Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

Ispovest Dragana Šutanovca: Sve tajne Demokratske stranke

U ispovesti koju je dao za Nedeljnik, u svojevrsnom "demokratskom vikiliksu", Dragan Šutanovac je izneo mnoge tajne Demokratske stranke, u koje javnost nije bila upućena. Ispostaviće se da će isti Dragan Šutanovac postati novi predsednik stranke posle direktnih stranačkih izbora i (ne)očekivane pobede već u prvom krugu. Pročitajte šta je sve otkrio Šutanovac
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 25/09/2016

Ispovest Dragana Šutanovca: Sve tajne Demokratske stranke

Foto Igor Pavicevic

Dragan Šutanovac je verovatno jedan od najboljih svedoka dešavanja u Demokratskoj stranci nakon petooktobarskih promena. Jedan je od retkih koji je sarađivao sa svim partijskim liderima - od Zorana Đinđića do Bojana Pajtića. Bio je potpredsednik stranke i ministar odbrane. U ekskluzivnom razgovoru za Nedeljnik, Šutanovac je otkrio sve tajne vladavine Borisa Tadića i te stranke. I sve ključne (ne)uspehe. I kako je DS došla na vlast i zašto je otišla s vlasti. Gotovo taksativno. Zato i ovo svedočenje krećemo od trenutka kada je prvi put zakoračio u prostorije demokrata.

 

Kako sam upoznao Đinđića i postao član DS-a

Nakon prvog kruga lokalnih izbora 1996. otišao sam u izborni štab DS-a. Javio sam se Goranu Vesiću i Žiki Anđelkoviću, koje sam poznavao odranije, i rekao im da želim da volontiram u drugom krugu izborne kampanje. Tada je usledila krađa izbora nakon koje i čuvene šetnje Koalicije "Zajedno". DS je u to vreme imala manje od 9.000 članova na teritoriji cele Srbije, a pošto sam često bio na šetnjama, na toj prvoj liniji, viđao sam i imao prilike da razgovaram sa Zoranom Đinđićem. Zvanično smo se, ipak, upoznali u liftu u zgradi na Terazijama gde je bila centrala DS-a. Pitao me: "Iz kog si ti odbora?". Odgovorio sam: "Nisam član stranke". On je ostao uporan: "Kako nisi član kad si svaki dan tu". Rekao sam da volontiram kao svuda u svetu, da bismo završili razgovor njegovim rečima: "A ti moraš odmah da se učlaniš". Nakon razgovora otišli smo kod njega u kancelariju gde sam uzeo pristupnicu i dobio člansku kartu koju mi je potpisao Zoran. Bilo je to 17. januara 1997.

 

Obezbedio računare za stranku iz inostranstva

Imao sam kasnije priliku da sa Zoranom 1998. i 99. često putujem po Srbiji. To je za mene bilo fascinanto iskustvo, sedeo sam pored njega i kao sunđer upijao ono što je pričao. Zanimljivo mi je bilo da nijednog trenutka nije odavao utisak da je umoran, nikad zadremao. Postoji mnogo anegdota sa tih putovanja, a sećam se kad smo se početkom 1999. vraćali iz Čačka, razgovarao je telefonom sa nekim na engleskom, da bi ga zatim zvala Ružica kojoj je rekao: "Sad su me zvali da kažu da pružaju novu šansu Miloševiću, pošto ne žele da bombarduju Srbiju. To se sve odlaže". Sećam se kao danas koliko je bio srećan i zadovoljan zbog toga, otvorio je prozor na autu i dugo gledao kako pada jak sneg. Nažalost, očigledno Milošević nije prihvatio taj dogovor.

 

Bio sam prvi stažista u Briselu i Strazburu

Sa Goranom Vesićem sam 2000. bio prvi stažista u Evropskom parlamentu u Strazburu i u Briselu. Bili smo prvi Srbi koji su ušli u NATO nakon bombardovanja. Dogovorili smo za 19. jun posetu delegacije DS-a, koju je predvodio Zoran.

 

Onda se Vesić uhvatio za glavu

Na večeri u Briselu, Zoran nam je rekao da je Koštunica najbolji za predsedničkog kandidata. Vesić se u tom momentu uhvatio za glavu, Aleksandra Joksimović je delovala kao da je to očekivala, dok je meni samo bilo važno šta kaže Zoran, jer sam imao potpuno poverenje u njega.

 

Foto Igor Pavicevic
Foto Igor Pavicevic

 

Krajem 2002. Goran Vesić i ja smo po Zoranovom zahtevu išli u Berlin da razgovaramo sa šefom kabineta tadašnjeg predsednika Kosova o tome šta bi podrazumevala podela Kosova. Zoran je tražio konačno rešenje za Kosovo, a njegova ideja je bila da se dogovorimo oko podele na obostrano prihvatljiv način, nakon čega bi Srbija prva priznala kosovski deo. U to vreme neki uticajni intelektualci su ubeđivali Zorana da, ukoliko se dogovori podela Kosova, u isto vreme Srbija pokrene postupak "anektiranja" Republike Srpske. Njihov stav je bio da bi Srbija, uz gubitak dela Kosova, ali i pripajanje RS, bila teritorijalno veća nego što je bila, a uz to bi se pomerila na Zapad. Zorana su ubrzo posle toga ubili a prvi atentat u pokušaju je bio upravo kad je išao u Banja Luku

 

Koštunica tek u Rusiji prihvatio kandidaturu

Kasnije su Zoran, Koštunica i Vuk Drašković išli u Moskvu. Zoran nam je kasnije pričao da je Koštunica tek u Rusiji prihvatio da bude kandidat, ali pod nekim "svojim uslovima".

 

Prodi se šalio zašto ne ubijemo Miloševića

U Briselu smo imali niz zvaničnih sastanaka sa velikim brojem EU zvaničnika među kojima su bili Romano Prodi, Havijer Solana, Doris Pak... U toku razgovora sa Prodijem, on je počeo da priča o fudbalu, a onda je usred priče o našem odličnom timu, lupivši dlanom o koleno rekao: "Što ga ne ubijete?" Zoran pita: "Koga?" A Prodi: "Pa Miloševića". "Mi smo demokrate, pobedićemo ga na izborima", kaže mu Zoran, da bi Prodi završio tu epizodu rečima: "Ma šalio sam se, naravno da to treba da uradite na izborima". Nakon te posete Zoran je dobio ozbiljniju podršku EU.

 

Pregovarao sam u Đinđićevo ime o podeli Kosova

Krajem 2002. Goran i ja smo po Zoranovom zahtevu išli u Berlin da razgovaramo sa šefom kabineta tadašnjeg predsednika Kosova. Zoran je tražio konačno rešenje za Kosovo, jer je shvatio da je taj teg toliko težak da Srbija ne može da napreduje ukoliko ne rešimo to istorijsko pitanje. Tražio je da razgovaramo o tome šta bi podrazumevala podela. Njegova ideja je bila da se dogovorimo oko podele na obostrano prihvatljiv način nakon čega bi Srbija prva priznala kosovski deo. Da tako na miran i civilizovan način rešimo zauvek problem Kosova. To je bila osnova oko koje smo išli da razgovaramo, naglašavam razgovaramo, a ne pregovaramo. Naše je bilo samo da prenesemo Zoranove stavove.

U to vreme neki uticajni intelektualci su ubeđivali Zorana da, ukoliko se dogovori podela Kosova, u isto vreme Srbija pokrene postupak "anektiranja" Republike Srpske. Njihov stav je bio da bi Srbija, uz gubitak dela Kosova, ali i pripajanje RS, bila teritorijalno veća nego što je bila, a uz to bi se pomerila na Zapad. Zorana su ubrzo posle toga ubili a prvi atentat u pokušaju je bio upravo kad je išao u Banja Luku.

 

Obezbedio prve donacije Srbiji

Kada je DOS pobedio, počeo sam da radim kao savetnik kod Zorana Živkovića u saveznom MUP. Bio sam zadužen za međunarodnu policijsku saradnju. Obezbedili smo prve donacije koje su došle u našu policiju, pre svega iz Nemačke i Norveške.

U saveznom MUP nismo imali saznanja da se sprema atentat na Zorana. Savezni MUP je bio vrlo ograničenog zakonskog okvira. On je obezbeđivao strane ambasade, preko njega je išla komunikacija sa stranim državama, jer tu je bio stacioniran Interpol. Prilikom pobune "crvenih beretki" jedini ljudi koji su došli u Vladu kao policajci s željom da obezbeđuju premijera i samu Vladu bili su pripadnici Uprave za obezbeđenje saveznog MUP-a. Došli smo s njima Zoran Živković, Batoćanin i ja. Tada je u zgradi Vlade Batoćanin imao verbalni konflikt sa Legijom o kome se pričalo. Kasnije je Batoćanin ubijen od strane zemunskog klana.

 

Razgovarao sam sa Tadićem da se kao ministar odbrane  kandidujem za gradonačelnika Beograda. On je odgovorio da je to dobra ideja. I praktično smo se dogovorili oko toga. Kako je vreme prolazilo sve sam se ozbiljnije uključivao u poslove Ministarstva odbrane. A onda mi je jedan strani ministar nakon završetka sastanka u NATO rekao: "Gospodine ministre, zar vam nije bolje da u Ministarstvu odbrane razmatrate svetsku politiku na visokom nivou i reformišete Vojsku nego da se bavite komunalnim problemima Beograda?" Nasmejao me je, ali i uverio da se šansa za reformu tako velikog sistema kao što je odbrana dobija jednom u životu. Ni Boris ni ja više nikad nismo pomenuli dogovor da budem kandidat za gradonačelnika Beograda. Kasnije je pala odluka da bude Đilas, i ja sam ga podržao.

 

Znali da se sprema nešto veliko, ali nismo očekivali atentat

Zoran nije došao na poslednji Glavni odbor DS-a, a u stranci je provejavalo da se sprema nešto veliko, ipak, niko nije očekivao tako tragičan događaj kao što je njegovo ubistvo. U međuvremenu znam da je iz jedne strane zemlje dolazila policija da proverava njegovu bezbednost, između ostalog, i na Studentskom trgu gde je živeo. Utvrdili su da tu više ne može da živi, jer nije bezbedno, nakon čega se preselio. Verovali smo da će Zoran vrlo brzo žestoko krenuti na organizovan kriminal i da će učiniti sve da se sa njim obračuna. Nažalost, kasnije se pokazalo da su kriminalci bili u samom vrhu službi i da su bili brži od njega.

U policijskoj saradnji za koju sam bio zadužen od nemačke policije smo dobili nekoliko vozila, među kojima i jedno za ometanje komunikacija i sprečavanje atentata putem radio talasa. Taj uređaj je u rekordno kratkom roku pokvaren. Već tad mi je to ukazivalo na diverziju. Ali, niko nije pričao da je moguć atentat na premijera.

 

Ko je osporavao "Sablju"?

Posle Zoranovog ubistva, bilo je zahteva da se odmah ide na izbore i iskoristi skok rejtinga DS-a. To je ipak bio manjinski stav. Tih dana je bilo mučno u stranci. Zoran Živković je hrabro poveo akciju "Sablja". Uveo se red u državi, građani su sarađivali sa policijom i ubrzo se rešilo i Đinđićevo ubistvo, kao i još desetine najtežih ubistava iz prethodnog perioda i drugih teških krivičnih dela. Ne kažem da nije bilo i grešaka, naprotiv, ali tu akciju su osporavali samo oni koji su se obradovali atentatu na premijera.

 

Kumstvo s Tadićem

Sa Borisom Tadićem sam se upoznao 24. decembra 1996. Tog dana je bio kontramiting. U kasnim večernjim satima sedelo je nas više u stranačkim prostorijama na Terazijama, neko je pozvao Zorana. Rekao mu je da se policija priprema da razbije veću grupu mladića koja se okupila ispred naše stranke u Knez Mihailovoj. Zoran se okrenuo Slobodanu Vuksanoviću: "Siđi dole i razgovaraj s njima, reci im da se raziđu". Vuksanović je zapalio cigaretu, bilo je očigledno da mu nije bilo prijatno da to uradi. Pitao sam ga: "Hoćeš li da ja idem s tobom?" Onda smo sišli dole, naišli na Mileta Perišića i zajedno kroz policijski kordon ušli među demonstrante. Bili su spremni da se biju, neki pod uticajem alkohola, ušli smo u raspravu i tražili da se raziđu upozoravajući ih da se sprema policijska akcija. U svoj toj gužvi, leđima sam se sudario s Tadićem, koga sam znao samo iz viđenja, do tad se nismo upoznali. On je vikao na njih. Na kraju su se oni povukli, a ja sam s Borisom postao toliko blizak da mi je februara 2000. bio kum na venčanju.

 

Kako sam ubedio Borisa da preuzme DS

Boris se dugo razmišljao da li da se kandiduje za predsednika DS-a. Ključni momenat bio je sastanak u novembru 2003. kada je predsedništvo uz tri glasa protiv izglasalo da nosilac liste na parlamentarnim izborima bude Zoran Živković. Nakon sastanka kod mene su došli Dušan Petrović i Miodrag Đidić i objasnili mi kako su preglasani. Rekao sam da to ne može tako, jer većina u predsedništvu nije razumela da je stranka u slobodnom padu, pošto su svakodnevno isplivavale afere koje su opterećivale i stranku i Živkovića. U dva sata posle ponoći pozvao sam Borisa, koji je bio u Ministarstvu odbrane. Sa Petrovićem i Đidićem otišao sam odmah kod njega i rekao mu da bez obzira na odluku predsedništva, na sednici Glavnog odbora za vikend moramo da preinačimo tu odluku, jer je on bolji nosilac izborne liste.

Boris je rekao da poštuje odluku predsedništva. Svestan da nećemo imati drugu šansu, rekao sam mu da mora da se bori. Sutradan su u beogradskoj organizaciji i širom Srbije krenula lobiranja da Tadić bude nosilac liste.

Dan kasnije Boris je otišao u Napulj gde se susreo s admiralom Džonsonom, koji je bio komandant južnog krila NATO. Kasnije se pokazalo da je ta poseta bila jako važna s aspekta 17. marta 2004. jer je upravo Džonson nakon sastanka sa Borisom rekao da Albanci prave etničko čišćenje nakon čega je zaustavljen pogrom Srba na Kosovu. Naravno, ne zbog Koštunice i njegovih ministara koji su sa svećama šetali po Beogradu, već zbog razgovora Tadića i Džonsona.

Sve u svemu, Boris se posle dva dana vratio iz Napulja, a ja sam okupio veliki broj članova i to veče sa njima otišao u Ministarstvo odbrane. Sačekao sam ga kod lifta i rekao mu: "Sad je momenat da preuzmeš inicijativu i pokažeš liderstvo". On je odgovorio: "Jesi li siguran?", na šta sam mu samo uzvratio: "Dođi da vidiš". Čuo je rečenice: "Borise ti sad imaš našu podršku. Ako je ne prihvatiš, te podrške više neće biti". On je onda upitao sve nas: "Jeste li sigurni?" Odgovorili smo - naravno, i praktično smo ga to veče ubedili da na Glavnom odboru krene u preglasavanje sa Živkovićem. Taj talas je, međutim, bio toliko veliki da je dan kasnije na slavi kod Živkovića, on rekao da ne želi da bude prvi na listi i da će to prepustiti Tadiću.

 

Prelomni trenutak za osam godina Tadićeve vladavine

Pre sednice Glavnog odbora bio je sastanak stranačkog vrha s poslanicima, na kojem je Živković rekao da je odlučio da izbornu listu nosi Boris. Bilo je to ogromno olakšanje. Ali onda je Boris sve neprijatno iznenadio. Na Glavnom odboru je rekao da će on biti nosilac liste, ali da će kandidat DS-a za premijera biti Živković. Praktično je DS opet uleteo u isti problem. Pitao sam ga zašto je to uradio, a on mi je odgovorio da je takav dogovor napravio sa Živkovićem. Podsetio sam ga da to nije bio naš dogovor, da je to loš dogovor, i da bismo na izborima imali veću šansu da se nisu tako dogovorili.

Nakon tih izbora, na Skupštini u februaru 2004, Tadić je ubedljivo pobedio Živkovića. Postao je predsednik DS-a, a u toku kampanje meni je ponudio da budem kandidat za potpredsednika uz Nenada Bogdanovića, Dušana Petrovića i Bojana Pajtića. Rekao sam da nije dobro da se kandidujem, jer je neophodno i da centralna ili južna Srbija daju svog kandidata za potpredsednika. Pitao me za predlog, i ja sam predložio Gorana Ćirića, koji je u to vreme bio gradonačelnik Niša. Otišao sam u Niš i imao jako kvalitetan razgovor s njim. Odbio je da se kandiduje zato što je, kada je dobio poziv da ide u rat 1999, s njim otišao Živković i cela ekipa demokrata iz Niša. Rekao mi je: "Ne mogu da idem protiv čoveka s kojim sam ratovao". Nakon toga se kao kandidat za potpredsednika DS-a pojavio Slobodan Gavrilović.

U rekordnom roku od gubitka tih izbora, gde smo dobili 12 odsto, Boris se kandidovao za predsednika Srbije, opet na nagovor nekoliko nas. Još se sećam tog aplauza koji je dobio u Sava centru kada je saopštio da će ući u predsedničku trku. To je bio trenutak kada se prelomila budućnost DS-a.

 

Naš kraj je počeo nakon sastanka s Angelom Merkel u Beogradu, koji je s ove tačke gledišta protekao bespotrebno loše. Odbijanje da pokrene rešavanje paralenih institucija na Kosovu i Metohiji, i to ad hok, bez ikakve ozbiljne analize, dovelo je do toga da Vučićeva vlast dobije podršku Zapada i kasnije napravi Briselski sporazum. To je otvorilo vrata onima koji su devedesetih vodili ovu zemlju u sukobu sa Zapadom da se vrate na vlast uz "razumevanje" tog istog Zapada. Trenutak kada je Merkelova izašla sa sastanka s Tadićem i njen izraz lica bio je jasan znak da ni DS ni Boris više nemaju simpatije vodeće zemlje Evrope. Nije tajna da je DS posle izbora 2012. bio druga opcija Berlina. Prva opcija bila je SNS.      

 

Ne žalim za Andrićevim vencem

Nije mi žao što me Tadić nije pozvao u kabinet na Andrićevom vencu. Od samog početka želeo sam da se bavim politikom, a uvek sam smatrao da posao u kabinetu nije za političare. Imao sam 2001. godine ponudu da radim u Zoranovom kabinetu, ali ni to nisam prihvatio.

 

Bio sam protiv Vlade s Koštunicom

DS je na izborima 2007. pobedila, ali nije imala većinu. Imali smo mučan period oko formiranja vlade. Na predsedništvu smo glasali da li da formiramo vladu sa Koštunicom ili ne. Tada smo Marko Đurišić, Tamara Tripić, Ivica Stevanić iz Jagodine, još neki članovi predsedništva i ja glasali protiv. Moje obrazloženje je bilo da DS ne može da ispuni svoja obećanja ukoliko Koštunici prepustimo da vodi ključne resore bezbednosti, MUP i BIA. To se kasnije ispostavilo tačnim, jer je ubrzo nakon formiranja sledeće vlade 2008. lociran Radovan Karadžić.

Bio je to, inače, jako težak trenutak za mene, jer sam bio kandidat za ministra unutrašnjih poslova, ali je lobi u stranci bio izrazito protiv toga. Sa Borisom sam nekoliko puta razgovarao. On mi je rekao da mu trebam u odbrani, iako sam nekoliko dana pre toga izjavio da ne vidim sebe u odbrani, jer sam se sedam godina, što u zemlji, što u inostranstvu, spremao za ministra policije. Školovao sam se u SAD i Nemačkoj, obišao sve policije u Americi, boravio u Britaniji, Francuskoj, skupljao iskustva kako da se reformiše MUP.

Boris je, inače, bio ljut na mene što sam glasao protiv vlade s Koštunicom, on je to doživeo kao izraz nelojalnosti, a ja sam i tada smatrao da ako se ozbiljno bavimo politikom, onda moramo na ozbiljan način i da razgovaramo.

 

Boris mi je onda obećao da ću biti gradonačelnik Beograda

Boris je ipak insistirao da preuzmem odbranu. Pošto su uskoro bili lokalni izbori, razgovarao sam sa Tadićem da se kao ministar odbrane kandidujem za gradonačelnika Beograda. On je odgovorio da je to dobra ideja. Praktično smo se dogovorili oko toga. Đilas je tada bio ministar za NIP. Međutim, kako je vreme prolazilo sve sam se ozbiljnije uključivao u poslove Ministarstva odbrane. A onda mi je jedan strani ministar nakon završetka sastanka u NATO rekao: "Gospodine ministre, zar vam nije bolje da u Ministarstvu odbrane razmatrate svetsku politiku na visokom nivou i reformišete Vojsku nego da se bavite komunalnim problemima Beograda?" Nasmejao me je, ali i uverio da se šansa za reformu tako velikog sistema kao što je odbrana dobija jednom u životu. Ni Boris ni ja više nikad nismo pomenuli dogovor da budem kandidat za gradonačelnika Beograda. Kasnije je pala odluka da bude Đilas, i ja sam ga podržao.

 

Kad je Tadić precrtao Koštunicu

Iako smo bili partneri u Vladi sa DSS, Koštunica je počeo da uslovljava podršku Tadiću u drugom krugu predsedničkih izbora 2008. Bili smo u kampanji u Smederevu kada sam Borisu preneo da su mi upravo javili da je Koštunica na televiziji uslovio tu podršku. Tadić je na mitingu u govoru ljutito poručio da odbija svako ucenjivanje i da ga Koštunica više ne interesuje. To je bio prelom u kampanji, posle čega je dobio većinsku podršku i ponovo pobedio.

 

Foto Igor Pavicevic
Foto Igor Pavicevic

 

Kako sam spasio B92

U danu kad je održan veliki miting zbog Kosova, 2008, ozbiljnu svađu na Vladi imali smo Velimir Ilić i ja. On je rekao: "Šta ko ima da brine, ako se na nekoj ambasadi polomi par staklića, i ako se tako nešto desi, ništa nije strašno". Čim sam izašao sa te sednice Vlade, pozvao sam urednicu sa B92 i rekao joj: "Ako večeras policija ne bude obezbeđivala B92, a demonstranti krenu preko mosta ka Novom Beogradu, onda znajte da će da vas zapale". Pitala me je kako znaš, odgovorio sam joj da mi to niko nije rekao, ali sam siguran u to. Popodne me zvao Veran Matić i pitao: "Šta ćemo da radimo?" Rekao sam mu: "Ja nemam zakonski osnov da nešto preduzmem, jedino što mogu jeste da dođem na B92 da ga zajedno branimo". Kasnije me opet pozvao dosta panično i rekao da je dobio informaciju da će demonstranti da krenu na B92, što se i desilo. Pozvao sam šefa obezbeđenja i zatražio da mi spreme auto. Onda mi je javio da je dobio obaveštenje iz dežurne službe MUP-a da se ne ide tamo, jer nije bezbedno, na šta sam mu ja uzvratio: "Pa, Milane, zato i idemo". Kada sam stigao, rekao sam u šali Veranu: "Ako ti i ja stanemo na vrata, onda niko neće moći da uđe u B92". Vrlo brzo nakon mog dolaska, policija je poslala pojačanje, tako da niko od demonstranata nije ni stigao do zgrade televizije.

 

Tadić i ja smo bili protiv mitinga za Kosovo

Bio sam protiv tog mitinga. I Tadić je bio protiv. A onda se desilo da su neki funkcioneri DS-a bili na tom skupu. Boris je u prvi mah smatrao da mora nešto da se uradi, ali je kasnije promenio stav i rekao: "Takav miting ne može da donese ništa dobro, ovo ne treba da se radi". Koštunica i Nikolić su, međutim, to iskoristili i pustili informaciju da je Tadić podržao miting, a onda pobegao. Ostaće sporno da li je Tadić baš tog dana trebalo da ide u Bukurešt.

 

Koštunici nije prijalo premijersko mesto

Koštunica me iznenadio kada je "vratio mandat narodu". Ali osećalo se da je "umoran" i da ne vlada situacijom. Nije mi više delovao kao čovek koji može da rukovodi Vladom. Imao sam utisak i da mu sve to više ne prija, jer smo na Vladi dolazili u ozbiljne sukobe. Milan Marković i ja smo se gotovo na svakoj sednici Vlade sukobljavali sa ministrom Samardžićem. To je išlo dotle da je Koštunica morao da interveniše i smiruje strasti. Jer Samardžić je svaku tačku o Kosovu koristio da saopšti nikada punu istinu i zbog toga je uvek bila žustra rasprava.

 

Ključ za savez sa SPS bio je moj predlog da Dačić bude ministar policije

Posle izbora 2008. imali smo samo jednu opciju, a to je da pravimo koaliciju sa SPS. Druga opcija je bila vlada radikala, DSS i SPS, pri čemu bi Vučić bio gradonačelnik Beograda. Potpuna je neistina da je DS rehabilitovao SPS. Socijalisti su praktično od 2004. direktno ili indirektno na vlasti, još od manjinske podrške prvoj Koštuničinoj vladi. Deset godina. I to rade na vrlo mudar način. I danas kad se govori o tome ko vlada Srbijom u poslednjih 14 godina, većina zaboravlja da je Dačić na vlasti od 2004.

Tada, dakle, nije bilo dileme da moramo sa SPS. Jedino je bilo sporno - šta je to što možemo ili moramo da ponudimo SPS da bi formirali vladu s nama. To je razrešeno tako što smo Dačiću ponudili mesto ministra unutrašnjih poslova. I to na moj predlog.

Ja sam savetovao Borisu da Ivici ponudi da bude ministar unutrašnjih poslova. U šali sam mu rekao da je Ivica Topličanin, da Topličani vole policiju, da mu je tata bio milicajac, i da to ne može da odbije. Tako se i desilo. Kada sam kasnije na predsedništvu DS-a zvanično predložio da Ivica bude ministar policije, Đilas me je pogledao i pitao: "A šta ćeš ti?" Odgovorio sam mu da sam u Ministarstvu odbrane započeo reforme koje želim da završim.

 

A kako se desilo da Cvetković postane premijer

U Užičkoj smo imali sastanak najužeg rukovodstva na kome nas je bilo 12 i Boris. U jednom trenutku Pajtić je napustio sastanak, a otvorila se tema našeg kandidata za predsednika vlade. Nakon žestoke diskusije iskristalisala su se dva kandidata, Vuk Jeremić i Bojan Pajtić. Funkcioneri DS-a glasali su za Pajtića, dok su Krstić i Šaper podržali Jeremića. Kasnije se u šali pričalo da je DS na glasanju pobedio "Idole". Odluku o Cvetkoviću doneo je sam Tadić, koji je inače tražio i imao ekskluzivitet u donošenju takvih odluka.

 

Sukob s Ponošem i Jeremićem

Krajem 2008. imao sam sukob s tadašnjim načelnikom Generalštaba Zdravkom Ponošem. On je u medijima izneo niz tvrdnji za koje se pokazalo da su neutemeljene. Boris je tada ispravno odlučio i smenio Ponoša iako su neki zagovarali i moju smenu. Ono što ja u tom trenutku nisam mogao da sagledam jeste ko stoji iza Ponoša. Ili ima interes. Kasnije su mi pričali da je to bio Vuk Jeremić, ali ne mogu to da tvrdim.

S Jeremićem sam imao potpuno različitu političku filozofiju. On je smatrao da će Srbija, dok je deo problema, biti i deo rešenja. A ja smatram da Srbija mora da bude važna nekome ko je važan u svetu. Jeremićeva filozofija je bila uticajnija u kabinetu predsednika i ona se uglavnom sprovodila. Konačno zbog toga smo došli u situaciju da 2012. iz te politike Boris praktično nema podršku ni sa jedne centripetalne političke tačke sveta, ni sa jednog od ona čuvena četiri stuba.

 

Merkelova ljuta posle susreta s Tadićem, to je bio početak našeg kraja

Vrhunac je bio sastanak s Angelom Merkel u Beogradu, koji je s ove tačke gledišta protekao bespotrebno loše. Odbijanje da pokrene rešavanje paralelnih institucija na Kosovu i Metohiji, i to ad hok, bez ikakve ozbiljne analize dovela je do toga da Vučićeva vlast dobije podršku Zapada i kasnije napravi Briselski sporazum. To je otvorilo vrata onima koji su devedesetih vodili ovu zemlju u sukobu sa Zapadom da se vrate na vlast uz "razumevanje" tog istog Zapada.

Trenutak kada je Merkelova izašla sa sastanka s Tadićem i njen izraz lica bio je jasan znak da ni DS ni Boris više nemaju simpatije vodeće zemlje Evrope. Nije tajna da je DS posle izbora 2012. bio druga opcija Berlina. Prva opcija bila je SNS.

 

Bilo je i spekulacija, a bilo je i želja u DS da formiramo vladu sa SNS. Ali Tadić je to presekao i rekao da ne želi to da radi. Jednog momenta je čak rekao "Pa ja moram još da živim u ovome gradu". Urbana legenda kaže da su Aleksandar Vučić i Miki Rakić bili pozvani u jednu stranu zemlju da naprave dogovor, ali je navodno Tadić vratio Rakića s aerodroma   

 

Bajden i Ši Đi Ping

Kao ministar odbrane izdvojio bih dva sastanka sa svetskim zvaničnicima koji su bili presedani. Prvi je sa potpredsednikom SAD Džozefom Bajdenom u Domu garde u Topčideru. To se nikad nije desilo u istoriji naše zemlje. I drugi je prijem u Pekingu kod današnjeg predsednika Kine Ši Đi Pinga s kojim sam razgovarao kao ministar odbrane, što se, takođe, nikad nije desilo. Ta dva čoveka su i danas na izuzetno visokim funkcijama i među najvažnijim ljudima na svetu. Zapamtiću nešto zauvek i kao političar i kao otac. U jednom trenutku me je Bajden pitao: "Šta mi znači značka na reveru i da li znam šta označava značka na njegovom reveru". Nakon što sam mu rekao da je moja značka simbol omladine DS-a, upitao sam šta njegova simbolizuje. Potpredsednik Bajden je rekao: "To je Blu star, udruženje roditelja čija su deca u vojnim misijama". A ko je vama i gde, upitao sam da bi me Bajden iznenadio odgovorom: "Moj sin je trenutno u Iraku". I dan-danas kod mene izaziva veliko poštovanje, ne ulazeći u to da li neko poštuje njegovu politiku ili ne. On nije poslao sina da nosi gajbice i otvara diskoteke tokom rata, već je njegov sin dao podršku Bajdenu i njegovoj politici na prvoj liniji fronta.

Tako je bilo i s Kinom. Nakon velikog zemljotresa u Sečuanu, Ministarstvo odbrane i Vlada Srbije su među prvima u svetu uputili pomoć Kini. Kasnije sam išao u zvaničnu posetu Kini, da bi svi zvaničnici s kojima sam se susreo, od Ši Đi Pinga do svih ostalih, govorili kako kineski narod nikada neće zaboraviti šta je Srbija za njih uradila u teškim trenucima. Malo je poznato da smo najveće donacije Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije imali od SAD, Norveške, Danske ali i Kine koja je svake godine izdvajala oko 500.000 dolara za oružane snage Srbije. Poslednja donacija koju sam dogovorio bila su kola hitne pomoći iz Kine, a primio ih je Aleksandar Vučić. Baš kao i hamere iz Amerike.

 

Profesionalizacija vojske

Na čuvenoj konvenciji DOS, 1. septembra 2000, Koštunica je promovisan za predsedničkog kandidata, a lideri su potpisivali program "Dajem reč". U tom programu je pisalo da će Srbija imati profesionalnu vojsku. Pogledajte danas, to je jedna od retkih stvari koja je ispunjena. Ponosan sam što sam sproveo reformu, a činjenica je da je Nemačka profesionalizovala vojsku posle nas. To je bio ozbiljan uspeh, ali se ovde sve što je dobro iz dnevno-političkih razloga često unižava. Nedavno je predsednik Nikolić, ipak, rekao da treba da budemo zahvalni onima koji su nam ostavili Univerzitet odbrane. Želim da naglasim da smo i taj posao započeli i završili moj tim i ja. Često danas raspravljamo o tome da li Vojska sme da dođe u situaciju da nema dva akumulatora, ali mislim suštinski je važno da smo promenili sistem. I da se taj sistem od jednog velikog potrošača pretvorio u sistem koji je sa manjim budžetom uposlio ljude i dao perspektivu njima i njihovim porodicama. Mi smo, na predlog državnog sekretara Zorana Jeftića, uveli promociju novih oficira ispred Narodne skupštine i stvorili najlepšu državnu ceremoniju koja je postala tradicija, koja i danas postoji. Na moju žalost, prvi put me ove godine ministarstvo nije pozvalo da prisustvujem tom činu.

Ni jedna država u svetu nije izvršila profesionalizaciju vojske sa manjim budžetom. Moram da priznam, osećao sam otpore, da bi dan nakon mog odlaska iz Ministarstva pojedini oficiri koji su dobili visoke činove u naše vreme počeli da zagovaraju vraćanje redovnog služenja vojnog roka. Neki ne žele da prihvate da je Tito mrtav, i dalje maštaju o JNA.

 

Tadić napravio najveću grešku kada je raspisao predsedničke izbore

Pred izbore 2012. više nas ubeđivalo je Borisa da ne podnosi ostavku, odnosno da ne raspisuje predsedničke izbore. Znao sam da će napraviti grešku. Drugi i očigledno uticajniji doveli su ga u situaciju da izgubi izbore. Na Glavnom odboru sam upozoravao da se izbori završavaju onog trenutka kada Boris pobedi. A ukoliko izgubi, svaki rezultat na parlamentarnim izborima za nas biće irelevantan.

Da Boris nije "skratio mandat" Vladu bismo 2012. ponovo formirali sa SPS. To je bila gotova stvar. Na izborima je čak Cvetkovićeva Vlada osvojila više mandata nego na prethodnim izborima. Tako da Nikolić kasnije na redovnim predsedničkim izborima sigurno ne bi pobedio Borisa.

 

Šaper hteo da se povuče iz kampanje

Srđan Šaper je želeo da se isključi iz izborne kampanje kada je Boris dozvolio da se liste za lokalne izbore nazivaju drugačije u odnosu na centralnu i da će svaki lokal imati svoju kampanju. Šaper, koji je Bizmark za kampanje, bio je nezadovoljan tim potezom. Rekao sam Šaperu da to ne može tako, jer će ljudi na lokalu forsirati svoje kandidate, a Boris će ostati sam da se izbori za pobedu. Zanimljivo je da je Boris na Glavnom odboru pred izbore prvi put rekao da ne može sam da pobedi 2012. i da mu treba pomoć cele stranke, tako nešto nije pominjao ni 2004, ni 2008. Tražio je podršku, ali to ljudi očigledno nisu čuli ili nisu hteli da čuju. Desilo se da najviše nepodeljenih letaka po Srbiji ostane sa Borisovim likom, kao i da u Beogradu vodimo dve kampanje - jednu ozbiljnu, kvalitetnu za Đilasa, i drugu koja je bila uglavnom televizijska za Tadića.

 

Pajtić i ja tražili da Đilas bude kandidat za premijera, a Rakić i Šaper bili za Tadića

Dan nakon izbora, kada je Tadić najavio da se povlači i da ćemo se videti u drugom filmu, DS je imao sednicu predsedništva na kojoj smo odlučivali o budućoj vladi. Krenulo je predlaganje ko bi mogao da bude premijer iz DS-a, pošto po našem saznanju, ali očigledno ne svih nas, Tadić nije želeo da bude mandatar. Prvi se javio Bojan Pajtić i predložio da Đilas bude kandidat DS-a za premijera, obrazložio je to ubedljivom pobedom u Beogradu. Nakon toga sam i ja podržao Bojanov predlog. A onda se za reč javio Miki Rakić i rekao da ne misli da je dobro to što je Boris izjavio da se vidimo u drugom filmu i da bi najbolje bilo da on bude kandidat za premijera. Rakićev predlog je podržao Šaper. Pitao sam Borisa da li je prelomio hoće ili neće da bude kandidat za mandatara, ne znajući da su se oni već dogovorili. Kasnije sam čuo da su to popodne u restoranu na Savi pravili scenario sednice predsedništa u želji da Borisa podržimo. Boris je dobio nespornu podršku, kao predsednik stranke i čovek koji je još imao autoritet, što se pokazalo kao greška.

 

Dačić nije želeo da Boris vodi Vladu

Tadić i Rakić su posle te sednice predsedništva otišli na razgovor s Ivicom Dačićem. Sutradan me pozvao Dačić i rekao mi: "Ovi tvoji ne znaju šta hoće". Pitao sam kako to misli, a on mi je odgovorio: "Ja ne prihvatam da Tadić bude premijer". Ja pitam zašto, ponavljao je nekoliko puta "Može da bude Đilas, možeš da budeš ti, može opet Cvetković, ali ja Borisa neću za premijera". I onda mi kaže - prenesi im u stranci da neću Borisa. Pitao sam ga da li je to na njihovom sastanku rekao Borisu i Mikiju, a on je odgovorio potvrdno. "Zašto bi im onda ja prenosio, ako već znaju", završio sam razgovor s Ivicom.

Tog momenta sam počeo da pakujem stvari u Ministarstvu odbrane, iako smo danima kao nešto pregovarali o Vladi, a Ivica se uveliko spremao za koaliciju sa SNS. Ne znam da li bi Ivica prihvatio Đilasa ili mene za premijera, ali očigledno da Tadić nije želeo da nas predloži.

Iako to nije bilo korektno od Ivice, nemam razloga da se ljutim na njega.

 

I za DS i za Tadića bi bilo bolje da je ostao počasni predsednik stranke. Nažalost, izlazak Borisa iz stranke bio je poslednji ekser zakucan u stranku u tom trenutku. To Boris nije smeo da uradi, jer postoji nešto što se u politici ne radi.  

 

Plan je bio da Vučić i Rakić u stranoj zemlji potpišu sporazum SNS i DS o novoj vladi

Bilo je i spekulacija, a bilo je i želja u DS da formiramo vladu sa SNS. Ali Tadić je to presekao i rekao da ne želi to da radi. Jednog momenta je čak rekao "Pa ja moram još da živim u ovome gradu". Urbana legenda kaže da su Aleksandar Vučić i Miki Rakić bili pozvani u jednu stranu zemlju da naprave dogovor, ali je navodno Tadić vratio Rakića s aerodroma.

 

Kako smo obmanuti da bismo smenili Tadića

Posle tog kraha, Đilas je bio zadovoljan rezultatima u Beogradu, Pajtić u Vojvodini, a DS je ušao u jednu veliku maglu iz koje polako izlazimo. Boris jeste tražio krivce u DS za njegov neuspeh na predsedničkim izborima, ali odgovornost za rukovođenje sistemom uvek snosi prvi čovek tog sistema. Nije prihvatao krivicu, već odgovornost kojom je krivicu prebacivao na druge a ljudi to nisu voleli da čuju.

Nakon što je DS prešao u opoziciju, razgovarao sam s Borisom i rekao mu da više nikada ne može on lično da se vrati na vlast, ali DS može. Kada je Đilas krenuo u rušenje Borisa rekao sam mu da se bliži deset godina od dolaska Tadića na čelo DS-a i da ne treba da žuri, da možemo u miru da organizujemo partijski kongres i da sačekamo da vidimo koje će "rakete" iz Nemanjine da polete ka nama. Mali broj ljudi u DS je bilo svesno šta će se desiti - od medijskih šikaniranja do hapšenja. Količina negativne energije koja je krenula ka nama od prvog dana formiranja Vlade bila je neprimerena. Mi to nikom nismo radili. Onda je nastao haos u DS, period poluraspada u kojem su neki ljudi spasavali živu glavu, jer su neki hapšeni bez ikakve optužnice.

I onda su procurele vesti u DS iz više pravaca da sve to može da se smiri ako se zameni BORISić. To nije bilo rešenje, i pokazalo se kao loše. Navodno je postojala svakodnevna komunikacija između nekih ljudi iz DS-a i SNS-a, počela je priča da će se DS odmah vratiti na vlast, da ćemo napraviti dogovor sa SNS, pošto Vučić nema pozitivan odnos prema Ivici i da će ga isterati iz Vlade čim Đilas zameni Borisa. To se pokazalo kao dosta naivno. U prvih šest meseci posle dolaska Đilasa politika stranke nije bila adekvatna opoziciji, jer su neki očekivali da može da se napravi dogovor sa naprednjacima, a u isto vreme medijska šikaniranja i hapšenja nisu prestajala. Istini za volju, već tad su se mogle videti pripreme za napuštanje stranke od strane Borisa i ekipe, što se kasnije i desilo.

 

Bio sam protiv Đilasa, jer nije isto voditi Beograd i stranku

Nije tajna da nisam podržao izbor Đilasa za predsednika DS-a. I danas smatram da je Đilas ušao u istoriju Beograda, hteli to ljudi da prihvate ili ne. Kao što je Branko Pešić ostavio trag u Beogradu, tako je i Đilas. Bio je odličan menadžer i tehnokrata, ali za vođenje stranke trebalo je malo više političkog iskustva i malo šireg sagledavanja, jer nije samo Beograd stranka. Jedno je voditi sistem kao što je grad ili neko ministarstvo, a sasvim drugo stranku u kojoj stalno morate da ubeđujete ljude da vas prate.

 

Zbog čega je DS počela da propada

Đilasov predlog, a koliko znam to je smislio Miki Rakić, da bivši ministri iz DS-a bez ikakave analize rada vrate svoje mandate, jer su navodno doprineli lošem rezultatu stranke, ući će u anale srpske političke istorije. Vlada nije izgubila, dok je stranka osvojila 22 odsto glasova, što je u ovom trenutku u domenu fantastike za DS. To je bio okidač nakon kog je stranka počela da se rasipa. Pa, onda jedno izvinjenje, pa drugo izvinjenje, i onda ubedimo javnost da smo bili lošiji, iako smo imali korektan izborni rezultat. Sve posle tog Đilasovog zahteva bio je naš život na truloj dasci koji je doveo do odlaska velikog broja ljudi, izbacivanja bivših ministara, kao i rasipanja članova.

 

Bolje da je ostao Tadić, nije smeo da ode

Za DS i za Tadića bi bilo bolje da je ostao počasni predsednik DS-a. Nažalost, izlazak Borisa iz stranke bio je poslednji ekser zakucan u stranku u tom trenutku. To Boris nije smeo da uradi, jer postoji nešto što se u politici ne radi.

 

Pajtić mora kao Đinđić da "tabana" Srbijom i kao Boris da ide po selima

Pajtić je jedan od najiskusnijih političara. Otkad sam u stranci, znam Pajtića. On je stabilan političar sa velikim iskustvom. Prošao je sve u stranci, nije došao odmah na visoku poziciju. Ono što je DS pod njegovim vođstvom uradio u Vojvodini je za svako poštovanje. Tu nema nikakve dileme, bez obzira na to što se rve i sa problemima u Vojvodini i sa Vladom Srbije koja pokušava da prikaže i Pajtića i DS kao nesposobne. Da bismo povratili autoritet i poverenje građana neophodna nam je energija ne samo u Vojvodini, nego i južno od Beograda. Kao što smo 2008. Borisa približili selu zbog čega je dobio blizu 40 odsto glasova, tako Pajtić, ali i svi lideri DS-a, moraju Zoranovom metodom da "tabanaju" po Srbiji kako bi vratili poverenje građana.

*Objavljeno u 142. broju Nedeljnika 2. oktobra 2014. godine



Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.