Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Intervju

Intervju Dragan Hadži Antić: “Vojko i Savle" je bio početak konačnog obračuna partije sa akademicima, ali i uvod u osmu sednicu

Pošto prvi napad na Memorandum nije uspeo, onda se jedna uža partijska vrhuška - koju su, između ostalih, sačinjavali Ivan Stambolić i Nikola Ljubičić - dogovorila da počnu pojedinačni obračuni sa akademicima. Onim akademicima koji su podržali Memorandum i koji su radili na njemu
Razgovarala Jovana Radovanović
Datum: 31/12/2016

Intervju Dragan Hadži Antić: “Vojko i Savle" je bio početak konačnog obračuna partije sa akademicima, ali i uvod u osmu sednicu

Foto: Oksana Toskić

Onima koji ne poznaju mentalitet Bokelja, a ponajpre Kotorana, strano je pozdravljanje na ulici iz kojeg bi se olako moglo zaključiti da su dvoje stari prijatelji. Neretko se onako u prolazu srdačno pozdravljaju direktori sa čistačima ulica, konobari sa političkim moćnicima. Tako je bilo i u subotu, dok sam čekala našeg sagovornika, u kafani, za koju mi je on, kasnije u razgovoru, otkrio da je centrala kotorskih liberala, koji su ga srdačno prihvatili nakon što je sa Kube došao u Kotor pre 13 godina. On u njoj ima svoj sto, gde ujutru ispija kafu. Naš dvosatni razgovor često je bio presecan tim usputnim pozdravima. Javljali su mu se redom, čistač ulica, konobar, vlasnik kafane, starosedeoci, liberali i nekadašnji predsednik parlamenta Crne Gore, esdepeovac Ranko Krivokapić, koji ga je nazvao "trablmejkerom i komšijom".

Kotorani ga zovu gospodin Dragi, kakav mili nadimak za prvo pero Miloševićevog režima. Široj javnosti je poznatiji kao Dragan Hadži Antić. Ili jednostavno Struja. Plan je bio da stavimo tačku na priču o okršaju sa akademicima, koji se po komunističku vlast loše završio. Da napokon, do detalja, razbijemo mit o humoresci "Vojko i Savle", koja je po svedočenju Hadži Antića bila ne samo poslednji okršaj partije sa SANU već i konačan obračun Miloševićeve i Stambolićeve struje i uvod u čuvenu Osmu sednicu. Ipak, povedeni novim nadimkom Dragana Hadži Antića, počeli smo od jednog manjeg mita - kako je dobio nadimak Struja.

 

Postoji anegdota koja se pominje često, a to je da je vaš urednik Vladimir Bulatović Vib za vas govorio: "Skinuo sam ga sa bandere, ako ne bude valjao, vratiću ga na banderu." Da je poživeo malo duže, da li bi vas vratio na banderu?

Sve je to tačno. Vib me je obožavao. Ostavio bi me u redakciji. On je bio moj prvi urednik. Nadimak Struja dobio sam jer sam pratio Elektrodistribuciju u vreme restrikcija struje, pa se često čulo pitanje "ima li struje", i tako je ostalo Struja. Vib me je tako nazvao. On je veoma pozitivno uticao na mene, a ja sam mu se odužio tako što sam objavio njegova savremena dela.

Mada ja imam još jedno objašnjenje za taj nadimak. Moj pradeda je doneo prvu električnu peglu na Balkan, ranije se koristila pegla na paru.

 

A kada pogledate sa ove distance od deceniju i po, da li biste na isti način vodili Politiku ili biste se vratili na banderu?

Na isti način.

 

Bio je to jedan od najvećih skandala u listu Politika. U to vreme sam bio zamenik doktora Prlje u nedeljnom broju. Dan uoči izlaska nedeljnog broja pozvao me je Žika Minović, tada prvi čovek Politike, i rekao: "Dođi da ti dam nešto za nedeljni broj." Sišao sam kod njega, on mi je dao papir i ja sam odmah video da nije njegov rukopis. Tekst je bio štampan na beloj hartiji, finoj, a mi smo štampali na šlajfnama, reciklaži roto-hartije. Takođe, pisaća mašina je bila elektronska, mi je nismo imali. Tri olovke su redigovale taj tekst - crvena, plava i grafitna. Video sam i da mi Žika nevoljno daje taj tekst, ali rekao mi je: "To je humoreska, krenućemo jedan serijal"

 

Ništa ne biste promenili? Ne kajete se ni zbog čega, iako su vas građani ispratili jajima?

Čovek može da pravi greške. Ali ono što ja smatram svojim velikim uspehom je da meni niko nije poginuo u bombardovanju. To je veoma važno. Da sam ja sačuvao kuću, da sam sačuvao novinare. Da ne možete da nađete novinara koji će da vam kaže da sam ga naterao da napiše nešto u prilog Miloševiću. Da nisam nikada pitao u uredništvu ko je član koje partije. A znao sam da su bili. Danas mnogi pokušavaju da peru svoje biografije, ja nemam potrebe. Pa šta ako su me ispratili jajima. Da vam kažem nešto u vezi s tim jajima. Kada su bili lokalni izbori 1996. godine, ja sam bio sam sa Miloševićem, Mira je bila u inostranstvu. Te večeri je meni Milošević rekao: "Strujo, priznaćemo izbore. Nema nikakve veze." Šta se dogodilo u SPS-u u toku noći ili ujutru - ne znam. Njega je upropastila partija.

 

Rekli ste da nikada niste terali novinare da pišu o Miloševiću. To odstupa od mišljenja koje se ustalilo u javnosti i činjenice da je Politika bila Miloševićevo glasilo i da ste vi bili njegov čovek.

Bio sam i Miloševićev i Mirin čovek. Ne smeta mi to. Nikada nisam terao novinare. Ja sam pisao komentare. Svako može da pogleda u dokumentaciji kakvi su to bili komentari. Bili su objavljivani na drugoj strani. Svi su bili antiratni. Niko danas neće da čita ono što meni ide u prilog, svi čitaju samo kako bi me iz.ebali. Dnevni komentari jesu postojali kako bi se nekom "otkinula glava", ali oni nisu objavljivani svakog dana. Čak smo ih i u redakciji zvali "zvanična verzija". Ali, za Politiku je pisao i Tirke, mislite da je on hvalio Miloševića?

 

Vi, znači, tvrdite da ni tekst "Ćuruvija dočekao NATO bombe" nije bio naručen?

Autor teksta je na sudu rekao da je on napisao tekst, da je on smislio tekst, da nikada ja sa njim nisam razgovarao. A glavni urednik Politike ekspres, verovatno pod nekim pritiskom, govori da sam ja naručio. Ja autora teksta nisam video svih ovih godina. Taj tekst sam video u novinama. Mislite da sam ja toliko lud da sam znao da će tako nešto da se dogodi Ćuruviji, da bih to objavio.

 

Vodili ste tu kuću, da li je moguće da ste takav tekst videli tek sutradan?

Da li ste vi normalni? To je bilo u vreme bombardovanja. U to vreme sam gledao kako da mi ljudi ne poginu. Da Politika izađe pod totalnim sankcijama. Bio sam šef lista Politika, a ne Ekspres, a direktor cele kuće. Ja Ekspres nisam čitao. Nije me interesovao. Svi ti glavni urednici su bili komotni. Pitajte ih, nisam im se mešao u posao. Ja sam se mešao u uređivačku politiku Politike. Ali ni tu nisam sve čitao.

 

Nije Politika samo u vaše vreme korišćena za „odsecanje glava". Nakon što je Memorandum objavljen u Novostima, država je ušla u ozbiljan okršaj sa akademicima. Akademik Ljubiša Rakić je rekao da je to bilo političko nasilje nad SANU. Eskaliralo je u januaru 1997. kada je u Politici objavljena humoreska "Vojko i Savle" u kojoj su veoma jasno opisani i izvrgnuti ruglu akademici Gojko Nikoliš i Pavle Savić. Humoreska je izašla u nedeljnom izdanju koje ste vi uređivali. Na koji način je ona stigla do Politike?

Bio je to jedan od najvećih skandala u listu Politika. U to vreme sam bio zamenik doktora Prlje u nedeljnom broju. Dan uoči izlaska nedeljnog broja pozvao me je Žika Minović, tada prvi čovek Politike, i rekao: "Dođi da ti dam nešto za nedeljni broj." Sišao sam kod njega, on mi je dao papir i ja sam odmah video da nije njegov rukopis. Tekst je bio štampan na beloj hartiji, finoj, a mi smo štampali na šlajfnama, reciklaži roto-hartije. Takođe, pisaća mašina je bila elektronska, mi je nismo imali. Tri olovke su redigovale taj tekst - crvena, plava i grafitna. Video sam i da mi Žika nevoljno daje taj tekst, ali rekao mi je: "To je humoreska, krenućemo jedan serijal." Ko zna koliko je takvih humoreski trebalo da izađe. Tajne službe su radile na kompromitaciji onih akademika koji su radili na stvaranju Memoranduma i onih koji su ga podržali.

 

Ljubičić, koji je bio čovek vojske, dao je vojnoj službi da izvadi iz fajla Vojnoobaveštajne službe sve što imaju o Nikolišu, a istovremeno Stambolić je preko svog kumašina Buce Pavlovića, tada predsednika gradske partije, dao nalog da preko Udbe zajednički kompletiraju dosije Nikoliša. Bio je napravljen jedan vojno-bezbednosni udbaški konglomerat. Vođa te operacije je bio Dušan Stupar, šef tadašnje Udbe 

 

Minović je tvrdio da on nije video taj tekst. Odnosno da ga je video tek kada je objavljen. Da je nakon što je dobio poziv Stambolića i Pavlovića o važnoj koverti, ta koverta otišla direktno u ruke urednika Milenka Matickog, a da ga je on predao Prlji.

Minović je imao više verzija tog događaja. Na kraju je ipak priznao. Čak je bila osnovana i istražna komisija. Žika je lagao. Meni je on lično dao taj tekst. Bio je to direktan nalog. Moje je bilo samo da odnesem to da se prelomi. Međutim, pošto je mene to zaintrigiralo, jer sam video da je neka mućka, odmah sam to pročitao. Bio sam šokiran i sve mi je bilo jasno. Sećam se da sam uveče sedeo u "Grmeču" sa Slavom Đukićem i rekao sam mu: "Pogledaj sutra nedeljni broj, ovo će da izazove neviđenu ludnicu." S jedne strane bio sam i zadovoljan što će to da izađe, jer sam znao da će to da bude konačan obračun Stambolićeve i Miloševićeve struje. Uveren sam bio. Čak sam i javio Miloševiću da se sprema čitava serija humoreski. On je bio protiv. Bio je to krajnji obračun sa Akademijom.

 

U kom smislu krajnji?

Pošto prvi napad na Memorandum nije uspeo, onda se jedna uža partijska vrhuška - koju su, između ostalih, sačinjavali Ivan Stambolić i Nikola Ljubičić - dogovorila da počnu pojedinačni obračuni sa akademicima. Onim akademicima koji su podržali Memorandum i koji su radili na njemu. Među njima je bio i akademik Gojko Nikoliš.

 

Ko je stajao iza teksta?

Ljubičić, koji je bio čovek vojske, dao je vojnoj službi da izvadi iz fajla Vojnoobaveštajne službe sve što imaju o Nikolišu, a istovremeno Stambolić je preko svog kumašina Buce Pavlovića, tada predsednika gradske partije, dao nalog da preko Udbe zajednički kompletiraju dosije Nikoliša. Bio je napravljen jedan vojno-bezbednosni udbaški konglomerat. Vođa te operacije je bio Dušan Stupar, šef tadašnje Udbe. On je tehnički realizovao taj projekat. Ko su sve autori humoreske nije nikada tačno utvrđeno. Bio je to neko iz vojne službe, tadašnja Udba, DB, onda književnik Milenko Vučetić. Uvid u taj rukopis su imali Dragiša Buca Pavlović i Vidosav Stevanović. Ali ni za koga ne možete da kažete da je autor. Tadašnji izvršni sekretar Centralnog komiteta, naš novinar Radmilo Kljajić, takođe je učestvovao u tom skandalu, tako što je pozajmio ime autora te humoreske sa potpisom M. Šarenac. Žika je to potvrdio tek pod našim pritiskom. Otkrio je da mu je tekst doneo Radmilo Kljajić, a Kljajić je rekao da mu je to doneo Buca Pavlović.

 

Ispostaviće se da u Politici ne radi nijedan M. Šarenac. Ko je on zapravo bio?

Niko to tada nije znao. Dugo je vođena istraga, ali neuspešno. Sve dok M. Šarenac jednog dana nije poslao pismo Politici u kojem je napisao da je on taj. U pismu je pisalo: "Ja sam M. Šarenac - ne mogu da se setim prvog imena, niti je to važno - profesor na Univerzitetu u Mariboru i ja sam rođak Radmila Kljajića. On je zloupotrebio moje ime." Politika je to pismo objavila.

 

Naš novinar Radmilo Kljajić takođe je učestvovao u tom skandalu, tako što je pozajmio ime autora te humoreske sa potpisom M. Šarenac. Žika je to potvrdio tek pod našim pritiskom. Otkrio je da mu je tekst doneo Radmilo Kljajić, a Kljajić je rekao da mu je to doneo Buca Pavlović

 

Kažete da je "Vojko i Savle" bio prvi tekst u nizu. Da li znate ko bi sve bio na meti?

Akademici koji su pisali za vas, zatim Ivan Maksimović, Kosta Mihajlović, Mihailo Marković, Lule Isaković... I mnogi drugi. Svi oni koji su podržali Memorandum ili radili na njemu.

 

Reakcija javnosti nije bila onakva kakvoj su se nadali u partiji. Da li je to zaustavilo objavljivanje ostalih humoreski?

Naravno. Reakcija javnosti je bila fantastična. Svi su osudili humoresku. Smatrali su da je to, pre svega, velika bruka za Politiku. Milošević je sve to iskoristio da krene na Pavlovića, a potom i na Stambolića. Što ja smatram vrlo pozitivnim, bez obzira na to šta ko mislio o Osmoj sednici i o tome da li je Milošević grešio. Bilo je to pozitivno jer je razbilo učmalost u partiji i pokazalo da se ne slažu svi u partiji sa staljinističkim metodama obračuna sa akademicima. Tada je počeo otvoren sukob unutar srpskog rukovodstva partije. Sve to zapravo prethodi sednici. U svojoj knjizi sam napisao da nema dileme da je taj tekst, kao i tekst Memoranduma SANU, označio definitivan razlaz između Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića.

 

Vlast je reagovala žustro. Ivan Stambolić je otvoreno napadao akademike, a Milošević je u jednoj izjavi osudio Memorandum, da bi posle podržao akademike. Otkud ta promena?

Ivana Stambolića i čitavu tu garnituru je jako nerviralo što Milošević ne napada akademike. Mnogo mi se dopalo to što ste dali taj separat o Memorandumu, to je veoma važno. Posebno za nove generacije, koje o tome nemaju pojma. I zato je važno istaći da je izjava Slobodana koju ste objavili, a u kojoj on kritikuje Memorandum, nastala jer on u tom trenutku nije učvrstio svoju poziciju unutar partije. Da biste razumeli zašto u početku Milošević nije bio eksplicitno za Memorandum, morate da poznajete okolnosti. Na predsedništvu CK u to vreme Sloba je bio napadnut od Dragoslava Draže Markovića zato što je mom prijatelju Milovanu Đilasu vratio pasoš. Bio je šef komunista Grada Beograda i kao takav smatrao je da Đilasu treba da se vrati pasoš. To je izazvalo veliku buru. Kasnije je on u potpunosti podržao Akademiju. Dokaz za to su i Antonije Isaković, Mihailo Marković, Kosta Mihajlović, Ivan Maksimović, svi akademici, i mnogi od njih su, osim što su podržavali Miloševića, bili i članovi SPS-a.

 

Vi ste u vreme kada je Memorandum objavljen u Novostima 1986. pratili Crkvu? Kakve su bile reakcije crkvenih zvaničnika i patrijarha Germana?

Bio sam član uredništva Pravoslavlja u to vreme. Crkva je oduvek podržavala Akademiju, i bili su, najblaže rečeno, skandalizovani. Ne samo Crkva nego i čitava demokratska javnost u Srbiji, pa i dobar deo redakcije Politike, dobar deo kolega novinara, pisaca i slikara. Uostalom, u knjizi koju sam spremio, a koja se zove Slučaj humoreske "Vojko i Savle" sve sam to objasnio. Patrijarh German se veoma protivio zloupotrebi Memoranduma od vlasti. Interesantno je to kako je on dospeo u Novosti. Vi ste to negde nagovestili. Zet mog pokojnog prijatelja i poznanika akademika dr Jovana Đorđevića, koji je rukopis, odnosno taj radni materijal, doneo kući i ostavio na svom pisaćem stolu. Žena Jovana Đorđevića je rekla svom zetu, Đukanoviću koji radi u Novostima, da je Jovan doneo neki materijal iz Akademije, i on je to ukrao. On je ukrao. Bez znanja Jovana Đorđevića. Vrlo je važno da se zna da je taj materijal potpuno nelegalno došao u Novosti. Danas kada čitate Memorandum, možete videti da je to jedna benigna stvar, koja se više bavi ekonomijom nego politikom.

 

O sadašnjem rukovodstvu SPS-a sa Ivicom Dačićem na čelu mislim sve najgore. Milošević i ja smo ga otpisali još u Hagu. Milošević je tada za njega meni rekao da je ratluk. Doživljavao ga je kao izdajnika

 

Ako je podrška Memorandumu bila dobar potez Miloševića, koji su bili loši? Koje su bile njegove najveće greške?

Ja bih prvo rekao dva njegova rezultata koja su veoma važna za državu i srpski korpus. Dejtonski sporazum bez kog ne bi bilo Republike Srpske. Tada je čak i u SPS-u manjina bila za Dejton. Znam gomilu ljudi koji su bili za nastavak rata. Postojala je ratna opcija i mi koji smo išli da se rat zaustavi. Milošević je u više navrata to pokušavao. Išao je na Pale sa Ćosićem i Micotakisom, Biljana Plavšić nije htela da se rukuje sa njim jer je smatrala da je mekan Srbin, da bi posle u Hagu sve njih cinkarila. Dejton je bio kapitalan. Drugo je Rezolucija 1244 o Kosovu koja nas jedino zasada štiti. Danas mu se prebacuje bombardovanje, a činjenica je da su ga oni bombardovali da bi ga oslabili. Sve pare koje je imao, uložio je u obnovu zemlje, a narod je sve teže živeo. Pritom je spolja stigla ogromna količina para, preko sto miliona dolara, koji su uloženi u njegovo rušenje.

 

Niste odgovorili na pitanje koje su mu greške.

Greška je što nije prodao celo Kosovo. Što nije ušao u ozbiljne privatizacije. On je napravio jedan kapitalno dobar posao sa Telekomom, tu smo uzeli velike pare. To je trebalo da uradimo sa velikim sistemima i ne bi nas bombardovali, i ne bi mogli da ga sruše jer bismo mi imali love. To smatram ozbiljnom greškom. Greška je i što je igrao na Momira Bulatovića, a ne na Mila. Partija koju je vodio Bulatović ga je takođe prodala 5. oktobra.

 

Često možemo da čujemo da je u toku rehabilitacija Miloševića?

Kakva rehabilitacija. To su sve budalaštine. Ne znam ko to radi. O sadašnjem rukovodstvu SPS-a sa Ivicom Dačićem na čelu mislim sve najgore. Milošević i ja smo ga otpisali još u Hagu. Milošević je tada za njega meni rekao da je ratluk. Dačić je doživljavan kao izdajnik. Oni to sad koriste u dnevnopolitičke svrhe. Verovatno za predsedničke izbore. Ne vidim odakle sad to. Ko da rehabilituje? Kako? Moj prijatelj Fidel Kastro je rekao kada je njegov brat Raul potpisao sa Obamom sporazum: "To je lepo, ali ja ništa ne verujem Amerikancima." Tako da ja ne verujem ovima iz SPS-a, posebno ne njihovom lideru.

 

Pominje se podizanje spomenika?

Mi smo njemu podigli spomenik u Požarevcu. Finansirala ga je njegova ćerka Marija. On nije osuđen u Hagu, za mene je nevin. Znate li da mu ni ova vlast u kojoj su Toma i Vučić nije dala penziju, koja mu pripada po zakonu. Obraćao sam im se i oni ćute. To je skandalozno.

 

Da je moj plan bio realizovan, danas bismo se Milošević i ja šetali na Karibima

 

Ko je izdao Slobu?

Ko ga nije izdao? Peti oktobar je puč i najveća prevara u istoriji srpskog naroda. Učestvovao je deo vojske, deo policije, deo političkog establišmenta. O tome imam vrlo pouzdane dokaze i to ću da objavim u svojim memoarima. Ne mogu sad da ispričam sve što znam.

 

A šta bi bilo kada biste ispričali?

Možda ništa, a možda ne bi bilo dobro za mene. I svakako ne bi bilo dobro za one koje bih pomenuo.

 

A ko je izdao Miru?

Većina julovaca. Ona je dosta pominjala te ljude u knjigama koje je izdala moja izdavačka kuća. Neke je pojedinačno pomenula, neke nije. Ja sam bio za to da ih sve stavi na gomilu. Većina julovaca je prema njoj ispala nekorektna. Mislim da su je izdali. Da su tamo bili iz interesa.

 

Da li je Mira ta koja je negativno uticala na Miloševića i iz senke vodila Srbiju?

To su gluposti. Ne možemo da znamo o čemu muž i žena pričaju u krevetu, ali znam da je sve odluke on donosio. On je napravio JUL, jer je hteo da sabere čitavu levicu.

 

Obilazili ste Miloševića u Ševeningenu, kako je izgledao vaš poslednji susret?

Posetio sam ga neposredno pred njegovu smrt 2006. godine. Razgovarali smo o privatnim stvarima, Mariji, Miri. Nismo se bavili politikom i njegovom partijom. Pitao me je: "Šta ćeš da radiš?", a ja sam mu rekao: "Idem na Kubu. Znaš da ja zimujem tamo." On mi je rekao: "Blago tebi", a ja njemu na to: "E pa da je moj plan bio realizovan kao što sam zamislio, sada bismo se nas dvojica šetali zajedno po Karibima."

 

Dobio sam od NATO-a da će da me bombarduju, kao što je i RTS dobio. Rekli su da će nas roknuti - Politiku kao Miloševićevo glasilo i RTS. Svojim najvećim uspehom smatram što meni niko nije poginuo u bombardovanju

 

Koji je bio vaš plan?

Da ne čeka da ga uhapse. Ali on nije hteo da beži. Rekao mi je: "Ja sam izabran predsednik, neću da bežim." Insistirao sam na tome, ali je on bio protiv. Da se sklonio, bio bi živ danas.

 

I da li se pokajao što nije otišao?

Tada je samo ćutao. Nije mi ništa rekao.

 

Viđate li Miru i Mariju?

Viđam ih. Svakodnevno se čujem s njima telefonom. Mira piše, šta drugo da radi. Da se vrati ovde ne može. Jedno vreme je bila nostalgična, poslednji put mi to nije pominjala. Ja to nemam. Meni je dom tamo gde sam ja. Ovde u Kotoru sam već 13 godina kao kod kuće. Na relaciji sam Havana-Kotor-Beograd. Treba da zahvalim DOS-u na ovome. Tirke je u nekom intervjuu rekao: "Struja mi je rekao - kad Milošević padne sa vlasti, ja odlazim." Tako je i bilo. Nikad ne bih ostao. To je za mene bilo pitanje morala. Ja sam pripadao tome.

 

Kako ste vi od disidenta, kojeg su izbacivali iz partije, iako niste bili član, kojeg su hapsili, došli do toga da budete prvo pero Slobodana Miloševića? Kako biste opisali taj razvojni put?

Milošević je znao moju biografiju. Poznavali smo se i ranije. On je znao da sam imao tri sudski zabranjene i uništene knjige. Jedna od njih, Bela knjiga, odvela me je u zatvor. U njoj sam objavio tajna dokumenta Centralnog komiteta Komunističke partije Hrvatske. Takođe je znao da sam prvi objavio intervju sa Milovanom Đilasom u Sloveniji. Taj intervju je bio štampan u Mladini, a onda je Milan Kučan izvadio to. Potom su kolege iz Mladine to gurnule u Katedru, slovenački Student. Međutim, oni su ga pustili u trenutku kada je bila štafeta. Zbog toga sam bio suspendovan u Politici.

Druge dve knjige su Slučaj Gojko Đogo dokumenti, o zabranjenoj zbirci pesama Vunena vremena pesnika Gojka Đoga. Mala zbirka pesama koja je po tadašnjem viđenju zvaničnika aludirala na Tita. I tada su me uhapsili, osudili i zabranili knjigu. Treća knjiga bila je Mišljenje kao prestup, inicijativa za ukidanje člana 153. verbalnog delikta. Tada je mogao svako od nas da bude optužen za bilo šta što kaže u kafani. Milošević je sve to znao. I to mu nije smetalo. On je, kao i ja, smatrao da crkva treba da ima harmoničan odnos sa državom. Što i danas mislim. Drugo je pitanje da li imate vladike koje su se kompromitovale. Govorim o interesima države. Tako da sam zahvaljujući Miloševiću uveo Srpsku pravoslavnu crkvu na velika vrata u Politiku. Počeo sam da objavljujem Božićnu poslanicu patrijarha, radio intervju sa Germanom, objavljivao uskršnji dodatak. To je posle postalo normalno.

 

Ja sam počeo da objavljujem u Politici tekstove protiv Mićunovića, koji je u to vreme bio predsednik DS-a. Bio je to državni projekat da dovedemo Đinđića

 

Da li biste se vratili u Politiku? Ili neke druge medije?

Nikada. Imam svoju izdavačku kuću. Nisam željan nikakvog publiciteta. Ja sam samolustrirajući novinar. Mene to uopšte ne interesuje. Politika je posle Petog oktobra potpuno pala. Menjala je font, menjala je glavu, menjala zaglavlje. Menjala je uređivačku politiku. Ne možete da se presvučete preko noći. Politika je lutala i gubila stare čitaoce, što nikako nije za potcenjivanje, i gubila čitulje, što je sa stanovišta komercijale vrlo bitno. I naravno, izgubila je prodajnu mrežu kioska, što je katastrofalno.

 

Kako vam deluje medijska scena danas?

Rekao sam već jednom - kontaminirano. Ne govorim sada o nedeljnicima, govorim o dnevnoj štampi. Mene su oduvek zanimale dnevne novine da bih mogao brzo da reagujem. Kad se probudim, da odmah skinem glavu nekome. Ovo sada je za mene nezamislivo. Ja ne znam više šta ne može da se objavi. Sve je vulgarno i prostitucija. Ja znam da moraju da se prodaju novine, ali da se toliko izmišlja?! Užasno sam protiv toga.

 

Vi mislite da ima razlike između onoga što ste vi objavljivali i onoga što se danas objavljuje?

Ogromna je razlika. Naši tekstovi su bili argumentovani. Mi jesmo objavljivali tekstove koji su bili veoma napadački, u predizbornim kampanjama, recimo. Ima jedan tekst koji sam ja objavio "Zatvorenog nosa prođite pored DOS-a". To je bio portret Čovića. On me je tužio i izgubio. Nije to isto novinarstvo. To jeste gadno i jeste opasno. I obično se koristilo u predizbornim kampanjama.

 

Vi ste objavljivali bolničke dosijee otporaša.

Pa to je bio potpisan tekst.

 

To je glavna razlika? Što ste vi stavljali potpis ispod takvih tekstova?

Pa da. Bio sam suđen za to. Vi ne razumete, ja se ne odričem tog teksta. Ja sam oslobođen. Ti otporaši, to je ološ jedan. Bitange plaćene. O njima i danas mislim sve najgore. Moji pokojni roditelji su imali stan na Autokomandi, od 67 kvadrata, koji je stečen, otkupljen regularno. Oni su Petog oktobra njima na vrata nalepili "Otpor ne ulazi, kradeno". I šta ja treba da mislim o njima osim da im otkinem glavu. Nisam protiv toga, ja sam protiv laganja. Svaki takav tekst mora da bude argumentovan. Moj tekst o otporašima je bio argumentovan. Drugo je sad pitanje etike. Tu se slažemo. Ali sud je presudio, i to njihov, posle Petog oktobra. Taj tekst ima autora. On je rekao da je to dobio od policije. Sve treba štampati, ali to ne treba da bude prostitucija i bljuvotina. Danas pola tabloida nema lektora, korektora. Vidimo razne gluposti danas u novinama.

 

Ja sam samolustrirajući novinar

 

Rekli ste da ste imali dobar odnos sa novinarima i urednicima, a neke starije kolege vas pamte po otpuštanjima 1996. i tome da ste podelili najviše rešenja o prinudnim odmorima u istoriji Politike.

To je bilo u vreme bombardovanja. Da vam kažem, 600 ljudi, kada je počelo bombardovanje 1999. godine, otišlo je na odmor. Ja sam izračunao koliko je ljudi neophodno da proizvodi program radija i televizije. Izmestio sam program RTV Politike iz zgrade Politike jer sam dobio od NATO-a da će da me bombarduju, kao što je i RTS dobio. Rekli su da će nas roknuti - Politiku kao Miloševićevo glasilo i RTS. Poslao sam 600 ljudi sa rešenjem da ne dolaze na posao i primaju platu, i po završetku bombardovanja svi su vraćeni na posao. Oni su ološ. Lažovi. Ljudi se peru. Svi bivši članovi Saveza komunista se peru. U Politici je bilo 93 odsto članova partije. Nas sedam odsto nije bilo u strankama.

 

A kakav je bio odnos vas i opozicije, onda kada im, kako vi sami kažete, niste otkidali glave?

Vrlo dobar. Viđao sam se s njima. U Politici je izašla čitava serija intervjua na celoj strani sa liderima koalicije "Zajedno". Vuk, Koštunica, ne znam ko sve... A Vuk se stalno žalio kako mu Politika ne daje prostor. Ja ga jednog dana pozovem i kažem mu: "Evo ja ću da napravim s tobom intervju, pošto pričaš da te Politika ne pušta." Odemo u Košutnjak, sednemo na travu u turski sed, i kažem mu - ajde govori. I napravim intervju za jednu i po stranu za Politiku. Pa Tijanić i ja smo učestvovali u postavljanju Đinđića na čelo DS-a.

 

Na koji način ste ga postavili?

Ja sam počeo da objavljujem u Politici tekstove protiv Mićunovića, koji je u to vreme bio predsednik DS-a. Bio je to državni projekat. On je jednog dana, pošto više nije mogao da izdrži to, tražio prijem kod mene. Dođe on jedne večeri, pijemo viski, i kaže mi: "Šta mi ovo radite?" Zamolio me je da malo zaustavimo hajku na njega, a nije znao pozadinu - državni plan da se sruši on i dovede Đinđić. Smatrao je Sloba da je njegova leva orijentacija dobra. Na kraju sastanka sam ga ispratio, izašli smo na ulicu i ja sam mu šapnuo: "Imaš poruku od Slobe, imaš mesto ambasadora u Vašingtonu." Šlogirao se tu. Znao je da je "mrtav". Stvarno bi ga postavili u Vašington, ali je on to odbio, rekao je da ne zna jezik.

 

Učestvovali ste u postavljanju na čelo stranke čoveka koji je kasnije srušio Slobu.

Nije to bila moja ideja. Ideja cele levice je bila da Đinđić bude predsednik Vlade. Onda je DS bio levo, tada su oni bili ozbiljna partija. Ali Đinđićevi zahtevi su bili nerealni. Mislim da je tražio prevelik broj svojih ministara. I zato je to propalo. Ne može se reći da je on u to vreme bio u nemilosti. Đinđić nije bio ugrožen od vlasti, na kraju krajeva videli ste ko ga je ubio. Nije ga ubio Milošević. A i ne znamo na kraju ko ga je ubio.

 

Miloševićeva najveća greška je što je igrao na Momira, umesto na Mila

 

Kada tako nešto kažete, ostavljate prostora da pomislimo da znate ko ga je ubio?

Ne znam. Nisam bio u zemlji tada. Tog dana kada je Đinđić ubijen bio sam na groblju, bila je godišnjica smrti moje majke. Javili su mi da je dovezen u bolnicu i bio sam šokiran. Meni ona Vrzićeva verzija o trećem metku, moram priznati, ne zvuči nerealno.

 

Kako vam deluje politička scena? Stranke koje su poslale Slobu sa vlasti danas su na granici cenzusa. Za koga biste glasali?

Tu su se svi izređali. Ja više ne znam ko bi mogao da dođe. Ja ne glasam, nema Miloševića. Za sve njih on je Filadelfija. Mislim da je izmislio politiku. Ja ne znam šta su oni. To je živo blato. Ne mislim da je ovim političarima na vlasti lako. Ali nemam nameru ni da ih branim.

 

A odnosi u regionu, i sve češće pominjanje rata?

Mislim da je to preterivanje. Ja nisam uplašen. Mnogo je izvesniji globalni rat u Siriji i Ukrajini nego ovaj na Balkanu. Što se mene tiče, što dalje od nas - to bolje. Mislim da je sve ovo u dnevnopolitičke svrhe.

 

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.