Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Intervju

"Kim Kardašijan je Isus populizma, a apostoli su Bijonse, Šakira, Lejdi Gaga..."

Umetnik Uroš Đurić kaže da su one od "dupeta napravile svetog duha populizma"
Piše Branko Rosić
Datum: 23/11/2018

"Kim Kardašijan je Isus populizma, a apostoli su Bijonse, Šakira, Lejdi Gaga..."

Mogao bih da ištampam deset kilometara intervjua sa Urošem Đurićem. Jer on ima bitne izjave i u pauzama koncerta benda Džetro Tal, jednog od mnogih na koje smo išli zajedno. Mogao bih da objavim i izjave sa utakmica, filmova na koje idemo. I na jagnjetini na koju odemo nadomak Hipodroma. Ali ko bi nosio diktafon na koncert, fudbal, film... a pogotovo za ručkom i večerom.

Zato obično upamtim bitne rečenice pa se trudim da ih on ponovi u oficijelnim razgovorima. U tim našim izlascima redovno prilaze ljudi koji žele da se slikaju sa likom iz filma "Mi nismo anđeli" i kviza "Potera".

Ove jeseni ima mnogo povoda za razgovor sa Đurićem. Imao je prvu samostalnu izložbu u Banjaluci, sa Mihaelom Milunovićem i Vukom Vidorom je činio selektore izložbe "Limited" 29. Memorijala Nadežde Petrović promovišući mlade umetnike. Ove jeseni je i njegova Crvena zvezda pobedila Liverpul.

 

Da li smo zaista imali razvijeniju umetničku scenu devedesetih godina? Ne mislim samo na slikarstvo, na uopšteno art, već i na film, pozorište, muziku... Kako to da je posle 5. oktobra svaka vlast gledala na umetnost kao na nešto što treba srediti kad se prvo sredi ekonomija, sudstvo, ovo i ono, a na kraju se ništa od toga nije dogodilo, a u kulturi naročito?

O da, imali smo, i to veoma dinamičnu, pogotovo vaninstitucionalnu. Imao si potpuno izgrađenu paralelnu scenu koja je funkcionisala besprekorno jer su njeni vodeći protagonisti bili formirani kao ličnosti sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka i bili deo iskustva poznatijeg u svetu putem akronima DIY (do it yourself) ili "uradi sam" po naški. Tako da smo u nedostatku mogućnosti da budemo vidljivi kroz institucije koje su zauzeli Miloševićevi kadrovi 1993, stvorili profesionalnu mrežu nezavisnih akcija i institucija koje su međusobno sarađivale i obrazovale moćnu produkcijsku i identitetsku platformu u umetnosti i šire u kulturi koja je u velikoj meri doprinela obaranju tadašnjeg režima, ne toliko kroz direktnu konfrontaciju koliko kroz stvaranje paradigme savremenog društva, jednog obrasca slobode u idejnom i političkom smislu.

Njeno urušavanje počinje setom zakona iz 2005. koje je sproveo Mlađan Dinkić, koji su vezani za poreske namete i u kojima su samostalni umetnici pre svih tretirani kao samostalni preduzetnici, kao servisi i usluge. Kako bih običnom svetu pomogao da razume o čemu je reč, to je kao da ispred mog ateljea stoje redovi kao kod Trpkovića u pekari da kupe radove, ili da me svaki čas dispečer zove kao taksiste da isporučim sliku za svadbu na datu adresu.

Paradoks leži u tome da je zakon duboko diskriminatorski postavljen. Imate sledeću situaciju - firma ima zaposlene kojima plaća redovno zdravstveno, socijalno i penzijsko-invalidsko osiguranje. Ista ta firma, kada preko autorskog ugovora angažuje mene kao samostalnog, za isti posao koji obavljaju zaposleni, oslobođena je tih nameta i ti nameti ne nestaju, oni se prebacuju meni. Ispada da ja kao angažovano lice, konkretno, kao najamni radnik, ostvarujem profit od svog rada, a ne onaj koji me je angažovao za taj posao i koji zapravo od mog rada ostvaruje profit, pa je logično da namete koje pokriva svojim radnicima, pokrije i meni. Ovako je došlo do paradoksa da, ni luk jeli ni luk mirisali, samostalni umetnici duguju državi na ime nameta basnoslovne sume, i to blokira već 13 godina čitavu jednu delatnost i kao da se to nikoga ne tiče.

Imaš na desetine nevladinih organizacija koje se bave pitanjima manjina, LGBT prava, humanitarnog prava, izbeglicama, a ova zastrašujuća diskriminacija radnog prava koje zahvata najobrazovaniji sloj srpskog društva koji stvara buduće nacionalno blago se ne tiče nikog. Doslovno nikog. I mene to skoro deceniju i po ostavlja bez teksta. Ukoliko se ta situacija hitno ne promeni donošenjem novog seta zakona, stvari će implodirati. Ti imaš takav paradoks da recimo kod nas ne postoji šifra za delatnost galerije. Dakle ti ako hoćeš da budeš galerista i otvoriš galeriju, otvaraš je pod nekim somnambulnim šiframa kao agenciju ili nevladinu organizaciju, ili društvo građana, ili asocijaciju, pitaj boga šta već ne.

Pritom ja ovoj državi sve vreme plaćam porez putem svojih aktivnosti, ona naplaćuje porez kroz repromaterijal koji kao bilo koji amater kupujem po maloprodajnim cenama, kroz usluge transporta radova, kroz prodaju dela, kroz troškove promocije ili poslovnih sastanaka, ručkova i večera, i ništa od toga mi se ne obračunava, imaš podelu na normirane i stvarne troškove, ali suštinski je nejasno kako se ti stvarni troškovi procenjuju i obračunavaju jer je sama profesija uvedena u status preduzetništva iako ni po jednom kriterijumu za nju ne bi trebalo da važe isti parametri. To je realnost.

 

Pre tačno 20 godina u ovo vreme si pokrenuo Populistički projekat koji te je lansirao na međunarodnoj sceni 1999. godine protutnjavši početkom milenijuma kroz vodeće muzeje i galerije Čikaga, Pariza, Njujorka, Kasela, Beča... Projekat definiše još u to doba kako živimo u epohi populizma i jedan od glavnih segmenata su autoportreti sa globalnim megazvezdama rađeni idiot kamerom s 35-milimetarskim filmom, godinama pre prelaska na digitalni format, najavljujući buduću kulturu selfija čitavih 15 godina pre njenog nastanka. O tom značajnom delu tvoje karijere se ovde malo zna, gotovo ništa?

Kad se danas osvrnem na to, deluje mi sve kao san, gotovo nestvarno, jer sam istovremeno živeo u izbombardovanoj Srbiji, s tek rođenim detetom, preživljavajući uz pomoć štapa i kanapa, i onda se odjednom zatekneš u žiži vodećih svetskih kustosa i institucija zahvaljujući ideji koju si realizovao u nemogućim okolnostima promatrajući svet oko sebe. U Populističkom projektu sam definisao populizam kao poslednju veliku ideologiju XX veka. Populizam je posle istorijskog urušavanja ideologija koje su definisale poslednjih 200 godina, umesto oruđa preuzeo sve odlike ideoloških obrazaca i zavladao planetom uz pomoć lajfstajl magazina koji jednako kao nekada Talmud, Biblija, Kuran, Manifest Komunističke partije ili "Majn kampf" daje odredbe i ukazuje na poželjne standarde i običaje u novom dobu.

Moje tadašnje predviđanje se vrlo brzo obistinilo kroz pojave čiji je koren u najvišim društvenim slojevima. U junu 2004, u vreme kad sam imao izložbu u bečkoj Secesiji pojavljuje se film '1 night in Paris', porno-snimak koji poput tajnog obreda katapultira naslednicu lanca hotela Hilton u zvezdu bez presedana, devojku bez ikakvog dara niti kvaliteta, neku vrstu Jovana Preteče za ono što tek predstoji uz pomoć još jednog obrednog porno-snimka objavljenog 2007 - ukazanje i otelotvorenje Isusa populizma - Kim Kardašijan.

Apostoli su Bijonse, Šakira, Lejdi Gaga, Džej Lo, Rita Ora, Kristina Agilera, Niki Minaž, Rijana, Igi Azaela, Koko Ostin, Amber Rouz i Majli Sajrus koje su od dupeta napravile svetog duha populizma, jer kao što nam ukazuje predanje - sveti duh nije apstraktna, odnosno bezlična sila već stvarni Bog. U toj podeli Madona je kao što joj samo ime kaže majka božja epohe, Kanje je Marija Magdalena, a Ana Vintur je stavljajući Kim i Kanjea na naslovnu stranu Voga 2014. Sveti Pavle, uvevši time neku vrstu indulgencije za starlete.

 

Kako se to odražava na različite segmente društva, na svakodnevicu?

Najveća pobeda populizma sastoji se u relativizaciji svega, stoga populizam kao ideologija jeste kopile postmodernizma i kraja istorije kakvu poznajemo do sad. Čitav politički spektar od ultralevice do ultradesnice je suštinski jalov. Čitam Lenjina u poslednje vreme i frapantno je do koje mere postoje analogije između tadašnjeg i sadašnjeg doba, s obzirom na to da je o imperijalizmu pisao pre 100 godina u Cirihu 1916.

To je izvanredna studija u kojoj on uz pomoć izvora koje nalazi među kapitalističkim teoretičarima jasno pokazuje da je slobodno tržište mit jer ono neminovno dovodi u svojoj najvišoj fazi do stvaranja monopola kartela i trustova upravo finansijskog, a ne industrijskog kapitala. On citira Morisa Vala koji još 1895. piše da ekonomskim uzrocima tadašnje kolonijalne politike treba dodati socijalne: „Usled sve veće komplikovanosti života i teškoća koje tište ne samo radničke mase nego i srednje klase, u svim zemljama stare civilizacije nagomilavaju se netrpeljivost, razdraženost, mržnja, što sve dovodi u opasnost društveni mir. Energiji koja je izbačena iz određene klasne kolotečine treba naći primenu, treba joj dati posla izvan zemlje da se ne dogodi eksplozija unutra." I eto ti cele istorije 20. veka sadržane u jednom pasusu.

Lenjin to tada nije mogao da zna, ali je naslutio vrlo jasno da je to stadijum koji će prevladati civilizacijom i koji je na snazi do danas, menjajući oblike ispoljavanja ali ne i primarni cilj - gigantsku eksploataciju Zemljine kugle od strane oligarhija nekoliko moćnih zemalja koje monopolima putem izvoza kapitala većinu suverenih država stavljaju u polukolonijalni ili kolonijalni položaj. Ono što je fascinantno je potpuna izopštenost političke svesti iz društvenih okvira. Politika postoji i dalje, ali se odvija u uslovima opšte zatupljenosti konformizmom kao da se suštinski ne dotiče nikog. Pogledaj na primer Siriju i uporedi sa Vijetnamom pre pola veka. Dok je tada zbog Vijetnama gorela planeta, ti danas ni posle sedam godina zapravo nemaš jasnu predstavu šta se tamo događa, to je jedna magla koja prekriva okolnosti u kojima se sporadično pojavljuju vesti koje su redovno kontradiktorne - ko koga naoružava, ko je na čijoj strani...

U jednom trenutku se zakrve oko obaranja ruskog aviona Rusi i Turci da bi posle pokušaja svrgavanja Erdogana postali najbolji ortaci. Kako ISIS i dalje tamo opstaje u onoj pustari kontrolišući pustinjsku teritoriju više država, koji se tu sve interesi prelamaju? U suštini, inteligentnim, upućenim ljudima je situacija jasna, ali ono što nedostaje jeste aktivno profilisan politički pokret leve orijentacije koji bi izneo stvari na čistac kao što su to bili socijalizam u XIX i komunizam u XX veku. Prednost populizma je u tome što je postao nova internacionala, predstavljajući se kao sveobuhvatna životna mantra koja zadire u sve - od spavaće sobe do visoke politike. Prema njemu svi Sandersi, Korbini, Ciprasi, Varufakisi deluju više elitistički od kraljevske porodice u Bakingemskoj palati i to je taj veliki promašaj levice koja se iz očaja sve više transformiše u svenarodne pokrete, ali pokreti imaju jednu manu, oni se istorijski jave i nestaju ukoliko svoju agendu ne sprovedu u političku stranku. Zato su jedino Zeleni opstali, dok su ostali pometeni s istorijske scene.

 

Ako si nekada o političkim prilikama i društvenim kretanjima saznavao iz Sportskog žurnala, kako vidiš današnje medije? Da li išta saznaješ iz njih kao nekada čitajući vesti iz sporta?

Kao prvo, došlo je do prekomponovanja medija naglim razvojem društvenih mreža i prebacivanjem vodećih medija na internet uz uvođenje komentara čitalaca, tako da se sama struktura pristupa i uloge medija promenila, oni više deluju na vebu kao oglasna tabla ispod koje svako može da trtlja šta god mu padne na pamet, što je jedna vrsta rijalitija u kome se jednako tretiraju autor teksta, neko ko je prepoznatljiv, ko ima identitet i na osnovu informacija, znanja i veština formira stav, i stavovi anonimusa koji se kriju iza svakojakih pseudonima i zasipaju svojim, često uvredljivim komentarima stranicu.

Mislim da bi Moris Val 120 godina kasnije bio fasciniran načinom na koji aktuelne vlasti rešavaju nagomilane frustracije masa. U toj transformaciji koja se odigrava pred našim očima mislim da novinarima nije uopšte lako. Osim što su sa svakim objavljenim tekstom pred internet pukom u ulozi Svetog Sebastijana, u mnogo čemu zavise i od toga ko su vlasnici, oglašivači, da li će i kako i u kom formatu opstati na tržištu koje se sve više digitalizuje. Primećujem da su vodeći politički nedeljnici u Srbiji prepolovili broj stranica u odnosu na stanje od pre samo deceniju unazad. To je mnogo gore od smanjenja tiraža, jer ti ostavlja manje prostora za promociju novih vrednosti, a to je ono što nam svima nedostaje.

Da napravim analogiju s Lenjinom i slobodnim tržištem - umesto da preko vodećih medija plasiraš nove vrednosti putem afirmacije ličnosti koje su u uzletu u ovom trenutku, ovde dolazi do paradoksa da imaš eksploatisanje, neku vrstu monopola na istinu, jednih te istih ličnosti koje prežvakavaju jedne te iste stavove unedogled, sve pod izgovorom borbe za tržište, jer su njihovi nastupi na granici senzacionalizma što navodno povećava tiraž. Kad uzmeš recimo Sergeja Trifunovića, Biljanu Srbljanović, Srbijanku Turajlić ili Jovu Bakića, znaš da će da pršti na sve strane i to ti je sigurica, minimum bod u gostima. Ali mi ne znamo ko su vodeći intelektualci, umetnici ili naučnici protagonisti nove scene, mi imamo potpunu medijsku izopštenost ljudi između 25 i 45 godina. Mediji više ne stvaraju platformu u kojoj je moguće da ti se dese Sonja Savić s 22 godine, Dragan Nikolić s 25, Danilo Kiš s 27, Radomir Konstantinović s 40, ili Koja s 19.

Da, Dušan Kojić je imao 19 godina kada je igrao Pita u "Dečku koji obećava", radio muziku za film, snimao "Paket aranžman" kod Enca Lesića u studiju Druga maca i nastupao u "Rokenroleru 3", u okviru Novogodišnjeg programa na RTB 2 u prajm tajmu od 20 časova 31. decembra 1980, koji su režirali Bucko i Tucko sa svega 25 godina. Osim u Grandu koji je sam sebi i produkcija, i distribucija, i TV, i magazin, to se nigde drugde ne dešava i to je veliki poraz za vodeće dnevne i nedeljne informativne novine kao i Nacionalni servis. Kako misliš da vrednosti za koje se deklarativno zalažeš prevladaju teror trivijalnosti?

 

Kad si se već dotakao novih vrednosti, kao velikom pokloniku fudbala koji je u prošlosti vrlo precizno tumačio globalne društvene tokove kroz promene koje su se odigravale u tom sportu od 1992. do današnjih dana, šta znači Zvezdina pobeda protiv Liverpula za Srbiju, a šta za evropski fudbal?

Postoje mnogi novouspostavljeni stereotipi koji su građeni od raspada Jugoslavije naovamo, ali ostaje jedna činjenica - ono što nama naš klub pruža, za razliku od drugih svojim fanovima, jesu ovakve noći, kad posle poraza od 6:1 i 4:0 u Ligi šampiona, u koju se vraćaš posle 27 godina, i to nastupaš prvi put u ovom formatu takmičenja, prodrmaš ceo svet samo jednom utakmicom za pamćenje, a bilo ih je onoliko kroz istoriju i tako već decenijama. Ovde se zaboravlja da je Crvena zvezda jedini klub koji je u nekom evropskom takmičenju naneo poraz Liverpul na Enfildu u 20. veku. Samo u godinama kad nas navodno nije bilo nigde i kad smo bivali na kolenima gubeći od svakojakih pacera padali su Kajzerslautern, Lester, PSV Ajndhoven, Jang Bojs, HJK Helsinki, Kork Siti, Rotor Volgograd, Mec, Kjevo, Slavija iz Praga, Dinamo Tbilisi, Selta, Odense, Roma, Sparta, Krasnodar, Keln...

Igrali smo nerešeno s Barselonom, Dinamom iz Kijeva, Ekerenom, Bajerom iz Leverkuzena, Laciom, Strazburom, Bragom, Glazgov Rendžersom, Bordoom, Sasuolom. To su naši rezultati u tih 25 godina do ove sezone, tako izgleda kada nam ide loše i to je ta ključna razlika između nas i ostalih klubova s područja nekadašnje SFRJ.

Iskreno mi je žao što navijači tih klubova nikad neće osetiti slast pobede od koje se protrese planeta, od BBC-ja do ESPN-a koji su, osim zvaničnih izveštaja s utakmice, trijumfu Cigana posvetili i posebne kolumne. Nik Ejms je na stranici ESPN-a naslovio svoju kolumnu - Zvezdino uzdrmavanje Liverpula podsetnik na to šta sve fudbal može da izgubi kroz ono za šta se zalaže, govoreći o tome kako je upravo utakmica u Beogradu demonstrirala sav besmisao formiranja superlige megabogatih klubova pet nacija s garancijom neispadanja od 20 godina, koja se ponovo aktuelizovala u nedelji kad je utakmica odigrana i time začepila usta mnogim pobornicima ovakvog takmičenja.

Iako Ejms sigurno nije čitao Lenjina, njegove teze iz teksta o fudbalu se gotovo u potpunosti podudaraju s Volođinim o imperijalizmu, jer i jedan i drugi dolaze do istog zaključka - osnovna karakteristika finansijskog kapitala i u jednom i u drugom slučaju je težnja za hegemonijom, ili kako to Uljanov britko opisuje: "... za imperijalizam je bitna utakmica nekoliko velikih sila u težnji za hegemonijom, tj. za osvajanjem zemalja ne samo direktno za sebe nego i zbog slabljenja protivnika i potkopavanja njegove hegemonije".

Drugim rečima, moćni klubovi masovno kupuju vrhunske igrače pa makar im grejali klupe i uništavali im time potencijalne prosperitetne karijere jer im se više isplati da ih plate dobro da ne igraju nego da im se desi Beograd. Samo ugovor jednog igrača, Virdžila van Dajka koji u dva navrata nije uspeo da spreči Pavkova da postigne golove, vredi kao dva kompletna Zvezdina tima računajući i one na klupi. To je nezamislivo. I zato je ta pobeda tako odjeknula globalno, jer što reče Krojf davnih dana - Zašto ne biste mogli da pobedite bogatiji klub? Nikad nisam video vreću novca da postiže gol.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.