nasilne i jednostrane poteze. G. Izetbegović je to naše osamostaljenje i ujedinjenje predlagao nekoliko puta, i potpisao 1993. godine. I verujem da će pre ili kasnije neki muslimanski lider doći na tu poziciju.

 

Da li je Milorad Dodik dostojan lider Republike Srpske?

Nije na meni da sa ove daljine dajem takve ocene. U principu, ko god dobije većinu glasova, zaslužuje da bude lider Republike Srpske. "Vox populi, vox dei."

 

Šta je za vas danas Sarajevo? Za Dodika je on "Teheran", a za vas?

Ja još uvek Sarajevo smatram svojim gradom. U njemu su rođena moja deca, tamo sam stekao svoje obrazovanje i proveo skoro ceo svoj život. Ali predsednik Dodik je u drugačijoj poziciji, da donosi odluke i bije svoje političke bitke, a ja nisam, i zbog toga je moja pozicija drugačija. Sigurno, ni predsednik Dodik nije imao na umu narod u Sarajevu, već političke strukture. Imao sam, i još uvek imam mnogo istinskih prijatelja u Sarajevu, koji me još uvek pozdravljaju preko moje porodice.

 

O HRVATSKOJ

Meni se sviđala Hrvatska, tamo sam stekao dobar deo svoje edukacije, i nikad lično nisam imao nikakvih problema, ali njihova osećanja protiv Jugoslavije i Srba su prevladala i rezultirala još jednim krvoprolićem

 

A šta Srbija znači za vas? I jeste li ljuti na Beograd?

Kao i bilo kom Srbinu, Srbija mi znači maticu. Ne mogu biti ljut na Srbiju, niti mogu išta prigovoriti srpskoj državi i srpskim vođama, čak ni onim koji su me uhvatili i izručili. Ako je to učinjeno zbog "državnog razloga", oprošteno je, ali nisam siguran da su oni to dobro iskoristili. S obzirom na to da mi niko ništa nije obećao, niti sam ja tražio ikakve garancije, nisam ljut ni na koga u Srbiji. Državni razlog je razlog zbog kojeg sve patriote nude svoje živote.

 

Poznajete li Aleksandra Vučića? I kako vam izgleda njegovo vođenje Srbije?

Sreo sam gospodina Vučića nekoliko puta dok je bio u Srpskoj radikalnoj stranci, ali ga ne poznajem baš najbolje. Isuviše sam daleko od Srbije da bih znao s kakvim se izazovima suočava i kako vodi Srbiju. Ne bi bilo korektno da ja prosuđujem i procenjujem sa ove daljine. I za situacije u Srbiji i u Republici Srpskoj sada često kažem: "Hvala Bogu što ne moram ja da odlučujem."

 

Da danas izađete na slobodu - čime biste se bavili? Da li biste se vratili u politiku?

Nisam želeo da uđem u politiku, čak ni 1990. godine. Ali okolnosti su me gurnuli dublje u nju. Sigurno ne bih želeo da imam nikakvu aktivnu ulogu u politici - to treba ostaviti našoj deci i unucima koji prirastaju do tih mogućnosti. Moja su deca sad stara koliko sam ja bio 1990.

Najveću štetu od politike pretrpeo sam što nisam bio dovoljno sa porodicom, prijateljima, ili pisanjem. Pored 6-7 knjiga koje sam napisao, mogao sam napisati još šest ili sedam, a to je izgubljeno zauvek. Kad bih bio oslobođen danas, bio bih samo pisac i deda.

Nažalost, to što sam postao javna ličnost sprečava me da se bavim psihoterapijom, tako da ostaje samo literatura, i moguće neko savetovanje. Mislim da bih bio aktivan na društvenim mrežama, gde bih širio svoja iskustva o dobru i o zlu sakupljena kroz versko iskustvo i poznavanje istočnjačke medicine.

 

Još uvek Sarajevo smatram svojim gradom. U njemu su rođena moja deca, tamo sam stekao svoje obrazovanje i proveo skoro ceo svoj život

 

U kojoj ste se ulozi najbolje osećali: kao psihijatar, pesnik ili političar?

Upravo tim redom. Ja sam pre svega lekar-psihijatar, i nikada nisam prestao to da budem. To je moja najveća profesionalna ljubav, i kad bih se ponovo rodio, opet bih izabrao to zanimanje. Pisanje je na drugom mestu. Nisam želeo da budem političar, ali mi se dopadalo da zadirkujem i kritikujem vlast, ali to je tada bio slučaj sa svim piscima koje sam znao.

 

S kim biste od političara najradije popili kafu?

Popiću kafu sa mnogima od njih na onome svetu, pošto mnogi od onih koje cenim više nisu s nama. Možda bi trebalo najviše da poštujemo predsednike koji nisu široko poznati u javnosti, dok njihove zemlje funkcionišu dobro.

Visoko poštujem predsednike Rusije i Kine, zato što su izazovi pred njima gigantski, kao i njihove nacije, i svet ne može ni propasti niti se spasiti bez njih.

Neke krunisane glave bi bile prigodne za kafu, zato što je to interesantan svet, a ne bavi se jednostavnom dnevnom politikom. Visoko sam cenio De Gola, Branta, i neke češle državnike, kao na primer Klausa.

 

Šta mislite - kako će vas Srbi pamtiti? I kako biste želeli da vas se sećaju?

Niko ne može znati kako će biti zapamćen. Ako Republika Srpska opstane, možda će mene i moju generaciju zapamtiti kao odane našem narodu i njegovoj pravednoj stvari. Baš tako bih želeo da budem zapamćen. Odgovornost prema svome narodu ima najviše mesto na mojoj listi vrednosti.

 

Koje biste pesmu danas zapevali uz gusle, a koja bi najbolje opisala vaše raspoloženje, ili vaš stav prema Haškom tribunalu?

Kada je u pitanju Haški tribunal, prva koja mi pada na pamet je "Mali Radojica".

 

Glavni krivci za rat su bili izvan Bosne i Jugoslavije

 

Koji su sada vaši ciljevi - politički i lični?

Moji politički ciljevi su delimično ostvareni formiranjem Republike Srpske i njenom kasnijom odbranom. Moji lični ciljevi su da budem sa svojom porodicom i prijateljima, i da sa njima delim njihov dobar život i sreću. Voleo bih da još napišem ponešto dobro, koliko god se može.

 

Možete li na kraju da citirate neki svoj stih za čitaoce Nedeljnika?

Radije bih citirao jedan stih svoga prijatelja, pesnika Rajka Petrova Noga, koji ga je napisao pre nekih pedeset godina: "Moj slučaj postaje slučaj celoga sveta."

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.