Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Zabava

Glasine o smrti rokenrol štampe nisu bile preuveličane: Ko će to da čita?

Gašenje slavnog časopisa NME podsetilo je svet na revolucionarno doba rokenrola koje je nestalo sa ekstazom liberalnog kapitalizma, interneta i selebriti kulture. Istovremeno, kod nas je rok štampa nestala pre nego što je zapištala dial up konekcija kao jedna od prvih žrtava srpskog kapitalizma i tranzicije
Piše Branko Rosić
Datum: 09/06/2018

Glasine o smrti rokenrol štampe nisu bile preuveličane: Ko će to da čita?

Foto: Profimedia

Biće vam dosta toga jasno i pre nego što dođete do onog slova "N", tog graničnika kojim je označen kraj svakog teksta u časopisu koji držite u rukama. U ovom tekstu, otkriću vam, saznaćete zašto su rok magazini bili više od običnih magazina pa je zato bio tužan oproštaj sa slavnim britanskim muzičkim časopisom New Musical Express čije je print izdanje ugašeno ovog proleća.

Okej, znamo da rokenrol više nije revolucionarna stvar, znamo da je internet ubio print, ali... Kada pročitate tekst koji sledi, biće vam jasno da su rok magazini menjali ne samo muzički ukus već i živote. Da su bili jedna od nultih tačaka sa kojih je kretao ulazak u neki ozbiljniji svet u kojem su počeli da se gledaju filmovi, čitaju knjige, odlazi u pozorišta. Bili su to katalozi ranog detinjstva u kojima smo otkrivali ono što nam nije servirala dosadna škola i roditelji.

Duboko verujem da sam se u džinovsku formu intervjua zaljubio upravo preko prvog magazina Džuboks koji sam kupio pre nego što ću sa ocem otići na plac u Vrčin. Ta kupovina Džuboksa značila je i da Blek Stena i Tempo više nisu dovoljni za vikend preživljavanje svežeg tinejdžera na selu.

Iz tog Džuboksa se stizalo u knjige, FEST, stripove, pozorište, umetnost, tehniku... U neki drugi život. U taj život je preko muzičkih magazina stizao i odgovorni urednik u Domu omladine Dragan Ambrozić, koji je i sam uređivao jedan bitan rok časopis - Ritam.

"Muzička štampa nikad nije bila samo štampa. Čak i ako se bavila najvećim delom samo sličicama poznatih zvezda, ona je u kuće donosila dah nečeg svetskog, unosila je u njih naslućivanje drugačijeg života o kome možemo da sanjamo, i obećanje da se sa sobom može nešto više uraditi. U muzičkim časopisima i magazinima samo se uslovno čitalo o albumima i tome šta rade nama dragi muzičari - oni si bili Biblija raznih životnih scenarija, modeli ponašanja i izvor vrednosti sa kojima smo se slagali (ili se nismo slagali). Teško je čak i opisati šta smo sve naučili iz te štampe, osim toga koje su ploče najbolje na svetu, a koje nikako ne valjaju. Pošto sam godinama imao u našim uslovima jedinstvenu priliku da pravim magazin upamćen kao bitan muzički, a koji je bio glavno alternativno kulturno glasilo u svoje vreme u Jugoslaviji (Ritam, 1989-1995), jasno mi je iz uredničke i izdavačke uloge koliko je dalek domet ovih glasila bio. Muzički svet je uvek menjao sve oko sebe prosto snagom dobre pesme i hrabrošću nekih autora da zastupaju progresivne vrednosti - čast je bila pisati o njima, u trenutku u kom su se dešavale značajne stvari, proistekle iz spoja masovne kulture i društvenih promena. Od kad je pop muzika atomizovana i svedena na svakodnevan besplatan tok hiljada numera na internetu, čini mi se da je još važnije unositi red u muzički svet, ali taj napor će morati da učini sledeća generacija spisatelja. Čitalaca uvek ima."

 

Mojo i Uncut će opstati još neko vreme jer se obraćaju uglavnom sredovečnim, situiranim belim Englezima i Amerikancima sa jasnim odnosom prema rok muzici

Prof. Aleksandar S. Janković


U Srbiji je kraj rok štampe nastupio i pre nego što će zapištati dial up konekcija. I pre interneta sa kioska će biti počišćeni specijalizovani muzički časopisi. O tome priča i Tomislav Grujić, legendarni muzički urednik Radija B92 koji je pisao i za rok magazine Ritam, Vreme zabave, XZ.

"Rok novinarstvo u Srbiji je spremno dočekalo degradaciju novinarske profesije uopšte, pošto je uglavnom propalo kao iole relevantna pojava još u prvoj deceniji ovog veka. Danas svedeno na dva-tri internet portala i sporadične tekstove pripadnika 'stare garde' u niskotiražnim časopisima i publikacijama, ono nije ništa gore ni bolje od same domaće rok scene. Prisutno i značajno taman onoliko koliko je nevelikoj publici potrebno, podelilo je sudbinu celokupnog nekadašnjeg sistema kulturnih vrednosti u sudaru sa predatorskim tranzicijskim kapitalizmom, na đubrištu 'selebriti' kulture koja dominira na globalnom nivou."

Profesor dr. Aleksandar S. Janković priča o tom globalnom gašenju rok magazina čija je poslednja epizoda bilo katančenje printanog NME.

"Odmah na početku novog veka, 2001, prestao je da izlazi možda najpoznatiji britanski muzički nedeljnik Melody Maker, čiji je prvi broj izašao 1926. Iste godine je prestao sa izlaženjem poštovani mesečnik Select koji je prvi ušao u frontalni rat britpopa sa grandžom, dok je takođe poštovani Vox, u stvari mesečni NME, takođe prestao da izlazi u ovo vreme. Novi milenijum, nove tehnologije i suštinska metastaza britanske rok štampe. Nepune dve decenije kasnije, Rolling Stone, najpoznatiji američki popkulturni magazin, ima daću na svoju fizičku pojavnost, dok je NME pre koju nedelju proslavio svoj poslednji štampani broj. Doduše, NME odavno više izgleda kao Super ITD dok se njegov suštinski značaj izgubio ako ne sa procvatom britpopa, onda sa pojavom Strokes i novog novog talasa njujorškog panka", objašnjava Janković.

 

Muzička štampa nikad nije bila samo štampa. Čak i ako se bavila najvećim delom samo sličicama poznatih zvezda, ona je u kuće donosila dah nečeg svetskog, unosila je u njih naslućivanje drugačijeg života o kome možemo da sanjamo, i obećanje da se sa sobom može nešto više uraditi

Dragan Ambrozić, Ritam


Kako je rokenrol muzika izgubila suštinski značaj menjanja života, stavova i ideologije i postala jednodimenzionalna kao i na početku Elvisove karijere (uglavnom ljubavni vapaji i pokoji besmisleni buntovni poklič), navodi Janković, time se izgubila i svrha rok štampe.

"Mojo i Uncut će opstati još neko vreme jer se obraćaju uglavnom sredovečnim, situiranim belim Englezima i Amerikancima sa jasnim odnosom prema rok muzici. Mesečnik Q koji je blizak recimo Bajčevom Rocku (sredina osamdesetih) ili Lukovićevoj X Zabavi (sredina devedesetih) takođe opstaje bez nekog vidljivog razloga s obzirom na sve više užestručnih magazina koji se bave posmatranjem ptica ili vintidž motorbiciklima. Nazad na NME, zasigurno najznačajniju muzičku novinu na svetu koja je prvo prošla nekritički period kroz šezdesete, međutim već od samih početaka sedamdesetih i trasiranjem ranog panka postala kompanion svekolikim događajima u ovoj burnoj deceniji. Da nije tih novina, razni bendovi ne bi bili toliko značajni (The Jesus and the Mary Chain) ili toliko prezreni (Bauhaus). Samosvesnost zlatnog doba NME koja je trajala od 1975. do 1998. bila je nedodirljiva i neshvatljivo trendseterska. Zasigurno, svet bez NME bi izgledao potpuno drugačije. Danas ništa od ovoga nije više važno jer su suštinski narativi pop kulture odavno zamrli", kaže Janković koji se vraća na domaći teren i u kratkoj retrospektivi života i smrti domaćih rok magazina kaže ovo.

"Ekvivalent NME kod nas je svakako bio gornjomilanovački Džuboks koji je prestao da izlazi krajem osamdesetih posle nekoliko godina istinskog autopilota. U međuvremenu primat je preuzeo stilski inovativan u formatu Rock 82 koji je izlazio kao suplement Stripa 82 (počeo kao Strip 81 sa stripovima i pričom) i koji je uređivao Peca Popović. Kako je Rock nadmašio ideju Stripa, ovo Politikino izdanje za mlade (sećamo se lista Zdravo!) dobija prvo novinski format a onda i klasičan magazinski. Od novinara svoj vrhunac ovde doživljavaju Janjatović, Žikić, Stakić, Kremer, Janković (Jadranka) a kasnije Tanja Petrović. Rock je bio neki krosover NME/Melody Maker ali i Smash Hitsa. Magazin postaje još intelektualniji kad ga preuzima Vladislav Bajac, međutim očigledan je komercijalan pad pa 1989. dizgine preuzima Aleksandar Saša Gajević sa sestrama Pataković i pravi Pop Rock, koji postaje preteča časopisa Huper koji će, ironično, poslednjih godina postojanja, sredinom dvehiljaditih, zahvaljujući hrabroj urednici Mariji Babić Milovanović vratiti onaj narativ Bajčevog Rocka. Naravno, Moma Rajin u januaru 1989. kreće sa Ritmom koji će izdržati teške godine sankcija do sredine devedesetih, a onda će se ugasiti i prepustiti štafetu OK magazinu. Ritam je bio rasadnik poslednjeg talasa značajnih rok kritičara uglavnom okupljenih oko neformalne ideje Radija B92 (Ambrozić, Grujić, Paunović, Bilbija, Drobac, Penevski, Žikić, Ćulibrk...). Treba spomenuti i zanimljiv eksperiment BUM s početka devedesetih (stara Rock ekipa), donekle i Ukus nestašnih i svakako Lukovićeve projekte Vreme zabave i X Zabava, časopis koji je prestao da izlazi početkom bombardovanja SR Jugoslavije 1999. Luković je verovatno uspeo da okupi kritičare svih generacija poslednje tri decenije i ne sme mu se osporiti značaj. Poslednjih dvadesetak godina rok kritika je izgubljena ideja i leluja između nekih liberalnih nedeljnika, dnevnika ili televizijskih emisija o kulturi koje se prikazuju na Drugom kanalu RTS-a."

Jedno od pera slavnog Džuboksa bio je i Aleksandar Žikić, koji smatra da je sve, pa i gašenje rok štampe u duhu vremena.

"Gašenje štampanih izdanja, makar to bili i ikonični časopisi poput New Musical Expressa, potpuno je u duhu vremena, koji bespogovorno diktira prekvalifikaciju na internet. Nema svrhe žaliti za nečim što jednostavno ne može da se promeni, niti prilaziti ovom problemu iz vizure nostalgije i nečega što je obeležilo život generacija kojima, sticajem okolnosti, pripadamo. Sve dok su informacija i kompetentna mišljenja - u čemu sam NME nikada nije oskudevao - dostupna u bilo kom mediju, situacija se menja samo u, najmanje bitnom, formalnom smislu. S druge strane, u sklopu opšte banalizacije kulture, normalno je da opada interesovanje za sve što prelazi nivo percepcije čovečje ribice. To je ujedno i odgovor na pitanje zašto kod nas, recimo, već odavno ne postoji relevantan časopis koji bi se bavio rokenrolom, ili filmom."

 

U sklopu opšte banalizacije kulture, normalno je da opada interesovanje za sve što prelazi nivo percepcije čovečje ribice

Aleksandar Žikić, Džuboks


Žikica Simić, kultni radio-voditelj koji nam je svojim "Tajanstvenim vozom" obezbeđivao kartu do dolaska u saundtrek američkih prerija, parkinga sa kamionima, otpadnika koje je on nazivao trubadurima, kaže da se stvari mogu posmatrati na razne načine.

"Ako gledamo racionalno, onda gašenje NME ne treba da nas iznenadi. Pisani mediji nestaju sa scene. Nove medijske forme preuzimaju primat. I značajniji pisani mediji su nestali. Ono što ne može da se iskaže kratkom SMS porukom ili tvitom od 140 karaktera nije važno. A i smara, tebra. Ko će to da čita? Stvari tako stoje i tu nema šta da se doda. Ja sam svoj personalni identitet izgradio na rok štampi. Pozavršavao sam velike škole, ali ono što sam pročitao u NME, Melody Makeru, Disc & Music Echo, Džuboksu, Ritmu, Rolling Stoneu, Uncutu, Raygunu,Voxu ili magazinu Mojo me je definisalo i odredilo životni put. Ja sam bio pretplaćen na NME još kao gimnazijalac u Kragujevcu, u drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka. Jednom nedeljno mi je poštar donosio NME. Ti dani su bili praznici za mene. Fotografije, informacije o novim pločama, intervjui sa izvođačima, top-liste. Pa to je bilo neverovatno zanimljivo. Sećam se kad sam video prvu sliku Džimija Hendriksa u NME. Zubima je svirao gitaru. Ludilo. Novo vreme donosi nove običaje. Zato ću sada da uzmem tablet da vidim šta ima novo u svetu rok muzike. Uzgred mogu odmah i da čujem novu pesmu. Ne moram da naručujem ploče iz Engleske. Hm, pa to i nije tako loše."

Petar Janjatović je rok novinarstvom počeo da se bavi u prapočetku rokenrol žurnalizma kod nas - na Radio Beogradu u čuvenoj emisiji "Veče uz radio". Usledili su Džuboks, Rok i mnogi drugi časopisi, pa opet radio, a autor je kultne knjige YU rok enciklopedija.

 

Rok novinarstvo, prisutno i značajno taman onoliko koliko je nevelikoj publici potrebno, podelilo je sudbinu celokupnog nekadašnjeg sistema kulturnih vrednosti u sudaru sa predatorskim tranzicijskim kapitalizmom, na đubrištu "selebriti" kulture koja dominira na globalnom nivou

Tomislav Grujić, Vreme zabave i XZ


"Kada sam 2007. godine upoznao zagrebačkog novinara, esejistu i muzičara Antu Perkovića, između ostalog mi je rekao da je kao srednjoškolac u Zadru redovno obilazio kiosk i dosađivao pitanjem: Kada će vam stići novi broj lista Rock? Mnogo puta sam čuo tu rečenicu u kojoj se samo menjao naziv novina: Pop express, Džuboks, Ritam... Da ne govorim o stranim muzičkim novinama do kojih je bilo teže doći, pa su time imale i magičniju auru. New Musical Express, Melody Maker i srodna strana izdanja sam prvi put počeo da listam na samom početku sedamdesetih godina u redakciji emisije 'Veče uz radio' Nikole Karaklajića. Kroz te novine, London je za mene postao obećana zemlja. Kada sam prvi put, krajem sedamdesetih, stigao u taj grad, ličilo mi je sve na hodočašće. Ulazio sam u klubove o kojima sam toliko čitao, muvao se Čelsijem, gluvario na Kovent gardenu... I onda sam i sam o tome pisao u ovim našim novinama i osećao da sam sasvim ukorak sa svetom, što uopšte nije bilo daleko od istine. Onda sam se oktobra 1991. godine, bežeći od mobilizacije, obreo u Londonu. Bez papira i para (ali okružen prijateljima) te izbegličke mesece sam mnogo lakše pregurao zahvaljujući familijarnom odnosu sa gradom koji sam stekao preko novina kakav je bio i NME."


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.