Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

Milošević u arhivima CIA: Kako je šarmantni borac za demokratiju postao najveći američki neprijatelj

Kako je najmoćnija obaveštajna agencija na svetu menjala i cenzurisala sopstvene izveštaje o predsedniku Srbije i Jugoslavije tokom devedesetih godina, sakrivajući represije nad Srbima sa Kosova i praveći najvećeg američkog neprijatelja od nekada „ljubaznog i šarmantnog" političara
Piše dr Filip Kovačević
Datum: 24/04/2017

Milošević u arhivima CIA: Kako je šarmantni borac za demokratiju postao najveći američki neprijatelj

Foto Profimedia

Kakve dokumente poseduje CIA o svetskim liderima? Šta oni uključuju i koliko su detaljni? Da li se procene CIA razlikuju od onih koje znamo iz masovnih medija? I ako se razlikuju, u kojim pogledima? Da li su više trezvene, manje senzacionalističke? Da li su slobodne od ideoloških predrasuda? Koja se metodologija koristi, a koji izvori?

Ovo su neka od pitanja koja su me navela da napravim FOIA zahtev (Freedom of Information Act, Zakon o slobodnoj dostupnosti informacija) o političaru čije su aktivnosti obeležile čitavu deceniju na Balkanu nakon pada Berlinskog zida 1989. i nasilnog rušenja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: bivšem srpskom i jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću (1941-2006). Milošević je bio glavni neprijatelj NATO u ratu koji je Alijansa povela protiv Savezne Republike Jugoslavije u proleće 1999. i predstavljen je kao evropski ekvivalent Sadamu Huseinu. Srušen je oktobra 2000. uz pomoć zapadnih obaveštajnih službi, uključujući CIA. Milošević je svoje dane okončao u zatvoru Haškog tribunala u martu 2006, pod okolnostima koje mnogi i dalje smatraju sumnjivim.

Niko nije (javno) pitao CIA o Miloševiću ranije i, pošto je preminuo pre više od deset godina, bilo je razumno očekivati da bih mogao da dobijem neke interesantne, istorijski značajne i informacije koje bi bile vredne vesti.

Ono što sam dobio, nakon što se okončao ceo proces, definitivno je bilo zanimljivo i vredno vesti (u suprotnom, ne bih pisao o tome), ali teško da je istorijski značajno. U stvari, trebalo bi da kažem da sam, po onome što mi je CIA poslala, više naučio o ozbiljnosti (ili nedostatku ozbiljnosti) njihove deklasifikacije informacija i procesa objavljivanja, nego o bilo kakvim sakrivenim tajnama o Miloševiću.

 

U DOC-1 postoji sledeća rečenica: 'U aprilu 1987. Milošević je privukao pažnju međunarodne javnosti svojim dramatičnim dolaskom na protest Srba sa Kosova, gde je inicirao raspaljivu kampanju da 'ispravi greške' zbog kojih su patili i zatražio brz napredak ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji.' Dakle, drugi deo rečenice, onaj o „napretku ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji", nije se nimalo slagao sa narativom o Miloševiću koji danas znamo. Kako političar koji se zalaže za takve ciljeve može da postane javni neprijatelj SAD? Očigledno je da ne može. I zato je CIA odlučila da prepravi ovaj deo rečenice. On je prvo modifikovan, a potom je i potpuno nestao

 

Proces

Sve je počelo 17. februara 2016. kada sam, preko sajta Muckrock, podneo FOIA zahtev sa upitom za „sva dokumenta koja se odnose na srpskog političara Slobodana Miloševića (1941-2006)". U zahtev sam uključio i link ka Miloševićevoj biografiji na Vikipediji i kazao da dokaz o njegovoj smrti nije potreban, jer su mediji širom sveta pisali o tome.

Nisam dugo čekao na odgovor. Četrnaestog dana marta 2016, Majkl Lavernj, koordinator CIA za informacije i privatnost, napisao mi je da moj zahtev mora da se modifikuje. Navodno, moj zahtev bio je „toliko širok da bi nametnuo nerazumni teret na Agenciju" i da zato ne mogu da ga procesuiraju. Dodao je da bi moj zahtev trebalo da bude malo više specifičan i (neobično) dao primer traženja za „biografske izveštaje sa datumom od 1989. do 2000".

Shvatio sam da je to bio mig i otpisao 2. aprila, zatraživši „sve biografske izveštaje o srpskom političaru Slobodanu Miloševiću između 1982. i 2000". Namerno sam promenio početni datum jer sam znao da se Milošević direktno uplitao u komunističku politiku ranih osamdesetih, dok je još bio glavni bankar Beogradske banke. Na kraju ovo nije imalo nikakvog efekta, jer sam dobio isključivo dokumente iz devedesetih. Očigledno, CIA je već odlučila šta će objaviti posle mog prvog pisma.

I tako, dva i po meseca kasnije, 15. juna, dobio sam novo pismo od Majkla Lavernja. Rekao mi je da je moj zahtev uspešno procesuiran i da je pretraga CIA otkrila osam dokumenata na 15 strana koji su, kao što sam mogao i da se uverim, odobreni za objavljivanje 10. juna.

Jedan dokument je objavljen u celosti, dok je sedam ostalih objedinjeno i umereno cenzurisano, navodno, na bazi statutarnih FOIA izuzetaka (b)(1) i (b)(3). Kao što ću pokazati, proizvoljno nametanje ovih izuzetaka od CIA je u stvari najinteresantniji - i najvredniji za objavu - element čitave ove FOIA epistolarne avanture.

 

 

 

 

Sadržaj

Dokument koji je objavljen u potpunosti lapidarna je prezentacija biografije Slobodana Miloševića, na jednoj strani: profesionalna prošlost, obrazovanje, lični podaci, jezici koje govori. Na njemu je datum, 7. avgust 1997. Sve informacije koje su ovde veoma su poznate. Jedini zanimljivi podatak je što je pisalo da Milošević „pije viski i puši cigare". Zašto je ovo uključeno? Najverovatnije da bi se eksploatisale lične preferencije, koje bi mogle da budu Miloševićeva slabost. Možda je to bio signal za način kako da se opusti, da se podmiti ili čak, još dramatičnije, da se otruje. Tokom Hladnog rata, ovo je očigledno bila standardna operativna procedura glavnog rivala CIA, KGB-a. Arhive Mitrohina, primera radi, otkrivaju da je KGB planirao da otruje dugovečnog jugoslovenskog lidera Josipa Broza Tita poklonom u kojem je bio nakit. Samo je nagla i misteriozna smrt Staljina stavila definitivnu tačku na te planove.

Ostalih sedam dokumenata su nešto duži rezimei Miloševićevih aktivnosti i ličnih crta i svi su, kao što je već napomenuto, umereno cenzurisani. Oni pokrivaju period od 23. juna 1992. (datum prvog dokumenta) do 12. avgusta 1999. (datum poslednjeg dokumenta). Zarad bolje preglednosti i shvatanja, u analizi i diskusiji ispod, nazvaću ih DOC-1, DOC-2 i tako dalje.

DOC-1, napisan 23. juna 1992, kada je rat u Hrvatskoj buktao a onaj u Bosni tek počeo, opisuje Miloševića kao „promućurnog taktičara" koji dobro zna kako da manipuliše srpskom i jugoslovenskom političkom scenom kako bi se zadržao na vlasti. On takođe opisuje Miloševićev uticaj na Srbe u Bosni i Hrvatskoj, sve sa citatom izjave Gorana Hadžića, srpskog političara iz Hrvatske, da je Milošević „najveći živi političar". Ovde se Miloševićeva strategija opisuje kao bazirana na „nacionalnim emocijama" i kaže se da je uspešna.

DOC-1 takođe naširoko apostrofira političke snage i aktere koji kritikuju Miloševića. U stvari, fokus na opoziciju biće jedna od glavnih odlika svih sedam dokumenata. Broj opozicionih aktera o kojima se govori će se umnožavati kako vreme prolazi i kako Milošević počinje sve više da se posmatra kao prepreka spoljnoj politici Klintonove administracije na Balkanu. Zasad, ipak, Miloševića veoma cene. U sekciji koja se zove „Jedan na jedan", koja se očigledno oslanjala na one koji su lično poznavali Miloševića, on se opisuje kao „impresivni govornik, samopouzdan, uvek dominantan u razgovorima oči u oči". DOC-1 dalje kaže da ne samo da je „obično predusretljiv i opušten tokom sastanaka u njegovoj kancelariji", već je i „majstor za razmišljanje i donošenje odluka pod pritiskom". Stiče se utisak da je CIA bila očarana njime.

Pa ipak - a ovo je veoma važno istaći, kako bi se razumeo modus operandi CIA - čitav ovaj pasus potpuno nestaje iz DOC-3 i svih sledećih izveštaja. Drugim rečima, posle 1995, kada je Milošević polako postajao neprijatelj agende američke politike na Balkanu, CIA je cenzurisala sopstvene izveštaje. Niko (čak ni oni sa bezbednosnim proverama) nije smeo da zna da je, ne tako davno, Milošević opisivan kao „ljubazan", „impresivan govornik" i „majstor za razmišljanje i donošenje odluka pod pritiskom". Milošević je sada pretvoren u neprijatelja, čoveka koji čini zlo, i uskoro, u poslednjem izveštaju (DOC-7, od 12. avgusta 1999), biće opisan kao osumnjičeni za ratne zločine. Ali ključno pitanje koje moramo da postavimo jeste ko se zaista više promenio. Da li Milošević ili ciljevi američke spoljne politike? Da li je, onda, ostatak izmišljen kako bi se prilagodio priči tog dana?

Drugi primer je u ovom pogledu još upečatljiviji. Odnosi se na jednu rečenicu i na njenu radikalnu reviziju od sastavljača izveštaja CIA. S obzirom na to da se rečenica ticala događaja iz osamdesetih, ništa u tom događaju nije moglo da se promeni. Pa ipak, kao što ću pokazati, interpretaciju je CIA prepravila kako bi bila više u skladu sa politički profitabilnim negativnim imidžom Miloševića.

U DOC-1 postoji sledeća rečenica: „U aprilu 1987. Milošević je privukao pažnju međunarodne javnosti svojim dramatičnim dolaskom na protest Srba sa Kosova, gde je inicirao raspaljivu kampanju da 'ispravi greške' zbog kojih su patili i zatražio brz napredak ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji." Dakle, drugi deo rečenice, onaj o „napretku ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji", nije se nimalo slagao sa narativom o Miloševiću koji danas znamo. Kako političar koji se zalaže za takve ciljeve može da postane javni neprijatelj SAD? Očigledno je da ne može. I zato je CIA odlučila da prepravi ovaj deo rečenice. On je prvo modifikovan, a potom je i potpuno nestao.

Već u dokumentu DOC-3, od 7. decembra 1995, rečenica je drugačija. Umesto: „(on) je zahtevao brz napredak ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji", piše: „(on) je postavio zahteve za brz napredak ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji, prema izveštajima (cenzurisano) medija". Dakle, sada to više nije predstavljeno kao činjenica (kao što je bilo 1992), već je „prema izveštajima (cenzurisano) medija". Stepen pouzdanosti je namerno smanjen u novom izveštaju, ne zato što su se pojavile neke nove informacije o događajima iz aprila 1987, već kako bi se posejalo seme sumnje u očigledno pozitivne utiske o Miloševiću (kao zastupniku demokratije i slobodnog tržišta) u umove onih koji čitaju izveštaje.

Da je moja interpretacija tačna potvrđuje se dalje činjenicom da je čitav drugi deo rečenice potpuno izostavljen u DOC-6, od 15. oktobra 1998, a da je sama rečenica radikalno preformulisana. U DOC-6, rečenica glasi „U aprilu 1987. Milošević je privukao pažnju međunarodne javnosti svojim dramatičnim dolaskom na protest Srba sa Kosova, gde je inicirao raspaljivu kampanju da 'ispravi greške' zbog kojih su, prema njegovim tvrdnjama, patili."

Ne samo da se ovde ne pominju demokratija i slobodno tržište, već se dovodi u pitanje i stradanje kosovskih Srba. Dok pisac izveštaja iz 1992. nije imao nikakve sumnje o tome (od izvora mnogo pouzdanijih nego što je to štampa), piscu izveštaja iz 1998. (koji je pisao 11 godina posle događaja), patnje više nisu bile iskrene, već samo „navodne", prema Miloševićevim tvrdnjama. Kada ovo stavimo u politički kontekst i istaknemo da je upravo 1998. Amerika (kao lider NATO-a) udarala glazuru na plan za rat na Kosovu, razumljivo je zašto su stradanja kosovskih Srba od albanskih nacionalista sa Kosova tokom osamdesetih morala da budu izbrisana i predstavljena kao proizvod Miloševićeve mašte.

 

 

 

 

Cenzura

Treba reći nešto i o cenzurisanim delovima u ovim izveštajima. Navodno, oni su napravljeni na bazi statutarnih FOIA izuzetaka (b)(1) i (b)(3) koja se odnose na pitanja u vezi sa izvršnim naređenjima predsednika i Zakon o CIA iz 1949. Pa ipak, s obzirom na to da se ista informacija često ponavljala iz jednog izveštaja u drugi, uspeo sam da otkrijem nekoliko primera gde je ista rečenica bila deklasifikovana u jednom izveštaju, a (ponovo) klasifikovana u drugom, i obrnuto.

Primera radi, u DOC-1 piše da je „njegov (Miloševićev) otac, pravoslavni sveštenik, napustio svoju porodicu i potom izvršio samoubistvo. Miloševićeva majka se takođe ubila, prema izveštajima iz medija." Ove dve rečenice dolaze posle rečenice „Milošević je rođen u Požarevcu 20. avgusta 1941." a pre rečenice „Milošević se priključio Komunističkoj partiji kada mu je bilo 18 godina". Ipak, u

DOC-2, rečenice o Miloševićevim roditeljima bile su cenzurisane. Postoji prazan prostor između dela o Miloševićevom rođenju i onoga o uključivanju u Partiju. Cenzura je navodno bazirana na izuzecima (b)(1) i (b)(3), ali kako to može da bude slučaj ako su iste rečenice već deklasifikovane u ranijem izveštaju?

Ovakvih cenzura koje se pojavljuju i nestaju ima u svakom izveštaju. Setite se rečenice o Miloševićevoj ljubavi ka viskiju i cigarama. Ona je cenzurisana u svim izveštajima, sem u jednom. Takođe, postoje slučajevi kada se čini da belina od cenzure prikriva nešto trivijalno, ili čak ništa.

Ovo dovodi do dva važna pitanja. Da li je proces selektivnog redigovanja posledica lošeg, neodgovornog posla onoga ko je bio zadužen za deklasifikovanje dokumenata CIA? Ili pak u ovim dokumentima koji su dati na uvid javnosti ne postoji ništa od zaista velike važnosti (jer se istinski tajni dokumenti drže pod ključem ili uništavaju) a beline na mestu cenzure služe samo da se dokumentima da lažna aura važnosti, pošto oni deluju kao prazni ekran za fantazije i projekcije onih sklonih teorijama zavere? Verovatno ima i jednog i drugog, mada bih se ja priklonio drugoj alternativi.

 

Zaključak

Na kraju, najznačajnije od FOIA dokumenata koje mi je poslala CIA ne tiče se mnogo Slobodana Miloševića, njegove ličnosti, saveznika i političkih aktivnosti. Sve informacije koje se nalaze u ovim izveštajima odavno su poznate javnosti, a nešto od toga uopšte nije činjenično tačno.

Najvažnija lekcija iz svega ovoga jeste da je CIA spremna i voljna da cenzuriše i menja sopstvene izveštaje kako bi se oni slagali sa spoljnopolitičkom agendom svake predsedničke administracije. Ono što smo naučili iz izveštaja jeste da CIA svojim klijentima u vladi govori ono što oni žele da čuju o geopolitičkim pitanjima ili stranim liderima, a ne ono što bi CIA trebalo da radi, kao nepristrasna, nestranačka obaveštajna agencija: reci kako jeste i drži se činjenica.

Treba li i da ističemo kako toksično ovakvo „politikantstvo" u obaveštajnoj službi može da bude za američku nacionalnu bezbednost, ali i za njen imidž u svetu? A i dalje ne postoje dokazi da se danas radi imalo drugačije od onoga kako je, što smo ovde dokazali, rađeno devedesetih sa dokumentima o Slobodanu Miloševiću.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.