Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

Dve godine od smrti Divljana: Poslednji razgovor sa Vladom

Ako je on za region predstavljao lik neuprljanog urbanog Beograda, u samoj Srbiji je on predstavljao lik koji je ostao samo muzičar a ne Idol u establišmentu. U godinama posle raspada Idola, Šaper i Krstić su ušli u marketing pa i u politički marketing, na kraju i savetovanje predsednika Srbije. Ipak, zemlja nije postala bolja i nije počela da liči na Idole ili Dečake. Vlada Divljan je ostao da bude "samo" muzičar. Da li je to bilo pametnije?
Piše: Branko Rosić
Datum: 05/03/2017

Dve godine od smrti Divljana: Poslednji razgovor sa Vladom

Taman kad se zakunem da u ovom lidu neću spomenuti reč simbolika, poslažu se stvari da ne mogu da je izbegnem. Zoran Đinđić i Vlada Divljan. Martovske smrti. Od jedne je prošlo četrnaest godina a od druge dve godine. I postoji jedna zajednička stvar - količina posthumne ljubavi. Postoji i jedna bitna razlika: Vladu su obožavali i pre nego što će agencijske vesti javiti da je preminuo, a društvene mreže otežati megabajti tuge za "lepim Vladom".

Gledajući naslovne strane onih dnevnih listova i magazina koji potpadaju pod odrednicu "masovni", čovek bi pomislio da je poslednji Divljanov koncert otkazan u "velikoj " Areni a ne u "malom" Domu omladine. Tolika je količina obožavanja Divljana i njegove muzike. I dok pišem ove redove buljim na moj Fejsbuk profil na koji mi je upravo ortak okačio svoju sliku sa Vladom. "Svi vole Rejmonda" i "Svi su poznavali Vladu". Prepune novine repriziranja njihovog poslednjeg razgovora sa "Idolom". Kako im je baš tada rekao to i to.

Da budem originalan i da istaknem epizodu zbog koje se kajem. Poslednji dan Exita, završava se finale SP između Nemaca i Argentine u bašti novosadskog kafića. Čekam britanski bend Suede, ortak ustaje iz kafića i kaže: "Idemo na Vladu Divljana". Kažem mu: "Ja idem na hamburger, biće Vlade i Letnjeg kina". Sad mi je žao. Ali tada sam zaista mislio da će Vlade biti.

Ili da budem neoriginalan i kompatibilan sa aktuelnim tekstovima. Poslednji put sam pričao sa Vladom uoči tog njegovog poslednjeg i otkazanog koncerta u Beogradu. Trebalo je da intervju radi koleginica, ali ja sam se spakovao u poslednji tren da joj kao pomognem, a zapravo sam hteo da se ispričam s Vladom. Želeo sam da vidim opakog gitaristu koga sam upoznao krajem sedamdesetih kada su on i Zdenko dolazili kod Kodžakove sestre u kraj (Senjak). Imali su bend Zvuk ulice. Nisu mi izgledali kao da će biti bitni. Samo nekoliko meseci kasnije sve se promenilo.

Napunio sam petnaest godina, postao član benda Urbana gerila i svirali smo na koncertu na kome će se izroditi beogradski novi talas i najčuvenije trojstvo Idoli- Šarlo Akrobata-Orgazam. Šarla i Orgazam smo već gledali ali Idoli... Imali su najprovokativniji singl u istoriji domaće muzike "Retko te viđam s devojkama" (prvo očijukanje s gej tematikom u domaćem rokenrolu), crtali su grafite po gradu ("Dečaci" ciklus)...

Izašli su na binu. Klinci oko mene su bili zbunjeni. Zasmejavao ih je Šaperov nastup. Klinci nisu bili naviknuti na te Elvis Kostelo i Badi Holi likove. Intelektualni cvikeraš za mikrofonom je za šablon tinejdžere i Srbiju bio raritet. Ali razvalili su. Vlada je razvalio takođe. I ortodoksne pankerke smekšaju kad Divljan peva "Jedina, malena".

Posle je sve bilo istorija. Posle su neki i mrzeli Idole. Kao, šminka su. Ali, rispekt. I Koja, iz tada Šarla a kasnije Discipline, u SKC-u mi je jednom prilikom rekao: "Vlada razvaljuje gitaru". Tada sam po prvi put shvatio da su stvari plebiscitarno pozitivne u Divljanovom slučaju. Onda je usledio dugoočekivani debi album grupe "Odbrana i poslednji dani". Savršenstvo ploče koju je i slavni engleski list New Musical Express označio kao jedno od većih muzičkih uzbuđenja. Kasnije je stigla komercijalna "Čokolada", i ubrzo raspad, ali u ovom tekstu nema vremena za podrobniji biografski tajmlajn.

Ipak, postoji jedna stvar a to je da ni kasnija (muzička) karijera članova benda nije dosezala ni osrednje pesme Idola. Objašnjenje je traženo u neponovljivosti dubla Šaper-Divljan. U godinama posle raspada Idola, Šaper i Krstić su ušli u marketing pa i u politički marketing, na kraju i savetovanje predsednika Srbije. Ipak zemlja nije postala bolja i nije počela da liči na Idole ili Dečake. Vlada Divljan je ostao da bude "samo" muzičar. Da li je to bilo "pametnije"? O tome priča publicista Đorđe Matić:

"Angažman Šapera i Krstića, odnosno Vladino ostajanje u muzici, nije bila obična stvar izbora. Tako su im od početka - paradoksalno, i ranije - bile podeljene uloge. I samo tako - zajedno - gde bi svaki donosio ono što zna, mogli su da funkcionišu. On je trebao njima - a oni jednako njemu. Sve se to kasnije pokazalo vrlo jednostavno uočljivim. Njegova muzika nije imala tu intrigantnost niti dubinu, kao što je imao taj neshvatljivi period i udar u vreme Idola, a Šaper i Krstić napravili su jedan smešan, na momente interesantan album, ali videlo se da to nije za njih. Zemlja nije postala bolja od takvog 'političkog' marketinga, ali nije to ni mogla postati", analizira Matić fenomen Idola i dolazi do one ključne tačke koja objašnjava jednoglasno i impresivno oplakivanje Divljana ovih dana u čitavom regionu:

"Vlada Divljan angažovao se na drugi način - onaj najmanje vidljiv u užasnim vremenima, a verovatno najdelotvorniji: ničim i nikada se nije eksponirao na strani potpunog mraka koji je vladao u Srbiji tada, i u Jugoslaviji koja se raspadala. Jedna od stvari iza koje su Idoli indirektno stajali, bilo je građanstvo - u svim nivoima koje ta reč može ovde da podrazumeva. Vlada je u najgorem trenutku pokazao da je zaista građanin - ne u smislu onog koketiranja s nacionalnom, antikomunističkom takozvanom građanskom strujom - slavski kolač u građanskim salonima, kritika "komunista" ispod glasa - nego građanin u političko-istorijskom smislu: dakle kao odgovorna individua, kao čovek koji razume i zna da bude umeren upravo onda kada svi krvavo arlauču, kao neko ko zna da se postavi ozbiljno u neozbiljna vremena, onda kad od te neozbiljnosti padaju glave. Njegovo držanje u ta, najgora vremena, a u kojima je inače trebalo zapravo tako malo da se ostane human i odgovoran - bilo je besprekorno".

U to iskreno regionalno oplakivanje spada i podatak koji je došao nekoliko sati nakon što je bečki mrtvozornik proglasio smrt popularnog muzičara kada je hrvatska televizija pustila dokumentarac o Divljanu kao da je u pitanju zagrebački novovalni heroj. Idoli su imali posebnu težinu u Hrvatskoj. To je bio onaj Beograd koji su voleli. Idoli su bili taj prepotopski GPS za Hrvate koji su preko pesme "Zašto su danas devojke ljute" saznavali za Njegoševu ulicu. Zato je i bivši hrvatski predsednik Josipović u susretu sa bivšim srpskim predsednikom Tadićem, iza koga su u toj poseti špartali Šaper i Krstić, rekao: "Dobro poznajem vas dvojicu". Osećam da je i ono rastopljavanje Jadranke Kosor pred Tadićem imalo u sebi njenu zabludu da je i on svirao u Idolima. Čak sam u svom naletu idiotluka tokom poslednjeg razgovora s Vladom uputio zabludu ravnu Kosorovoj iako sam odgledao toliko koncerata Idola i na njima nikada nisam video Borisa. Čini se da su regionalni dani žalosti za Vladom Divljanom više od obične jugonostalgije:

"Prvo, kao i toliko drugih, obrazovanih, talentovanih i inteligentnih, kao i većina najboljih, i on je otišao u emigraciju i tu se bavio svojim poslom onoliko koliko su prilike dopuštale. Kad je došlo vreme da se pokidane veze počnu po prirodi stvari nekako obnavljati, koliko god to išlo teško, mučno i vrlo često na pogrešan način, pa se iza novih granica ljudi setili tog muzičara - u onom automatskom, mahinalnom kopanju po sećanju na najgore vreme, gde su i kulture i novi režimi uvek gledali kako se ko držao, mogli su da ostanu sasvim zbunjeni: njegov 'minuli rad' ili zamišljeni cenzorski dosije koji je bio presudan kod organizacije ponovnih koncerata, bio je - prazan. Ne samo da nikakve kompromitovanosti nije bilo, nego je upravo ta tišina oko njega govorila da je znao da nekad i kad se ne kaže ništa, to može da bude časnije i pametnije nego vikanje za krivu stvar" analizira Matić plebiscit regiona u slučaju Divljan koga krasi civilizovanost, građanski duh, umerenost, kvalitetna i inteligentna muzika.

Matić kaže i da je u vremenu posle rata Vlada Divljan delovao kao nešto skoro krajnje "anahrono" - ali u najboljem smislu. "Bio je podsetnik na vreme kad su iz Beograda dolazile takve, najbolje pojave. Podsetnik na nešto što je već onom fizionomijom delovalo kao nešto za nevericu - jer je delovalo da tako nešto sofisticirano, nakon svega, uz onakve likove devedesetih, kao da nije moglo ranije da postoji, kao kakav ideal skoro" kaže on.

A kada se vratimo iz regiona na Srbiju i tu postoji zanimljiva i nikad ispisana percepcija Divljana. I u toj, nazovimo je lokalnoj percepciji lika i dela Vlade Divljana, postoji blagonaklonost. Ako je on za region predstavljao lik neuprljanog urbanog Beograda, u samoj Srbiji je on predstavljao lik koji je ostao samo muzičar a ne Idol u establišmentu. Šaper i Krstić su predstavljali establišment. Vlada je ostao po strani (inostranstvu) i dolazio u Beograd da isporuči pesme a ne političke slogane. Šaper i Krstić su bili sistem pa sam čak i ja svoj intervju sa Srđanom Šaperom naslovio sa "Srbijom ne vladaju Idoli". Zato je i u kampanji LDP rentiran Vlada Divljan uz slogan "Divljan a ne Kopicl" (lik koga tumači Šaper u "Davitelju protiv davitelja").

Divljan nije bio iskorišćen kao fazon te kampanje. Bilo je to dobrovoljno i kao posledica ličnih afiniteta i želje da se nešto učini. Nije to bila osveta bivšim "maljčikima". A posle toga se opredelio za najbolji politički angažman - apstinenciju koja mu je i donosila najviše "glasova". Bilo je i budalaština stavljati Divljana u neku ravan luzera naspram bivših ortaka iz benda. U priči sa Đorđem Matićem sagovornik mi je rekao: "Koga briga za DS i LDP. To kalja sliku".

Rok kritičar Moma Rajin je bio i jedan od glavnih "krivaca" za nastanak beogradske novotalasne scene. Upravo u njegovom mandatu pomoćnika urednika SKC odigraće se dva bitna koncerta na kojima je sve zakuvano. I njega pitam o tom ne samo profesionalnom razlazu već i odluci Vlade Divljana da ostane "samo" muzičar.

"Većina bira, ili ima priliku da bira, kojim će se putevima kretati kroz život. U zavisnosti od sposobnosti, okolnosti, ali i sreće, ponekad se nađemo na auto-putu, a ponekad smo na sporednim stazama. Za razliku od većine i nekih svojih drugova iz Idola, Vlada nije imao nedoumice. Od onog trenutka kada se odlučio za muziku, a to je bilo u njegovim dvadesetim, vozio je samo glavnim cestama. Ta vožnja, možda nije uvek bila onako brza kako bi to on, ili kako bismo mi to voleli, ali je zato bila sigurna. Toliko, da nikada nije doživeo neki ozbiljan defekt. Baš zato nije imao ni povoda ni razloga da uprlja ruke", kaže Rajin. I u njegovoj izjavi se provlači ta konstanta Vlade Divljana a to je da je apstinencija od direktnog ulaska u politiku nije nikakvo ziheraštvo i izvlačenje regionalnog profita, već stav.

Siguran sam da će se u dogledno vreme pojaviti biografija Idola i da bi se u njoj možda mogla naći epizoda u kojoj su Šaper i Divljan bili u političkom sadejstvu. Bilo je to na jednim od prvih demonstracija protiv Slobodana Miloševića. Već tada je bilo jasno da tada, a ni kasnije, zemlju neće voditi Idoli. Onaj građanski (kako je ovo postala otužna reč, ali nemam sinonima) Beograd zbog koga su i oni iz Murske Sobote hrlili da vide gde je Njegoševa ulica u kojoj prolaze "devojke ljute".

Ali bitniji od tog eksplicitnog političkog sadejstva Šaper-Divljan bila je ono muzička (i ne samo to, bilo je i tu politike) kompatibilnost ovog dvojca.

"Šaper, kao onaj najpametniji momak u razredu, štreber s naočarima koji nosi dublje razloge, Krstić, neka vrsta produžene ruke prvoga i zgodan za devojčice, Vlada kombinacija potonjeg i naravno muzike. Zdenko Kolar je nosio humor i relativizaciju. Uopšte, bili su, kad se ovako razmišlja danas, posebna, možda najintrigantnija grupa ljudi u nekom bendu. Ta inteligencija njihova kojom su tako nesumnjivo zračili, nervirala je mnoge. Siguran sam da je u tome bilo i zavisti i kompleksa manje vrednosti" opisuje Matić "krvnu sliku" Idola. On kaže i da je Vlada bio izuzetan gitarista, vrlo moderan, s oštrim zvukom bez efekata i izrazito ritmičkim sviranjem, s minimalnim solažama.

"U tom smislu, uvek mi uz njega pada napamet njegov parnjak i prijatelj (za koga ne mogu ni da zamislim koliko mora da tuguje ovih dana) - Maks Jurčić, gitarista Filma. Oni su bili kao neki Kastor i Poluks novog talasa, stilski i na svaki drugi način, nešto što se prepoznavalo suštinskim sličnostima i nadopunjavanjima. Gledao sam jednom Vladu zajedno sa zagrebačkim Le Cinema, koje je vodio Maks, i to je funkcionisalo savršeno, kao supergrupa, bez ijednog oštrog ugla. Legendarni mini-albumi, Filma u Kulušiću i prvih Idola, objavljeni su zajedno na kaseti zagrebačkog Jugotona i to nije bilo slučajno", sumira moj sagovornik svoj originalni epitaf.

Moma Rajin se osvrće i na ono što prati prerani odlazak popularnog "Idola" - regionalno jednoglasje u uvažavanju Divljana.

"Ako ovih dana makar ovlaš preletite preko društvenih mreža, inače prepunih svega i svačega, nećete primetiti niti jednu misao, tvrdnju ili opasku, koja bi bacila i najmanju senku na Vladin život i delo. Naprotiv, svi imaju potrebu da istaknu kako i koliko ih je dotakao i uticao na njihov život. Već to, samo po sebi, govori daleko više od svih prigodnih reči koje zvanični mediji mogu da plasiraju. Pesme o ličnoj i univerzalnoj ljubavi, a Vlada ih je napisao pregršt, srećom su daleko delotvornije od sumanutih političkih odluka i dima baruta kojim je ovaj region toliko dugo bio zaposednut. Vlada je imao tu moć da dosegne do Čoveka i nahrani ga onim što mu je posle vode i hrane najpotrebnije. I to su svi, makar instinktivno, prepoznali. A biće, da je to i najviše što jedan čovek može da učini dok je ovde."

 

 

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.