Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Intervju

Andrija Prlainović: Država koja se ovako odnosi prema kulturi i sportu nema budućnost

Sport je u Srbiji u sličnoj situaciji kao i kultura. Zapostavljeni su i nemaju pažnju države, a to su prave vrednosti ove zemlje. To je poražavajuće
Razgovarala Zorica Marković
Datum: 31/12/2016

Andrija Prlainović: Država koja se ovako odnosi prema kulturi i sportu nema budućnost

Foto: Igor Pavićević

Nešto se dogodilo sa profesijom i ovom zemljom kada Andriju Prlainovića - posle čuvenog vrlo hrabrog, iskrenog i pre svega istinitog stava o dramatičnom stanju u srpskom sportu - niko nije pozvao. Da, čestitki je bilo, i za istorijsko olimpijsko zlato i za poruku naciji, i bez obzira na to što su se mediji bavili njegovom izjavom i nastavili serijal izjavama drugih olimpijaca, niko više nije želeo da čuje šta to još jedan vrlo pristojan, miran i obrazovan sportista ima da kaže. Da li je uvredio Ivanu Španović i Davora Štefaneka, da li je ljut na njih ili na državu, kome je uputio poruku... sva pitanja ostala su tamo gde guramo i sve ostale probleme društva - pod tepihom onih bizarnih naslovnih strana koje nam ubrzavaju život do tačke kada prestajete da pratite medije.

Andrija, međutim, nastavlja da čita medije, i jedan je od retkih koji ih čita. Počinjemo tako neobaveznu priču, s pohvalama Nedeljniku, pa i Vremenu i Danasu, uz opasku da ne ispadne da čita sve "opozicione", jer prati i Žurnal - a tada Sport još nije bio ugašen - jer ga zanima koliko se prostora daje vaterpolu. Kaže, čudno mu je da dve strane ima tenis, a vaterpolo jedva polovinu. Tada prvo pitanje da li je postao vođa opozicije pada negde kasnije, i vraćamo se na one kojima se obratio na bazenu Rija - medije i javnost.

 

Počeli smo razgovor o tome da je vaterpolo zapostavljen i pričom o medijima i o tome koje čitate a koje ne... Svakako nacija, pa i mediji, očekuju najviše od vas, i pažnju vam posvećuju samo u dve situacije: kad obarate sve rekorde ili kad podbacite. Doduše, i kad izjavite ono što ste vi u prenosu posle finala.

Sport je u Srbiji u sličnoj situaciji kao i kultura. Zapostavljeni su i nemaju pažnju države, a to su prave vrednosti ove zemlje. To je poražavajuće... Država koja se ovako odnosi prema kulturi i sportu teško da može da ima svetlu budućnost... Sport vidim pre svega kao sjajan način da deca započnu živote. Odrastao sam u Herceg Novom, i sa dve-tri godine već sam išao u školu plivanja, sa šest sam počeo sa vaterpolom i ni za šta to ne bih menjao. Svakom roditelju je želja da odvede dete na neki sport, ali sport sad više nije besplatan. U osnovnim školama su retko gde dobri uslovi za fizičko vaspitanje, malo je škola koje imaju dobre sale i dobre terene, fizičko vaspitanje je takođe zapostavljeno. To su vidljivi problemi. Mlađe generacije dolaze nepripremljene u seniorsku konkurenciju, nisu prošle ono što je trebalo. A sve kreće od školskog sporta i načina na koji se radi s decom.

Sa sportom je isto kao i u svim ostalim sferama društva kod nas - najbolji idu napolje, igrači i sportisti, i treneri, što je najgore. U vaterpolu je situacija da 80 odsto najboljih trenera radi napolju, a većina su oni koji bi trebalo da rade sa mlađim kategorijama. Kod nas nisu adekvatno plaćeni, za vaterpolo tvrdim i znam da mnogi od njih dolaze na trening kao na drugi posao, kao na hobi. Svi rade nešto drugo da bi preživeli i ostatak tog dana iskoriste da bi radili sa decom dva sata...

 

Često se govori da je vaterpolo nezanimljiv i neprofitabilan. Ali sport ne mora da bude profitabilan, već treba da ima neku drugu društvenu vrednost. Kad se vratimo na onaj intervju Nedeljnika sa Divcem... Uvek je, valjda, bolje da uzor bude neki sportista nego neki junak sa Pinka?

 

Vi ste jedan od retkih koji je progovorio, sportisti se uglavnom ograđuju i govore kako ne žele da se mešaju i kako je na njima samo da igraju i sl. Ali ako sportisti ćute, da parafraziram - ko će govoriti, tj. ko je dužan da brani sport?

Ne znam zbog čega ćute. Moja reakcija je bila spontana i iskrena, nije mogla u tom trenutku da bude drugačija. Reagovao sam jer sam znao da je situacija vrlo ozbiljna, i mi svi u vaterpolu znamo šta nas čeka ako se ovako nastavi. Posle Tokija čeka nas verovatno borba za ulazak među osam, a ne borba za medalju. U narodu postoji sigurnost da smo mi velesila u vaterpolu i da će to biti tako i dalje u budućnosti. I ja sam počeo da treniram u tom starom sistemu devedesetih godina, na ostacima one velike države SFRJ, kada su najbolji treneri svi bili u zemlji. I to se i tokom devedesetih nekako održalo, ali je s vremenom potpuno urušeno. Vidim da je situacija slična u drugim ekipnim sportovima, i to je počelo da se oseća već i po rezultatima. U mnogim sportovima nas nije bilo na OI, iako su četiri ekipne medalje iz četiri sporta izvanredan rezultat - samo je Amerika osvojila više jer je, naravno, imala i više ekipa na OI.

 

Nisam imao neprijatnosti zbog izjave, samo to što me niko od medija nije zvao. Imao sam mnogo čestitki za zlato i skoro isto toliko čestitki za izjavu, što je zanimljivo, ali me niko nije zvao za pojašnjenje, bilo šta, što je vrlo interesantno jer je i supruga navikla da prvih dana ne računa na mene koliko mi telefon zvoni. Ali ovoga puta - tajac. Niko me od medija nije zvao 

 

A nismo vas baš najbolje ispratili, kružila je netom ona slika iz aviona i problem sa sedištima i lou-kost putovanjem do Rija.

Meni je bilo bitno da samo stignem u taj Rio jer tih poslednjih desetak dana raste tenzija i jedva čekaš da dođeš u Olimpijsko selo. Odlazak na OI je mogao da bude bolje organizovan nego što je bio, tako smo mogli da putujemo dvadesetak sati do Rija, umesto 40. Za Tokio će biti bolje, siguran sam.

 

Jeste li nešto izgubili tom izjavom, ili samo sopstveni mir?

Nisam ništa izgubio, bukvalno. Čak ni mir. Ali mislim da sam dužan mom sportu jer mi je dao sve, i boriću se da vaterpolo u Srbiji dobije status koji zaslužuje. A mislim da zaslužuje status sporta od nacionalnog interesa. I ne mora da bude jedini, ali ovde ne može da bude tenis nacionalni sport. Novak Đoković jeste najveći sportista i jedan od najvećih ljudi ikad rođenih na ovim prostorima, ali je taj rezultat napravio sam, s porodicom. Košarka je najomiljeniji sport i zaslužuje da bude proglašena sportom od nacionalnog interesa. Ja najviše uživam kad gledam košarkašku reprezentaciju.

Treba da se izvrši kategorizacija sporta, što je, uz nedostatak sistematskog rada u mlađim kategorijama, jedan od najvećih problema. Da oni koji su zaslužili u poslednjih deset godina, otkako sportisti nastupaju pod imenom Srbija, dobijaju veću pomoć, a oni koji nisu imali rezultate ili nisu donosili olimpijske medalje, da se snalaze malo više sami. U svakom sportu imamo neka ulaganja, a nemoguće je da po sredstvima vaterpolo i veslanje budu na istom nivou... Ovde se vodimo logikom da svi budu nekako zadovoljni, što po mom mišljenju nije realno. Oni koji su pravili rezultate i prave ih, zaslužuju mnogo više. Tu mislim na sportove koji su najviše medalja doneli - odbojku, košarku i vaterpolo.

 

U jednom momentu je zlato vaterpolista moglo da bude jedna jedina medalja, bar je tako odavde izgledalo. Jeste li bar za trenutak posumnjali da se to baš neće dobro završiti?

Motalo se svašta po glavi tih prvih sedam-osam dana. Mi smo po prognozama svetskih sportskih kladionica, uz američke košarkaške timove i Juseina Bolta, bili najveći favoriti za zlato. Nama je to smetalo i znali smo da to nije dobro jer nikad nije lako otići na takmičenje kad si toliki favorit. Naravno da je Srbija očekivala od nas medalju i išli smo sa idejom da osvojimo zlato. Nakon poraza od Brazila, seli smo svi zajedno, popričali i dogovorili se da u nastavku turnira probamo da razmišljamo samo o igri, i da treba da igramo vaterpolo a ne da razmišljamo isključivo o zlatu. Verovali smo u sopstveni kvalitet u svakom trenutku i znali smo da će doći i bolja igra tokom turnira.

 

To da smo Đorđević i ja vratili nagradu je laž i budalaština i, nažalost, slika i prilika našeg društva. Mediji su dobrano "zaslužni'' što je tako, oni konstruišu mišljenja mnogih ljudi u ovoj zemlji, a odavno su prešli granicu dobrog ukusa. Sramota je da tako nešto može da se objavi a da niko ne odgovara. Saša Đorđević je za mene prava legenda, a verujem i za većinu ljudi u Srbiji. On ne zaslužuje takve stvari, ali kod nas izgleda ništa nije sveto

 

Vrhunski sportisti kažu da ne postoji srpski inat. Šta je onda to što je prelomilo?

Utakmica sa Australijom je bila ključna, jer je to bila utakmica za "život" - ili ostaješ i ideš dalje, ili ideš kući. Dan i po pred utakmicu bilo je psihološki vrlo teško i nemoguće je da ti se ne mota po glavi i taj eventualni ishod - odlazak kući, što bi za nas bila prava katastrofa. Imali smo iskustva i ranije da kad ne ide, i kad se prelomi i krene, možemo da odemo do kraja. Inat je popularna priča koju Srbi vole. Uporedio bih naše "vraćanje iz mrtvih" sa onim što kažu za Nemce u fudbalu da igraju do poslednjeg zvižduka. Srbija u vaterpolu ide i korak više. Mislim da je za to zadužena i metodologija rada koju smo prošli jer smo već kao klinci po reprezentativnim selekcijama ukapirali šta je reprezentacija, kako treba da se ponašaš, da nema nikad odustajanja i da jednostavno moraš da ideš do kraja i da uvek veruješ u sebe. Naša jugoslovenska škola vaterpola je tema izučavanja u mnogim zemljama kao svojevrsni fenomen.

 

A sad se vraćamo tome da ta škola nestaje ako je prognoza da nas neće biti posle Tokija među osvajačima medalja?

Dosta trenera je napolju, oni uče neku drugu decu tome što su učili moju generaciju. Često sam razgovarao sa dojučerašnjim kolegama koji su sada po klubovima i u savezu, i problemi su jasni: manjak kvaliteta rada i manjak stručnog kadra. Mnogo trenera je napustilo zemlju, a neki rade druge stvari jer ovako ne mogu da prežive. Kad sam ja počinjao, bilo je mnogo drugačije.

 

Uvek se vraćamo na novac. Ali je i Pro Reko imao velikih novčanih problema kad je bio na vrhuncu, zbog čega ste i vi morali da promenite klub. Kako se to rešilo u Italiji? Ili je možda idealan mađarski model?

Mađarski model je najbolji za vaterpolo. Uz kajak i kanu, i plivanje - imaju najveću pažnju države. Svaki klub u prvoj mađarskoj ligi dobija od države ili od federacije novac isključivo za rad sa mlađim kategorijama. Da bi se došlo do tog statusa, vaterpolo treba da se proglasi sportom od nacionalnog interesa. Italijanske klubove je teško porediti jer klubove uglavnom finansiraju bogati ljudi i privatnici, Italijani, nema stranaca, i to su neke moderne mecene kojima prija što su u vaterpolu i što imaju priliku da pomognu klubovima i pronalaze neko zadovoljstvo i prestiž. Predsednik i glavni finansijer Pro Reka je čovek koji je rođen u tom gradu i nekad je i sam igrao za Pro Reko. A mi bogatih ljudi koji ulažu u sport nemamo.

 

Drago mi je što su me podržali Sale Đorđević i Dejan Savić. Ali i da me niko nije podržao, meni to uopšte ne bi bilo bitno

 

A bogatih ljudi imamo.

Često me je intrigiralo kako to da nijedan taj bogati Srbin nikad nije uzeo neki klub i rekao: "Ja ću da rešim probleme ovog košarkaškog ili vaterpolo kluba" ili: "Moja društvena odgovornost je da pomognem ovom klubu". Da li oni daju taj novac negde drugde - možda, ali interesantno je da ga ne daju ni na kulturu niti na sport. U Italiji ne postoje velike poreske olakšice za one koji investiraju u sport, valjda je prestiž da budeš finansijer i predsednik nekog sportskog kluba iako si u nekoj drugoj sferi u biznisu dovoljno moćan da ne moraš to da radiš. Dosta se govori da je vaterpolo nezanimljiv i neprofitabilan. Ali sport ne mora da bude profitabilan, već treba da ima neku drugu društvenu vrednost. Kad se vratimo na onaj intervju Nedeljnika, sa Divcem i Kristijanom... Uvek je valjda bolje da uzor bude neki sportista nego neki junak sa Pinka?

 

Ali sada se obrnulo vreme, iako nacija živi za to da olimpijskim šampionima pravi dočeke...

Malo je razloga za sreću ovde, nema baš previše zadovoljstva u životu u svakodnevici prosečnog stanovnika Srbije, zato je to poistovećivanje sa sportistima, sa Novakom, kojeg gleda cela Srbija kad igra meč, normalno. Ne mogu da osudim narod. Reprezentacija u bilo kojem sportu ima tu odgovornost da obraduje naciju i predstavlja zemlju na najbolji mogući način.

 

Vi ste se u onom prenosu posle finala obratili medijima?

Da, ja sam se obratio medijima, ali ne verujem da će tu neko nešto uraditi, pogotovo dnevni listovi, i da će napraviti anketu ili ići po Srbiji da vide kako je stanje u klubovima u odbojci, košarci, rukometu, vaterpolu. Da ne ispadne da je ovaj moj vapaj za spas vaterpola, već je to vapaj za spas i drugih ekipnih sportova i uopšte klupskog sporta. KK Vojvodina se brzo nakon moje izjave ugasio, a to je jedan od najznačajnijih klubova u Srbiji. Bilo bi zanimljivo čuti od trenera u kakvim uslovima rade, kakva je infrastruktura po školama i klubovima, koliko i kako deca rade...

 

Finale protiv Hrvatske došlo je u trenutku najvećih tenzija između dve zemlje i posebno se pratilo. Ti susreti će, izgleda, zauvek nositi poseban naboj. Pa opet, na kraju žestoke utakmice, najlepša scena bio je zagrljaj dvojice selektora, da je čak internet eksplodirao, uz tvit Nikole Koje: "A vi debili pretite ratovima i zatežite odnose. Ovako komuniciraju ljudi..."

Mnogo puta su me strani novinari pitali da li je to posebna utakmica, sa posebnim nabojem, ali meni u ovim godinama više nije. Pogotovo na takmičenjima kao što su OI ili SP. Osećam samo želju da pokažem malo više od onog preko puta - meni je to dovoljno na tom nivou takmičenja. Mi smo sa njima u dobrim odnosima, a sa nekima sam i drug. Mene to ne interesuje, iako znam da mnogima u Srbiji posebno znači kad se pobedi Hrvatska. Ja se ovim vodim jer mislim da je to ispravno za nas sportiste.

 

Nemam potrebu da Ivani Španović ili Davoru Štefaneku objašnjavam bilo šta. To je bio ružan pokušaj da se unese sukob među nas. Očigledno smo takav narod i očigledno tako funkcionišemo, na senzacionalizmu. Ja verujem da je normalno da se oni zahvale za ono što su dobili, jer verujem da su uslovi mnogo bolji u tim sportovima nego što su bili

 

A Italijani?

Ovoj reprezentaciji je bilo najveće zadovoljstvo da ih pobedi. Bili su nam dužni od Londona, pobedili su nas nekoliko puta na važnim takmičenjima, pa smo imali želju da im se revanširamo. Nisu omiljeni ni među drugim ekipama zbog načina na koji igraju, zbog statusa koji imaju u federacijama FINA i LEN, a s obzirom na to da su zemlja koja ulaže najviše novca, uglavnom imaju vodeće ljude na funkcijama, i kad se sve to spoji, imali smo malo veće zadovoljstvo i motiv da ih pobedimo.

 

Šta ste naučili od Savića i koji je to magični sastojak koji je uneo?

Ne volim o njemu previše da pričam. Jednom, kad završim igračku karijeru, kad mi više ne bude trener, možda ću dati intervju samo o njemu. On je poseban u svakom smislu i nije mogao da se pronađe bolji čovek da nas vodi, idealan. Totalno je drugačiji od svih trenera sa kojima sam imao prilike da radim. Jer mnogi treneri, nažalost, nastave da razmišljaju kao igrači i to remeti njihov odnos sa igračima i ekipom. On je to uspeo zaista fantastično da prebrodi, i retko nam pominje svoje igračke dane iako smo igrali sa njim. Ima taj opušteniji odnos igrač-trener, ali se zna tačno gde to prestaje i gde je linija preko koje se ne ide.

 

Šta ste sve u životu propustili do sada zbog reprezentacije?

Propustio sam prva tri meseca života mog sina ove godine. Odrekao sam se mnogo toga kroz karijeru, ali ono čega se najčešće setim je što u osnovnoj školi nisam išao na završnu ekskurziju u osmom razredu, u srednjoj isto... Vrhunski sport je veliko odricanje i davanje, velika disciplina... Ali to sam izabrao i srećan sam. Nekih drugih stvari moraš da se odrekneš ako hoćeš da budeš najbolji.

 

Da li je istina ono što piše na Tviteru, da ste se odrekli premija od zlata, i vi i Đorđević?

To je laž i budalaština i nažalost slika i prilika našeg društva. Mediji su dobrano ,,zaslužni'' što je to tako, oni konstruišu mišljenja mnogih ljudi u ovoj zemlji, a odavno su prešli granicu dobrog ukusa. Sramota je da tako nešto može da se objavi a da niko ne odgovara. Saša Đorđević je za mene prava legenda, a verujem i za većinu ljudi u Srbiji. On ne zaslužuje takve stvari, ali kod nas izgleda ništa nije sveto, i to mi je baš odvratno.

 

Nekome je cilj da se mladi zaglupljuju. I da gledaju nekvalitetan program na televiziji i da slušaju bljuvotine o najistaknutijim sportistima, o ljudima koji su ovu zemlju zadužili, predstavljali je na najbolji mogući način u svetu. A to traje već petnaestak godina, koliko su tabloidi zastupljeni. To nema veze sa jednom vlašću, to je svakodnevica ove zemlje. Tabloidi u Italiji, recimo, nisu toliko popularni uopšte, a ovde ne možeš od njih da dođeš do Nedeljnika na trafici

 

Da li vam je dovoljno što su vas podržali Đorđević i Divac, koji je rekao da ste vi samo rekli da je "car go", ili ste očekivali da još neko ustane i stane iza vas?

To su najznačajniji sportisti ove zemlje, a i Dejan Savić je na konferenciji rekao, i to je više nego dovoljno. Ali i da me niko nije podržao, meni to uopšte ne bi bilo bitno.

 

Đorđević je u saopštenju koje je izdao pre Rija napisao da je za njega Ekipa nešto što se piše velikim slovom. Šta biste vi pisali velikim slovom?

On je tu, verujem, želeo da istakne koliko je bitno da svaki reprezentativac, igrač i član tima mora uvek da zna da je ekipa na prvom mestu. Tu je u pravu, ja znam da je to tako.

Za vaterpolo reprezentaciju mogao bih da kažem da smo mi TIM, sa sva tri velika slova, i da je to naša najveća snaga.

 

Mislite li da vas je javnost dobro razumela ili se osećate zloupotrebljeno?

Bilo je zloupotreba, izvlačenja iz konteksta, konstruisanja po medijima, ali takvi su naši mediji. Nije deo medija takav, nažalost, već većina, i zbog toga izbegavam da dajem izjave i još će me biti sve manje. Izvrnut je smisao i uopšte nije naglašeno kao bitno ono što je srž problema, nego se prebacila priča na to kolike su nagrade sportista i koliko se izdvaja iz budžeta. Niko se nije bavio analizom kakvo je zaista stanje u klupskom sportu, do danas ne znam da je iko istraživao o tome. Nisam se ja borio za sebe, već sam govorio o sportu u budućnosti. Veoma je važno da se vrate stručnjaci u zemlju, da se poboljša rad sa mlađim kategorijama. Ne može Crvena zvezda, koja je bila prvak Evrope, da plaća termin kao kada bi se 15 ljudi skupilo ispred zgrade i odlučilo da iznajmi pola bazena. Rezultati u reprezentaciji koliko-toliko održavaju vaterpolo priču u Srbiji i ne smem ni da pomislim kako bi izgledalo da nemamo rezultate. Ne smem ni da pomislim na period posle Tokija... Ima sad vremena za budućnost.

 

Jesu li mediji uspeli da vas posvađaju sa olimpijskim šampionima Ivanom Španović i Davorom Štefanekom. Imate li potrebu da Ivani i Štefaneku objašnjavate šta ste rekli?

Ne, daleko od toga. Nemam potrebu da im objašnjavam bilo šta. To je bio ružan pokušaj, očigledno smo takav narod i očigledno tako funkcionišemo, na senzacionalizmu. Ja verujem da je normalno da se oni zahvale za ono što su dobili, jer verujem da su uslovi mnogo bolji u tim sportovima nego što su bili. Ono što sam ja pokušao da ukažem jeste za ekipne sportove, za klupski sport, pre svega za moj sport u kojem veoma dobro poznajem situaciju.

 

Dobro, postali ste vođa opozicije...

(Smeh) Nemam još takvih ambicija, revolucionarnih, niti političkih. Teško da ću ih imati za života. Previše je vaterpolista već u politici.

 

Neko bi pomislio da ste kao sport protežirani, imate i ministra, a i bivši predsednik države Boris Tadić je čovek iz vaterpola... Pa Šapić...

To jeste interesantno. Među vaterpolistima ima dosta obrazovanih ljudi, a i realno je da sportisti pomažu posebno svom sportu posle igračke karijere. To bi čak trebalo da im bude zadatak, to jest njihova društvena odgovornost. Ipak je meni taj vaterpolo pružio sve i na neki način treba da mu se odužim, to smatram normalnim. Ali nije dovoljan jedan čovek, ma koliko on hteo, ne može da promeni nešto jer moraju svest i sistem da se promene. Da se izaberu sportovi u kojima želimo da budemo najbolji i da im se posveti veća pažnja. Pročitao sam baš kod vas šta je rekao profesor Vladimir Koprivica - ovima koji su najbolji, više pažnje i sredstava, a ostali neka se malo više snalaze. Ne moramo u svim sportovima da budemo najbolji, iako pokušavamo.

 

Imamo i taj paradoks da su svi koji su se angažovali, društveno ili politički, ili u sportu, postali istaknuti - Divac, Danilović, Đorđević, Šapić... provučeni kroz tabloide. Ubijamo li mi svoje idole?

Neko želi da tako bude, očigledno. Nekome je cilj da se mladi zaglupljuju. I da gledaju nekvalitetan program na televiziji i da slušaju bljuvotine o najistaknutijim sportistima, o ljudima koji su ovu zemlju zadužili, predstavljali je na najbolji mogući način u svetu. Neko bi to sigurno, kad bi hteo, mogao da odluči i da kaže da više ne može tako; da to nije putanja kojom treba da ide ova država. A to traje već petnaestak godina, koliko su tabloidi zastupljeni. To nema veze sa jednom vlašću, to je svakodnevica ove zemlje. Tabloidi u Italiji, recimo, nisu toliko popularni uopšte, a ovde ne možeš od njih da dođeš do Nedeljnika na trafici.

 

Zato što je možda postalo najprofitabilnije praviti rijaliti od društva?

Neka nam je sila to nametnula, nije narod spreman ni sposoban da se odbrani, i onda to ovako izgleda. Živimo u zemlji rijaliti junaka, što negde znači da je i cela država pomalo rijaliti šou. Taj nekvalitetan program na televiziji (a tu ne mislim samo na rijaliti program), opravdava se dobrim rejtingom, i to je postalo najbitnije u Srbiji, dobar i što bolji rejting. Sve je manje kvalitetnog programa, sve je više odvraćanja pozornosti građanima od normalnih svakodnevnih problema. Meni je to jadno i žalosno, ali je tako, dobrih stvari i pravih vrednosti ima sve manje na televiziji i u medijima uopšte.

 

Treba da se izvrši kategorizacija sporta, što je, uz nedostatak sistematskog rada u mlađim kategorijama, jedan od najvećih problema. Da oni koji su zaslužili u poslednjih deset godina, otkako sportisti nastupaju pod imenom Srbija, dobijaju veću pomoć, a oni koji nisu imali rezultate ili nisu donosili olimpijske medalje, da se snalaze malo više sami

 

Mnogi misle da je to zato što elita ćuti. Isto je i sa sportom, pa se vraćamo na pitanje koje sam već postavila: zbog čega se ćuti?

Mislim da elita ćuti jer je dobar deo elite i otišao. Kao što je Divac razočaran, mnogo je njih tako razočarano otišlo. Znam da ima ljudi koji bi imali šta pametno da kažu, i ja uvek biram šta ću da gledam na TV ili na Jutjubu i koga ću da slušam. Da li bi elita mogla da se pozabavi nekim problemima, bar tabloidizacijom Srbije? Mogla bi. A koliko bi to njihovo pojavljivanje odjeknulo, koliki bi prostor dobili u medijima u odnosu na ove koji dominiraju i koliki bi to uticaj imalo na Srbiju? Ne znam. Ostaje da se nadamo da će se nešto promeniti jer ovako nije dobro.

 

Ko je onda odgovoran?

Odgovornost je na ljudima koji su popularni u narodu, koji su postigli nešto u svojoj struci i sferi života, odgovornost je na njima da ukažu na probleme, i nikoga ljudi neće slušati više od njih. Mada, postoji paradoks da kad nešto kažeš, da se to shvati pogrešno. Ali moraš da se boriš i pomiriš sa tim...

Mene ste pitali da li mi je žao, ponavljam - nije mi žao i ne, nisam se pokajao zbog iskrenosti. Nisam imao neprijatnosti, samo to što me niko od medija nije zvao. Imao sam mnogo čestitki za zlato i skoro isto toliko čestitki za izjavu, što je zanimljivo, ali me niko od medija nije zvao za pojašnjenje, bilo šta, što je vrlo interesantno jer je i supruga navikla da prvih dana ne računa na mene koliko mi telefon zvoni. Ali ovoga puta - tajac. Niko od medija nije zvao...

 

Jugoslav Vasović je rekao i da bi trebalo vraćati te ljude, a imamo opasnost da kapiten Gocić ostane u Mađarskoj?

Najverovatnije će Mađari pokušati da ga zadrže. Da li nam je bitno da imamo u Srbiji trenere, recimo, u košarci, u odbojci, u vaterpolu? Da li nam treba da pokušamo da zadržimo naše ljude tu? Najgore je kad nema pokušaja da se nešto uradi, kad neko uopšte ne dobije ni ponudu da se vrati u Srbiju, da radi u Srbiji ono što najbolje zna. Mnogi nikad nisu ni pozvani, niko im se nije obratio sa željom da ostanu u zemlji i da ostanu da rade u svojoj struci.

 

Kako to da ste rođeni u Dubrovniku, a odrastali ste u Herceg Novom? Kad ste poslednji put bili na moru, ili vam je dosta vode?

U Dubrovniku sam rođen jer tada nije bilo porodilišta u Herceg Novom, već samo u Kotoru ili Dubrovniku. Dubrovnik je u to vreme bio mnogo bliži u svakom smislu Novljanima, pa tako i mojoj porodici, toga se sigurno bolje sećaju stariji, ali to je bilo zaista tako. Danas mi je drago što sam rođen baš u Dubrovniku, kad već nisam mogao kao moja deca, u Herceg Novom. Ali uvek me pitaju napolju, u Italiji: "Pa kako, ti si Hrvat, a igraš za Srbiju?" Onda ja objašnjavam da sam samo rođen tamo, da je to bila zajednička zemlja, a da sam živeo u Herceg Novom. A onda me pitaju: "Kako onda igraš za Srbiju a iz Crne Gore si?" I tako stalno. Jesam, mogao sam da biram. Za Hrvatsku možda samo po mestu rođenja, ali za Crnu Goru svakako. Ali svakako nisam mogao da izbegnem vaterpolo - rođen sam u gradu vaterpola Dubrovniku, pa sam odrastao u još jednom gradu vaterpola s ogromnom tradicijom, Novom, i ceo život sam u vodi. Sad kad odem s porodicom na more, ne moram baš svaki dan da ulazim u vodu. Decu jedino ne možeš da odbiješ...

 

Mislim da sam vašim čitaocima dao dovoljno poruka. Da ne preterujemo, da me i zvanično ne svrstaju baš za vođu opozicije

 

Mnogi kažu da se patriotizam dokazuje i time za koju zemlju biraš da igraš, ili dizanjem tri prsta, ali on može da se pokaže i time što ćeš reći istinu o svojoj zemlji?

To s dizanjem tri prsta nam nešto ne ide, nismo se baš proslavili. To je kod nas zloupotrebljeno, i pojam patriotizma se uglavnom koristi u pogrešne svrhe.

 

Imate li onda još neku poruku za naciju?

(Smeh) Nemam, mislim da sam im dovoljno poruka dao. Da ne preterujemo, da me i zvanično ne svrstaju baš za vođu opozicije.

 

Imali biste najviše šanse u ovom trenutku.

Da, više od ovih sad... Ma šalim se...

Ukupno komentara: 1


Sva polja su obavezna.



Vladimir Stojkov
09.01.2017 - 01:53
Sampion i veliki covek
Svaka ti cast na svemu sto si ucinio i jos uvek cinis za ove nasu zamlju Srbiju. U srce si me dirnuo. Stvarno je steta da ovakvi ljudi nemogu da budu veci uzor za ovaj nas narod i omladinu. Ljudi probudite se pre nego sto bude kasno. ANDRIJA LEGENDO