Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Ispovesti

Ispovest Dragoljuba Mićunovića: 28 godina Demokratske stranke

Kada smo u prostorijama Književnih novina sročili tekst da osnivamo Demokratsku stranku, Kosta Čavoški pita, malo u ciničnoj šali: ko će ovo sad da saopšti, da pročita na konferenciji za štampu, jer je ovo akt protiv ustavnog uređenja za koji je predviđena kazna od 10 godina zatvora. Usledila je tišina koju je opet prekinuo u istom tonu Kosta: najbolje bi bilo da to uradi Mićun, jer on ima iskustva sa zatvorom. Kažem - dobro, važi.
Datum: 22/02/2018

Ispovest Dragoljuba Mićunovića: 28 godina Demokratske stranke

Foto Igor Pavicevic

Svakoga od njih koji su otišli iz DS-a mogao bih da podsetim zašto su izašli iz stranke, ali da to prvo uradim u četiri oka. Hajde da napravimo poštenu istoriju, ali i skicu budućnosti DS-a. Program DS-a mora da se poštuje. DS nije odustao od svog programa i na njemu mora da istraje. Postoji kontinuitet ideja koje nisu kompromitovane. Politiku koju smo vodili 1990. vodimo i danas.

Ko je već svojim osnivačkim aktom ukazao na strateški pravac ujedinjenja sa Evropom? Ko je mirovnom politikom spasavao obraz Srbije u vreme najvećeg ratnog ludila? Pa ko je sprečavao krađu izbora i podigao Beograd na noge 1997? Ko je uvek budio Srbiju i ko danas može ponovo da je probudi? Ko je organizovao 5. oktobar? To je zapravo istorijski zadatak DS-a, jer ne vidim da postoje neke druge organizovane stranke koje mogu Vučića da pošalju u istoriju, kaže u velikoj ispovesti za Nedeljnik povodom 28 godina Demokratske stranke njen prvi lider Dragoljub Mićunović, i pristaje da se priseti svega od dana formiranja do danas.

 

Ideja o formiranju DS-a

O stvaranju opozicione političke stranke najozbiljnije se raspravljalo, krajem devedesetih godina, u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. U januaru 1975. grupa od osam profesora Filozofskog fakulteta, posle šest godina jednodušnog otpora nastavnika i studenata neustavnom gaženju autonomije fakulteta, odlukom Skupštine Srbije isključena je sa Univerziteta i više od decenije smo važili za najveće protivnike Titovog režima. Tek na intervenciju Međunarodne konfederacije rada vraćeni smo na posao, ali ne na fakultet, već su nas smestili u Institut društvenih nauka. Mislili su da ćemo da ćutimo, zadovoljni što ponovo imamo platu, ali su se prevarili. Čim smo došli na Institut, počeli smo da primamo i druge ljude sa univerziteta koji nisu bili po volji komunističkog režima.

Prvi je na moj poziv došao Vojislav Koštunica, zatim se Zoran Đinđić javio da je doktorirao u Nemačkoj, rekao sam - dođi. Primili smo Lasla Sekelja, Božidara Jakšića sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu, gde je bio u zatvoru zbog jednog članka u Praksisu. Onda je došla Vesna Pešić, Kosta Čavoški, primili smo troje pripravnika, na kraju nas je bilo oko dvadeset.

Nismo pristali da nam nametnu upravnika, a onda smo izabrali Zagorku Golubović, koja je posle nekoliko meseci borbe sa svim mogućim preprekama odustala, a onda su izabrali mene, te sam ja narednih sedam godina bio upravnik Centra koji je kasnije prerastao u Institut.

 

Kritika svega postojećeg

U autoritarnom poretku živeli smo, kao kritički intelektuaci, dugo u "trpnom stanju". U malim zemljama diktatura nikada nije totalna, jer se svi znaju, i ne može da se sakrije ni kada uhapsite tri čoveka. Nije ovo Rusija ili Kina. Kako kaže Hana Arent: "U malim zemljama diktatura je uvek selektivna i dozirana." Neće autokratska vlast sve da neutralizuje, nego progoni samo one koji joj se čine najopasnijim, a onda njihova sudbina plaši i ostale da moraju da ćute.

U svim zemljama bivšeg socijalizma postojala je grupa intelektualaca koja se bunila. Uvek je bilo disidenata koji su se otrgli od vlasti i vladajuće ideologije. Kada se Tito raspitivao šta znači naša "kritika svega postojećeg" - on nije znao da je to osnovni Marksov metodološki stav - pitao je: znači li to da kritikuju i mene? Kada su mu dali potvrdan odgovor, Tito je uzvratio: "E, to ne može. Mogu da kritukuju neke anomalije, ali ne i mene."

Ima jedna nemačka izreka: "Ništa nije tako snažno kao ideje kad im dođe vreme." Shvatili smo sredinom 1990. da je došlo vreme za barjak demokratije. I krenulo se u osnivanje DS-a.

 

Naslovna strana Nedeljnika (br. 317) u kom je objavljena ispovest Dragoljuba Mićunovića
Naslovna strana Nedeljnika (br. 317) u kom je objavljena ispovest Dragoljuba Mićunovića

 

Osnivačka skupština

Krajem 1989, tačnije 12. decembra pokrenuta je inicijativa za obnavljanje rada DS-a, koju je potpisalo 13 intelektualaca, dok su Borislav Pekić i Milovan Danojlić poslali pismo da su saglasni sa nama. Kada smo u prostorijama Književnih novina sročili tekst da osnivamo DS, Kosta Čavoški pita, malo u ciničnoj šali: ko će ovo sad da saopšti, da pročita na konferenciji za štampu, jer je ovo akt protiv ustavnog uređenja za koji je predviđena kazna od 10 godina zatvora. Usledila je tišina koju je opet prekinuo u istom tonu Kosta: najbolje bi bilo da to uradi Mićun, jer on ima iskustva sa zatvorom. Kažem - dobro, važi.

Gojko Đogo je radio u Domu omladine i on nam je obezbedio prostorije za Osnivačku skupštinu 3. februara 1990. Došla je masa naših i stranih novinara. Rekao sam: pozivam vlasti da nas uhapse pošto svesno činimo krivično delo, ne poštujući Krivični zakonik. Ako nam sudite, mi ćemo se pozivati na Povelju UN o slobodama govora i pravima na udruživanje, koju je ratifikovala Jugoslavija.

Bilo je velikih sporenja u Socijalističkom savezu, većina je bila za to da nas uhapse, ali mislim da nas je spasao i Čaušesku, kome je upravo tada rumunski narod okrenuo leđa. I onda su se u Srbiji mnogi ućutali i nisu nas dirali.

Za predsednika su predložili mene. Za potpredsednika su bila dva kandidata: Gojko Đogo i Rade Stojanović. Onda je Đogo rekao: "Odričem se kandidature, potpredsednik treba da bude Pekić, on je veći pisac nego ja." I Pekić je izabran za potpredsednika. Za šefa Izvršnog odbora izabran je Kosta Čavoški, a za potpredsednike IO kandidati su bili Slobodan Inić i Zoran Đinđić. I pobedi Inić, pošto Đinđića nisu znali, tek je došao iz Nemačke. Glasali smo tako što smo cedulje sa imenima kandidata ubacivali u šešir.

Kada sam 3. februara 1990. otvorio Osnivačku skupštinu u prepunoj dvorani Doma omladine, rekao sam: a sada jedan aplauz za demokratiju. To je bio jedan od najdužih aplauza koje sam čuo, svi su svoje oduševljenje dugo suzbijani pustili da eksplodira.

Ali iza mene je stajalo već bogato životno iskustvo, pa sam dodao: ovo oduševljenje koje sad imamo za demokratiju ne bi trebalo da nas zanese da poverujemo da je ovde demokratija takoreći već pobedila. I zaista, nigde demokratija kao u Srbiji nije bila na većim iskušenjima. Kao i danas.

Savez komunista se presvukao, postao je Socijalistička partija, kao "član" Socijalističkog saveza, "ujedinio" se sa njim - matematički izum, ujedinjenje dela i celine. Prisvojili su ogroman poslovni prostor, automobile, tehniku, mi nismo imali ništa.

Prve prostorije su nam bile u jednoj sobi kod Kalenićeve pijace. Bila je to neka zapuštena zgradica, gde su se vrata zavezivala kanapom. Kasnije nam je advokat Ninković obezbedio kancelarije u hotelu "Astoria" i stranka je počela da se omasovljuje.

 

Nas su Miloševićevi ljudi tukli, ali se nismo plašili, a sada se građani plaše i kada ih vlast ne tuče. DS mora da razbije taj strah
Nas su Miloševićevi ljudi tukli, ali se nismo plašili, a sada se građani plaše i kada ih vlast ne tuče. DS mora da razbije taj strah

Ko je ulazio u DS

To su uglavnom bili ljudi koji su iz različitih razloga bili nezadovoljni Titovim režimom, bilo da su oštećeni klasno, politički, da su razočarani komunisti, ili hapšeni, proganjani, a bilo je onih koji su mislili da dolazi "naše" vreme, pa hajde da se priključimo. Svako je mogao da bude član, to nije bila kadrovska partija u kojoj se svakom ko želi da uđe proveravala krvna slika, ali su to uglavnom bili intelektualci. Sve nas je objedinjavala želja da se prekine vladavina jedne partije. I da se dozvoli pluralizam političkog organizovanja i mišljenja.

I ja sam prvi put u životu glasao, ali, apsurdno, za sebe na izborima 1990. Imao sam skoro 60 godina, a nikada pre toga nisam imao priliku da za nešto glasam po svom izboru.

 

Prvi miting

Došli smo u situaciju da se borimo za mesto pod suncem, nismo imali ni medije, niti para za struju ili kiriju. I onda smo odlučili da organizujemo miting opozicije u junu 1990.

Sećam se da sam zbog moje prve rečenice u govoru - "Beograd je konačno našao svoju dušu" - bio kasnije od socijalista oštro napadan.

Bilo je i smešnih scena. Vuk i Šešelj su formirali neki pokret, ali su se kumovi u međuvremenu posvađali. Želeli su i jedan i drugi da govore. Vuk je tražio da se obrati kao predsednik tog pokreta, a Šešelj je pretio da će ga prekinuti i napraviti incident. Vuk je, čim se kratko obratio, nestao.

Najveći problem tih ranih mitinga je bilo odsustvo plana šta sa masom posle mitinga. Uvek sam se sporio sa radikalnim izjavama tipa: mi ovde ostajemo do ispunjenja naših zahteva, na primer do ostavke Miloševića. Onda sam se šalio: a šta ćemo kad padne sneg? Poveo sam kolonu do Pionirskog parka, da predam Skupštini zahteve za slobodu medija, narod neće da se raziđe. Predsednik Skupštine nije hteo da nas primi. Održim govor tu pred Skupštinom i onda se prisetim nemačkog iskustva: siting. Seli smo svi na ulicu ispred Skupštine, a Arkan se sa Slavije zaleti automobilom na nas. Strah je bio očigledan, ja ubeđujem mlade da se ne plaše i da ne sme da nas gazi. On dođe tik do nas, i prikoči. Stradalo bi najmanje deset ljudi da su mu otkazale kočnice.

Šta ćemo posle, hajde da idemo ispred Politike i RTS-a. I kad smo počeli da se razilazimo, policija nas je napala, ostale su mi dugo masnice, jer sam pokušao da zaustavim policiju. Tadašnja studentkinja, istoričarka Dubravka Stojanović, koja je stajala pored mene, zadobila je takođe modrice od pendreka i otada se šalimo da smo "ratni drugovi".

Taj miting je pokazao represivni kontinuitet SPS režima sa prethodnim titovskim, ali i našu snagu da možemo da se suprotstavimo diktaturi i nasilju.

 

Čavoški i Nikola Milošević

Odmah posle Osnivačke skupštine Nikola Milošević je insistirao da održimo Izbornu skupštinu i da tajnim glasanjem izaberemo rukovodstvo DS-a. Ali morali smo par meseci da provedemo obilazeći Srbiju, stvarajući lokalne odbore i šireći stranku. I zakažemo Izbornu skupštinu u Sava centru 29. septembra 1990, ali nemamo para za njenu organizaciju. Predlagali su neku malu salu, rekao sam: ako nismo u stanju da napunimo Sava centar, nemojte da izlazimo na izbore. Morali smo da uzmemo kredit, pa sam dao svoj auto pod hipoteku. Neko se, međutim, setio da se napravi dobrovoljni prilog za stranku i onda se skupilo toliko para da je stranka funkcionisala narednih šest meseci.

Čavoški je bio drugi kandidat za predsednika, ali sam veoma ubedljivo bio ponovo izabran. Ubrzo posle tog poraza na Izbornoj skupštini Čavoški i Milošević su najavili da izlaze iz DS-a.

 

Šta bi Pekić danas rekao

Pekić nije mnogo govorio, ni na jednom mitingu nije držao govor. Znao sam ga dok je još bio student, dok se družio sa Miodragom Bulatovićem, kao studenta psihologije, jer smo isto godište, ali oni su brzo napustili studije kada su se posvetili pisanju. A šta bi danas rekao o Srbiji i Beogradu? Verovatno: "ovo ne liči ni na šta". Ili - "sve ovo mi je nešto poznato".

Kada su posle '68. promenili zakon o pasošima - po kome ministar unutrašnjih poslova ima pravo da svakome oduzme pasoš bez ikakvog obrazloženja - sutradan su pasoš oduzeli Milovanu Đilasu, Pekiću i meni. Pekiću su vratili posle mesec dana, i on je odmah otišao u London, Đilasu posle pola godine, a meni tek posle sedam godina.

Pekić bi danas pripadao više konzervativno-centrističkom bloku u stranci. On nije želeo da napusti DS čak ni kada je mislio da ide previše levo. Desimir Tošić, koji je došao iz emigracije i koji je bio član predratne omladine DS-a, išao je levo, a za mene su stranački "ideološki klasifikatori" smatrali da sam polulevo.

 

Odlazak Koštunice

Koštunica me je iznenadio. Njegov javni greh u komunizmu bio je što je potpisao apel za puštanje na slobodu profesora Mihaila Đurića. Koštunicu sam doveo u naš Institut i predložio ga za svog zamenika, a kasnije upravnika. Bio mi je simpatičan zato što je uvek nešto ćutao, a pošto ja mnogo pričam, bio mi je kao neki korektiv.

On nije otišao sa Čavoškim već je ostao uz mene i predložio sam ga za potpredsednika stranke. Predložio sam ga i za predsedničkog kandidata 2000, jer je on bio najmanje na udaru Miloševićeve propagande. Nikada nisam mislio ni da je monarhista, niti da je konzervativac, jer se vrlo malo eksponirao u idejnom smislu. Kad su bili predsednički izbori, podržao sam Koštunicu, a nisam hteo Labusa, koji nije želeo da bude kandidat DOS-a ili DS-a, nego neke grupe građana. Zbog toga sam došao u mali konflikt sa Đinđićem koji je podržao Labusa.

Ja sam, dakle, Koštunicu stalno predlagao i podržavao, a on mene nikad. Kada sam se ja kandidovao za predsednika Srbije kako bih pomogao u spasavanju demokratske opcije posle ubistva Đinđića, Koštunica je zajedno sa Labusom pozvao građane na bojkot tih izbora.

 

Kada sam bio predsednik stranke, svako jutro smo se sastajali kod mene, dva potpredsednika Desimir Tošić i Vojislav Koštunica, i Zoran Đinđić kao predsednik Izvršnog odbora. Politika je kao život, svaki čas se nešto događa
Kada sam bio predsednik stranke, svako jutro smo se sastajali kod mene, dva potpredsednika Desimir Tošić i Vojislav Koštunica, i Zoran Đinđić kao predsednik Izvršnog odbora. Politika je kao život, svaki čas se nešto događa

 

Mihizov plan za uništenje DS-a

Veliki deo srpske elite, nažalost, nikad se nije oprostio od patosa nacionalne mitologije, sa osloncem na stubove režima kao što su crkva ili monarhizam. A oslonac moderne politike postali su racionalnost, znanje i mladost.

DEPOS je bio ogroman promašaj. Demokratska stranka tada nije želela da uđe u DEPOS, jer je zamišljen kao projekat za uništenje DS-a. I zato je mimo znanja rukovodstva jedna grupa ljudi iz DS-a šurovala sa vladikama, prestolonaslednikom, akademicima na račun nekog opšteg ujedinjenja. Oni su mislili da te "mudre glave" treba da drže dizgine, a stranke neka vuku kola. Mihiz me je ubeđivao i patetično izjavljivao da će on ako treba kleknuti pred bilo kim kao što je Nikola Pašić kleknuo pred Vilsona. Govorio sam mu da nije Pašić klečao pred Vilsonom, nego je Pupin zamolio Vilsona kao kolegu sa Univerziteta Kolumbija da primi predsednika njegove matične zemlje.

Mihizov plan je bio da mi iz opozicije podnesemo ostavke u Skupštini iako smo dobili poverenje građana, a zatim će "mudre glave" da naprave kvalitetan parlament. A onda će patrijarh Pavle da kruniše Aleksandra za kralja, a kralj će da imenuje Vuka Draškovića za predsednika vlade. I tako je Mihiz mislio da srušimo Miloševića, a zapravo cilj je bio rušenje DS-a.

Koja će to zemlja da vas prizna kad niste dobili poverenje građana, pitao sam. Bila je to budalaština. I onda se DEPOS raspao. Koštunica je rekao - odlično, sad ja odoh iz DS-a. DEPOS je najbolji primer kako prolaze pokreti. Neki su predlagali kada smo osnivali DS da to bude pokret. Rekao sam - ne. Mora da se napravi stranka, ako želite ozbiljnu parlamentarnu demokratiju. Stranke moraju da imaju svoje programe na osnovu kojih se takmiče za glasove. Ako osnujete pokret i u njemu svako ima svoju ideju - to se raspada kao sapunica. I danas imamo nekoliko pokreta, ali ako nema značajnih događaja u društvu, pokreti gube energiju.

 

Služba me prati 70 godina

Duško Mihajlović mi je pokazao moj dosije iz koga se vidi da me prate od 20. godine života kada sam bio druga godina fakulteta. Dakle, službe me slušaju čak 70 godina. Baš su se naslušale.

Kada sam isključen sa Univerziteta, ostao bez posla, bio sam skoro ponosan, bilo je neke solidarnosti, ljudi su nam pomagali. Mogli smo da biramo univerzitete u Evropi i u Americi koji će nas primiti. Sedam godina sam bio pod represijom, jer je Tito odlagao da nas, osam profesora, izbaci s fakulteta, jer je želeo da dobije Nobelovu nagradu za mir. Vili Brant i Ulof Palme su mu otvoreno rekli da nema ništa od Nobela ako nas protera. A Tito se pravdao da ne stoji on iza toga, nego neka fakultetska uprava. A šta danas da radite kada izgubite posao?

 

Korupcija razara srpsku politiku

Najveći problem srpske politike je korupcija. Kako kaže Oskar Vajld u jednom aforizmu: "Svemu mogu da odolim osim iskušenjima." A vlast je veliko iskušenje.

Imali smo radnike na privremenom radu u inostranstvu, ali imali smo i neke eksperte na privremenom bogaćenju u zemlji. Ideja sa ekspertskim vladama je opasna po demokratiju. U klasičnim parlamentarnim demokratijama, ministra prvo narod bira u parlament a onda ga parlament bira u vladu. A ministar ne mora da bude ekspert, nego neka tri njegova pomoćnika budu eksperti, a on je odgovoran za politiku koju vodi i stranka koja ga je predložila za ministra. Koliko je eksperata prodefilovalo u našim vladama?

 

Odlasci i greške

Odlazak Čavoškog i Miloševića bio je beznačajan, malo je tome doprineo SPO koji je želeo da oslabi DS kao konkurenta. DEPOS je četvrtinu stranke preveo u novu Koštuničinu stranku. To nije bilo opasno ili kritično za stranku, ali je poslužilo drugim disidentima u DS-u da odlaze i da nastave da pokušavaju da nas cepaju.

Sledeći potres bila je pogrešna odluka rukovodstva DS-a kada su me "preventivno" isključili iz stranke. Odluku je doneo Glavni odbor bez ikakvog ozbiljnog obrazloženja. U znak protesta tada je jedan broj vodećih ljudi i utemeljivača stranke i narodnih poslanika izašao iz DS-a: Desimir Tošić, Vida Ognjenović, Dragan Domazet, Ljubomir Tadić, Slobodan Vučković, Velja Simonović, Đorđe Zečević, Bora Kuzmanović, Nataša Vučković, Vesna Marjanović... Onda su posle dve godine oni tražili da pravimo stranku, i tako je nastao Demokratski centar, ali nikada nisam želeo da se udaljavam od DS-a. Uvek smo bili zajedno u svim koalicijama. Zvali su me nekoliko puta prilikom stvaranja DOS-a da se vratim, govorio bih - može, ali svi da se vratimo i da priznate da ste napravili glupost. I vratili smo se posle Đinđićevog ubistva da pomognemo da se sačuva DS. A atentat na Đinđića je bio najveći udarac za DS.

Sa Borisom Tadićem Demokratska stranka je ponovo došla na vlast, ali nije izbegla sva iskušenja koja donosi vlast. Možda bi neke greške bile izbegnute da nije bilo ustupaka koji su morali biti činjeni koalicionim partnerima, od kojih su jedni - G17 plus - videli isključivo lukrativnu stranu vlasti, a drugi - SPS - pored toga i nedemokratski sindrom. Izdali su nas u ključnom trenutku i jedni i drugi i još poneki. Ključna greška za odlazak s vlasti 2012. bila je odluka o zajedničkom raspisivanju predsedničkih i parlamentarnih izbora.

 

Obnavljanje DS-a

Svakoga od njih koji su otišli iz DS-a mogao bih da podsetim zašto su izašli iz stranke, ali da to prvo uradim u četiri oka. Hajde da napravimo poštenu istoriju, ali i skicu budućnosti DS-a. Program DS-a mora da se poštuje. DS nije odustao od svog programa i na njemu mora da istraje. Postoji kontinuitet ideja koje nisu kompromitovane. Politiku koju smo vodili 1990. vodimo i danas.

Ko je već svojim osnivačkim aktom ukazao na strateški pravac ujedinjenja sa Evropom? Ko je mirovnom politikom spasavao obraz Srbije u vreme najvećeg ratnog ludila? Pa ko je sprečavao krađu izbora i podigao Beograd na noge 1997? Ko je uvek budio Srbiju i ko danas može ponovo da je probudi? Ko je organizovao 5. oktobar? To je zapravo istorijski zadatak DS-a, jer ne vidim da postoje neke druge organizovane stranke koje mogu Vučića da pošalju u istoriju.

Ujedinjenje demokrata je sjajna ideja, ali daj da o njoj razgovaramo. Da li je onda moguće da se u to uklope sve idejno udaljene stranke od levih do desnih? Mnogi pokreti su načelno protiv stranačkog organizovanja. Ne može ozbiljna stranka da podržava nestranačkog kandidata, jer odmah postaje inferiorna, zaklanja se iza tuđeg ugleda. A onda se ti koje smo podržali pojave posle izbora i kažu: to su moji glasovi. Pa kako samo tvoji? Tako je govorio i Milan Panić da ima milion i po glasova, a ja mu kažem: "Milane, nemaš ni pedeset ovih koji ti dolaze na besplatnu večeru." To su glasovi DS-a i SPO-a. I to se posle pokazalo.

Moramo u DS-u ustrojiti sistem u kome će se kolektivno donositi odluke, obezbediti javnost rada, transparentno finansiranje stranke, legitiman izbor rukovodstva. Moramo biti primer demokratske ustanove kakva želimo da bude i država.

I Draganu Šutanovcu sam rekao - ako hoće da bude pravi predsednik DS-a, mora da bude demokrata, da poštuje program i da ima stalni kontakt sa biračima. I zasada nema mnogo grešaka.

Moramo da postavimo stranku koja će da funkcioniše kako treba, čiji će operativni deo dan biti mobilan. Kada sam bio predsednik stranke, svako jutro smo se sastajali kod mene, dva potpredsednika Desimir Tošić i Vojislav Koštunica, i Zoran Đinđić kao predsednik Izvršnog odbora. Politika je kao život, svaki čas se nešto događa.

 

Krađa naše politike

SNS je uzeo našu spoljnu politiku, ali to nije ništa novo. Musolini je bio prvo socijalista, pa je onda prešao ceo krug do vođe. U Italiji je bio jak radnički pokret, ali svaki put kada ojačaju, Musolini ih pohapsi i uzme njihov program. I onda vodi njihovu politiku, dok neko drugi ne ojača, pa onda njih pohapsi. Takvi lideri računaju na kratko pamćenje nacije, a dva su razloga što im narod veruje: ljudi ne pamte ko je kakvu politiku vodio, i ništa ljude teže ne ucenjuje nego siromaštvo. U siromaštvu se gubi dostojanstvo. Danas se mnogi izjašnjavaju da su za evropske vrednosti, ali evropsku politiku ne možete rečima da sprovodite, stvarnost se ne može nikakvim populističkim tiradama sakriti.

 

Beograd 1990. i 2018.

Beograd je devedesetih bio pun nade, sa mnogo više potencijala, mnogo više ljudi je bilo spremno da se angažuje i bilo je mnogo manje straha uprkos svemu što se događalo. Nas su Miloševićevi ljudi tukli, ali se nismo plašili, a sada se građani plaše i kada ih vlast ne tuče. DS mora da razbije taj strah.

Izbori u Beogradu će pokazati prirodu vlasti i sva njena sredstva da ostane na vlasti. Pokazaće kolika je spremnost ljudi za promene i da li opozicija može da vrati Beograd demokratskim snagama. I na kraju, Beograd će pokazati kuda ide Srbija.

 

 

 

 

Svakoga od njih koji su otišli iz DS-a mogao bih da podsetim zašto su izašli iz stranke, ali da to prvo uradim u četiri oka. Hajde da napravimo poštenu istoriju, ali i skicu budućnosti DS-a. Program DS-a mora da se poštuje. DS nije odustao od svog programa i na njemu mora da istraje. Postoji kontinuitet ideja koje nisu kompromitovane. Politiku koju smo vodili 1990. vodimo i danas.

Ko je već svojim osnivačkim aktom ukazao na strateški pravac ujedinjenja sa Evropom? Ko je mirovnom politikom spasavao obraz Srbije u vreme najvećeg ratnog ludila? Pa ko je sprečavao krađu izbora i podigao Beograd na noge 1997? Ko je uvek budio Srbiju i ko danas može ponovo da je probudi? Ko je organizovao 5. oktobar? To je zapravo istorijski zadatak DS-a, jer ne vidim da postoje neke druge organizovane stranke koje mogu Vučića da pošalju u istoriju, kaže u velikoj ispovesti za Nedeljnik povodom 28 godina Demokratske stranke njen prvi lider Dragoljub Mićunović, i pristaje da se priseti svega od dana formiranja do danas.

 

Ideja o formiranju DS-a

O stvaranju opozicione političke stranke najozbiljnije se raspravljalo, krajem devedesetih godina, u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. U januaru 1975. grupa od osam profesora Filozofskog fakulteta, posle šest godina jednodušnog otpora nastavnika i studenata neustavnom gaženju autonomije fakulteta, odlukom Skupštine Srbije isključena je sa Univerziteta i više od decenije smo važili za najveće protivnike Titovog režima. Tek na intervenciju Međunarodne konfederacije rada vraćeni smo na posao, ali ne na fakultet, već su nas smestili u Institut društvenih nauka. Mislili su da ćemo da ćutimo, zadovoljni što ponovo imamo platu, ali su se prevarili. Čim smo došli na Institut, počeli smo da primamo i druge ljude sa univerziteta koji nisu bili po volji komunističkog režima.

Prvi je na moj poziv došao Vojislav Koštunica, zatim se Zoran Đinđić javio da je doktorirao u Nemačkoj, rekao sam - dođi. Primili smo Lasla Sekelja, Božidara Jakšića sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu, gde je bio u zatvoru zbog jednog članka u Praksisu. Onda je došla Vesna Pešić, Kosta Čavoški, primili smo troje pripravnika, na kraju nas je bilo oko dvadeset.

Nismo pristali da nam nametnu upravnika, a onda smo izabrali Zagorku Golubović, koja je posle nekoliko meseci borbe sa svim mogućim preprekama odustala, a onda su izabrali mene, te sam ja narednih sedam godina bio upravnik Centra koji je kasnije prerastao u Institut.

 

Kritika svega postojećeg

U autoritarnom poretku živeli smo, kao kritički intelektuaci, dugo u "trpnom stanju". U malim zemljama diktatura nikada nije totalna, jer se svi znaju, i ne može da se sakrije ni kada uhapsite tri čoveka. Nije ovo Rusija ili Kina. Kako kaže Hana Arent: "U malim zemljama diktatura je uvek selektivna i dozirana." Neće autokratska vlast sve da neutralizuje, nego progoni samo one koji joj se čine najopasnijim, a onda njihova sudbina plaši i ostale da moraju da ćute.

U svim zemljama bivšeg socijalizma postojala je grupa intelektualaca koja se bunila. Uvek je bilo disidenata koji su se otrgli od vlasti i vladajuće ideologije. Kada se Tito raspitivao šta znači naša "kritika svega postojećeg" - on nije znao da je to osnovni Marksov metodološki stav - pitao je: znači li to da kritikuju i mene? Kada su mu dali potvrdan odgovor, Tito je uzvratio: "E, to ne može. Mogu da kritukuju neke anomalije, ali ne i mene."

Ima jedna nemačka izreka: "Ništa nije tako snažno kao ideje kad im dođe vreme." Shvatili smo sredinom 1990. da je došlo vreme za barjak demokratije. I krenulo se u osnivanje DS-a.

 

Naslovna strana Nedeljnika (br. 317) u kom je objavljena ispovest Dragoljuba Mićunovića
Naslovna strana Nedeljnika (br. 317) u kom je objavljena ispovest Dragoljuba Mićunovića

 

Osnivačka skupština

Krajem 1989, tačnije 12. decembra pokrenuta je inicijativa za obnavljanje rada DS-a, koju je potpisalo 13 intelektualaca, dok su Borislav Pekić i Milovan Danojlić poslali pismo da su saglasni sa nama. Kada smo u prostorijama Književnih novina sročili tekst da osnivamo DS, Kosta Čavoški pita, malo u ciničnoj šali: ko će ovo sad da saopšti, da pročita na konferenciji za štampu, jer je ovo akt protiv ustavnog uređenja za koji je predviđena kazna od 10 godina zatvora. Usledila je tišina koju je opet prekinuo u istom tonu Kosta: najbolje bi bilo da to uradi Mićun, jer on ima iskustva sa zatvorom. Kažem - dobro, važi.

Gojko Đogo je radio u Domu omladine i on nam je obezbedio prostorije za Osnivačku skupštinu 3. februara 1990. Došla je masa naših i stranih novinara. Rekao sam: pozivam vlasti da nas uhapse pošto svesno činimo krivično delo, ne poštujući Krivični zakonik. Ako nam sudite, mi ćemo se pozivati na Povelju UN o slobodama govora i pravima na udruživanje, koju je ratifikovala Jugoslavija.

Bilo je velikih sporenja u Socijalističkom savezu, većina je bila za to da nas uhapse, ali mislim da nas je spasao i Čaušesku, kome je upravo tada rumunski narod okrenuo leđa. I onda su se u Srbiji mnogi ućutali i nisu nas dirali.

Za predsednika su predložili mene. Za potpredsednika su bila dva kandidata: Gojko Đogo i Rade Stojanović. Onda je Đogo rekao: "Odričem se kandidature, potpredsednik treba da bude Pekić, on je veći pisac nego ja." I Pekić je izabran za potpredsednika. Za šefa Izvršnog odbora izabran je Kosta Čavoški, a za potpredsednike IO kandidati su bili Slobodan Inić i Zoran Đinđić. I pobedi Inić, pošto Đinđića nisu znali, tek je došao iz Nemačke. Glasali smo tako što smo cedulje sa imenima kandidata ubacivali u šešir.

Kada sam 3. februara 1990. otvorio Osnivačku skupštinu u prepunoj dvorani Doma omladine, rekao sam: a sada jedan aplauz za demokratiju. To je bio jedan od najdužih aplauza koje sam čuo, svi su svoje oduševljenje dugo suzbijani pustili da eksplodira.

Ali iza mene je stajalo već bogato životno iskustvo, pa sam dodao: ovo oduševljenje koje sad imamo za demokratiju ne bi trebalo da nas zanese da poverujemo da je ovde demokratija takoreći već pobedila. I zaista, nigde demokratija kao u Srbiji nije bila na većim iskušenjima. Kao i danas.

Savez komunista se presvukao, postao je Socijalistička partija, kao "član" Socijalističkog saveza, "ujedinio" se sa njim - matematički izum, ujedinjenje dela i celine. Prisvojili su ogroman poslovni prostor, automobile, tehniku, mi nismo imali ništa.

Prve prostorije su nam bile u jednoj sobi kod Kalenićeve pijace. Bila je to neka zapuštena zgradica, gde su se vrata zavezivala kanapom. Kasnije nam je advokat Ninković obezbedio kancelarije u hotelu "Astoria" i stranka je počela da se omasovljuje.

 

Nas su Miloševićevi ljudi tukli, ali se nismo plašili, a sada se građani plaše i kada ih vlast ne tuče. DS mora da razbije taj strah
Nas su Miloševićevi ljudi tukli, ali se nismo plašili, a sada se građani plaše i kada ih vlast ne tuče. DS mora da razbije taj strah

Ko je ulazio u DS

To su uglavnom bili ljudi koji su iz različitih razloga bili nezadovoljni Titovim režimom, bilo da su oštećeni klasno, politički, da su razočarani komunisti, ili hapšeni, proganjani, a bilo je onih koji su mislili da dolazi "naše" vreme, pa hajde da se priključimo. Svako je mogao da bude član, to nije bila kadrovska partija u kojoj se svakom ko želi da uđe proveravala krvna slika, ali su to uglavnom bili intelektualci. Sve nas je objedinjavala želja da se prekine vladavina jedne partije. I da se dozvoli pluralizam političkog organizovanja i mišljenja.

I ja sam prvi put u životu glasao, ali, apsurdno, za sebe na izborima 1990. Imao sam skoro 60 godina, a nikada pre toga nisam imao priliku da za nešto glasam po svom izboru.

 

Prvi miting

Došli smo u situaciju da se borimo za mesto pod suncem, nismo imali ni medije, niti para za struju ili kiriju. I onda smo odlučili da organizujemo miting opozicije u junu 1990.

Sećam se da sam zbog moje prve rečenice u govoru - "Beograd je konačno našao svoju dušu" - bio kasnije od socijalista oštro napadan.

Bilo je i smešnih scena. Vuk i Šešelj su formirali neki pokret, ali su se kumovi u međuvremenu posvađali. Želeli su i jedan i drugi da govore. Vuk je tražio da se obrati kao predsednik tog pokreta, a Šešelj je pretio da će ga prekinuti i napraviti incident. Vuk je, čim se kratko obratio, nestao.

Najveći problem tih ranih mitinga je bilo odsustvo plana šta sa masom posle mitinga. Uvek sam se sporio sa radikalnim izjavama tipa: mi ovde ostajemo do ispunjenja naših zahteva, na primer do ostavke Miloševića. Onda sam se šalio: a šta ćemo kad padne sneg? Poveo sam kolonu do Pionirskog parka, da predam Skupštini zahteve za slobodu medija, narod neće da se raziđe. Predsednik Skupštine nije hteo da nas primi. Održim govor tu pred Skupštinom i onda se prisetim nemačkog iskustva: siting. Seli smo svi na ulicu ispred Skupštine, a Arkan se sa Slavije zaleti automobilom na nas. Strah je bio očigledan, ja ubeđujem mlade da se ne plaše i da ne sme da nas gazi. On dođe tik do nas, i prikoči. Stradalo bi najmanje deset ljudi da su mu otkazale kočnice.

Šta ćemo posle, hajde da idemo ispred Politike i RTS-a. I kad smo počeli da se razilazimo, policija nas je napala, ostale su mi dugo masnice, jer sam pokušao da zaustavim policiju. Tadašnja studentkinja, istoričarka Dubravka Stojanović, koja je stajala pored mene, zadobila je takođe modrice od pendreka i otada se šalimo da smo "ratni drugovi".

Taj miting je pokazao represivni kontinuitet SPS režima sa prethodnim titovskim, ali i našu snagu da možemo da se suprotstavimo diktaturi i nasilju.

 

Čavoški i Nikola Milošević

Odmah posle Osnivačke skupštine Nikola Milošević je insistirao da održimo Izbornu skupštinu i da tajnim glasanjem izaberemo rukovodstvo DS-a. Ali morali smo par meseci da provedemo obilazeći Srbiju, stvarajući lokalne odbore i šireći stranku. I zakažemo Izbornu skupštinu u Sava centru 29. septembra 1990, ali nemamo para za njenu organizaciju. Predlagali su neku malu salu, rekao sam: ako nismo u stanju da napunimo Sava centar, nemojte da izlazimo na izbore. Morali smo da uzmemo kredit, pa sam dao svoj auto pod hipoteku. Neko se, međutim, setio da se napravi dobrovoljni prilog za stranku i onda se skupilo toliko para da je stranka funkcionisala narednih šest meseci.

Čavoški je bio drugi kandidat za predsednika, ali sam veoma ubedljivo bio ponovo izabran. Ubrzo posle tog poraza na Izbornoj skupštini Čavoški i Milošević su najavili da izlaze iz DS-a.

 

Šta bi Pekić danas rekao

Pekić nije mnogo govorio, ni na jednom mitingu nije držao govor. Znao sam ga dok je još bio student, dok se družio sa Miodragom Bulatovićem, kao studenta psihologije, jer smo isto godište, ali oni su brzo napustili studije kada su se posvetili pisanju. A šta bi danas rekao o Srbiji i Beogradu? Verovatno: "ovo ne liči ni na šta". Ili - "sve ovo mi je nešto poznato".

Kada su posle '68. promenili zakon o pasošima - po kome ministar unutrašnjih poslova ima pravo da svakome oduzme pasoš bez ikakvog obrazloženja - sutradan su pasoš oduzeli Milovanu Đilasu, Pekiću i meni. Pekiću su vratili posle mesec dana, i on je odmah otišao u London, Đilasu posle pola godine, a meni tek posle sedam godina.

Pekić bi danas pripadao više konzervativno-centrističkom bloku u stranci. On nije želeo da napusti DS čak ni kada je mislio da ide previše levo. Desimir Tošić, koji je došao iz emigracije i koji je bio član predratne omladine DS-a, išao je levo, a za mene su stranački "ideološki klasifikatori" smatrali da sam polulevo.

 

Odlazak Koštunice

Koštunica me je iznenadio. Njegov javni greh u komunizmu bio je što je potpisao apel za puštanje na slobodu profesora Mihaila Đurića. Koštunicu sam doveo u naš Institut i predložio ga za svog zamenika, a kasnije upravnika. Bio mi je simpatičan zato što je uvek nešto ćutao, a pošto ja mnogo pričam, bio mi je kao neki korektiv.

On nije otišao sa Čavoškim već je ostao uz mene i predložio sam ga za potpredsednika stranke. Predložio sam ga i za predsedničkog kandidata 2000, jer je on bio najmanje na udaru Miloševićeve propagande. Nikada nisam mislio ni da je monarhista, niti da je konzervativac, jer se vrlo malo eksponirao u idejnom smislu. Kad su bili predsednički izbori, podržao sam Koštunicu, a nisam hteo Labusa, koji nije želeo da bude kandidat DOS-a ili DS-a, nego neke grupe građana. Zbog toga sam došao u mali konflikt sa Đinđićem koji je podržao Labusa.

Ja sam, dakle, Koštunicu stalno predlagao i podržavao, a on mene nikad. Kada sam se ja kandidovao za predsednika Srbije kako bih pomogao u spasavanju demokratske opcije posle ubistva Đinđića, Koštunica je zajedno sa Labusom pozvao građane na bojkot tih izbora.

 

Kada sam bio predsednik stranke, svako jutro smo se sastajali kod mene, dva potpredsednika Desimir Tošić i Vojislav Koštunica, i Zoran Đinđić kao predsednik Izvršnog odbora. Politika je kao život, svaki čas se nešto događa
Kada sam bio predsednik stranke, svako jutro smo se sastajali kod mene, dva potpredsednika Desimir Tošić i Vojislav Koštunica, i Zoran Đinđić kao predsednik Izvršnog odbora. Politika je kao život, svaki čas se nešto događa

 

Mihizov plan za uništenje DS-a

Veliki deo srpske elite, nažalost, nikad se nije oprostio od patosa nacionalne mitologije, sa osloncem na stubove režima kao što su crkva ili monarhizam. A oslonac moderne politike postali su racionalnost, znanje i mladost.

DEPOS je bio ogroman promašaj. Demokratska stranka tada nije želela da uđe u DEPOS, jer je zamišljen kao projekat za uništenje DS-a. I zato je mimo znanja rukovodstva jedna grupa ljudi iz DS-a šurovala sa vladikama, prestolonaslednikom, akademicima na račun nekog opšteg ujedinjenja. Oni su mislili da te "mudre glave" treba da drže dizgine, a stranke neka vuku kola. Mihiz me je ubeđivao i patetično izjavljivao da će on ako treba kleknuti pred bilo kim kao što je Nikola Pašić kleknuo pred Vilsona. Govorio sam mu da nije Pašić klečao pred Vilsonom, nego je Pupin zamolio Vilsona kao kolegu sa Univerziteta Kolumbija da primi predsednika njegove matične zemlje.

Mihizov plan je bio da mi iz opozicije podnesemo ostavke u Skupštini iako smo dobili poverenje građana, a zatim će "mudre glave" da naprave kvalitetan parlament. A onda će patrijarh Pavle da kruniše Aleksandra za kralja, a kralj će da imenuje Vuka Draškovića za predsednika vlade. I tako je Mihiz mislio da srušimo Miloševića, a zapravo cilj je bio rušenje DS-a.

Koja će to zemlja da vas prizna kad niste dobili poverenje građana, pitao sam. Bila je to budalaština. I onda se DEPOS raspao. Koštunica je rekao - odlično, sad ja odoh iz DS-a. DEPOS je najbolji primer kako prolaze pokreti. Neki su predlagali kada smo osnivali DS da to bude pokret. Rekao sam - ne. Mora da se napravi stranka, ako želite ozbiljnu parlamentarnu demokratiju. Stranke moraju da imaju svoje programe na osnovu kojih se takmiče za glasove. Ako osnujete pokret i u njemu svako ima svoju ideju - to se raspada kao sapunica. I danas imamo nekoliko pokreta, ali ako nema značajnih događaja u društvu, pokreti gube energiju.

 

Služba me prati 70 godina

Duško Mihajlović mi je pokazao moj dosije iz koga se vidi da me prate od 20. godine života kada sam bio druga godina fakulteta. Dakle, službe me slušaju čak 70 godina. Baš su se naslušale.

Kada sam isključen sa Univerziteta, ostao bez posla, bio sam skoro ponosan, bilo je neke solidarnosti, ljudi su nam pomagali. Mogli smo da biramo univerzitete u Evropi i u Americi koji će nas primiti. Sedam godina sam bio pod represijom, jer je Tito odlagao da nas, osam profesora, izbaci s fakulteta, jer je želeo da dobije Nobelovu nagradu za mir. Vili Brant i Ulof Palme su mu otvoreno rekli da nema ništa od Nobela ako nas protera. A Tito se pravdao da ne stoji on iza toga, nego neka fakultetska uprava. A šta danas da radite kada izgubite posao?

 

Korupcija razara srpsku politiku

Najveći problem srpske politike je korupcija. Kako kaže Oskar Vajld u jednom aforizmu: "Svemu mogu da odolim osim iskušenjima." A vlast je veliko iskušenje.

Imali smo radnike na privremenom radu u inostranstvu, ali imali smo i neke eksperte na privremenom bogaćenju u zemlji. Ideja sa ekspertskim vladama je opasna po demokratiju. U klasičnim parlamentarnim demokratijama, ministra prvo narod bira u parlament a onda ga parlament bira u vladu. A ministar ne mora da bude ekspert, nego neka tri njegova pomoćnika budu eksperti, a on je odgovoran za politiku koju vodi i stranka koja ga je predložila za ministra. Koliko je eksperata prodefilovalo u našim vladama?

 

Odlasci i greške

Odlazak Čavoškog i Miloševića bio je beznačajan, malo je tome doprineo SPO koji je želeo da oslabi DS kao konkurenta. DEPOS je četvrtinu stranke preveo u novu Koštuničinu stranku. To nije bilo opasno ili kritično za stranku, ali je poslužilo drugim disidentima u DS-u da odlaze i da nastave da pokušavaju da nas cepaju.

Sledeći potres bila je pogrešna odluka rukovodstva DS-a kada su me "preventivno" isključili iz stranke. Odluku je doneo Glavni odbor bez ikakvog ozbiljnog obrazloženja. U znak protesta tada je jedan broj vodećih ljudi i utemeljivača stranke i narodnih poslanika izašao iz DS-a: Desimir Tošić, Vida Ognjenović, Dragan Domazet, Ljubomir Tadić, Slobodan Vučković, Velja Simonović, Đorđe Zečević, Bora Kuzmanović, Nataša Vučković, Vesna Marjanović... Onda su posle dve godine oni tražili da pravimo stranku, i tako je nastao Demokratski centar, ali nikada nisam želeo da se udaljavam od DS-a. Uvek smo bili zajedno u svim koalicijama. Zvali su me nekoliko puta prilikom stvaranja DOS-a da se vratim, govorio bih - može, ali svi da se vratimo i da priznate da ste napravili glupost. I vratili smo se posle Đinđićevog ubistva da pomognemo da se sačuva DS. A atentat na Đinđića je bio najveći udarac za DS.

Sa Borisom Tadićem Demokratska stranka je ponovo došla na vlast, ali nije izbegla sva iskušenja koja donosi vlast. Možda bi neke greške bile izbegnute da nije bilo ustupaka koji su morali biti činjeni koalicionim partnerima, od kojih su jedni - G17 plus - videli isključivo lukrativnu stranu vlasti, a drugi - SPS - pored toga i nedemokratski sindrom. Izdali su nas u ključnom trenutku i jedni i drugi i još poneki. Ključna greška za odlazak s vlasti 2012. bila je odluka o zajedničkom raspisivanju predsedničkih i parlamentarnih izbora.

 

Obnavljanje DS-a

Svakoga od njih koji su otišli iz DS-a mogao bih da podsetim zašto su izašli iz stranke, ali da to prvo uradim u četiri oka. Hajde da napravimo poštenu istoriju, ali i skicu budućnosti DS-a. Program DS-a mora da se poštuje. DS nije odustao od svog programa i na njemu mora da istraje. Postoji kontinuitet ideja koje nisu kompromitovane. Politiku koju smo vodili 1990. vodimo i danas.

Ko je već svojim osnivačkim aktom ukazao na strateški pravac ujedinjenja sa Evropom? Ko je mirovnom politikom spasavao obraz Srbije u vreme najvećeg ratnog ludila? Pa ko je sprečavao krađu izbora i podigao Beograd na noge 1997? Ko je uvek budio Srbiju i ko danas može ponovo da je probudi? Ko je organizovao 5. oktobar? To je zapravo istorijski zadatak DS-a, jer ne vidim da postoje neke druge organizovane stranke koje mogu Vučića da pošalju u istoriju.

Ujedinjenje demokrata je sjajna ideja, ali daj da o njoj razgovaramo. Da li je onda moguće da se u to uklope sve idejno udaljene stranke od levih do desnih? Mnogi pokreti su načelno protiv stranačkog organizovanja. Ne može ozbiljna stranka da podržava nestranačkog kandidata, jer odmah postaje inferiorna, zaklanja se iza tuđeg ugleda. A onda se ti koje smo podržali pojave posle izbora i kažu: to su moji glasovi. Pa kako samo tvoji? Tako je govorio i Milan Panić da ima milion i po glasova, a ja mu kažem: "Milane, nemaš ni pedeset ovih koji ti dolaze na besplatnu večeru." To su glasovi DS-a i SPO-a. I to se posle pokazalo.

Moramo u DS-u ustrojiti sistem u kome će se kolektivno donositi odluke, obezbediti javnost rada, transparentno finansiranje stranke, legitiman izbor rukovodstva. Moramo biti primer demokratske ustanove kakva želimo da bude i država.

I Draganu Šutanovcu sam rekao - ako hoće da bude pravi predsednik DS-a, mora da bude demokrata, da poštuje program i da ima stalni kontakt sa biračima. I zasada nema mnogo grešaka.

Moramo da postavimo stranku koja će da funkcioniše kako treba, čiji će operativni deo dan biti mobilan. Kada sam bio predsednik stranke, svako jutro smo se sastajali kod mene, dva potpredsednika Desimir Tošić i Vojislav Koštunica, i Zoran Đinđić kao predsednik Izvršnog odbora. Politika je kao život, svaki čas se nešto događa.

 

Krađa naše politike

SNS je uzeo našu spoljnu politiku, ali to nije ništa novo. Musolini je bio prvo socijalista, pa je onda prešao ceo krug do vođe. U Italiji je bio jak radnički pokret, ali svaki put kada ojačaju, Musolini ih pohapsi i uzme njihov program. I onda vodi njihovu politiku, dok neko drugi ne ojača, pa onda njih pohapsi. Takvi lideri računaju na kratko pamćenje nacije, a dva su razloga što im narod veruje: ljudi ne pamte ko je kakvu politiku vodio, i ništa ljude teže ne ucenjuje nego siromaštvo. U siromaštvu se gubi dostojanstvo. Danas se mnogi izjašnjavaju da su za evropske vrednosti, ali evropsku politiku ne možete rečima da sprovodite, stvarnost se ne može nikakvim populističkim tiradama sakriti.

 

Beograd 1990. i 2018.

Beograd je devedesetih bio pun nade, sa mnogo više potencijala, mnogo više ljudi je bilo spremno da se angažuje i bilo je mnogo manje straha uprkos svemu što se događalo. Nas su Miloševićevi ljudi tukli, ali se nismo plašili, a sada se građani plaše i kada ih vlast ne tuče. DS mora da razbije taj strah.

Izbori u Beogradu će pokazati prirodu vlasti i sva njena sredstva da ostane na vlasti. Pokazaće kolika je spremnost ljudi za promene i da li opozicija može da vrati Beograd demokratskim snagama. I na kraju, Beograd će pokazati kuda ide Srbija.

 

 

 

 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Bruno Zgaga,
28.02.2018 - 13:49
ispovest Dragoljuba Mi'unovića predsednika DS
Kada sam 1990 godine dobio pismo u kome je bila molba Dragoljuba Mićunovića da osnujem DS u Beloj Crkvi,to sam odmah uradio,jer kao slobodan novinar sam imao iskustva i rutinu za takve korake u karijeri.1992 g. otišao sam na skupštinu mislim 2 februara,kada su bili još svi zajedno,Mićunović,Djindjić,Koštunica i ostali.Skupština je održana u sali opštine Zvezdara na Bulevaru tadašnje revoolucije.Sala je bila puna,predsedavao je Desimir Tošić,dok su se malo kroz šalu sukobljavali u diskusiji Djogo i Tošić,i nazivali jedan drugog činovima,kao u vojsci.Mi delegati iz Vojvodine,skupili smo se u pauzi oko Ljube Tadića,i najavili odvajanje od Jugoslavije,što je on ozbiljno shvatio i rekao da smo ludi,uz naš pritajen smeh.Danas,kad se predsedniku OO DS poklanjaju automobili \"Pežo\" i \"Fuijat L\",ja sam se zgranuo,jer je predsednik OO advokat,kome sam ja pravio avione od papira da bacaju ulicom,a koji me je kao advokat izbacio na ulicu na sneg,iz ofisa,jer mu \"dolaze političari\" iz opštine!No,da ne pravim zbrku,moderatorima,good bue!Bruno Zgaga Bela Crkva.