Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Intervju

"Duša je uvek gladna dobre literature": Tako je govorio Glogovac

Hamlet kaže i: "Spavati, sanjati, umreti... Da li je to dovoljno?" Odnosno, da li je to život? Da li je dovoljno to što samo vrtiš taj točak kao 99 odsto ljudi oko tebe, ili je život kad nešto činiš, kad nešto pokušavaš da menjaš? Mislim da je odgovor svakako ovaj drugi
Razgovarala Miljana Nešković
Datum: 09/02/2018

"Duša je uvek gladna dobre literature": Tako je govorio Glogovac

Foto Nedeljnik

Televizijski i pozorišni glumac Nebojša Glogovac preminuo je u 49. godini života posle kraće bolesti. Ovo je vest koja nas je dočekala ovog tužnog petka, 9. februara 2017. godine.

Nebojša Glogovac, jedan od najboljih glumaca ovog veka - obeležio je epohu, mnogima i odrastanje.

Ne smemo da ga zaboravimo. Ni kako je igrao, ni kako je govorio. 

U sećanje na velikog glumca objavljujemo intervju koji je da za Nedeljnik u oktobru 2016. godine.

Povod, ali samo povod, bila je njegova uloga u filmu "Ustav Republike Hrvatske".

I u ovom intervjuu je sjajno skenirao stanje u našem društvu...

 

Mnogi kažu da si sa Hamletom ostvario pozorišnu ulogu života, a da si sa ulogom Vjeka Kralja u filmu "Ustav Republike Hrvatske" isto to uradio i na filmu. Kao da je to bilo malo, postao si i otac treći put, baš između dve velike premijere. Imaš li uopšte vremena da procesuiraš sve što ti se desilo u proteklih nekoliko meseci?

Ovi meseci su bili najintenzivniji u mom dosadašnjem životu. Na svim poljima. Sa Hamletom sam na početku bio u dilemi oko toga da li da prihvatim ulogu. Pitao sam se da li je to preteško za mene, da li je predaleko od mene, da li ja to mogu...

 

Kako je to hamletovski!

Stvarno... Reditelj Aca Popovski imao je sjajan koncept priče. Režija i način na koji je on želeo da predstavi ceo Hamletov problem i tu dramu, kako se ispostavilo, odgovarali su mojim idejama.

Hamlet je ovde neko ko se vraća da iznova i iznova preživljava svoje muke. On nije klinac koji prvi put proživljava nepravdu, već neko ko je nepravdu mnogo puta osetio. To bi značilo da ima zrelost i iskustvo. Tako su i moje godine i moja priča tu legle.

Kad smo ušli u priču, krenulo je kako treba. Imali smo po dve probe "Hamleta" dnevno. Paralelno sam radio snimanja serije "Ubice mog oca". Kad je došla premijera "Hamleta", pratila ju je premijera filma "Ustav Republike Hrvatske". Dogodile su se i vrlo lepe privatne obaveze. U jednom trenutku sam se stvarno zabrinuo za zdravlje. Nisam znao hoću li moći sve da izdržim i hoću li moći sve fizički da postignem. Nekako se sve skockalo.

 

Kako se ove godine obeležava 400 godina od Šekspirove smrti, mogla se osetiti velika glad za Šekspirom, u Srbiji i u svetu. Koliko smo hamletovski narod i šta bismo konačno mogli da naučimo od danskog kraljevića?

Duša je uvek gladna dobre literature. Uvek postoji glad za dobro sročenim problemom i eventualno ponuđenim rešenjem. Naravno, rešenje ne mora uvek na sceni da se desi. Već dobro predstavljanje problema delom je put ka njegovom rešenju. Zbog toga pozorište opstaje toliko koliko opstaje. Ono to uvek nudi. Naravno, postoji i bulevarsko pozorište koje služi za zabavu i za zaboravljanje problema. Sada pričamo o nečemu duhovnijem i plemenitijem.

Hamlet daje rešenje, mada je ono kompleksno, u tom poslednjem "Biti ili ne biti". Hamlet nekoliko puta ponavlja: "Ja moram biti surov da bih dobar bio." Time on otvara mnoga pitanja. Zar moram biti surov da bih dobar bio? Da li je moguće da čovek mora da prelomi nešto, i da okrene stvar naopako, da bismo se izvukli iz tih naopakih stvari u koje smo upali? Zapravo, glavno pitanje je biti surov ili ne biti surov, da bi dobar bio.

U istom tom monologu on kaže i: "Spavati, sanjati, umreti... Da li je to dovoljno?" Odnosno, da li je to život?

Da li je dovoljno to što samo vrtiš taj točak kao 99 odsto ljudi oko tebe, ili je život kad nešto činiš, kad nešto pokušavaš da menjaš? Mislim da je odgovor svakako ovaj drugi. Hamlet tako poziva ljude da delaju, da učine nešto što je važno i što treba osvestiti u sebi.

 

Film počinje scenama uličnog nasilja u Zagrebu, građanske strepnje i demonstracijom naizgled ničim izazvane mržnje. Da li nekad i sam osećaš građansku nelagodnost? Da li se nekad osećaš uplašeno od zajednice čiji si deo?

Mislim da su strah i laž najveći neprijatelji ljudskog odrastanja. Trudim se da to ne osećam. Pokušavam da se hrabrošću borim protiv straha. Ali strah je prirodno ljudsko osećanje i ne može se uvek kontrolisati.

Osećam strah od više sile, od groma, zemljotresa, cunamija i sličnih stvari. Opet, to su situacije na koje ne možeš da utičeš, što dosta smiruje.

Što se tiče uličnih stvari i tih napetosti zbog toga što jedni na druge laju... Prevazišao sam to kroz devedesete. Bio sam na demonstracijama, bio sam po ulicama. Viđao sam policiju u oklopima, sa tim pendrecima na metar ili dva od nas. Čega da se plašiš? Čovek može da se plaši batina, ali prođu batine, a prođu i povrede. Prebacio sam to sve na drugačiji nivo i to mi pomaže da se osećam hrabrijim od straha.

 

Da li bi ponovo imao neophodnog entuzijazma da, ako treba, kao nekad kreneš na kordon i da se punim srcem boriš protiv sistema?

Nekako sam stekao utisak da je revolucionarna oštrica otupela. Mislim da narod nema više snage za takve poduhvate. Taj 5. oktobar je uspeo, ali smo kasnije shvatili da se ništa mnogo nije dobilo time. Super je što je Sloba sklonjen i što je pobeđen. Ko zna gde bismo sada bili da nije. Ipak, ta revolucija nije donela ono što smo očekivali. Nije nastao taj pravi prosperitet kom smo se nadali.

Devedesetih su se oparili neki kriminalci, barabe, loši đaci koji su došli do para na osnovu pištolja u džepu. Oteli su znatan deo love, biznisa i poslovnih veza. Ova druga ideja, za koju smo se borili, nije mogla dovoljno dobro da se razvija pod teretom tih ljudi.

 

Često načujemo komentare koji idu u pravcu teze da nam se devedesete vraćaju, i to "na kvarno".

Kada je bio pravi autoritaran režim, imao si tog jednog glavnog čoveka na kog si usmeravao sav bes. Znao si da je on za sve kriv. Onda je nastao višepartijski sistem, i sve se rasulo.

Više ne znaš gde da gađaš. Ne znaš ko je s kim. Ne znaš ko nije s kim, niti ko je kriv što je tebi tako. Podelili su se u grupice. Kao kad jure, zna se, najpametnije je da se ekipa razbeži u različitim pravcima. E tako je i u politici trenutno.

 

Da li si tokom karijere kao dramski umetnik visokog senzibiliteta nekad ostajao bez nade? Da li si gubio osećaj za značaj i beznačaj?

Sa svojih 47 godina imao sam više takvih momenta. To svoje "biti ili ne biti", prošao sam već nekoliko puta. To je i bio jedan od razloga zbog kojih u prvi mah nisam hteo da igram Hamleta. Mislim da se takvi trenuci dešavaju svakome ko živi, a ko se usuđuje da misli o tome šta se dešava sa našim životima, koliko glupavo živimo, koliko pristajemo na neko dosadno životarenje da bismo platili račune, da bi to nekako trajalo i da bi se to sve zvalo kao nekim životom. Koliko je to gubljenje vremena, koliko smo ophrvani, koliko smo primorani mašinerijom sistema da radimo besomučno, da radimo sve što moramo i ne moramo, ali opet moramo... Sve da bismo, eto, preživeli, a ne živeli.

 

Nagrada u Montrealu je ogroman uspeh za jedan film i referenca koja nedvosmisleno govori. I pre ulaska u bioskopsku salu jasno je bilo da film "Ustav Republike Hrvatske" nema prokliznuća. Ipak, nekako deluje kao da bi pravi uspeh tog filma bio ostvaren tek kad bi se njegova poruka implementirala u duše "otuđenih komšija" sa ovih prostora?

Ja bih voleo da ovaj film vide svi, bukvalno. Voleo bih da bude lektira u školi. Mislim da je pun pravih poruka i pravog nauka. Pokazuje i direktno razotkriva jedan glupi problem na koji su nas navikli političari, štampa i koji nam je nametnuo aktuelni sistem nevrednosti. Zato taj film treba svi da vide.

Mislim da ima šanse da dođe do svih, jer takve stvari odjekom dolaze do ljudi.

 

Uloga Vjeka Kralja obiluje tananostima koje je trebalo psihološki i glumački osvojiti. Specifičan purgerski akcenat je samo deo tog kaleidoskopa. Kako si se pripremao?

Postepeno. Ne smatram se Lorensom Olivijeom, ali citiraću ga: "Od tačke do tačke." Drugačije i ne može. Dakle lik kog si shvatio i razumeo šta je i ko je, nalazi se u datoj situaciji.

Vjeko Kralj je tanano i osetljivo biće, izuzetno ispovređivano kroz život. Skrajnut je i neshvaćen, pre svega od prvog do sebe, dakle svog oca, i to od ranog detinjstva. On je osoba koja je sklonjena iz očevog života, zbog toga što se već kao mali oblačio u mamine haljine, što je ovome bilo odvratno kao ozbiljnom ustaši i nekom kao frajeru. Otac, između ostalog, nije voleo ni njegovu majku, i nju je ponižavao. Sve to stvorilo je od Vjeka ranjivo biće, koje se ogradilo jednom ljušturom strogosti, ljušturom nejavljanja komšijama.

To se dešava mnogim ljudima u ovoj gužvi u kojoj živimo. Ljudi se osamljuju. S vremenom stvore to zvono oko sebe, koje ne dozvoljava kontakt. Tako se vene i umire, kao što Vjeko vene i umire. On je mrtav čovek koji hoda. Nema više nikoga i ništa. Kada mu umre otac, više nema ni tog jednog čoveka o kom je brinuo i njegov život gubi smisao.

 

Odbio si ulogu u filmu "Parada" Srđana Dragojevića. Mnogi su to povezali sa tvojim ličnim životnim pravcem, činjenicom da si sin sveštenika, i da niko ne može privatno da te zamisli u koloni na Prajdu. Očigledno, sam homoseksualizam filmskog lika nije nešto što kod tebe izaziva otpor. Šta te je u scenariju "Ustava" inspirisalo i dirnulo, a da je u "Paradi" izostalo?

Inspirisao me je fenomenalno napisan lik. Važno je da scenario ima mesa, da tu ima živih ljudi, da postoji replika koju kad izgovoriš znaš o čemu taj čovek misli, a ne da to bude konstrukcija u kojoj protagonista kroz repliku objašnjava gledaocu svoju prošlost. To je ono kad u nekoj sceni dvoje pričaju, pa jedno drugom govore ono što ti likovi sigurno već znaju, da bi eto publika shvatila šta se desilo.

"Ustavu" me je privuklo to što je priča kvalitetna. Homoseksualizam je tu samo jedna od stavki. Ima u tom filmu još mnogo vrlo kompleksnih pitanja. Na primer, kako biti prikriveni Srbin u Hrvatskoj, koji je pritom i policajac? Takav život nosi mnogo problema, poteškoća i ponižavajućih trenutaka. Šta je to što čoveka natera da promeni svoje rođeno ime iz Vasilije u Ante? Zadržavanje posla i čuvanje gole egzistencije? Strašno.

U "Paradi" mi je ponuđeno da igram Kojinu ulogu. Taj lik nije homoseksualac, ali se postavlja pitanje da li stvarno nije, s obzirom na psovke koje koristi. To je jedna od teza filma.

Neke stvari u tom scenariju mi se nisu dopale. Jedna poruka na kraju filma me je odbila, što sam i rekao Dragojeviću. Dakle, demonstracije su u toku. Ovi koji su na strani LGBT populacije i koji su se okupili zbog Parade, viču huliganima koji su na drugoj strani i kažu: "Sva napredna Srbija je ovde, a sva nazadna je tamo." To je netačno. Tako prejaka teza ne podržava život. Nije tačna. Meni je to neukusno.

 

Svaki put kad se dogodi neki film kao što je "Ustav", koji na neki način pokrene kulturni dijalog između Srba i Hrvata, publika sa ove i one strane graničnog prelaza kao da tek tad spozna da je u dosta sličnom kulturno-političkom sosu. Zašto mora tako?

Ama svi ti ljudi, Srbi, Hrvati i ostali, žive iste živote, samo treba toga da se sete! Sve ostalo su prikovane informacije i gruvanje netrpeljivosti koja odgovara samo političarima, jer im takvo stanje treba da bi izvodili svoje biznis poduhvate. Uglavnom žele dobro da zarade i ništa drugo. Nema to nikakve veze sa boljim životom o kom pričaju, sa ideologijama koje predstavljaju, sa bilo kakvim idejama, niti sa nečim duhovnim i plemenitim. Apsolutna manipulacija. Bilo bi divno kad ljudi uopšte ne bi obraćali pažnju na ono što političari govore niti na politiku.

Kad vas bombarduju informacijama svakodnevno, vi onda počnete da se pitate ko je tu u pravu, ko nije u pravu i čijoj se ideji treba prikloniti. Zapravo, biramo od onoga što su nam oni predložili. Nikako da se zapitamo zbog čega nam nije ponuđeno još nešto što bi nam zaista odgovaralo. Čovek mora slobodno da misli da bi mogao da ima uvid. Kad ti ponude belo ili crno, izabraćeš jedno od ta dva, a između ima milion boja.

 

Devedesetih, kad je počela da kulja mržnja o kojoj se i u "Ustavu" dosta govori, ti si imao dvadeset i kusur. Moglo bi se reći da si otpočeo umetnički juriš u najgore doba za umetnost. Možeš li da napraviš paralelu između ovog doba i onog doba?

Sa ove distance izgleda kao da se tada nešto dobro pravilo u kulturi. Svi ti filmovi koji su tada rađeni, nastajali su pomoću štapa i kanapa, sa nekih hiljadu sponzora koji su davali po 100 maraka. Dakle, u neuslovima u odnosu na kolege koje su sedamdesetih i osamdesetih godina živele predivnim, blaženim životom. Glumci su radili sa ozbiljnim platama i honorarima. Bili su voljeni i bili su poštovani. To je država proizvela.

Da malo banalizujem, Tito je voleo film. Voleo je i pozorišnu umetnost. On je stimulisao sistem da tu umetnost nadgrađuje. Pošto je to njemu bilo važno, a on je mogao sve, tako je i bilo. Kada je on otišao, sve se promenilo. To je samo jedan primer iz naše bliske prošlosti. Takvih primera ima mnogo i u drugim državama.

Kada je državi stalo do kulture, onda i narod počne da je prihvata. Država kojoj je stalo do kulture razume da je glumački posao zahtevan, da mi koristimo sav svoj duh, telo, sve emocije, unutrašnje i spoljašnje organe, da smo vrlo izloženi svakojakim uticajima i da sve od sebe dajemo da bi to vreme ljudima bilo zanimljivije, pametnije i bolje.

 

A sada? Šta je sada u državi važno?

Ako pogledate objektivno, sada je važno koliki su silikoni, ko ima novu guzicu i ko ima nova skupa kola. To nije baš važno samoj državi, ali je postalo model vrednosti u državi.

I u razvijenijim zemljama postoji taj sistem vrednosti sisa i dupeta. Postoje jeftine prodaje, postoje jeftini programi i postoji najezda žute štampe. Ali postoji i druga ponuda. To je ponuda opere, pozorišta, književnosti, baleta... U takvim društvima ljudi mogu da odaberu. Oni koji su finijeg duha i razmišljanja imaju sve što im treba. I u Srbiji postoji to što je plemenito, ali je užasno nevidljivo od gužve žutila. Tako gubimo klince. Gubimo ljude koji bi se plemenitim sadržajima možda nahranili, kojima bi to sve neizmerno prijalo, ali to ne čine jer ne znaju kako do toga da dođu, nemaju prilike da se zbliže sa kulturom ili ne mogu jer nemaju para.

Građanski sloj je potpuno obezvređen, ne postoji, i doveden je na ivicu siromaštva. Danas su karte za pozorište skupe mnogim ljudima koji vole pozorište. To smo videli kad je JDP u januaru prošle godine spustio cenu karte na 200 dinara, pa se napravio ogroman red, sve do "Beograđanke". Glad za kulturom postoji. Ta potreba je stvarna. Nažalost, nastao je disparitet. Novčana masa je otišla kod ljudi koji nemaju ukusa.

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.