Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE
.

Velike priče

Ispovesti

Ispovest Predraga Danilovića: Nemamo dostojanstvo. Nemamo stav. Nemamo identitet. Nemamo ponos.

Intervju sa Predragom Danilovićem Nedeljnik je objavio u februaru 2014. godine, dok je još bio na čelu KK Partizan. Bio je to prvi (i poslednji) njegov intervju u kom je otvoreno govorio o čuvenom incidentu u "Kafanici" i licemerju javnosti. Intervju na našim "Velikim pričama" objavljujemo povodom njegovog imenovanja na mesto predsednika Košarkaškog saveza Srbije
Datum: 15/12/2016

Ispovest Predraga Danilovića: Nemamo dostojanstvo. Nemamo stav. Nemamo identitet. Nemamo ponos.

Foto Nedeljnik

Kad se razgovor s Predragom Danilovićem približavao kraju, u kancelariju predsednika KK Partizan je, bez kucanja, ušao Miša Tumbas. Ko ne zna ko je Miša Tumbas, teško bi mu bilo objasniti. Tek, upitao je: „Sale, kad je trening večeras?" Danilović mu je odgovorio: „Ne znam, pitaj Duleta." Dok smo se smejali s Mišom, čovekom koji godinama zasmejava južnu tribinu i sve oko Partizana, Danilović me pita: „Da li na svetu ima klub gde Miša Tumbas može da uđe kod predsednika? Eto, to je ta porodična atmosfera koju ima Partizan, a koja ne postoji nigde na svetu."

Fenomen košarkaškog kluba Partizan - jedan od onih koji, bar po rezultatima ruši tezu da imamo sport kakav zaslužujemo - samo je jedan od povoda za razgovor s prvim čovekom kluba. Predrag Danilović je proteklih meseci bio na udaru javnosti nakon incidenta u jednoj kafani, kada ga je prijatelj ubô nožem (to je bilo onda kad je Ivica Dačić rekao da se radi o tradicionalnoj srpskoj kafanskoj tuči). Nedavno je taj sukob dobio i sudski epilog.

Višemesečne polemike da li bivši veliki košarkaš koji je idol mladih sme sebi da dozvoli da se pojavljuje u vestima crne hronike, „pregazio" je jedan drugi, sportskiji povod za razgovor. Košarkaški klub Virtus iz Bolonje odlučio je da povuče dres Predraga Danilovića sa brojem 5, i obezbedi mu ulazak u „klupsku besmrtnost". Na kraju, povod za razgovor s Predragom Sašom Danilovićem i ne treba da postoji - jer on retko daje intervjue. Sam kaže da je „poznati košarkaš koji je najmanje intervjua dao u životu".

Sa Danilovićem, za koga često kažu da je od njega „teži čovek" samo trener Partizana Dule Vujošević, razgovarao sam o fenomenu Partizana, njegovom karakteru, srpskoj javnosti i političarima...

Za svoj karakter kaže da je na njega sigurno uticalo hercegovačko poreklo. I neki „urođeni inat" zbog kog je, osim što je dolazio u takozvane burne situacije u životu, u zvezdaškom poriodičnom okruženju - počeo da navija za Partizan.

Sve ide iz kuće. Naravno, i taj hercegovački krš. Zimski i letnji raspusti koje sam provodio u Hercegovini i neki gen koji vučem, dali su mi prednost u istrajnosti, napornom treningu. I taj inat koji, pravo da kažem, nije objašnjiv. Većina u Hercegovini je navijala za Zvezdu. Rekao sam: 'Evo, ja ću za Partizan.' Ispostavilo se da je taj inat iskočio u pravom trenutku. Jer sam stvarno zavoleo Partizan.

Naučen sam da držim do sebe. Da ne smem da dozvolim da svaka šuša može da me pljune. A to jeste karakteristika ovog vremena. Naučen sam da postavim granicu i da ne dozvoljavam nekim ljudima da pređu tu granicu. Ako se to smatra primitivizmom, ako se to smatra divljaštvom, onda sam ja primitivan i divalj. I molim sve ljude koji misle da sam primitivan i divalj, da i dalje to misle. Jer, da ti ljudi znaju šta ja mislim o njima, oni bi o meni mislili sto puta gore.

Našao sam se u situaciji da me jedan od najboljih prijatelja ubode nožem, a ja ispadnem kriv. A pri tom nisam ja izazvao sukob, niti sam bilo čime to isprovocirao. A šta je trebalo da se dogodi da ja ne budem kriv? Da umrem?

Naravno, imao sam epizoda u životu koje nisu za ponos. Ima samo jedna kojom se ne ponosim. Pre nekoliko godina, kad sam u Vršcu ušao u svlačionicu kod sudije, i ja sam se posle izvinio tom čoveku, koji je usput dobar čovek i odličan sudija. Ljudi ne znaju šta se dešavalo tamo. Bilo je priča da je Dule držao vrata, dok sam ja tukao sudiju, da sam uhapšen na auto-putu. Besmislice. Toliko je to instruisano, misle valjda da ako sruše Danilovića, srušiće Partizan. Nije Danilović Partizan. Bio je to evropski klub i bez mene. Eto, to je jedina epizoda u Vršcu, i milion puta sam se izvinio zbog toga."

 

Ipak, nakon incidenta u Kafanici govorilo se da Danilović kao idol mladih i sportski radnik ne bi smeo da dolazi u takve situacije. Da li ste razmišljali o tome?

Za te estradne psihologe koji komentarišu ljude koje ne poznaju, imam osećanja kao za lanjski led. I u moje vreme je bilo kriminalca. Bilo je i tuča među igračima, što je sasvim normalno, da na terenu dođe do tenzija. Ali, meni idol nije bio nijedan kriminalac, niti neki pevač turbo-folka. Da li će nečije dete da ode stranputicom zato što je Danilovića njegov prijatelj ubô nožem? To je samo greška Danilovića što nije na vreme video da je taj čovek bolestan, sposoban da ga ubode nožem.

Roditelji beže od lične odgovornosti. Ako je njima važnije da veći deo vremena provode po kafanama od bavljenja svojom decom, ili ako im je na prvom mestu da zarade što više, a misle da roditeljsko odsustvo nadoknađuju tako što će detetu dati 100 evra za džeparac, to je njihov problem. I neka mole Boga da su im deca kao Danilović. Biće i tim roditeljima bolje. Ne mislim samo na sebe kao na finalni proizvod, nego na sve ono što je dovelo do toga. Mislim na to da sam u mladosti po ceo dan trenirao, koliko sam se odricao, a mislim i na vaspitanje svojih roditelja. Ali, i na to što sam - izuzev par izuzetaka - imao dobre prijatelje.

 

Kad smo kod vašeg karaktera, da li je je tačno da biste po dolasku u neki klub odmah „izašli na crtu" nekom igraču? Priča se da ste se u Americi pobili s jednim crnim igračem...

Ljudi preuveličavaju. Mi smo narod koji voli mistifikacije. To je isto kao kad su pričali da sam ja Sabonisu nešto rekao u lice. Da li su ljudi normalni? Pa ko može Sabonisu nešto da kaže u lice! I to sam bezbroj puta objašnjavao. Postoji nepisano pravilo da se ne potcenjuju igrači, bez obzira na kom su nivou. Nisam vaspitan da pljujem igrače, da igram pokvareno. To se u Americi dogodilo zato što me je taj igrač udario laktom. Iz čistog mira. Pri tom nisam ja veverica, i nisam odrastao na Belom dvoru. A pri tom sam došao u Ameriku kao najbolji evropski igrač. Znam da je to bilo opipavanje, i da ću, ako mu ne vratim, imati problem tokom cele lige. Ali, i ne znajući za te stvari, ja bih mu vratio. Naravno da sam mu vratio, i posle nisam imao nijedan problem. Ali, nije to bio moj cilj. Nije moj cilj da se nametnem. Niko normalan ne bi došao u klub i iz čistog mira nekog udario, da bi bio mangup. Ja nisam uličar, ja sam sportista. Ljudi mi kažu: „Nemoj da se spuštaš na taj nivo." Kažu mi: „Ti si javna ličnost, nije to na tvom nivou." A koji je to donji nivo? Ja moram ujutro da se pogledam u ogledalo. Šta treba da kažem svom detetu - ako ti neko lupi šamar, ti priđi i poljubi ga? Ako se to nekom ne sviđa, to je njihova stvar. Ljudi sve gledaju površno, i šta god radili i govorili, misliće o vama kako oni hoće. Nikad se nisam trudio da objasnim ljudima ko sam i šta sam.

 

Naslovna strana Nedeljnika u kom je objavljen intervju sa Danilovićem
Naslovna strana Nedeljnika u kom je objavljen intervju sa Danilovićem
 

 

Zbog takvog karaktera su vas i voleli na terenu. Virtus to i simboličnim gestom pokazuje povlačenjem vašeg dresa...

Nije to samo simboličan gest. To je najveća počast koja može sportisti da se učini. Nije isto kada ti povuku broj iz upotrebe za vjeki vjekova, u Pofalićkom iz Sarajeva - uz poštovanje tom klubu - i u klubu koji ima jednu od najbogatijih istorija evropske košarke. Virtus Bolonja je kao Juventus u fudbalu. Taj klub je prošao kroz krizu, bio je u stečaju, igrao i beton-ligu i ponovo se vratio. Kada pričam o Virtusu, očekujem da ljudi sve znaju. Većina ga zna kao Kinder, ali to je bilo samo sponzorsko ime. To je klub Virtus koji je osnovan 1927. I ovo povlačenje dresa je najveća počast koja može nekom igraču da se oda. Nije to samo u Italiji. To je generalno povezano s onim našim da mi nikog ne poštujemo. Čak ni mrtve.

 

Ako vam u Italiji povlače dres i obezbeđuju „besmrtnost", a ovde svaki dan pričate o problemima i saplitanjima u Partizanu, zašto se ne zapitate „šta će mi sve ovo"?

Milion puta pomislim - šta mi je ovo trebalo, zbog Partizana, zbog tog nepoštovanja. Nepoštovanja u onoj meri koje Partizan ne zaslužuje svojim rezultatima. Ali, ja nisam građevinar. Ja sam sportski radnik. Ja ne mogu da gradim zgrade, ili da radim nešto drugo. Ja Partizan volim. Moram da se zamislim kako bih se razvijao da nije bilo Partizana i ljudi iz Partizana. Ali, navikao sam. Toliko godina gledam razna nepoštovanja prema drugim ljudima, iz kulture i drugih oblasti. Emira Kusturicu, recimo, koji je mnogo uradio. Neko će da se složi sa mnom, neko će da kaže da on nije dobar čovek. Neko će i za mene da kaže da nisam dobar čovek. Ali čovek ne može da ne poštuje i da nema dubok naklon prema onome šta taj čovek radi. To se dešava sa raznim, mnogo većim i značajnijim ljudima, koji se bave mnogo ozbiljnijim stvarima nego mi u Partizanu. Imamo matematičare i fizičare koji svake godine donose neke medalje. To su mali geniji, a o njima izađe tek po mali tekst u novinama. A mi se bunimo što mladi ljudi odlaze iz zemlje. Što ne bi otišli? Sete ih se ovde kad su izbori, kao što se i sportista sete kad hoće nešto. Uz to je kreator politike i javnog mnjenja žuta štampa. Muka mi je kad to čitam.

 

Vi ste imali otvorenu ponudu da se preselite u Bolonju?

Imao sam ponudu u razgovoru sa gazdom iz Virtusa koji je u jednom trenutku kupio fudbalski klub Bolonju. Hteo je da budem tamo u klubu. Nisam hteo da se mešam u nešto što ne znam. Nisam tako vaspitan, svako mora da zna gde mu je mesto. Imao sam ponude i za KK Virtus. Nekoliko godina su mi to nudili. A onda su posle nekog vremena ukapirali da sa mnom nešto nije u redu čim hoću ovde da ostanem. I dalje stidljivo šalju pozive.

 

I taj Virtus se gasio, igrao je beton-ligu, kao i mnogi drugi klubovi koji nisu izdržali udar „košarkaške krize". Kako je Partizan uspeo da se održi? Šta je to fenomen KK Partizan?

Stvarno ne znam kako. Jedan deo odgovora su rezultati. Drugi deo odgovora, jedino rezonski što mogu da ponudim, jeste porodična atmosfera koju igrači koji dolaze osećaju u Partizanu. Gledaju to kao da je nešto njihovo. Imamo mali problem sa strancima dok ne prepoznaju to, jer dolaze iz drugačijih sredina. Pogotovo igrači iz Amerike.

Taj fenomen ne mogu precizno da objasnim. U ovom klubu su ljudi koji su igrali za Partizan: Todorić, Šilobad, Stevanović, Pera Božić, ja. To su ljudi koji nisu vezani za Partizan samo finansijski. Momci iz Francuske su se uklopili, oni su znali za Partizan i ranije, pratili su nas, zato su i došli kod nas. Momci iz Amerike dolaze, jer znaju da će posle Partizana dobiti pet puta veći ugovor. Ali, i pored toga se naviknu na familijarni odnos. Iako znaju da je kriza, nekad veća, nekad još veća. Nikad nije manja.

 

A fenomen Grobara koji su na stadionu huligani, a u Pioniru su najbolji evropski navijači koji su ušli u turističku ponudu na Zapadu?

Navijači su prepoznali naše rezultate. Mi nemamo problem s navijačima. Mi ne lažemo te ljude. Znaju u kakvim uslovima radimo. I poseban je sociološki fenomen to što oni ostanu 15 minuta posle utakmice. Mi ne igramo duple igre s njima. Znaju koliko energije trošimo, znaju da je jedan čovek izgubio zdravlje zbog toga. Mislim na Duleta. Kad Dule kaže da su to časovi ljubavi, to je dobra definicija. Ja sam 25 godina uz ovaj klub, i opet mi nije svejedno kad čujem punu halu.

Sve to pokušava da se svede na marginu, uspesi Partizana se izjednačavaju s neuspesima nekih drugih klubova.

 

Mislite na Zvezdu?

Da, milsim na Zvezdu. Nisu ovo neke otrovne strelice koje šaljemo. To su činjenice. Svedoci smo izvrtanja priče da je Partizan državni projekat. A ja im kažem - dajte, molim vas, da budemo državni projekat. Koriste neka naša privatna poznanstva da bi izvrnuli priču. Ako je meni neko prijatelj iz vrha države - priča se da mi imamo podršku države. Jasno se vidi koliko je novca dato u Partizan, i to sve na osnovu rezultata. Neka javna preduzeća koja moraju reda radi da daju klubovima neku cifru, na skali od jedan do deset, daće nam dva. A mi zaslužujemo stvarno deset. I ako se ne nazove neki političar, koji je prepoznao taj uspeh - koji nije povezan samo s rezultatima, već je šira sociološka priča - ako taj političar nazove i kaže „daj ljudima šta su zaslužili", tek tada dobijemo pomoć. To se dva puta dogodilo. Moramo da molimo za nešto što smo zaslužili. Poturaju se razne priče, pretnje, i potencira se da Zvezda radi preko jednog računa, što je aludiranje da Danilović i Vujošević uzimaju pare od obeštećenja. Mi imamo jedan račun u klubu i na njega leže sav novac od obeštećenja. To su sve ružne stvari, kao i radovanje povredama naših igrača.

I neki drugi ljudi su nam pomagali, ali uslov je bio „nemoj da se zna ko pomaže". Dule Vujošević je pre nekoliko godina pohvalio čoveka koji nam je omogućio čarter-let za Madrid, a sutradan mu je došla finansijska policija.

 

A ko vam konkretno odmaže?

Svi oni koji nisu pomagali. Malo je tih koji su nam pomagali. Nema potrebe da govorim ko su. Niko se iz ovog kluba nije bavio politikom, mi ne znamo šta znači to da sto puta ponovljena laž postaje isitna. To je jedini razlog zašto neću da pominjem imena, da ne bi shvaćeno kao pravdanje. Mi možemo sad i deset godina da budemo bez ijednog trofeja. Ali, imaćemo čistu savest.

U Partizanu se često govori da, kad dovodite igrača, prvo gledate da bude „dobar čovek". Šta to, zapravo, znači biti dobar čovek u košarci?

Igrač, kad je na terenu, on je potpuno go. Mi stvarno gledamo ljudske osobine igrača. Kad je na terenu, kad u deliću sekunde odlučuje šta će da uradi, on ne može da sakrije svoju podlost, svoju sebičnost. Na malim stvarima se vidi da li je loš ili dobar čovek. Vidi se po potezima na terenu. Na jednoj sitnici se otkriva da li neko može da bude deo ekipe.

 

Ako se vratimo na početak sezone 2010, trebalo je da igraju Milojević i Palasio, ali su umesto njih došli Roberts i Mekejleb koji su odveli Partizan na fajnal-for. Imao je Partizan i dosta sreće...

Hajde sad vi meni objasnite to. Nismo mi sigurno Baba Vanga da znamo šta će da se dogodi. Tu se opet vraćamo na familijarni odnos igrača koji su ovde proveli jedan deo karijere. Vlada Šćepanović je nama preporučio Aleksa Marića. Zvao je Duleta i rekao mu: „Vidi, ima jedan momak u Španiji, malo igra, može da bude dobar." Seli smo Dule i ja da ga pogledamo, i pomislili smo: „Visok je, mogao bi da bude dobar za Jadransku ligu i za naše prvenstvo." A on je radom ispao pravi igrač. Mislim da smo te stvari zaslužili, ali ne bih previše da analiziram taj fenomen. Da ne ureknem.

 

Ako govorimo o fenomenu Partizana, ima dosta košarkaša koji su kao klinci bili Zvezdaši, ali kroz karijeru u Partizanu zavole taj klub. Ali nema mnogo obrnutih primera. Partizanovci koji igraju u Zvezdi, ipak, gledaju da dođu u Partizan, kao na primer Vujanić, Jovo Stanojević...

I to ima veze s atmosferom u klubu koja je građena decenijama. Ali, ti kao igrač ne možeš da objasniš svoje poteze, zašto prelaziš u neki klub, zašto neki klub zavoliš. Tvoja životna pamet u tim godinama često ne može da prati tvoj talenat i fizičke sposobnosti.

 

Amerikanci vole da kažu „jednom je incident, dva puta je trend". Ako se ponavljaju Partizanu trojke i srećne okolnosti, reklo bi se da to više nije slučajno...

Naravno da nije slučajno. Ali da napišem formulu na papir, to već ne bih znao. Znam šta se sve dešava i kakve sve probleme imamo ovih godina. Generalni menadžer Denvera pre godinu dana kaže da je najbolja organizacija evropske košarke Partizan. A kod nas je to preneto stidljivo. Valjda da slučajno ne poletimo. Izgleda da se van ove zemlje mnogo više ceni Partizan.

 

Jedan ste od retkih košarkaša iz šampionske generacije koji ne učestvuje u jugonostalgičnim manifestacijama koje su u modi u poslednje vreme. Kakav je Vaš odnos prema Jugoslaviji, prema Bosni i Sarajevu?

Moj odnos prema onom Sarajevu, gradu u kojem sam živeo 16 godina, isti je kao i kad je to Sarajevo postojalo. Do početka rata sam se vraćao tamo kad god sam imao prilike. Nisam bio jedno duže vreme, pa sam 2003. ponovo otišao. Moji roditelji su bili dve godine u Sarajevu za vreme rata. Ja imam i dalje stan u Sarajevu. Nikad nisam rekao ružnu reč o tom gradu, niti ću ikada da kažem. Jer, za razliku od ljudi iz naše politike koji pljuju tanjir iz kog su jeli toliko godina, za mene bi to bilo vrlo nemoralno. Ja sam se u staroj Jugoslaviji afirmisao i kao igrač. Imam poštovanje prema toj himni. I prema tom Sarajevu. Međutim, nije ostalo puno pravih Sarajlija.

 

A kad gledate „bošnjačko proleće" na televiziji, da li to osećate kao nešto što ima veze s vama?

Ne. Samo se nadam da to nije isti scenario kao sa fejsbukom i internet revolucijom koje se prodaju narodu, a što je već poznato u celom svetu. Brine me da ne ispadne malo veća vatra, pošto su Republika Srpska i Federacija BiH nagazna mina. Mala vatra je potrebna da sve to bukne. Taj narod je stvarno propatio. Svakom je njegova muka najveća, ali složiće se svi da je tamo rat bio najokrutniji. Ne bih voleo da se to ikome ponovi. O tome jedino razmišljam.

 

Sve te trojke, a vi ste jedini koji je u poslednjem napadu dao četiri poena?

Tako se zadesilo. Sale je dao tu trojku i osvojio direktno Kup šampiona, koji je većini nas promenio život. Iako sam ja bio najbolji igrač tog turnira. Ali, otići u Bolonju kao osvajač Kupa šampiona i neko ko je izgubio u finalu, čini veliku razliku. To nam je promenilo tok karijere. Ja ću za to Saletu uvek da budem zahvalan. Meni se tada dogodilo da dam ta četiri poena, da osvojimo prvenstvo, iste godine i Kup šampiona. Ne biraš ti kad ćeš da zakucaš preko Sabonisa. Ljudi vole da prave veliku nauku od toga. Nemaš ti mnogo vremena da razmišljaš u tom momentu.

 

Mislite li da je previše hrabro od Saleta Đorđevića da u ovom trenutku, i bez mnogo iskustva, postane selektor?

Nije bilo previše hrabro kad je uzeo loptu, pretrčao teren i dao trojku? Naravno da je hrabro. Danas je u zemlji u kojoj živimo hrabro preći i pešački prelaz. Danas je hrabrost reći ono što misliš. Da je ovo normalna zemlja, to bi bilo normalno. Nadam se da je Sale svestan toga da će ga posle dva ili tri loša rezultata, svi ti novinari koji su ga hvalili, odmah ispljuvati. U tom kontekstu, to je velika hrabrost. Da je ovo normalna zemlja, imali bismo legendu koju treba da pazimo i čuvamo. I da mu pomognemo. Sale Đorđević, ako bude video da ne može da radi taj posao, reći će da se nađe neko ko bolje radi od njega. Tačno je da nema trenerskog iskustva, ali smatram da ima druge kvalitete koji će nadomestiti taj nedostatak dok ne stekne rutinu.

 

Kao argument za Saleta je rečeno da on ima autoritet, pa će se sada igrači odazivati. Da li to znači da Duda Ivković nije imao autoritet?

Sale to vrlo dobro zna. Čini mi se da je rekao da neće zvati one igrače koji ranije nisu hteli da prihvate poziv, a sada kao hoće. U potpunosti se slažem s tim. Ne igra se za Saleta ili za Dudu, nego za ovu zemlju. Treba da se igra svom snagom za svoju zemlju. Treba i za klub, a kamoli za reprezentaciju. To je sramota i nije vredno ni komentara.

 

Ako govorimo o našem mentalitetu, kako biste ga uporedili sa zemljama u kojima ste živeli?

Mi smo postali narod, ili smo možda i bili takav narod, pa su neke stvari podstakle, da više nemamo dostojanstvo. Nemamo svoj stav. Nemamo identitet. Nemamo ponos. Ne poštujemo sebe nimalo. Verovatno su nas stvari koje su nam se dogodile dovele u situaciju da nam nije dozvoljeno da imamo dostojanstvo.Ali, verujte, ako i u takvoj situaciji pokažemo samopoštovanje u pregovorima sa strancima, više će da nas poštuju nego kad pristanemo na sve. A mi smo skinuli hlače i pristajemo na sve. Samo molimo Boga da manje boli. A ne bi trebalo uopšte da nas boli.

I to je preneseno na sve grane. Ne samo na politiku. Tako je u kulturi, tako je i u sportu. Da mislimo o sebi da ne vredimo ni pišljiva boba, a verovatno vredimo bar deset jedinica bilo čega. A kada nam neko dâ priznanje da vredimo jednu jedinicu nečega, mi smo sretni do neba.

Od emisija na televiziji, preko dnevnih novina, reklama, to sve vređa inteligenciju normalnom čoveku. Živimo u svetu konstantnog okretanja teza, gde je primarno slagati i pljunuti nekog. Siguran sam da sve druge nacije više poštuju sebe. Mi, kad volimo sebe, i kad potenciramo da smo Srbi, onda smo nacionalisti. A kad neki drugi narodi to isto govore - a pogledajte Amerikance, pogledajte Italijane, ili naše komšije Hrvate - to se onda zove privrženost svojoj zemlji. Sami smo krivi što smo došli u tu situaciju. Bili su ratovi, ali nismo valjda samo mi krivi za te ratove. Da ne ulazimo dublje u te stvari koje istorija tek treba da pokaže. Ali, i ako pogledamo našu istoriju, ko je koga ubijao za presto? Srbin je ubijao Srbina.

Zato je možda kod nas toliko fanatično navijanje. Mi smo pri tom ekstreman narod u radovanju i tugovanju. Odlazak na utakmice je u drugim zemljama izlazak s porodicom, da se lepo provedete, a ovde je kod nas stalno neki rat. Stalno hoćemo nekom nešto da dokažemo. Ako ne može ovde, ako ne možemo onde, a u svim drugim stvarima smo loši, ostaje nam jedino sport. Bili to košarkaši, ili recimo Novak Đoković, koji je za ovu zemlju uradio nešto što nikada niko neće moći da uradi. Tu računam i političare koje, kad izađu na aerodrom Surčin, niko ne poznaje. Nas sportiste koji smo uradili nešto za ovu zemlju, ljudi poznaju. A ljudi to što radi Đoković prihvataju olako. Sutra će, ako bude četvrti, odmah reći: „Znali smo, nije on nešto." Sedamdeset odsto ljudi u ovoj zemlji nema pasoš. Zato im je lako prodati sve to šarenilo. U pravu je Tijanić. Poznavao sam ga, i nebitno je moje mišljenje o njemu kao čoveku. Ali, u pravu je kad kaže šta političari misle o narodu.

 

Za vas i Duleta Vujoševića kažu da ste „teški ljudi". Da li ste ikada bili u sukobu?

Zavisi iz kog ugla se gleda kad se kaže da je neko težak čovek. Možda je on u stvari jednostavan. Duleta poštujem, i njegovu familiju. Živeo sam s njegovom familijom kad sam došao u Beograd, zbog njega sam došao u Beograd, i to su stvari koje se ne zaboravljaju. Ne postoji ništa što može da proizvede konflikt između nas.

Šta je definicija teškog čoveka? Kad gledaš Maradonu kako igra, to deluje jednostavno. Pomisli čovek da može to i on da uradi. Doći do te jednostavnosti je vrlo komplikovan put.

Naravno da se u dosta stvari ne slažem s Duletom. On ima sposbnost da vidi problem tamo gde većina ljudi ne može ni da zamisli da postoji problem. Često se menjaju teze, njegove reči se predstavljaju kao teorije zavere. Ali, od deset stvari koje on vidi, devet su tačne.

A onda se govori kako je Dule dosadio sa svojim pričama, a ljudi koji čitaju šta on govori ne znaju ni dva odsto problema s kojima se srećemo. Pa nismo mi ludaci koji iz čista mira toliko godina lajemo. Što sam ja težak ako neću da priznam da je zid crn, a vidim da je beo. Onda kažu: „Ne može da se priča s njim." S te strane, mnogi ljudi kažu da je Dule težak. Mada, možda je bolje hajvanima pustiti da misle šta hoće.

 

Kad se Jovica Stanišić vratio iz Haga, vi ste bili praktično jedina javna ličnost koja je došla da ga sačeka na aerodromu?

Bio je i jedan visoki gospodin s bradom. Moj kum, doktor Miloje Joksimović, verovatno najbolji neurohirurg na širem području. On radi mnogo bitnije stvari od mene. On deci i ljudima spasava živote, i on je mnogo poznatija ličnost od mene. A bio sam jer je Jovica Stanišić moj dugogodišnji prijatelj i vaspitan sam da poštujem ljude koji imaju pošten odnos prema meni, ma šta razni ljudi pričali. Vaspitan sam da se svojih prijatelja držim i kad su u nezavidnom položaju. Taj sud je Jovicu oslobodio svih optužbi. Nije moje da branim Jovicu Stanišića, on je samo moj prijatelj. Poznajem i Frenkija Simatovića, ni približno tako dobru kao Jovicu Stanišića. Mada, možda ga ne poznajem toliko dobro, s obzirom na njegovu profesiju (smeh). Ali, poznajem ga dovoljno dobro da mirne savesti mogu da odem da ga sačekam na aerodromu.

 

Da li ste razmišljali u tom trenutku kako će mediji to preneti?

Razmišljao sam. Ali, prosto nije bila opcija da zbog toga ne odem.

 

A kako ste se osećali kad su političari iz vrha države posetu vama u bolnici pravdali smirivanjem navijačkih tenzija pred derbi?

To je pitanje za njih. Ja ih nisam terao da dolaze. Znam da su neki došli jer su iskreno želeli da dođu. Možda se nisu snašli kod davanja izjava. Ali, daleko od toga da su došli zbog smirivanja tenzija. Ti isti političari znaju da ja ne komandujem navijačima. Oni znaju moja razmišljanja oko navijačkih skandiranja koja imaju veze sa politikom, da mislim da utakmica nije mesto za to. Ako su oni imali neku svoju računicu, to je njihova stvar. Ja poštujem gest Vučića, Dačića, Đilasa i Borisa. Ja to poštujem ljudski. Iznad svega poštujem dolazak Karltona Majersa, koji je bio moj veliki protivnik u Bolonji.

Ali, ne cenim ja ljude po tome ko je došao da me poseti. Ne cenim prijateljstva po broju poziva ili poruka. Isključivo sam merio prijateljstvo delima. Tako se trudim i ja da pokažem prijateljstvo prema nekome. Ako sada pogledate moje prijatelje, oni su u vrlo nezavidnom položaju. Ja, teoretski, mogu da imam samo više štete nego koristi od svojih prijatelja. Namestilo se tako. Moj prijatelj je i Đilas, moj prijatelj je i Jovica Stanišić. Za jednog sam mislio da mi je prijatelj, ali više nije...

 

Da li pratite kampanju?

Ovde je kampanja svaki dan. Ja malo gledam našu televiziju. Ne znam da li to može da prati bilo ko osim ljudi koji su direktno uključeni u rad stranaka. Zemlja gde su političari glavne zvezde, bilo dobri ili loši, jeste zemlja katastrofe. Ako dete od deset godina zna ko je predsednik neke stranke, to nije normalno. Ovo govorim jer sam skoro pola života živeo u Americi i Italiji. Kad je u Italiji umro guverner narodne banke, niko nije znao ko je on. Ovde si neobrazovan i glup ako ne znaš ko je guverner banke ili ko je predsednik neke kombi-stranke. A niko ne zna da navede prvi tim Partizana ili Zvezde. Ili fudbalske reprezentacije, osim možda onih koji su baš zagriženi navijači. Ja se iskreno nadam da ti što se pojavljuju u kampanjama sve ovo rade da jednog dana ne bi bili najpoznatiji. Siguran sam da bi i njima bilo lakše da rade taj posao. A ko je kriv za to? Mediji. To je posledica utkrivanja ko će koga da opljuje. Nećemo bolje da živimo ako će za nekog da se kaže da je najviše opljačkao, ili zato što ćeš da ismejavaš ovog što je bio u Feketiću.

Da li će se dogoditi da oni ne budu najveće zvezde, mislim da to nije realno. To je moja želja. Ali, kad pogledamo mehanizme, stalno se vrte isti ljudi. Moral je ovde dotakao dno. Ali, uvek ima gore. Eto, mi smo pomislili da ne može gore posle povreda, a onda nam se povrede ekonom i pomoćni trener (smeh).

 

A kada kažu da se u Partizanu cepaju ligamenti?

To je deo istog instruiranog mehanizma. Desilo se da je Dule ostavio Bogdanovića u svlačionici, a jedan trener koji ima dosta godina i dosta je učinio za našu košarku, kaže da on zna da je taj sukob od pre. A onda se pojavi neki doktor koji iz čista mira kaže: „Molim Duleta da ne ubija igrače." Da li je sve to slučajno? Dobar trening je preventiva povrede. Veliki broj igrača je bio ovde, i koliko ih je bilo povređeno? Šta da radimo, ove godine nas je to zadesilo. Povrede jesu teške. Tačno je da nema mnogo odmora između utakmica i da nema čak ni vremena da se trenira jako.

 

Današnji košarkaši manje treniraju nego što je bilo u vaše vreme?

Naravno, jer imaju veći broj utakmica. Činjenica je da smo u boljoj finansijskoj situaciji mogli da uzmemo još dva ili tri igrača, pa da neke rasteretimo po nekoliko minuta. Ali, ni to nije nikakava garancija. Kao što ni visina budžeta nije garancija da ćeš da osvojiš trofej. Ali, daju se zlonamerni komentari, daje se prostor tim osobama u javnosti. Govore o sukobu Duleta i Bogdanovića, a ne znam ko ne može da vidi da ga Dule voli kao sina. Mislim da ga više voli nego što je mene voleo kad sam bio igrač.

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.