Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Ispovesti

Velika ispovest najtrofejnijeg evropskog trenera: Željko Obradović o trofejima, patriotizmu, prijateljima i neprijateljima...

Fenerbahče je večeras prvi put postao šampion Evrope. Željko Obradović nije prvi, nego deveti put. Povodom osvajanja novog trofeja objavljujemo ceo tekst intervjua koji je popularni Žoc nedavno dao za Nedeljnik.
Razgovarao Branko Rosić; Fotografije Igor Pavićević
Datum: 21/05/2017

Velika ispovest najtrofejnijeg evropskog trenera: Željko Obradović o trofejima, patriotizmu, prijateljima i neprijateljima...

Željko Obradović je svestrana ličnost, između ostalog i roker, pa ga mogu opisati i ovako. Ne znam kako je izgledala iz neposredne blizine histerija oko Bitlsa, ali sada mogu da je zamislim. Kada se najtrofejniji trener evropske košarke pojavio u holu našeg hotela u Istambulu nastupilo je nešto kao štipanje obraza čime bi se proverila realnost. Prvo je recepcionar došao da pita: "Da li ste vi Željko Obradović?", da bi ubrzo naš razgovor "sekli" gosti hotela s željama za slikanje, potraživanje selfi kadrova itd., itd.

U njegov bitlsovski status sam se uverio i kada je svanulo u subotu, a mi došli zbog slikanja na obodu Bosfora. Meni nije manjkalo materijala za ovaj uvod u kome sam preskočio statistiku i šta je Željko osvojio od trofeja, a njihov broj je takav da bi se postideo čak i Aleks Ferguson.

Povodom novog trofeja Željka Obradovića objavljujemo ceo tekst intervjua koji je nedavno dao za Nedeljnik.

 

Da li ste zaboravili ovu poslednju epizodu iz Beograda i skandiranje Zvezdinih navijača?

Jesam. Za mene je to završeno isto to veče. Javili su se Neša Ilić i Čović. Veče posle toga bio sam u kafani do kasnih sati sa trenerom Dejanom Radonjićem. Tu je kraj i završena priča.

 

Da li je to u stvari bio sukob ipak na relaciji Partizan-Zvezda?

Pa verovatno. Meni smeta što u srpskom društvu postoje ozbiljne podele. Jedna od tih je i ona na Partizan i Zvezdu. Da ponovim, bio sam prisutan i kada su neki navijači Partizana vređali neke ljude. Uvek sam uticao da, ako moji navijači nekoga vređaju, probam da to stopiram. Imam velike prijatelje među navijačima Zvezde i dobio sam mnoge poruke u kojima mi se izvinjavaju. Radio sam u Panatinaikosu koji ima veliko rivalstvo sa Olimpijakosom. I mnogo, mnogo navijača Olimpijakosa mi je prilazilo u želji da se slika sa mnom. Zato što su prepoznali ovo o čemu pričam i da nikada nisam rekao ružnu reč o njima.

 

Evo i mi pričamo na "neprijateljskoj" teritoriji, na Galati, gde su navijači suparničkog Galatasaraja koji vam prilaze i hoće da se slikaju s vama?

I to je primer. Uvek sam govorio da je fantastično da postoje i Partizan i Zvezda jer guraju jedni druge da budu bolji.

 

Da li ste očekivali da neko na toj utakmici u Beogradu ustane i kaže: "Ajde dosta sad"?

Možda je jedan takav gest bio dovoljan, mada verovatno oni ne bi stali. Ali, kažem, zaboravio sam.

 

Da li je čudno to što su danas vođe navijača poznatije od igrača?

I u moje vreme su postojale vođe navijača, ali nisam siguran da im se pridavao toliki značaj.

 

U onoj čitavoj užarenoj nedelji posle utakmice Zvezda-Fenerbahče pojavila se i vest da ste vi zapravo zvezdaš.

To nije istina. Priča je ovakva. Mene je pokojni otac odveo na prvu utakmicu u životu protiv Zvezde u Čačku. Dok smo čekali utakmicu, naišao je Dragan Kapičić. Moj otac je bio zvezdaš i pitao me je: "Sine, hoćemo li da navijamo za Zvezdu?" Odgovorio sam mu: "Naravno da nećemo, ja navijam za moj Borac." Oduvek sam voleo Partizan i možda najviše zbog Kiće koji je Čačanin. Gledao sam fudbalske utakmice Zvezde sa mojim kumom i najboljim prijateljem uz Savovića, doktorom nauka i profesorom Slavišom Putićem koji je zvezdaš. Išao sam s njim na utakmice, ali nisam zvezdaš. To je izmišljotina.

 

Šta sam hteo da kažem kada sam izjavio: "Ja sam veliki Srbin"? U godinama u kojima sam osvajao sa reprezentacijom zlata i srebra bilo je "naš trener Željko Obradović" a tada sam bio trener Reala, Huventuda, Benetona. A 2005. kad se desilo ono na EP u Beogradu, nema više prefiksa "naš" nego samo "trener Željko Obradović". Uzmem nekad pasoš da vidim da li sam ja i dalje naš ili šta sam. Da vidim da li sam i dalje Srbin

 

Koliko vas je Kićanović ubeđivao da postanete trener? Koliko je bilo straha u tom izazovu? Lakše je biti igrač, pa čak i plejmejker i kapiten...

Već kao igrač sam se spremao i išao na trenerske seminare, upisao višu trenersku školu. Kao mlad igrač beležio sam treninge i zapisivao. I dok sam bio u Čačku, trenirao sam mlade igrače. Kića je stalno pričao: "Željko će biti trener." Znao sam da ću se time baviti. Sem Savovića, Kićanovića i mene, niko nije bio za tu ideju. Čak ni od mojih najbližih prijatelja, porodice, moje žene... Svi su mislili da je to pogrešan potez. Uvek postoji rizik, ali sam bio spreman da ga preuzmem.

 

Da li sad postoji na našoj televiziji, osim Kesića, emisija u kojoj ljudi mogu da sučele svoja mišljenja? Mi smo se svi skupljali i nisam mogao da iščekam "Utisak nedelje" jer su dolazili pametni ljudi. Ne pričam o političarima nego o ljudima iz kulture, nauke. Danas pocrveniš kad gledaš televiziju

 

Posle velikog, neverovatnog uspeha sa Partizanom došle su sankcije, a vi ste krenuli u inostranstvo. Da li bi, da nije bilo rata, ta ekipa kao najmlađa, i koja je još igrala van Beograda kao "domaćin", nastavila dominaciju?

Posle te prve godine dva naša najbolja igrača - Saša Đorđević i Predrag Danilović dobili su ponudu iz inostranstva i bilo je logično da im se dozvoli da idu u toj situaciji. I ja sam imao ponudu da odmah idem posle sezone u kojoj smo osvojili sva tri trofeja: prvenstvo, kup i Evropsku ligu, što je bilo neverovatno za tim s tolikim prosekom godina. U tom trenutku, radio sam sa profesorom Aleksandrom Nikolićem i znao sam da je za mene najbolje da ostanem još godinu dana i učim od njega. Nisam mislio: sad sam sve osvojio i idem napolje, nego sam ostao.

Kada je prošla moja druga godina, stigla je ponuda Huventuda, a ja sam i dalje želeo da ostanem u klubu. Pozove me Kića na razgovor i pita me: "Izvini, koliko si ti dobio plata ove godine?" Odgovorim mu: "Nijednu." Kaže on: "Od čega ti misliš da živiš, da izdržavaš porodicu? Pakuj se i idi na taj sastanak s Huventudom." Partizan me je napravio i zahvaljujući Partizanu i ljudima koji su me odabrali postigao sam to što sam postigao. I naravno, profesoru Aleksandru Nikoliću i Dudi Ivkoviću dugujem najveću zahvalnost, kao i Kići.

 

Gledao sam film o vama, takvog trenera je teško pronaći u svetu sporta. Najtrofejniji ste evropski trener svih vremena, taj vas epitet prati otkad je Evrolige, i garant ste da tim ide makar na fajnal-for. Otkud motivacija za dalje? Desi li se i Želimiru Obradoviću ponekad da mu košarke bude preko glave? I kako se tada "vratite" i održite trening, utakmicu...

Činjenica je da je u sportu motivacija važna stvar. Motivisan čovek može sve i to stalno pričam igračima. Juče smo imali utakmicu protiv mog bivšeg kluba Panatinaikosa, sutradan protiv poslednjeg na tabeli, tri dana potom idemo u Kazanj... Kada se ujutru probudim, uz sav stres, povremene ratove sa upravom, štampom, znam da mnogo volim svoj posao. U trenutku kada ne budem imao motivaciju i zadovoljstvo da idem u salu svaki dan, tada ću da prekinem. Kada sam posle 13 sezona u Panatinaikosu uzeo godinu dana pauze, svi su me pitali: "Kako ćeš ti bez košarke?" Ali bilo mi je prelepo i imao sam situaciju da posećujem prijatelje, da budem više s porodicom. Mislim da mogu da nađem sebe bez ikakvih problema.

 

Šta vas zanima u dokolici? Kako lenčarite?

Imam ideju da živim razbibrigu i okupljam drage ljude. Pecao sam tunu u toj pauzi. Bio je to novi doživljaj. U vreme kada smo se družili Savović, Bogdan Diklić i ja u Beogradu, to naše druženje bilo je uglavnom po pozorištima. Gledali smo probe. I sada kad odem u Beograd, prvo mi je da vidim pozorišni repertoar.


 

Kad ste spomenuli motivaciju, šta biste savetovali Novaku Đokoviću koji kao da sada ima problem s motivacijom? Šta vi govorite svojim igračima koji sve osvoje u toj situaciji?

Ne verujem da sam čovek koji treba da savetuje Novaka jer je on sve prošao i toliko se ponaša normalno da to - nije normalno. On je primer. Obožavam ga. Poklonio mi je i reket, koji sam prosledio mom sinu Đorđu. Ne treba njemu savet i on zna najbolje šta je za njega. Siguran sam da će nastaviti pravim putem.

 

Koja je tajna uspeha Partizanove škole košarke? Aca Nikolić, svi vi zajedno... Naš urednik kaže da je u Partizanu uvek trening izgledao spartanski, a Zvezda je od klinaca pravila zvezde... I onda Stojaković nije naučio dvokorak a bio je jedan od najvećih srpskih košarkaša u istoriji...

Partizan je imao školu, ali i Zvezda ju je imala. Čuveni Zvezdin trener Zdravko Kubat stvorio je mnogo mladih igrača. Ne zaboravimo da je profesor Nikolić radio i u Zvezdi. Partizan je imao sreće da je dolaskom Kiće i Praje počeo da se diže i da je posle toga zaista u svakoj generaciji imao velike asove.

 

Kada sam 1993. otišao prvi put kao trener Huventuda u Zagreb protiv Cibone, meni je cela hala skandirala od prvog do poslednjeg minuta: "Ubij, ubij Srbina, la-la-la!" Neki moji veliki prijatelji iz Zagreba imali su problem da me tada pozdrave jer su gledali ko ih gleda. Ja sam sve to razumeo jer su bila luda vremena. A onda sam doživeo da danas odem u Zagreb ili Zadar i dobijem aplauze

 

Ko je najbolji srpski košarkaš u modernom dobu? Ili jugoslovenski? Šta mislite o Draženu Petroviću?

Imao sam sreću da igram s Draženom u reprezentaciji i njegova posvećenost košarci bila je frapantna. Posle OI u Seulu imali smo slobodnih par dana da sačekamo sve naše sportiste da završe takmičenje i vratimo se istim avionom. Dražen je prvo jutro, kad smo završili naše učešće, tražio da mu se obezbedi teretana i sala da bi mogao da trenira. Mi ostali smo uzeli dva-tri dana slobodno. Bio je posvećen čovek, imao je individualnu tehniku koja do tada nije bila viđena, igru "jedan na jedan" da je retko ko mogao protiv njega. Treneri su postavljali taktiku kako da njega zaustave. Košarka je strašno prost sport ako imaš napadača koji je sposoban da odigra "jedan na jedan". Cibona u kojoj je tada igrao i naša reprezentacija imale su vrhunske igrače koji su mogli njega da prate.

Naravno, i generacije pre njega, sa Kićom, Mokom, Prajom, Mirzom, pa i starijim, ali svi oni, svi ti bivši asovi su isticali da je najveći među njima Krešimir Ćosić. Meni je profesor Aca Nikolić rekao da je prvi put video kod Ćosića, po njegovom povratku iz Amerike, da se centar drži tri četvrtine sa strane ili ispred. To je govorio profesor Nikolić, naš najveći stručnjak. Eto i on je rekao da je neke stvari naučio od Ćosića. Dule Vujošević, koji je veliki posvećenik košarke, "bolesnik" košarke, i on je Krešu Ćosića zamolio da nam održi par treninga i mi smo ih ispratili u čudu. Dule je to prepoznao.

 

Teško da bismo u fudbalu našli nekog trenera s toliko trofeja, ali sad da vas zamolim da hipotetički kažete ko bi bio fudbalski Željko Obradović? Murinjo, Krojf, Ferguson, Konte, Gvardiola...?

Jednom prilikom je Kića napravio poređenje koje je u neku ruku imalo smisla. Uporedio me je s Fergusonom. Proveo sam 13 godina u Panatinaikosu, a Ferguson je nešto više proveo u Mančesteru. Treneri retko kada ostaju toliko dugo u klubovima.

 

Pitanje jeste uobičajeno, ali mora da se postavi: jeste li na OI u Seulu ili na SP u Argentini 1990. predosećali da su to poslednji turniri koje igra velika Jugoslavija? Kako ste vi doživeli te dane koji su prethodili raspadu zemlje? Šta je za vas tada značila, a šta sada znači reč "patriotizam"?

U Seulu na OI nije bio ni približan osećaj da bi nešto tako moglo da se desi, ali 1990. na SP u Argentini već su počele neke stvari da se dešavaju, pa i pre toga. Ali niko od nas nije razmišljao na taj način. Gledali smo optimistično na celu situaciju. Daću vam podatak za OI u Seulu, a to je da smo proveli četiri meseca i dvadeset tri dana zajedno na pripremama, sem jedne pauze od dve nedelje koje nam je dao selektor Duda Ivković. Imali smo izvanredan odnos i niko nije mogao od nas da pretpostavi raspad zemlje. Već 1990. bilo je drugačije, ali smo bili optimisti i nismo verovali da mogu da se dogode krupne stvari u lošem smislu - da jedna država nestane.

 

Kako je vama izgledalo kad ste videli da Jugoslavija nestaje?

Šokantno, jer mi smo vaspitavani na jedan drugačiji način, da je sve med i mleko. Meni je najdrastičniji primer zablude u kojoj smo živeli bilo Sarajevo. Uvek kad sam išao u taj grad, zaticao bih vedre i izuzetno raspoložene ljude. Niko tada nije spominjao ko je ko. Njihova duhovitost, visprenost i veština da od svake situacije naprave dobar štos bila je neverovatna. Mislio sam da tu ne može ništa loše da se dogodi. Kada sam 1991. postao trener, igrali smo u Sarajevu i sve je bilo prilično normalno. I onda, odjednom...

 

Kako ste tih godina, krajem osamdesetih i početkom devedesetih videli stvari koje se odvijaju u zemlji. Pravile su se partije, održavali izbori, da li vas je zanimao politički angažman?

Ne, nikada. Te 1991. trebalo je da budem kapiten reprezentacije na EP u Rimu. Na tom EP je Slovenija pozvala Jurija Zdovca da ne igra, a njemu je bilo teško zbog toga. Atmosfera u društvu bila je loša, tačnije jeziva. Sećam se te prve moje godine kao trenera, ostali su samo bosanski i makedonski klubovi. Igrali smo finale Kupa u Nišu protiv Bosne, sedeo sam dugo u noć sa Mirzom Delibašićem, velikim čovekom, i pričali smo o svemu. Posle toga se sve raspalo.

 

Da li bi, da je ostala, Jugoslavija mogla da igra s onim "drim timom" 1992? I šta predviđate, kako bi se završila ta utakmica?

Mi smo imali izvanrednu reprezentaciju i moj dragi kum Duda Ivković, koji je bio tad naš selektor, rekao je da smo se spremali da igramo finale s njima. Ali ja mislim, bez obzira na kvalitet koji smo imali, da bismo teško mogli da izađemo s njima na kraj. Da smo došli u situaciju da igramo tu utakmicu, sigurno bi ona podigla nivo same košarkaške igre, da budemo još bolji. Od 1988. kada je bio prvi Mekdonalds turnir u Madridu na kojem sam i ja igrao protiv Boston Seltiksa, videlo se da samo igranje protiv američkih profesionalaca pomaže da se košarka u Evropi podigne.

 

Za mene je ta priča sa Zvezdom završena isto to veče. Javili su se Neša Ilić i Čović. Veče posle toga bio sam u kafani do kasnih sati sa trenerom Dejanom Radonjićem. Tu je kraj i završena priča


Kad smo već spomenuli američku košarku, šta kažete Bogdanu Bogdanoviću kada razgovarate o NBA? Da li mislite da je problem što nema toliko naših igrača (samo Jokić, Bobi Marjanović i Bjelica) tamo preko bare? Da li će evropska košarka početi sve više da liči na NBA kao što Evroliga sve više liči na NBA?

Približava se. Dokaz je ovaj sistem Evrolige. Važno je i da dođe do približavanja pravila. Dobra stvar je to što je Evropska liga uzela dosta pravila od NBA, ali je i obrnuto. Bogdan je dečko koji voli košarku i ima velike ciljeve ispred sebe i za jedan od njih - da ode jednog dana u NBA - nadam se da će ostvariti. On je pametan i izabraće pravi trenutak za to.

 

A ko je za vas najveći košarkaš svih vremena? U podeli Medžik ili Džordan, za koga biste glasali?

Džordan, po svim parametrima. A neko koga sam mnogo voleo je Medžik Džonson. Zašto? Zato što mislim da je Džordan imao takve fizičke predispozicije da je njega bilo nemoguće kopirati. Vizija igre koju je imao Medžik je nešto što je moglo da se primeni i da učiš igrača: "Evo on to radi tako". U ovom trenutku to je Lebron i tu nema dileme.

 

Košarka je našoj naciji donela najviše radosti, mezimica je, nacionalni sport. Ali čini se da nikada nijedna titula nije proslavljena kao ona u Atini 1995, prva posle sankcija, koju ste nam doneli zajedno sa velikim Dudom Ivkovićem. Vrtite li ponekad film sa tih utakmica, posebno protiv Litvanije, pa silazak Hrvata sa postolja, pa doček kada je "goreo" Beograd? Kako vam se iz ove perspektive čini to vreme?

Tri godine bili smo van takmičenja zbog sankcija. Malo je njih želelo da s nama igra prijateljske utakmice. Zahvaljujući autoritetu Dude Ivkovića uspevali smo svake godine da se okupimo, da budemo na pripremama i da igramo pod nekim drugim imenom, i to uglavnom u Grčkoj. Konačno smo 1995. dobili priliku da idemo na kvalifikacije u Bugarskoj. Sećam se da je došla Bosna i na recepciji je nastalo ljubljenje. Mi smo u ratu, ali između nas sportista je nešto drugo. Otišao sam s Kićom i Mirzom, koji su bili veliki prijatelji, u bar na poslednjem spratu hotela. Mirza je odmah rekao: "Mi nećemo da igramo s vama utakmicu, dobili smo takvo naređenje i to je politička odluka." Bilo je to najpoštenije što je mogao da kaže.

Uspeli smo da prođemo te kvalifikacije i odemo na EP, i tamo smo iz utakmice u utakmicu rasli, dođemo do finala protiv Litvanije, pobedimo i sačekao nas je impresivan spontani doček. To je nešto čemu se uvek vraćamo u razgovorima.

A onda smo 1999. preko Budimpešte otišli u Francusku i uzeli bronzanu medalju. Vraćali smo se posle tog prvenstva u Beograd preko Budimpešte autobusom i nije bilo nikakvog dočeka. Uzeo si bronzu i to nije bilo ništa. Ljudi su to tako doživljavali. Navikao si ljude na zlato. A to je bilo vreme u kome sam skupio ekipu u Solunu jer u Beogradu je to bilo nemoguće zato što smo bili pod bombama. Fizioterapeut je radio u Beču, razboleo se i završio u bolnici. Naručivao sam doručak za igrače, nosio sam flastere za bandaže. Na pripremama smo govorili šta se događa u Beogradu i Srbiji. Gde je puklo? Je li neko tvoj stradao? U toj atmosferi smo otišli na EP u Francuskoj i osvojili bronzu, ali to je deo sporta. Nikada nisam zamerio i to je normalno.

 

Sad kada kažete da ste pričali na pripremama u Grčkoj o tome šta se događa u Beogradu i Srbiji pod bombama, kako je to izgledalo i kako ste reagovali?

U to vreme sam živeo u Trevizu i svakog dana sam sa svoje terase gledao avione koji se vraćaju u bazu u Avijanu. Vrteo sam po ceo dan TV kanale. Nervirao sam se i zvao prijatelje. Neki od njih su dobro podnosili, a neki loše. Moj otac je imao traume jer je fabrika Sloboda Čačak na samo 300 metara od moje porodične kuće. Bio sam u jednom trenutku u fazonu da sve napustim i dođem u Beograd. Onda mi prijatelji iz Beogradu kažu na to: "Ej, bre, jesi li ti normalan? Ako ovo potraje, gde ćemo mi? Sedi tamo da i mi imamo varijantu." Pričao sam s ljudima u klubu.

Kod nas je u Srbiji bila propaganda, ali je bila i u zapadnim zemljama. Imao sam problema da objasnim ljudima u klubu da je i kod njih propaganda na televiziji. Onda je jedan veliki italijanski novinar otišao u Beograd, na Brankov most, i napravio reportažu posle koje je moj pomoćni trener došao kod mene i rekao: "Izvini, sad shvatam šta se dešava." Rekao sam: "Ljudi, u Srbiji postoji to što postoji, postoji državna televizija koja izveštava kako izveštava, ali i vaša televizija vrši propagandu."

Onda se našao pametan jedan italijanski novinar i rešio da napravi reportažu sa mnom i mojim igračem Henrijem Vilijamsom, Amerikancem, i da prikaže kako nas dvojica imamo fantastičan odnos. Mislim se: "Čekaj, čoveče, šta ti nas pitaš? Mi delimo isti hleb, pa da li je on kriv što Amerika bombarduje moju zemlju?" Probao sam da objasnim da je bombardovanje upereno protiv ljudi koji nisu krivi.

 

 

 

U ovoj sad epizodi u vezi sa utakmicom sa Zvezdom vi ste izjavili i da ste bili Srbin tamo gde je teško bilo biti Srbin. Da li ste morali tokom devedesetih da objašnjavate ljudima u zemljama poput Španije i Italije, čije ste klubove trenirali, situaciju u Srbiji?

Prvo, ja da dokazujem da sam Srbin ne pada mi na pamet. Ljudi koji me znaju, znaju me. To isticanje patriotizma me toliko nervira i kod nas je to postalo šablon i katastrofa. Srećan sam da imam prijatelje u svim zemljama u kojima sam radio. Meni je najbitnije da li si čovek. Ali ja sam u vreme devedesetih doživljavao, a moja žena je bila pametna pa je krila od mene, da su se deca prema mojoj ćerci ponašala tako kako su se ponašala, i to zato što je iz Srbije. Moja žena je bila pametna da mi to na početku ne kaže jer zna kako bih reagovao. Dete koje ima osam godina ne može samo da kaže takve stvari i to ga je neko naučio.

Kada sam to saznao, otišao sam do škole i pričao s profesorom jer moje dete je moje dete. Doživljavao sam, u vreme embarga kada sam putovao do Beograda preko Budimpešte, i da mi mađarski policajac na aerodromu uzme pasoš i s gađenjem ga drži u ruci kao da drži fekalije. Doživljavao sam razne stvari, i da te ljudi poistovećuju s nekim ko je agresor. Takva je slika napravljena. Dozvolite, u svakom društvu postoje dobri i loši ljudi. To nema veze sa zemljom i pasošem. U tom smislu je mene pogodilo ono što sam čuo sad kad su u Beogradu ovo vikali, iako ne želim na tu temu da se vraćam, pa sam ja reagovao: "Ja sam Srbin." Ali ne ističem to. Onaj ko me zna, dobro zna kakav sam ja Srbin. Da li neko drugi misli drugačije, njegov je problem.

 

Nisam bio u fazonu da se krijem 2005. nego sam mog sina Đorđa, koji je tada imao šest godina, uhvatio za ruku i otišli smo da prošetamo Knez Mihailovom. I verujte da nije bilo čoveka koji me nije zaustavio i rekao: "Željko, desilo se, idemo dalje"

 

Šta je Željko Obradović rekao nastavnicima kada je došao u školu da zaštiti svoje dete?

Prvo sam razgovarao s ljudima iz kluba i rekao im da oni odu pre mene i popričaju u školi. Taj profesor s kojima sam razgovarao bio je izuzetno predusretljiv i srdačan čovek. I naravno da je rekao da će uraditi sve i kasnije nije bilo tih problema. Inače, to je Badalona koju obožavam i imam tamo neke od najboljih prijatelja. To je bio slučaj da je par dece izgovorilo gluposti slušajući roditelje šta pričaju u kući. A sigurno roditelji nisu nagovarali decu da vređaju moju ćerku.

 

Šta vas je sve nerviralo devedesetih u Srbiji?

Nerviralo me je dosta toga. Svi smo znali šta se dešava. Znali smo kakva je zvanična politika i kako se ona interpretira narodu. Svi smo znali. Gledamo naš Dnevnik i okrenemo se i samo se pogledamo i pitamo: "Da li smo mi idioti?" Takav je bio TV Dnevnik u Miloševićevo vreme. Prepričavali smo način na koji su neki spikeri i urednici govorili. Preživeli smo i prošlo je i to vreme.

 

Ima li kod vas nostalgije ili jugonostalgije?

Imam jugonostalgiju u smislu toga da verujem da je ta Jugoslavija bila izvanredna zemlja. Naravno, sve ono što su nam govorili i čemu su nas učili, dođu godine kada počneš neke stvari da shvataš i vidiš da nije sve baš tako idealno u toj Jugoslaviji. Ta bratska ljubav i jedinstvo, da to nije to, i doživljavaš potvrdu na utakmicama koje smo igrali. Služio sam vojsku u Zagrebu i stekao tada prijatelje iz tog grada koji su mi to i danas i dolaze kod mene u Beograd. Imam druga iz Zagreba koji je obožavao Kićanovića i navija za Partizan. On je znao o Kići više nego ja. Ti moji prijatelji iz Zagreba, njih četvoro, dolazili su na utakmice Partizan-Cibona i spavali su u mojoj kući.

Kada sam 1993. otišao prvi put kao trener Huventuda u Zagreb protiv Cibone, meni je cela hala skandirala od prvog do poslednjeg minuta: "Ubij, ubij Srbina, la-la-la!" Svako moje ustajanje sa klupe bilo je propraćeno sa "Srpsko govno". Neki moji veliki prijatelji iz Zagreba imali su problem da me tada pozdrave jer su gledali ko ih gleda. Ja sam sve to razumeo jer su bila luda vremena. A onda sam doživeo da danas odem u Zagreb ili Zadar i dobijem aplauze. Ljudi su u međuvremenu shvatili moje stavove i ko sam ja. I utoliko ti onda više zasmeta reakcija nekih ljudi i ono što sam čuo i doživeo sada protiv Zvezde i u tom smislu je bila moja reakcija posle utakmice. Kad odem u bilo koji grad stare Jugoslavije, znam da imam prijatelje i uvek izađem u grad s njima.

Ali nisu odlučivali obični ljudi o raspadu Jugoslavije. Ko je pitao ljude? Zna se ko je donosio odluke.

 

Možda bismo danas bili kao Češka da smo bili pametni?

Da smo bili pametniji i da smo seli za sto da se dogovorimo, verovatno bismo danas bili u poziciji da mi odlučujemo da li će neko drugi ući u EU. Ili bi natalitet u Srbiji bio veći. Ili ne bismo imali toliko mladih koji beže iz zemlje jer nemaju nikakvu perspektivu već godinama. Taj odliv mladih je najveća propast Srbije.

 

Kako gledate na Srbiju?

Čeznem za Srbijom, Beogradom, Čačkom, Zlatiborom... Kada imam slobodan dan, nemam dilemu kuda da idem. Dolazio sam iz Atine nedeljom uveče i nisam ni ulazio u stan, nego pokupim društvo, izađemo, i u ponedeljak ujutru u šest sati se vratim u Atinu. Provedem tih 12 sati sa onima koje volim. Tako ja gledam na Srbiju. Da što više vremena provedem u njoj.

 

Šta vam danas znači Čačak? Šta biste promenili u njemu?

Čačak je rodni grad. Tu stane sve. Tu sam se formirao kao ličnost. Tu sam išao u škole i nisam verovao da će mi košarka biti opredeljenje i da ću živeti od toga. Volim da prošetam i vidim kako se menja. Desi se da prođem glavnom ulicom i da shvatim da nikoga ne poznajem. Tek na kraju ulice gde je kafić mog prijatelja. Čačak je u moje vreme bio grad pun života. Kada bih izašao, video bih da je sve puno ljudi. Živelo se lepo, ljudi su imali mogućnost za normalno letovanje i zimovanje. Toga sada nema više. Sada nema posla, nema života i mnogo mi je žao zbog toga, ali nadam se da će se to promeniti.

 

Za Čačane važi da su bundžije, oštri, neposlušni. Protiv čega biste se vi danas bunili? Protiv čega treba oštro?

Protiv svega. Čačani se uvek bune. Uvek ima neki razlog. Mene je uvek pogađala ljudska nepravda i ne mogu to da istrpim. Ponekad reagujem impulsivno, takav sam karakter. Kada je nepravda, probam da nešto kažem ako ne mogu da utičem.

 

Da smo bili pametniji i da smo seli za sto da se dogovorimo, verovatno bismo danas bili u poziciji da mi odlučujemo da li će neko drugi ući u EU. Ili bi natalitet u Srbiji bio veći. Ili ne bismo imali toliko mladih koji beže iz zemlje jer nemaju nikakvu perspektivu već godinama

 

Jesu li vam zacelile rane od 2005. godine i onog nesrećnog Evropskog prvenstva u Srbiji? Kako se dogodilo da atmosfera u ekipi bude toliko loša?

U profesionalnom životu, karijeri, imaš teške trenutke, a taj je bio najteži. Znao sam očekivanja ljudi jer igramo u svojoj zemlji. Ne mogu nikada da zaboravim kako su nas bodrili navijači u Novom Sadu, a mi nažalost nismo ni stigli do Beograda. Igrači koje sam tada kritikovao, a prvo sam ih kritikovao u svlačionici pa tek onda javno, sada su zreli ljudi koji su svesni svega što se desilo. Sa svima njima imam i dan-danas odličan odnos. Ali tada sam im rekao: "Vreme će pokazati koliko smo svi mi ispali glupi." Da li je to nekima pomoglo da shvate? Meni je pomoglo.

 

Kako?

Pomoglo mi je da radim sa još većim entuzijazmom. Vratio sam se u Panatinaikos i moji igrači su mi pomogli jer su znali kako sam to preživeo.

A šta sam ja uradio kad smo posle ispadanja došli u Beograd iz Novog Sada? Vratili smo se u hotel. Prespavao sam u njemu. I posle toga sam uradio jednu stvar. Volim svakome da pogledam u oči. Nisam bio u fazonu da se krijem nego sam mog sina Đorđa, koji je tada imao šest godina, uhvatio za ruku i otišli smo da prošetamo Knez Mihailovom. I verujte da nije bilo čoveka koji me nije zaustavio i rekao: "Željko, desilo se, idemo dalje." Naravno da ti prija da to čuješ i to mi je dalo veliku snagu.

 

Trideset godina se čekalo da kod nas bude prvenstvo, i na kraju su ta očekivanja završena u suzama. Ko je najodgovorniji za to?

Najodgovorniji sam ja jer sam do kraja živeo u zabludi da činjenica što igramo kod nas ne može da dovede do toga da neki igrači pokazuju toliku netrpeljivost jedni prema drugima. To je bila moja greška. Ja sam u pripremnom periodu neke igrače stavio zajedno u sobu, s kapitenom i igračima za koje se sumnjalo da mogu da budu u nekom smislu problematični obavio sam razgovor. Do poslednjeg trenutka sam verovao da ne može da se desi to što se desilo. A desilo se da ne trpe jedan drugog, da se preskaču u igri, da neće da dodaju jedan drugom loptu, da se vređaju na tajm-autu, da neće igrač da trči u odbranu jer mu ovaj nije dodao loptu. To su bile neverovatne stvari. Ali to je sve bila moja greška jer sam mislio do kraja da je nemoguće da se to dogodi. Da, imali smo odličan tim, ali potrebna je hemija a to je izostalo. Ponavljam, sve je bila moja greška i da sam pre prvenstva sklonio dva igrača, verovatno bi sve bilo drugačije.

 

Da li možete da zamislite da ste opet selektor Srbije?

Ne, ja sam to završio 2005. i posle te konferencije za štampu sam rekao: "Nikad više." Imam odlične odnose sa ljudima iz saveza. Saša Danilović, novi predsednik Košarkaškog saveza, moj je prijatelj. I sa Draganom Đilasom sam imao odličan odnos. Isti takav imam i sa Sašom Đorđevićem. Da ne pričam o Dudi Ivkoviću. Postoje mediji koji ne proveravaju vesti pa objave s vremena na vreme da će Željko Obradović biti selektor Francuske, Rusije, Turske, Grčke, a to nije istina. Jer ja nikada neću biti selektor neke strane zemlje. Nikada ne bih mogao da vodim neku reprezentaciju protiv reprezentacije moje zemlje. Takav sam.

 

Da li ste u kontaktu s Duletom Vujoševićem? Kako vam je izgledala njegova borba dok je bio u Partizanu i njegov odlazak iz Partizana?

Moj odnos sa Duletom je specifičan. On je bio pomoćni trener u Partizanu kada sam ja bio igrač. Dule je veliki zaljubljenik u košarku i mi smo dane i dane provodili zajedno pričajući o igri. Kada je postao prvi trener Partizana, rekao sam mu: "Dule, nije dobro ni za tebe ni za mene da imamo ovakav odnos i da dolaziš kod mene kući. Ti si sad glavni trener i neću da neko pomisli da imam privilegiju." On je to shvatio i imali smo odličnu saradnju do poslednje godine, do situacije koju verovatno i on i ja razumemo danas bolje. Dule je ostvario velike rezultate sa Partizanom. Znam da ima zdravstvene probleme i želim mu sve najbolje. Mislim da nije zaslužio da na taj način ode iz Partizana posle svega što je dao. Naravno da postoje neke stvari u koje nisam upućen i ne mogu da ih komentarišem. Mislim da je pravio neke poteze s kojima se ne slažem, ali to je njegovo pravo. Posle toliko godina zaslužio je da ode na neki lepši način.

 

Dok sam vas čekao, momak sa recepcije hotela mi je pričao da je danas opasno u Istanbulu. Pratite li političku situaciju u Turskoj? Da li imate strah posle svih napada poslednjih meseci?

Naravno da pratim. Omer Onan, koji je bio kapiten, pa tim menadžer, a sad je zamenik predsednika saveza, posle prvih napada u Istanbulu rekao mi je: "Kouč, ovo je prvi put da se dešava u Istanbulu, uvek se dešavalo daleko od nas."

Danas sam pročitao podatak da se od početka rata u Siriji, u Turskoj rodilo 180.000 sirijske dece. Ovde je tri miliona izbeglica iz Sirije. Ko sve njih može da kontroliše to je pitanje broj jedan. Pitanje broj dva su naravno aerodromi. Kada se desio napad na aerodromu "Ataturk", naravno da počneš da razmišljaš da i tebi to može da se desi, jer stalno putujem. Onda kažeš sebi da moraš da živiš s tim jer desili su se napadi i tragedije i u Parizu, Berlinu, Nici... Ali je reakcija Evrope neverovatna. Kada se tamo to desi, svi žale, a kad se to dogodi ovde, ne vidim baš žestoku reakciju Zapada. Pa i ovde stradaju nedužni ljudi. Pa i to su nečiji sinovi, majke, očevi, braća, prijatelji, baš isto kao što su to nesrećnici koji su nastradali u Berlinu, Parizu, Nici.

Meni su za Novu godinu došli prijatelji iz Beograda i krenuli smo na doček u restoran "Bošnjak" u kome se sluša naša muzika i gde često nastupaju muzičari iz Srbije. I u jednom trenutku moj vozač Tefik kaže da se desilo nešto u klubu "Reina". Tragedija, mnogo ljudi je izginulo i mi gasimo muziku i naravno da je kraj. I naravno da si u panici. Gledaš - idu taksiji, sve normalno, ali imaš osećaj zbog koga ti nekad stoji u grlu.

 

Kako vam izgleda Srbija u vašim dolascima?

Probam da provedem što više vremena u krugu prijatelja. U analizi polazim od mog kuma, profesora univerziteta, i znam za šta on radi. Sve mi je jasno kako žive ljudi u Srbiji. Da tek ne pričam o običnim ljudima. Kad dođem u Beograd, naravno da mi je fenomenalno. Onda mi kažu: "Ti dođeš na nekoliko dana i odeš." Znam da je tako. Svi živimo u nadi da će jednom biti bolje, ali koja će to biti godina - ko zna.

 

Vidite i apatiju?

To je najgore. Postoji velika apatija i to mora da se promeni i da ljudi počnu da utiču na svoj život. Radim svoj posao i srećan sam zbog toga. Fali mi Srbija, fali mi Beograd. Ne mogu da radim ovo a da živim u Beogradu. Teško. Uvek sam razmišljao na sledeći način kada bih došao u novu sredinu: "Ja ću da se prilagodim da mi u ovoj sredini bude najbolje što može da mi bude." Tako živim i tako se ponašam.

Moj otac je bio pogonski inženjer, majka radnica, normalna porodica sa normalnim prihodima. Išao sam peške na treninge. Pošto je bila autobuska linija, otac mi je govorio da tražim od kluba da mi plati mesečnu kartu, ali mene je bilo sramota i rekao sam da neću to da tražim. Meni je bilo važno samo da treniram. Majka mi je na ruke prala opremu. Tada nije bilo veš-mašina. A kad mi je otac kupio "poni" bicikl, bio sam toliko srećan i nikada posle toga nisam osetio toliku radost u životu. Kažu ljudi da kad napraviš pare, da si uspeo i da si srećan. Naravno da svi volimo da zarađujemo i da živimo život kakav želimo, ali sreća je u ljudskim stvarima.

 

Gde je sreća?

Da budeš zadovoljan tu gde si, da provodiš vreme s onim koga voliš i da znaš da postoji onaj ko i tebe voli i poštuje te.

 

Šta će biti novi "poni" bicikl Željka Obradovića?

Mislim da ne mogu da osetim radost tog intenziteta kao kad sam dobio taj "poni" bicikl. Naravno da su mi radost moja deca, žena, prijatelji, utakmice koje dobijem.

Zašto ja volim Novu godinu? Zato što volim da gledam ljude da su srećni. Ja sam filantrop i imao sam problem u životu zato što previše verujem ljudima. I to mi se obijalo o glavu. Ali ne mogu da se menjam i postanem sumnjičav.

 

U Badaloni su deca iz škole vređala moju ćerku, samo zato što je iz Srbije. Ne smisle to deca sama, to ih neko nauči. Kada sam to saznao, otišao sam do škole i pričao s profesorom. Bio je predusretljiv

 

Kako vam izgledaju srpski mediji iz Turske?

Postoje magazini koje čitam, u kojima mogu da dobijem informacije i razgovore sa zanimljivim ljudima, i imaš one druge novine i magazine koje niti čitam, niti me zanimaju. Društvene mreže i sajtovi su puni kojekakvih stvari i mene to ne zanima. Ja u životu nisam otvorio komentare hejtera. Voleo bih da se ljudi okrenu sebi, da se raduju malim stvarima i da shvate da sami biraju život koji će da žive. Sami određuju ljude koji će da im budu lideri. Sami određuju kakvu budućnost žele.

Svi mi znamo našu istoriju i vraćamo se istoriji uvek kad nam je potrebno i da istaknemo patriotizam. I dobro je da se sećamo istorije, ali mnogo bolje je da razmišljamo o budućnosti i da li možemo da napravimo saradnju sa narodima u okruženju, sa Evropom i nekim drugim zemljama, i da to bude u korist građana Srbije. Pa valjda je to sto puta pametnije nego da se vraćamo u prošlost. To je problem ne samo nas već i čitavog regiona.

 

Da li smo zaluđeni prošlošću?

Vi sigurno znate koliko je mladih ljudi, koji su završili srednju školu, ikada izašlo iz Srbije. Kakvu oni percepciju imaju iako postoji internet? Da bi razumeo drugog čoveka i narode, moraš da imaš priliku s njima da razgovaraš. Da provedeš neko vreme u nekom gradu i zemlji. Nažalost, ljudi nemaju mogućnosti za to i naravno da je njihov pogled na svet ograničen. I naravno da je razmišljanje onih koji su imali sreću da upoznaju svet apsolutno drugačije od onog ko ima samo jednu percepciju u životu i gleda onu magičnu kutiju.

Kad pričamo o novinama, možemo da pričamo i o televiziji. Da li sad postoji na našoj televiziji, osim Kesića, emisija u kojoj ljudi mogu da sučele svoja mišljenja? Mi smo se svi skupljali i nisam mogao da iščekam "Utisak nedelje" jer su dolazili pametni ljudi da ti daju informacije. Olja je dala priliku ljudima da pričaju i ti kao gledalac sediš i izvlačiš svoj zaključak. Ne pričam o političarima nego o ljudima iz kulture, nauke. Danas pocrveniš kad gledaš televiziju. Imam sve naše kanale. I šta mogu da gledam? RTS je ostao da se bori da bude korektan, a za sve ovo ostalo - šta da pričam.

 

Koliko je mladih ljudi, koji su završili srednju školu, ikada izašlo iz Srbije? Kakvu oni percepciju imaju iako postoji internet? Da bi razumeo drugog čoveka i narode, moraš da imaš priliku s njima da razgovaraš

 

Kako ste doživeli ono što se dogodilo Vladi Divcu? Vratio se u zemlju i postao meta najžešćih tabloidnih napada, i on i njegova porodica. Da li je to opomena i ljudima poput vas, da se ne vrate u zemlju i da ne pokušavaju da "talasaju"?

Pročitao sam njegov intervju u Nedeljniku i bilo mi je žao što sam to pročitao. Jer znam ko je Vlade Divac. On je imao ideju da se vrati u Srbiju i radi neke korisne stvari. Mislim da je bio odličan predsednik Olimpijskog komiteta Srbije. Njegova pojava kao Vlade Divca doprinela je da se taj olimpijski komitet gleda drugačije. Nailazio je na raznorazne prepreke. Verujem da bih i ja, da uradim nešto kao i on, naišao na bedeme. Ali ja nemam ambiciju da ako se vratim budem nešto. Ne pada mi na pamet. On je mlad, pokušao je i stajalo mu je. Ja nemam takve ambicije. Ne zanimaju me nikakve funkcije. Ja sam trener i ako bih mogao da sutra odem kod mog prijatelja Mute Nikolića u Dinamik, rekao bih mu: "Hajde da sedimo i gledamo trening", i to ću da radim. I na tome se sve završava. Razumem Divčevu ozlojeđenost posle onoga što mu se desilo i on to nije zaslužio. Naravno da naši sportisti žele da se vrate u Srbiju i naravno da im treba omogućiti ponovno uključenje u društvo za dobrobit svih. Bolje da novac ulože u Srbiju, ali tu i počinju svi problemi. Nemam to iskustvo i bežim od toga da sam biznismen.

Šta sam hteo da kažem kada sam izjavio: "Ja sam veliki Srbin"? U godinama u kojima sam osvajao sa reprezentacijom zlata i srebra bilo je "naš trener Željko Obradović", a tada sam bio trener Reala, Huventuda, Benetona. A 2005. kad se desilo to što se desilo, nema više prefiksa "naš" nego samo "trener Željko Obradović". Uzmem pasoš da vidim da li sam ja i dalje naš ili šta sam. Da vidim da li sam i dalje Srbin. Ali to su novinari koji hoće da naprave atmosferu. Ne samo sad kad sam igrao protiv Zvezde.

Dokazivanje da sam ja veliki Srbin ne pada mi na pamet. Ja sam jedan normalan čovek, košarkaški trener koji ima prijatelje koji znaju kakav sam Srbin, ali najvažnije, znaju kakav sam čovek. I imam sasvim dovoljan broj ljudi za koje znam da me vole. Ono što pokušavam kod ostalih gde sam radio jeste da me poštuju i da me vide kao profesionalca koji radi i greši. Upoznao sam dan posle utakmice sa Zvezdom jednog novog prijatelja i on mi je u razgovoru izgovorio jedan stih koji mi je prijao, a pogotovo kad sam saznao ko ga je napisao. A ide otprilike ovako:

"Živi, radi, lumpuj, pleši, čovek je rođen da radi i greši.

Prokockaj dane, proćerdaj noći, jednog dana se ni to neće moći."

I kad staneš malo i kad razmisliš o životu, pa valjda imamo pravo da radimo stvari koje volimo i baš to je napisano u ta dva stiha.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.