Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Nedeljnik

Fake news: Da li je istina mrtva?

Kada je aprila 1966. Tajm objavio naslovnu stranu na kojoj su se upitali da li je Bog mrtav, uredništvo lista nazvano je "bezbožnim komunistima", otvorena je velika debata i 97 odsto Amerikanaca izjasnilo se da veruje u Boga. Da danas, posle naslovne Tajma sa novim pitanjem "Da li je istina mrtva" pitate Amerikance - ili građane Srbije - da li veruju u istinu, verovatno bi rezultat bio sličan
Istraživala Zorica Marković, piše Marko Prelević (ARHIVA NEDELJNIKA)
Datum: 16/06/2018

Fake news: Da li je istina mrtva?

Foto: Profimedia

Sajt World News Daily Report objavio je 28. aprila 2015. da je milijarder Dejvid Rokfeler u 99. godini života podvrgnut uspešnoj, šestoj po redu transplantaciji srca. Vest je bila "potkrepljena" podacima, poput onog da je zahvat obavio tim privatnih hirurga, i to u Rokfelerovoj glavnoj rezidenciji, porodičnom posetu u Pokantiko Hilsu, u Njujorku, pa čak i citatom milijardera i filantropa:

"Svaki put kada dobijem novo srce, to je kao jedan novi dah života koji prožima celo moje telo. Osećam se ponovo energizovanim, osećam se živim."

Ne samo da Rokfeler nikada nije podvrgnut transplantaciji srca - ne šestoj, već nijednoj - nego je i u zaglavlju sajta World News Daily Report jasno pisalo da je posredi satirični sadržaj: "Svi članci objavljeni na worldnewsdailyreport.com su fikcija, i vrlo verovatno fake news. Svaka sličnost sa istinom je potpuno slučajna, sem kad se radi o pominjanju političara ili javnih ličnosti, u kom slučaju su bazirani na pravim ljudima, ali je i dalje bazirano u mašti."

Sve to nije smetalo brojnim sajtovima širom sveta, a potom i nekim dnevnim listovima, uključujući i Srbiju, da objave da je Rokfeler dobio svoje sedmo srce. A onda, kada je milijarder preminuo, da saopšte kako je umro čovek sa sedam srca.

Ah, u stvari bi bilo sasvim lepo živetu u svetu gde bi lažna vest o Rokfeleru ili o nekoj drugoj popularnoj teoriji zavere bila najveća tema priče o doba "post-istine", "lažnim vestima" ili o onome što je savetnica Donalda Trampa Kelien Konvej, nazvala "alternativnim činjenicama".

 

Ali post-istina, reč godine po Oksfordskom rečniku, mnogo je više od lažnih vesti. Ona je ovaploćenje orvelijanskog, onog sveta u kojem se istina prilagođava trenutku, baš kao što mu se prilagođava istorija, u kojoj je važnija propaganda - sa naslovnih strana tabloida ili sa svih zidova i svih postera, sasvim je svejedno - od suštine.

Amerikanci su prvi počeli da tumače ovaj trend, uplašeni time što je njihov Commander-in-Chief, prvi čovek najmoćnije i najstarije svetske demokratije, odlučio da mu ne treba istina. Upravo je Donald Tramp udario temelje vladavine i politike u svetu u kojem je istina crvima rekla zdravo: izbegavanjem "mejnstrim medija", koje bi optuživao da su "lažovi" ili čak "neprijatelji naroda" kad god bi napisali nešto što se njemu ne bi dopalo, direktnom politikom na Tviteru umesto uhodanih kanala, na kraju i blatantnim lažima koje bi širio i od kojih ne bi odstupao.

A kako je Tramp zapravo pobedio? Ušao je u klinč sa političkom korektnošću, konstruisao sukobe s medijima, "prozivao" novinare i oštro udarao po ljudima od ugleda koji su simboli omrznute društvene elite, a sve u cilju stvaranja slike usamljenog jahača protiv kog se okrenuo ceo sistem. Usput je plašio glasače migrantima, ispsivao presude birokratama, konstantno igrao na kartu ugroženosti nacije spolja zbog nesposbnosti drugih da odbrane državne interese...

To su teme na kojima se dobijaju izbori u vreme krize političkog sistema.

Još jedan recept bio je blagotvoran: zatrovati javni diskurs lažnim i neproverenim informacijama, dezavuisati političke protivnike na televiziji, uposliti armiju botova (što pravih, što onih naoružanih sendvičima), napraviti tma lažnih sajtova kojima će kolati potpuno "fake news", kako biste mogli da za isto optužite one koji imaju prave vesti i kako biste tako relativizovali istinu. A istina ne može da bude relativizovana - kada je relativizovana, to više nije istina.

Kada je aprila 1966. magazin Tajm objavio naslovnu stranu na kojoj su se upitali da li je Bog mrtav, odgovor je bio žestok. Uredništvo lista nazvano je "bezbožnim komunistima", a iako je, kako u uvodniku poslednjeg broja najvažnijeg političkog nedeljnika sveta piše izvršna urednica Nensi Gibs, taj tekst bio o stanju crkve jednako koliko i o stanju božanstva, otvorena je velika debata i 97 odsto Amerikanaca izjasnilo se da veruje u Boga.

"Ljudi modernog doba su izgubili uporište u autoritetima koji su formulisali istine - u Boga, a ljudi postmodernog, u autoritet razuma. Ljudi, međutim vole i traže uporišta - i tu prazninu danas može da popuni svako ko je naoružan ekonomskim, i političkim sredstvima da uposli medije u svrhe kreiranja 'istine'. Danas zato imamo paradoksalnu, nepodnošljivu situaciju. S jedne strane imamo nepoverenje i sumnju, a sa druge monopol istine koju proizvode centri moći što se, često, od hegomonijskih diskursa pretvara u golu propagandu", kaže za Nedeljnik Jelena Đorđević, profesorka Fakulteta političkih nauka.

Da danas, posle naslovne Tajma sa pitanjem "Da li je istina mrtva" pitate Amerikance - ili građane Srbije, svejedno - da li veruju u istinu, verovatno bi rezultat bio sličan onih 97 odsto. Ali to ne znači da je istina opipljivija od Boga. Svojevremeno na pitanje agencije Demostat koliko ima istine, a koliko laži u onome što se o našem životu, standardu, platama, penzijama itd. govori i vidi na televiziji i piše u novinama, čak jedna petina ispitanika odgovorila je sa "sve je to laž", dok još trećina smatra da "ima više laži nego istine", a 29 odsto "koliko istine toliko i laži". Svega devet odsto kazalo je da "ima više istine nego laži", a tek svaki dvadeseti ispitanik da je "sve istina".

Da li se to samo nama čini, ili je u Srbiji više nego drugde primljen pelcer lažnih vesti?

"Kada je Oksfordski rečnik krajem prošle godine za internacionalnu reč 2016. proglasio 'post-istinu' mislim da su mnogi u Srbiji konstatovali - dakle, proširilo se. Objašnjenje da ta reč opisuje stanje u kome su činjenice manje važne od emocija, potvrdilo je da je u pitanju ono što nam je poznato već godinama, samo nismo znali da za to postoji i termin. Većina političara koja neistinu izgovara, čak i svesno, kasnije ne oseti potrebu da se pokaje ili pokaže spremnost da snosi odgovornost za izgovorenu reč, već pre bira da svoju oštricu usmeri prema onima koji im ukažu na realnost", rekao je za Nedeljnik Siniša Dedeić, novinar Istinomera.

Možda bi to bilo sasvim prikladno: sudeći prema Oksfordskom rečniku, termin post-istina mogao bi da postane drugi (posle "vampir") srpski izum koji bi se primio u svim stranim jezicima. Kovanicu post-truth napravio je čuveni dramaturg i oskarovac - dobitnik Oskara za najbolji scenario za film "Breaking Away" (komedija sa Denisom Kvejdom u glavnoj ulozi) - Stiv Tešić, rođen i odrastao u (Titovom) Užicu kao Stojan Tešić, pre nego što se njegova porodica odselila u Indijanu.

Tešić je izraz upotrebio u magazinu The Nation u prilično pozitivnom kontekstu: nakon sramotne istine Votergejta, nakon ublažavanja izveštaja tokom skandala u Iranu i tokom sukoba u Persijskom zalivu, "mi, kao slobodni ljudi, slobodno smo odlučili da želimo da živimo u nekom svetu post-istine."

 

Ideja o postistinitom društvu ne znači da istina ne postoji, nego da ona nije važna, kaže za Nedeljnik profesorka Snježana Milivojević sa Fakulteta političkih nauka. Hiperprodukcijom informacija utopljena je u more poluistina, alternativnih istina, lažnih vesti, istina u lažnim kontekstima koje su jedan komplikovani narativni univerzum složeniji od laži. Ovaj složeni svet besmislica veća je opasnost po istinu nego laž. Laž podrazumeva negiranje istine ali ne urušava režim istinitosti. Odnosno, kad laž demaskirate i pokažete istinu, ona će pobediti.

"Ovde je reč o nečemu drugom, da istina nije važna. Svoje odluke i ponašanja ljudi zasnivaju na onome što žele, hoće, nameravaju, a ne na onome što je tačno. Život u društvu postistine znači život u svetu u kojem ljudi rasuđuju i ponašaju se indiferentno prema istini. U takvom svetu ne možete istinom uticati na promenu mišljenja. Kada američki mediji danas ogole 'lažne vesti' predsednika Trampa, odgovor njegovih saradnika je 'ali ljudi veruju predsedniku više nego medijima'. Oni u prevodu kažu poverenje i istina više nisu u vezi", kaže profesorka Milivojević.

Ona navodi da je duga predistorija ovakog, ali se zadržava na medijima i politici.

"Mediji su važna mesta građanskog života, oni su trezori i proizvođači javnog znanja. Kao institucije tesno su vezane za prosvetiteljske ideje i moderno društvo. Uvek moramo da se podsetimo da ni jedna civilizacija u istoriji nije slobodu štampe digla na nivo načela kao ova naša, zapadna. Digitalna revolucija menja sve, nestaju mediji kakve smo poznavali i nastaju neki sasvim drugačiji. Druga novina je to što se ovo stanje emituje iz javnih institucija koje bi trebalo da su garant istine ili bar glavna brana protiv neistina. Političari koji fabrikuju lažne svetove, Univerziteti koji proizvide lažne doktore, statistika koja maskira stvanost, vakcinacija koja 'u stvari šteti' - sve je to deo tog istog paketa. U njemu se za sada najbolje snalaze nove autokrate i najuspešnije se proizvodi populizam. Od kad je to zapljusnulo razvijena demokratska društva, od Brexita do američkih izbora, problem je postao globalni", kaže Snježana Milivojević.

Ovaj period, kaže profesorka Jelena Đorđević, zaista možemo obeležiti kao stanje postistine.

"U najširem smislu, ovo pitanje se naročito zaoštrilo od kada je postmodernizam doveo u pitanje istine modernizma tvrdeći da je svaka istina proizvedena, konstruisana, pa samim tim i relativna. To je učinjeno sa najboljom namerom da bi se osvestilo postojanje onih istina koje su ućutkane - istine žena, drugih rasa, podređenih klasa i zauzdalo pravo Zapada da definiše i kroji istine za sve i za svakog. Međutim, ova dobra namera je u svakodnevnom životu politike i agresivnosti potrošačkog društva, dovedena do apsurda. Tome su naročito doprineli mediji koji su osvojili najširi mogući prostor u kome je bilo i jeste moguće da se istine kroje prema interesima političkih, ekonomskih, naučnih, verskih itd centara moći", navodi Jelena Đorđević.

Profesorka Neda Todorović kaže da je ovo trenutak kada pred našim očima demokratije postaju ekstremne demokratije a populizam postaje radikalni populizam.

"U takvom, izmenjenom svetu svi - od političara preko reklame do medija - radije se bave pričanjem priča, tzv. postistinom nego činjenicama. Deluje kao da je istina postala prevaziđena kategorija, anahronizam. Istina više nije obavezujuća ni za koga, fakta nisu više sveta niti su kao nekada osnovno novinarsko pravilo. Objektivno, fer izveštavanje koje se zasniva na dva suprotna izvora informacija i jednim nezavisnim, kao korektivom, deluje demodirano koliko i mainstream mediji koji su se držali tih uputstava i koji su se zasnivali na kvalitetnom istraživačkom novinarstvu. Novinari postaju tehničari informacija. Pokazuje se da je to isplativije, lakše, brže i jeftinije", navodi profesorka Todorović, koja je decenijama obučavala nove novinarske naraštaje na Fakultetu političkih nauka.

Kako je moguće da uopšte imamo ovu debatu? Zar internet nije trebalo da donese slobodu od mutnih informacija? Zar nije lako proveriti svaku vest, zaista u svega nekoliko klikova, i zar profesionalnim novinarima nije olakšano što za svoj fact-checking više ne moraju da konsultuju prašnjave knjige, već enciklopedije koje su dostupne onlajn.

Dogodilo se upravo suprotno. Diseminacija lažnih vesti je veća nego ikada, a u tome prednjače političari, praćeni svojim vernim medijima.

 

Nekada je važila ona stara izreka da dok laž proputuje pola sveta, istina tek navlači pantalone. Sada je, čini se, još gore. Dok je laž četiri puta obišla planetu i pojavila se na notifikaciji svakog od nas, istina lenjo pritiska "snooze" i moli za još petnaestak minuta sna. Kolika je tu uloga medija? Može li se uopšte očekivati da političari govore istinu ako su mediji prilježniji u stvaranju lažnih slika čak i od političara?

"Odgovornost u medijima direktno je povezana sa odgovornošću u politici jer je njihov zajednički koren u odnosu prema javnosti. Ako političari ne moraju da polože račune - odgovore javnosti- u komunikaciji koju omogućavaju mediji, onda oni mogu da izbegnu razgovor i da uskrate odgovor. Mreže su tome doprinele zato što ljudi mogu da lutaju po sajber svetu shodno svojim sklonostima. Taj proces počeo je još onom ciničnom izrekom 'Imate daljinski upravljač, pa promenite kanal'. Ako vam se ne dopada moja istina potražite drugu. Ali tada je još postojala ideja da su mediji zajednički forum u kome društva razgovaraju sa sobom. Društvene mreže su omogućile da se ljudi zatvore u krugove sličnomišljenika, brišu iz prijatelja one sa kojima se ne slažu, beže u sigurnost. Za svega dve decenije ovog milenijuma vidljivo je da su posledice društvena polarizacija (jer se nigde ne suočavaju) radikalizacija i ekstremizam mišljenja (jer se izolovani međusosno pojačavaju). Društva su postala duboko polarizovana a ova vrsta 'tribalnog znanja' rukovodi i donošenje odluka. Na slučne zaključke upućuju i studije vrednosti u svetu koje decenijama rade Ronald Inglehart i Pipa Noris, dvoje američkih profesora, koji tvrde da je kulturna uskraćenost veći razlog populizma nego ekonomski problemi. Nisu u 'pobunu protiv estabilšmenta' i savremenog sveta ušli gubitnici post-industrijskih promena nego oni koje se osećaju kulturno uskraćeni u eri globalizacije, otvorenog sveta i liberalnih vrednosti", objašnjava profesorka Milivojević.

Uloga medija upravo bi trebalo da bude insistiranje na činjenicama i ukazivanje na neodgovorno ponašanje svih učesnika u javnom životu, slaže se i Siniša Dedeić. Ali...

"Ali, u situaciji kada je proizvodnja skandala ono što stvara profit, a rad po diktatu jedne strane preti da postane pravilo, neodstupanje od istine gotovo da predstavlja luksuz. Prostor za takav način delovanja skučen je na retke medije, koji to najčešće čine za sve uži krug publike i protiv sopstvenog opstanka na surovom tržištu", navodi Dedeić.

Profesorka Todorović objašnjava da nedovoljno obrazovani čitaoci, gledaoci, slušaoci teže razlikuju dezinformaciju od informacije, lakoverniji su, a brzina protoka ogromnog broja informacija svaku ispravku i izvinjenje čini nepotrebnom.

"Neobaveznost istine podstaknuta je porastom socijalnih medija na račun tradicionalnih. Nihovi glavni korisnici, mladi, u umrtvljujućem okrilju grupe istomišljenika radije grade sopstvenu istinu, kao vrstu igre, kao učešće u sveopštem prazniku beznačajnosti nego što tragaju za istinom zasnovanom na činjenicama surove realnosti koja ih plaši i ne obećava im ništa dobro. Fama (neki kažu, priča se, jeste li čuli da...) dobija značaj argumenata, druge strane, drugačijeg viđenja, emocijama obojeni stavovi članova grupe postaju protivargumenti. Taj rastegljiv stav javnosti prema istini naročito pogoduje političarima, novim autokratama, koji uz pomoć spinovanja, glupologije, kreiraju postistinu koju lansiraju baz ikakvog oslanjanja na činjenice i bez zadrške", govori Neda Todorović.

 

Još jedna osobina sveta post-istine je da se mišljenje eksperata ne uzima za ozbiljno.

Tokom predsedničke kampanje 2016, 70 odsto Trampovih izjava koje je proverio sajt PolitiFact bile su lažne, 4 odsto bilo je potpuno tačnih, 11 odsto uglavnom tačnih. Da li su birači bili prevareni? Ne baš: skoro dve trećine kazalo je da se Trampu ne može verovati, uključujući čak i skoro trećinu onih koji su ipak glasali za njega. Neiskrenost kandidata u novom svetu više nije diskvalifikacija. To su populisti širom sveta, pa i u ovom delu Evrope, dobro shvatili.

"Donald Tramp je najeklatantniji primer funkcionisanja takvog sistema vladavine", priča Neda Todorović. "Takva situacija naročito pogodije tabloidima koji, u sprezi sa centrima moći koji ih finasiraju i podržavaju, iznose neistine, zaglupljuju mase, bez ikakvih ograničenja ili straha svesni nepostojanja sankcija. Oni služe autokratskoj vladavini. Oni su dominantni mediji jer ih konzumiraju široke, mediokriteske mase bez odbrambenog mehanizma znanja i kritičkog mišljenja. Malobrojni, niskotiražni, kvalitetni mediji obraćaju se eliti koja još jedina poseduje kritičku svest i uvažava razliku između istine i laži."

Po iznenađenju kojim je svet reagovao na Trampa, on je verovatno tek početak, kaže Snježana Milivojević.

"Možda je to novi krug kad se celebrity politika preselila u pravu politiku i potpuno je korumpira. Prvo su mediji korumpirali politiku virusom popularnosti. Pod uticajem neslućene slave i lakog pristupa svima političari su počeli da se ponašaju šau kao reality zvezde. Sad su reality likovi počeli da okupiraju jave funkcije. Sve zajedno ima veze sa revolucijom koju živimo i u kojoj pitanja iskrsavaju brže nego što smo u stanju da odgovorimo. Samo u poslednjoj deceniji slomilo se nekoliko dihotomija koje su definisale novinarstvo: javno-privatno, zabavno-informativno, profesionalno-amatersko. Efekti su sad već vidljivi u svakodnevnom životu", kaže Snježana Milivojević.

A na kraju, ako ona izreka o istini i pantalonama više ne važi, da li je u svetu post-istine ostalo mesta makar za ovu:

"Sve ljude možeš lagati neko vreme, neke ljude možeš lagati sve vreme ali nikada ne možeš lagati sve ljude sve vreme"?


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.