Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE
.

Velike priče

Svedočanstvo

Fenomen "Bijelo dugme": Biti heroj u ova šugava vremena

Veliki odjek u celom regionu intervjua Gorana Bregovića u Nedeljniku, rasprodata Kombank arena kao i cela svetska turneja, dokazali su da i posle četiri decenije fenomen Bijelog dugmeta i dalje radi kad god se repetira prošlost i shvati da je ovaj bend imao sve što krasi velike biografije: hitove, drskost, skandale, drogu, seks, alkohol, zatvor i na kraju jednu zagonetnu smrt
Piše Branko Rosić
Datum: 13/11/2016

Fenomen "Bijelo dugme": Biti heroj u ova šugava vremena

Fotografije posredstvom izdavačke kuće "Laguna"

Kad pomislim na nostalgiju, shvatim da ona ide nekako uz ovo vreme. Uz ovaj "vodostaj" jeseni na ulicama pretočen u maglu, vlažnost i lišće po asfaltu. Ne mogu da zamislim nostalgiju na plaži, na 34 stepena.

Nostalgija ide nekako s prvim probama centralnog grejanja, s tim striptizom gradskog drveća, ranijim smrkavanjem... Ali ja ne volim nostalgiju jer je definišem kao ogledalo starosti. Ipak, te redovne doze su neizbežne. Ponekad, i kad nisi dobrovoljac za ulazak u sentimente, oni te sačekaju u običnom životu, kao na primer kad ideš na posao. Recimo, na Slaviji. Mene je nostalgija opalila baš na tom trgu, juče, ili prekjuče, i to na mestu gde naša građevinska industrija prati zapadne trendove pa ograde na gradilištima presvlači reklamama, a ne kao pre da tu stoji obična limarija s pečatom Trudbenika ili Energoprojekta. Na budućem ponosu grada, gradilištu Hiltona na Slaviji, stoji jedna takva ograda uvezana bilbordima, a jedan od njih emituje stoprocentnu nostalgiju.

To je reklama za koncert Bijelog dugmeta u Kombank areni i na njoj originalni logo benda koji je uradio slavni dizajner Dragan S. Stefanović, tamo negde u dalekom socijalizmu, kada je ovaj sarajevski bend izveo prepad na običan samoupravni socijalizam. Bili su to prvi albumi Bijelog dugmeta na čijim omotima je stajao isti ovaj logo i do tada nezapamćena seksualnost koja je kiptala kroz grudi ili zadnjice nepoznatih ženskih modela. Bio je to prepad na čula tinejdžera koji su otkrivali seksualnost, bunt, tinejdžerske euforije i tuge, a na sve to je odgovor imalo Bijelo dugme sa svojim čulnim rokenrolom punim života i strasti.

Kasnije smo odrasli, pa i zakopčavali i otkopčavali srca i duše ne više tim dugmetom već nekim, kako nam se činilo, ozbiljnijim i žešćim autorima, ali je Bregovićev bend ipak ostao za mnoge ona polazna tačka u pravom ulasku u život, neka vrsta priručnika za rano tinejdžersko doba.

O tom fenomenu pojave Bijelog dugmeta govori i Dušan Vesić, hroničar ovog benda i autor biografije sarajevske grupe "Šta bi dao da si na mom mjestu":

"Kad se pojavilo Bijelo dugme, sve se promenilo. U tom času su stasale neke generacije koje nisu pamtile poratne psihoze Golog otoka i nemaštine. Bilo ih je baš briga za Igmanski marš i priče o tome kako 'oni nisu imali šta da jedu, a mi sad imamo sve'. To su bile generacije koje nisu mogle da se nadahnjuju ratnim junacima jer nisu razumele šta je rat. Vreme Mirka i Slavka bilo je prošlo, stigao je Alan Ford. Čekao se 'antijunak' da postane 'junak' - kao dvadeset godina ranije u Americi Džejms Din, pa Elvis Prisli - da nas označi kao tinejdžere i da nam pokaže šta da radimo. Smoreni školom i roditeljima, hteli smo nekoga ko je stvarno buntovnik i stvarno drugačiji. Kad te pozove da ga slediš, da te obuzme slatka strepnja da li te vodi u raj ili u pakao", opisuje Vesić fenomen Dugmeta koje za njega nije samo rok bend. To je najveći kulturni proizvod nekadašnje Jugoslavije ali i graničnik od koga su se počele meriti društvene promene i evolucija SFRJ.

 

Kod Bregovića imamo vanrednu inteligenciju i promućurnost. Zato tolike i nervira. Iza svih tih priča o plagijatima, demagogiji i oportunizmu, stoji zapravo uvređenost mediokriteta koji nikako Bregoviću da doakaju - Đorđe Matić, publicista


I sada imamo činjenicu da poslednje dve godine traje turneja Bregovićeve verzije Bijelog dugmeta za novi milenijum i da se gostuje svuda od Hamburga do Tetova, i svuda je puno i svuda su u prvim redovima mladi fanovi, tako da se ne može reći da ova turneja vozi na gorivu stopostotne nostalgije. O tom fenomenu dugog održanja i ostavljanja konkurencije u senci govori publicista Đorđe Matić koji smatra da je uspeh Dugmeta posledica različitosti od konkurencije. A ključni element te različitosti nije bio samo muzički.

"Ono što je razlikovalo Bijelo dugme je neuporediva inteligencija Gorana Bregovića. On je bio brži, dalekovidiji, obrazovaniji, ako hoćemo instinktivniji od ostalih na toj sceni i dok bi se oni okrenuli oko sebe i eventualno shvatili šta se događa, Bregović ih je već sve ostavljao iza leđa", objašnjava naš sagovornik.

Kada sam posle Bregovićevog intervjua u Nedeljniku otišao da bacim pogled na komentare na portalu, susreo sam se sa velikim brojem ljudi koji prezire i omalovažava njegov rad. Oduvek je to bilo tako i oduvek sam se pitao kako se na portalima javljaju samo mrzitelji, a onda Bijelo dugme na Hipodromu 2005. proda 150.000 karata a ove jeseni je rasprodalo Arenu. Zato sam i pitao Đorđa Matića o tom fenomenu ljubavi i mržnje prema Bregoviću:

"Kod Bregovića imamo vanrednu inteligenciju i promućurnost. Zato tolike i nervira. Iza svih tih priča o plagijatima, demagogiji i oportunizmu, stoji zapravo uvređenost mediokriteta koji nikako Bregoviću da doakaju. Oni su zatečeni i zbunjeni permanentno, i primetio sam, gotovo bihevioristički, kako ih karakteriše jedan izraz tuposti i zlobe u očima kad refleksno krenu da se nerviraju zbog njega", kaže Matić. On komentariše na sledeći način one koji su Bregoviću zamerali da prepravlja svoje stare stvari pa ih uvaljuje Zapadu a nikada nisu rekli zašto to nikome pre njega nije pošlo za rukom.

"E da je to samo tako lako prepraviti. Bob Dilan uzme kompletnu melodiju bluz-standarda 'St. Infirmary Blues', Led Zeppelin Vilija Diksona i sto drugih, ali ovi to ne znaju, pa im se čini da autori svoje pesme valjda izvuku iz vlastitog rebra", komentariše publicista i urednik Leksikona Yu mitologije tu pretragu porekla Bregovićevih hitova.

Bijelo dugme je bio prvi bend sa ovih prostora koji je imao ozbiljno i temeljno dizajnersko „pakovanje". Prvi su prodali sto hiljada albuma. Prvi su prodali više albuma nego što je Jugoslavija imala gramofona. Prvi su prodali dvesta, trista, sedamsto hiljada nosača zvuka. Prvi su od naših snimali u Londonu. Prvi su napravili turneju po sportskim halama. Prvi su označili puteve muzičkoj industriji. Prvi su izazvali histeriju koja je nazvana "dugmemanija". Prvi su zaradili novac od svoje muzike. Muzičari su prelazili u ovaj bend poput fudbalera, pa su za te transfere dobijali stanove ili luksuzne automobile. Imali su sve što krasi jednu rok biografiju: skandale, drogu, seks, alkohol, zatvor, na kraju jednu zagonetnu smrt.

Postoji ona rečenica čuvenog novinara Pece Popovića koji je definisao Bijelo dugme kao "milu, dragu i vrlo pokvarenu grupu". Đorđe Matić kaže da je to dobra definicija i da su rokenrol bendove svuda uglavnom pravili ne uvek najkvalitetniji ljudi u karakternom smislu. Neverovatan je poduhvat da su rok idoli uspeli da podvale briljantno iluziju o sebi kao o dobrim i širokogrudim ljudima.

"Danas mi je jasno da su glavne pojave u bendovima bili uglavnom prepredeni, sebični oportunisti. Valjda je i to potrebno da bi se uspelo, takva odrešitost i bezobrazluk, nemilosrdnost čak, kao i narcisoidnost u ogromnoj meri, naravno. Sve je to 'krasilo' i Bijelo dugme. Ali, ponovo kao i kod svetskih bendova, imali su još i jednu suštinsku stvar koja se ne može izmisliti niti stvoriti ako je nema - talenat. To je plod na previsokoj grani za većinu ljudi, štaviše oni ne znaju ni da postoji pošto to nemaju", kaže Matić.

A Goran Bregović je, kako je to Peca Popović jednom rekao, doneo to da tako "prosta" stvar kao rokenrol i rokenrol bend može postati i društveno i kulturno važna činjenica.

A po Dušanu Vesiću Bijelo dugme je uvek bilo najbolja terapija za sve: za dugu zimu, za dosadnu školu, za preopširne roditelje, za izgubljena drugarstva, za prekinute ljubavi. Takva emotivna pražnjenja nisu se često događala s drugim bendovima. Punih petnaest godina Bijelo dugme bilo je najveća žurka u Jugoslaviji.

"Bijelo dugme je nekima od nas emotivni zavičaj. Emigranti iz regiona vole da kažu da u pesmama Bijelog dugmeta mogu da čuju i kako pada sneg u Sarajevu, i kako pada kiša u Nišu, i kako mogu da budu depresivne zagrebačke jeseni i beogradske zime", kaže najveći hroničar i biograf ovog benda uz konstataciju da neki među nama doživljavaju Bijelo dugme gotovo kao svoj emotivni način života.

On će to potvrditi i sledećom epizodom: "Jednom je neki naš čovek u Kanadi iz čista mira pao u komu. Kad se povratio, pitali su ga šta se desilo. Sav zbunjen, ispričao je: 'Hodao sam po nekom mračnom tunelu, a onda se pojavio Brega, rekao: Hajde za mnom, i izveo me na svetlo. Tad sam se probudio.'"

Poneko se iz kome izazvane rutinskim životom i obavezama probudi na nekom gradskom trgu, kao što je to Slavija, ugledavši bilbord koji najavljuje koncert Bijelog dugmeta uz tradicionalni logo benda. To i jeste nostalgija koja je pomalo i ogledalo sopstvene starosti, pa makar se to ogledalo nalazilo na ogradi gradilišta ispred koga i ja zastanem i vidim da piše "Rasprodato".

Ukupno komentara: 1


Sva polja su obavezna.



strucnjak
18.11.2016 - 18:03
pricam ti price
hm, ..ta \"nostalgija\" puno kosta,koncerti rasprodati po nekoliko veceri i to skoro svake godine...pitam se koji su to \"nostalgicari\" koji imaju toliko para da svaki puta idu na te njegove koncerte., a s druge strane se non-stop pise kako se tesko zivi i da se nema za \"hleba da jede\"..ps.reklo bi se da ima jako puno nostalgicara, koji tamo dobro zive.