Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Nedeljnik

Dosije pajaca: Obmana zvana Bernar-Anri Levi

Le Monde diplomatique pre nešto manje od godinu dana osvrnuo se na život i delo kontroverznog filozofa Bernara-Anria Levija. Kritika na račun mislioca modernog doba objavljena je i u Le Mondu na srpskom jeziku u izdanju Nedeljnika.
Datum: 03/08/2017

Dosije pajaca: Obmana zvana Bernar-Anri Levi

Ilustracija: Nikola Korać - BHL

Odgovor Bernara Anrija Levija pročtiajte ovde

 

DOSIJE BERNAR ANRI LEVI

 

Čovek koji se nikada nije prevario

Piše Pjer Ramber, prevod: Maja Solar

 

Ako bi se zamislio dan Bernar Anrija Levija (1), kada bi se listala kolekcija njegovih kolumni iz 2001, pogled bi pao na primamljiv naslov: „Pismo onima koji su se prevarili". „Vi kažete: 'Američki škripac ... Amerikanci su se zaglavili ... nikada američka vojska neće znati kako da se probije kroz ovaj novi Vijetnam ravnica i planina Avganistana...' Nekoliko nedelja, možda i nekoliko dana nakon ovih čvrstih konstatacija, pada Kabul, događa se neslavni debakl talibana i munjevita pobeda strategije koju je malo nas procenilo kao veštinu, kao nesumnjivu vojno-političku efikasnost." (Le Point, 16. novembar 2001.)

Osam godina kasnije nakon ove presude bez prava na žalbu, Sjedinjene Američke Države su se uplele u drugi najduži vojni konflikt u njihovoj istoriji i Barak Obama je najavio raspoređivanje trideset hiljada dodatnih vojnika. Znamo ovu još ubedljiviju „munjevitu pobedu"...

Ništa više nego Alžir, Bosna, Burundi, Kolumbija, Obala Slonovače, Gruzija, Iran, Izrael, Nikaragva, Pakistan, Sudan i mnoge druge zemlje koje čine neku vrstu nove liste UN (Organizacija zemalja koje procenjuje BHL), Avganistan nije izbegao munjevitu dijagnozu „filozofa". Uveren da je „BHL uvek u pravu; kao figura francuskog intelektualca koji se nikad nije prevario" (2), Žan Mari Kolombani, tadašnji direktor Le Mondea, pozdravlja zapadne vojne uspehe u jesen 2001. godine. „Talibani nisu samo poraženi. Nisu ni stigli da se bore. Bili su bedni u toj nemogućnosti časne borbe." Poziv na borbu nikada nije bio tako snažno upućen kao sa sofe Bulevara Sen Žermen, „intelektualac koji se nikad nije prevario" dodaje: „Slika Saladinâ koji je trebalo da bace Ameriku na kolena i koji su se na prvi pucanj raštrkali kao pilići mogla je zadiviti samo one koji se prepoznaju u njima." (3) „Pilići" su uskoro bili u zatvoru Gvantanamo.

Mogli bismo ići i dalje. Ali, zaista - zašto insistirati? Vreme prolazi, koještarije se talože i ostaju. Nerđajući narcizam i režiserski talenat su mu zaradili ovu popustljivost koja odustaje od italijanske komedije budalaština Polišinela (lakrdijaša). Bernar Anri Levi je sveden na karakter bez dometa, te stoga bez značaja. Greška perspektive. Jedno vreme je bio uzdrman diskreditacijom njegovih uređivačkih štaka u Le Mondeu, Edvija Plenela i Kolombanija (4), potom publikacijom nekoliko kritičkih biografija, a onda je doživeo renesansu u Sjedinjenim Američkim Državama gde su njegovo delo American Vertigo (Random House, 2006), njegove atlantske pozicije i njegov akcenat probudili interesovanje medija.

Decembra 2009. je specijalni broj američke revije Foreign Policy izlistao sto „ključnih međunarodnih mislilaca 2009". Na trideset prvom mestu se nalazi - prvi Francuz - Bernar Anri Levi „zbog njegove majstorske kritike neuspeha levice u staroj Evropi". Žiri, posebno impresioniran njegovom knjigom Ce grand cadavre ŕ la renverse (Grasset, 2007), prevedenom 2008, obrazložio je svoj izbor: „U knjizi Left in Dark Times tvrdi da je levica (posebno u Francuskoj) napustila svoje ideje jednakosti u korist impulsivne i opasne mržnje kapitalizma, Amerike, Izraela i Jevreja - mržnje koja je tera da se udružuje po principu 'neprijatelji mojih neprijatelja...' sa sumnjivim likovima poput Sadama Huseina. To je snažna optužba." Malo je reći...

Od 1. novembra 2009. njegove nedeljne „beleške" iz Le Pointa se objavljuju na španskom u nedeljnoj ediciji dnevnih novina El País, koje predstavljaju BHL kao „jednog od najlucidnijih, najjeretičkijih i najkontroverznijih evropskih mislilaca". Ove kolumne se isto tako prevode za američki politički blog Huffington Post, koji je srećan što među svoje saradnike ubraja „jednog od najuglednijih i najprodavanijih pisaca u Evropi". Takođe, njegova priča iz Le Pointa (24. novembar 2009) o „čudnoj avanturi iz života mog prijatelja Žan Batista Dekroa Vernijea - odgovornog, na kraju krajeva, za internet kompaniju koja je organizovala, ima deset dana, njegove 'napomene o izdanju' u centru Pariza" - namećući se istovremeno čitaocima koji govore španski i američkim korisnicima interneta...

Internet je bio njegova Ahilova peta. Svako ko želi da se informiše o čoveku koji se nikad nije prevario dobija gomilu kritičkih referenci u sekundi (5), dok pohvale, često iz mejnstrim medija, tavore na dnu liste. Zahvaljujući tehničkoj podršci „njegovog prijatelja" Dekroa Vernijea i svešteničkoj pomoći jedne američke profesorice, Lilijen Lazar, bilingvalni sajt „Bernard-Henri Lévy, des raisons dans l'histoire" projektuje na internet lepšu sliku nego što je njen junak. Sve veći značaj interneta u javnom životu zahteva da se oni koji dominiraju prilagode sadržajima prema standardima zvaničnog novinarstva - nema slobode govora bez digitalne pohvale.

Ojačan američkom aurom i pariskom mrežom gušćom nego ikad (6), Bernar Anri Levi je ponovo zagrejao svoje mesto na vrhu medijskog dnevnog reda najavama dveju knjiga koje će se pojaviti u februaru u ediciji Grasset. Reč je o kući koju savetuje direktor, njegov prijatelj, Olivije Nora, koji takođe odlučuje o sudbinama edicija Fayard od marta 2009. godine (Grasset i Fayard su u samom vrhu izdavačkih kuća u Francuskoj, prim. prev.). Da li nakon stapanja dveju kompanija pod kontrolom Lagardera Fayard još uvek dozvoljava objavljivanje razarajućih dokumenata o intelektualnoj i svetovnoj vlasti?

Analizirajući „krah" francuske misli, britanski istoričar Peri Anderson ispitivao je „pažnju koja je u francuskoj javnoj sferi posvećena ovom velikom glupanu, uprkos bezbrojnim dokazima o njegovoj nesposobnosti da pravilno shvati činjenicu ili ideju". (7) Objašnjenje možda leži u skoro savršenom podudaranju između govora vlade kojim dominiraju saopštenja i javne intervencije koja ograničava intelektualce na debate za razonodu. Kada se težina socijalne politike objašnjava nategnutim konsenzualnim uzrocima (protiv varvarstva, fundamentalizma, rasizma, ugljen-dioksida...), sve doprinosi uspehu gnevnog sistema-mehanizma na navijanje.

Sudbina ovog mislioca balansira dakle između dva scenarija. Prvi uključuje problem društva - nacionalni identitet, islam, Roman Polanski; preteranu upotrebu krupnih reči i galvanizirane potpisnike peticija; svako proglašava uzaludnost rasprave koja žuri da zaključi kako njegovi oponenti, nastavljajući se na Adolfa Hitlera ili Šarla Morasa, „podsećaju na najmračnije trenutke istorije". U drugom scenariju se podrška međunarodnoj „pravednoj stvari" - rat koji Atlantski savez vodi proganjajući odmetnike - kombinuje sa drhtavim glasom, slikama izbeglica i egzotičnih predela; začinjena drama prikazuje kako narator leti u pomoć siročićima koje ugrožava crveno-braon diktator „koji sprečava napredak demokratije". Emocija nadvladava razum, subjektivnost obustavlja socioekonomsku analizu. „Da, to je istina, više sam bio zainteresovan za bosansku patnju nego za patnju koja se nalazi odmah iza ćoška", priznaje BHL, „pomalo sam gluv za socijalno pitanje." (Libération, 8. oktobar 2007)

U neposrednoj blizini rezidencije Bernar Anrija Levija, pariski Centar za politička istraživanja i studije (Cevipof) ugošćava Paskala Perinoa i Žerara Grinbera, potpisnika, zajedno sa grupicom francuskih neokonzervativaca, članka iz novembra 2001. pod naslovom „Ovaj rat ŠavganistanskiĆ je naš rat". Ova dva multimedijalna politička naučnika žalila su se na „klimu klevetanja u pogledu britansko-američkog odgovora". (Le Monde, 8. novembar 2001) Perino i Grinber su bili nepromišljeniji šest meseci kasnije potpisujući apel „Dobro došao, predsedniče Buš!". (Le Figaro, 25. maj 2002) „Još jednom, Kasandre su se prevarile", jer „narodi ŠavganistanskiĆ daleko od toga da su smatrali Amerikance 'osvajačima', već su bez neprijateljstva prihvatili prisustvo stranaca." Ipak, atmosfera pobune koja je vladala u polovini zemlje krajem 2009. ukazuje na to da oni još uvek nisu voljni da se bace u zagrljaj savezničkim vojnicima.

Prikrivene od strane drugih i opet od strane drugih, „čvrste konstatacije" su potonule u ugodni zaborav koji ohrabruje razmetljivce. „Ne želim nikoga zamarati", samodopadno će BHL u „Pismu onima koji su se prevarili". „Ako i podsećam na obilje grešaka, to ne radim da bih zbunjivao, već da bih tražio da u budućnosti budemo skromniji."

 

(1) Bernar Anri Levi, publicista, kritičar, medijski eksponirana figura, pripadnik antimarksističke struje Novi filozofi (Nouveaux philosophes), u javnosti je poznat pod inicijalima BHL ili Be-Aš-El (Bernard-Henri Lévy). Očevo nasleđe mu je omogućilo da bude veoma bogat, a pored luksuznog apartmana u pariskoj četvrti Sen Žermen de Pre, poseduje i imanja u Maroku i na Azurnoj obali. (Prim. prev.)

(2) „Bouillon de culture", France 2, 3. maj 1996.

(3) Bernard-Henri Lévy, „Ce que nous avons appris depuis le 11 septembre", Le Monde, 21. decembar 2001.

(4) Ispitivanje koje su vodili Pierre Péan i Philippe Cohen, La Face cachée du Monde (Fayard, Paris), objavljeno 2003.

(5) Videti, na primer, na sajtu Le Monde diplomatique dosije „L'imposture Bernard-Henri Lévy".

(6) Od 2007. BHL predsedava nadzornim odborom Liberationa, čiji je akcionar. Na radiju France Inter, Nicolas Demorand ga je zvao šest puta (između septembra 2007. i decembra 2009) u jutarnju emisiju.

(7) Perry Anderson, La Pensée tičde. Un regard critique sur la pensée française, Seuil, Paris, 2005, str. 27.

 

***************

Socijalistička partija i Bernar Anri Levi

Piše Serž Alimi, Prevod Vuk Vuković

 

U septembru 2007. je Bernar Arno, predsedavajući i izvršni direktor poslovnog konglomerata LVMH (Louis Vuitton Moët Hennessy) koji se bavi proizvodnjom luksuznih dobara, organizovao mali „hepening" kako bi obeležio šezdesetu godišnjicu modne kuće Dior.

Arno je bio široke ruke, sve sa šampanjcem „dom perinjon", kavijarom, 75 konobara za 25 stolova, 14 kuvara, četiri hiljade ruža i osam hiljada mladica đurđevka (što je bio zaštitni znak preminulog Kristijana Diora). Ali ni 270 prisutnih zvanica nisu bile ništa manje posebne, od ministarke pravde Rašide Dati, ministra unutrašnjih poslova Brisa Ortefoa i njegove supruge, koja se pojavila u Diorovoj haljini, gradonačelnika Pariza Bertrana Delanoea, voditeljke informativnog TV programa Kler Šazal, takođe u Diorovoj haljini, preko bivšeg ministra spoljnih poslova Ibera Vedrina i šefa poslaničke grupe vladajućih konzervativaca Žan Fransoa Kopea, do Eltona Džona i Fara Dibe, supruge preminulog iranskog šaha (1). Svemu tome je prisustvovao i predsednik vlade, Fransoa Fijon, koji je samo četiri dana kasnije izjavio: „Na čelu sam države u bankrotstvu, a tome mora da se stane na put."

Upadljiva potrošnja milijardera nije ništa novo; međutim, društveni predznak takvih događaja sada više nije samo stvar modnih časopisa.

Sarkozijeva pobeda na predsedničkim izborima najavila je novi pristup vršenju vlasti, s obzirom na to da je dovela do spajanja nekoliko delova francuske elite: krupnih vlasnika, kreatora javnog mnjenja i političkih vođa, bilo sa levice, bilo sa desnice, sve dok se drže principa slobodnog tržišta. U najboljem slučaju bi trebalo da su i vrlo imućni.

Arno je najbogatiji čovek Francuske i 2006. je procenjeno da je „težak" dvadeset jednu milijardu dolara. Lični je prijatelj predsednika, koga je pozvao na veliko venčanje svoje ćerke Delfine, čemu je prisustvovalo i šest članova tadašnje vlade, kao i Kope i Vedrin (koji je inače član upravnog odbora LVMH). Čak je iznajmljen i veliki kamionet kako se haljina za venčanje ne bi izgužvala u prevozu.

Arno je posedovao i finansijski dnevni list La Tribune, koji je pokušavao da proda kako bi došao u posed unekoliko uticajnijih novina Les Echos. Zaposleni u oba lista su bili protiv tog poduhvata, ali Arno je imao podršku svog prijatelja Sarkozija. LVMH je 2006. podelio 1.789.359 berzanskih opcija, od čega je 450.000 dobio šef kompanije. Sarkozijeva vlada je izglasala ozbiljne poreske olakšice za bogate, pa između ostalih i za Arnoa, možda u znak zahvalnosti za to što su čvrstim kontrolisanjem rasta zarada zaposlenih imali udela u obuzdavanju inflacije. Mnogo zaposlenih u Arnoovoj proizvodnji luksuznih dobara dobija samo minimalnu nadnicu.

Bivši britanski premijer iz redova laburista, Gordon Braun, pitao je Arnoa za savet, ali naš tajkun je ubeđen da ga u Francuskoj gledaju popreko: „Glavni problem za poslovne ljude u Francuskoj je u tome što naša zemlja i dalje teško prihvata tržišnu privredu. Mislim da marksističke ideje i dalje imaju uticaja, i u poslednjih 20 godina taj uticaj u političkim raspravama samo raste" (2).

Arno izgleda živi u nekoj drugoj Francuskoj koju ne deli sa ostalima. Jedan od njegovih prijatelja je postao predsednik, a socijalistička opozicija, pošavši za primerom svojih britanskih kolega, ne priča ni o čemu osim o vrednostima slobodnog tržišta, individualizmu, zasluzi i novcu. U međuvremenu, Bernar Anri Levi - neoliberal, proamerički nastrojen član visokog društva, mudri upravnik ogromnog bogatstva i zvezda bez premca u intelektualnom šou-biznisu - objavio je knjigu (3) za koju se nada da će mu obezbediti mesto glavnog intelektualca Socijalističke partije (SP).

Restauracija se nastavlja

Francuska liči na plutokratiju: novac je ono što je bitno. Vlada je prepuna korporativnih advokata, a uticajni poslanici parlamenta, poput Kopea, ne kriju želju da obavljaju svoj javni posao dok u isto vreme privatno zgrću silno bogatstvo. S obzirom na neprestane skandale na berzi i u svetu finansija, sve veće zanimanje javnosti za milijardere i redovno lobiranje, Francuska polako postaje drugi Monako.

Venčanje poslanika SP Anrija Vebera bilo je ekstravagantan događaj priređen za slavne ličnosti, ali su mu prisustvovali i bivši levičari koji su tada bili ministri u desnoj vladi poput Bernara Kušnera (4). Na spisku gostiju bio je Žak Atali, bivši specijalni savetnik Fransoa Miterana. Atali je prihvatio Sarkozijev poziv da predsedava novoosnovanoj Komisiji za oživljavanje francuskog rasta i ispostavlja se kao ubeđeni zagovornik tržišnog nadmetanja i masovne raspodele. Restauracija se nastavlja.

Trinaestog juna 1971, u svom govoru na kongresu u Epineu (5), Miteran je osudio „sve što novac može da uradi, novac koji kvari, novac koji kupuje, koji ubija, koji uništava i novac koji ubija čak i ljudsku savest". BHL sada predlaže da SP organizuje kongres koji bi najavio novi početak, svojevrsni „anti-Epine". On u novcu ne vidi kvarenje, trulež, propast i smrt savesti, već „priliku da se rat povuče pred trgovinom, a zatvoreni svetovi pred otvorenim granicama. Umesto hirovitosti, nasilja, trampe, otimačine, proizvoljnih rešenja i fanatizma nastupaju razmena i kompromis, i to sve zahvaljujući novcu" (6).

Ovakvo shvatanje kapitala kao bedema protiv fanatizma je danas u modi i teško da će uznemiriti pripadnike vlasničke klase kao što su Arno, Lagarder (čovek po kome istoimeni avio-medijski konglomerat nosi ime) ili Fransoa Pino, vlasnik PPR, globalne maloprodajne grupe. Poslednja dvojica su bliski Levijevi prijatelji, a on nema nikakvih dilema u vezi sa „štelovanjem" svojih kolumni tako da odgovaraju njihovim interesima.

Kome je uopšte stalo do Levija? Iako mu već trideset godina obožavaoci hvale dela, a mediji im u tome zdušno pomažu, nikom ne pada na pamet da mu kupi neku od knjiga nakon što se okonča PR ofanziva. Naslov njegove autobiografije - Komedija - upućuje na to da i on sam ponekad shvata da je sve to farsa.

Kornelijus Kastorijadis je 1979. priznao da ga zbunjuje Levijeva pojava: „Kako može jedna zemlja sa tako prefinjenom, dugovečnom kulturom da dozvoli nekom piscu da prođe nekažnjeno za takve besmislice, a da mu kritičari hvale dela dok čitaoci sve to poslušno prihvataju? Niko ne ućutkuje i ne zatvara one koji govore da se radi o prevari, ali opet, njihove reči nemaju nikakvog uticaja" (7). Tome je optimistično dodao i sledeće: „Izaći će i ta besmislica iz mode, jer je u nju, kao i u većinu savremenih proizvoda, ugrađena zastarelost." Prošlo je trideset godina, a besmislica se i dalje prodaje.

Takav uspeh u prodavanju magle otkriva nam mnogo o prirodi stanja u kome se nalazimo. Gluposti koje Levi piše i ponavljanje tih gluposti na televiziji i radiju više ne izaziva nikakav odgovor. Izgleda da su od borbe odustali i oni koji su mu mete po navici - svi oni koji su „levo od levice" i autori koji najmanje robuju medijima. Uporedo s tim, Levijevi proamerički i protržišni stavovi se poklapaju sa stavovima sve većeg broja socijalističkih lidera. Što je manje otpora i protivljenja, to je i uticaj veći. Svaki kulturni krug, kao i svaka javna rasprava, koji dozvoli nekome da za antisemitizam optuži Žaka Deridu, Pjera Burdjea, Etjena Balibara, Noama Čomskog i Slavoja Žižeka je u problemu. Neobično je, u najmanju ruku, misliti da bilo ko od njih svoje nadahnuće pronalazi u izvesnom „nacističkom intelektualcu" (vidi tekst „Svi nacisti!"). Kada se levica ugleda na Levija, samo ponovo pokazuje da je zamrla.

Obožavaoci i usluge

Levijevi prijatelji su mu nedavno izašli u susret raznim uslugama (intervjui sa Žan Pjerom Elkabahom, uticajnim radijskim voditeljem, i Žan Marijem Kolombanijem, bivšim urednikom Le Mondea; istovremeni prikaz u istom listu, velika duplerica u Paris Matchu, reportaža na naslovnoj stranici magazina Le Nouvel Observateur). Sa druge strane, uspeo je da privuče i nove obožavaoce, koji su zbog svog mladalačkog entuzijazma još spremniji da ga podrže. Nikolas Demoran sa radio-stanice France Inter, i Filip Val, urednik satiričnog lista Charlie Hebdo, nisu idioti; ipak, kada Levi glavne savremene pisce sa levice naziva fašistima, antisemitima ili nacistima, prave se naivni. Nakon što je podstakao Levija da se ne suzdržava u korišćenju uvreda i psovki, Demoran mu je dozvolio da zaključi sledećim rečima: „Mi smo čuvari reči u ovom programu." Demoran može slobodno da računa na dugu karijeru.

Posle tri uzastopna poraza na predsedničkim izborima, SP je bila u iskušenju da još više ode udesno. Budući da je ranih osamdesetih prihvatila „realizam", ideja „raskida sa kapitalizmom" joj više ne znači ništa. Međutim, mediji i vođe krupnog biznisa zahtevaju da partija ode korak dalje i da još čvršće usvoji vrednosti slobodnog tržišta. U avgustu 2007. taj pritisak je doveo do sledeće reakcije poslanika Anrija Emanuelija: „Kako se usuđuju da od stranke koja je dala direktora Svetske trgovinske organizacije ŠPaskal LamiĆ i, najverovatnije, budućeg šefa Međunarodnog monetarnog fonda ŠDominik Stros-KanĆ traže da već jednom prihvati tržišnu privredu?"

Izborni porazi socijalista iz 1986, 1993. i 2002. pomerili su partijsku liniju par stepeni ulevo, što je partija mogla sebi da priušti s obzirom na to da se izborni neuspesi nisu mogli pripisati nekom preteranom „levičarenju". Ni Segolen Roajal 2007. nije išla mnogo ulevo tokom predizborne kampanje za predsedničke izbore (u šta je Levi bio aktivno uključen). Socijalisti su, suočeni sa Sarkozijevim agresivnim desničarskim predlozima, sigurno mogli da zauzmu malo borbeniji stav, koliko god se on u praksi ispostavljao kao površan.

Podstaknut blerovskim ambicijama nekolicine vođa SP, Levi je pokrenuo svoju medijsku mašineriju kako bi obezbedio da do toga nikada ne dođe. Namera mu je da bilo kojoj budućoj levoj vladi, ako do nje i dođe, obezbedi krajnju teorijsku osnovu za neoliberalnu i antirevolucionarnu politiku. Levi se 1986. zalagao za deregulaciju medijskog sektora, a 1995. je osuđivao štrajkove u železnici i javnom prevozu, istakavši da javni sektor nije dovoljno odgovoran i da se nalazi „u procesu poprimanja svih osobina onoga što smo nekada zvali privredom sovjetskog tipa" (8). Dve godine kasnije, ismevao je sve koji „demonizuju novac i one koji se bave njime". Nedavno je napisao knjigu posvećenu levici kako bi iz nje isterao sve „đavole". Ipak, najgore od svega je to što ga ljudi zapravo slušaju.

Raskid s prošlošću koji Levi predlaže ne razlikuje se od onoga što je obećao Sarkozi. „Usled razloga koji se tiču njene prošlosti i istorije njenog nacionalnog softvera ŠsicĆ, čitava Francuska se opire načelima slobodnog tržišta", piše Levi, baš kako bi to mogao da napiše i sam Sarkozi. Onda dodaje: „Pitanje o tome je li moguća revolucija ustupilo je mesto drugom pitanju, koje je strašnije i, pre svega, radikalnije - da li je revolucija poželjna. Odgovor na to pitanje je 'ne', jasno 'ne'." Pjer Moskovisi (koji je blizak Stros-Kanu), aktuelni evropski komesar za finansijske i ekonomske poslove (prim. prev.), odmah je preuzeo štafetu i napisao: „Bernar Anri Levi zaključuje pozivom melanholičnoj levici koja je protiv lirske levice, levici koja se oslobodila svoje revolucionarne Utopije i 'sna koji uvek postaje košmar'... To je i moje viđenje levice" (9).

Međutim, da li je Levi uopšte neko ko ima prava da predlaže rešenja koja će odgovarati najvećem broju ljudi? U svojoj knjizi se skoro i ne bavi privredom ili finansijama, nejednakostima, izmeštanjem proizvodnje, opasnostima na radu ili kupovnom moći. Izuzev poglavlja o zapostavljenim stambenim kvartovima u Francuskoj, koje ima svega deset stranica, nigde se ne pominju socijalna pitanja. Susrećemo se tek sa par ideja koje nemaju nikakve veze sa svojim uzrocima i svode se na poređenje protivnika sa fašistima. Polovinu jednog poglavlja posvećuje Crvenim kmerima (u Kambodži) i ističe da su se „ugledali na radove ŠŠarlaĆ Betelhajma, Altisera i Lakana", ali komotno prelazi preko toga što je američka intervencija u jugoistočnoj Aziji uvećala njihovu moć bar onoliko koliko i tri pomenuta autora.

"Pišem u hotelima"

Ne možete nikoga kriviti za poreklo, ali teško da je Levi mnogo propatio zbog nejednakosti. Zašto onda njegov manifest za levicu u toj meri zapostavlja tu temu? U jednom intervjuu iz 1984. objasnio je kako radi: „Ne pišem u kafićima, već u hotelima. I to širom sveta. U Parizu je to jedna soba na Pon-Rojalu, broj 812, zato što gleda na krovove i otvara pogled ka gradu. Isto je i sa sobom 911 u hotelu 'Georges V'... Moj teren se proteže od Luksemburškog vrta, gde stanujem, do Ulice Sen Pjer, gde smo sada, ili do Rekamjera, gde idem na ručak. Popodne sam u Tvikenamu ili Floru ŠkafićĆ i Šstanu uĆ Ulici Madam" (10).

Od tada mu domaći teren obuhvata i druge fantastične stvari. Na venčanje Pinoa mlađeg 1996. „došao je sa stilom i helikopterom sleteo na travnjak dvorca". Kada se 1993. oženio glumicom Arijel Dombasl, „iznajmljen je avion za prevoz gostiju do 'La Colombe d'Or', čuvenog hotela u Sen Pol de Vensu. Paris Match je dobio ekskluzivno pravo da pokriva događaj, sa reportažom na šest strana kakva dolikuje kraljevskom venčanju; na stranu naslovnica sa osećanjima obuzetom Arijel, u beloj haljini sa dubokim izrezom na leđima koju je dizajnirao Karl Lagerfeld za Šanel" (11). Među zvanicama su bili Lilijan Betankur (u to vreme najbogatija osoba u Francuskoj), bivši ministar Džek Lang i Alen Karinjon, tadašnji gradonačelnik Grenobla, kao i kolumnista Luj Pauvels i Žan Lik Lagarder.

Levi je uveren da zaboravljamo šta sve dugujemo kapitalizmu. „Mislimo da napadamo Džordža Sorosa", upozorava, „ali zapravo ubijamo Gavroša" (jedan od glavnih likova u Jadnicima Viktora Igoa). I u tome Levi deli nešto sa Sarkozijem koji pokrene čitav niz reformi kako bi bolje savladao svoje protivnike, jer ovi onda ne mogu da izvrše kontranapad na svim frontovima odjednom. Naš pisac tako gomila imena, procene i istorijske pošalice. Istoričar Pjer Vidal-Nakel zapazio je tu naviku još 1979: „Bilo da se bavi istorijom Biblije, starom Grčkom ili savremenim problemima, Levi u svakoj oblasti pokazuje isto užasavajuće neznanje i neverovatnu drskost" (12). Levi je negde napisao da je Hajnrih Himler učestvovao u Nirnberškom procesu, iako se Himler ubio u maju 1945, šest meseci pre suđenja. Drugom prilikom, predstavio je Fransoa Gizoa kao jednog od preteča Pariske komune, iako je ovaj bio konzervativac, pristalica slobodnog tržišta i zagovornik krvavih represalija protiv iste te Komune.

Mnogi levičari imali su samo reči hvale za Levijevu poslednju knjigu. „Levica koju tek treba ponovo da osmislimo morala bi da se ugleda na ovaj rad. Osim toga, on ima i jednu svežu, mladalačku snagu koju naročito cenim", rekao je Lang (13). Moskovisi, Vinsent Pejon i Manuel Vals, tadašnji kandidati za vođstvo SP (Vals je danas socijalistički premijer, prim. prev.), nisu propustili svoju priliku da učine isto. Valsu je Sarkozi nudio mesto u vladi, što, mada se nije ostvarilo, govori da su im pogledi na stvari vrlo slični. Vals je potom pozdravio ekspoze budućeg premijera Fransoa Fijona kao nešto što je „na nivou očekivanja od nacije", dodavši da je spreman da „podrži većinu, pod uslovom da nas sasluša" (SP). Takođe, Vals je podržao reformu specijalnih penzija i Levijev poziv da Socijalistička partija promeni ime.

Levi u svojoj knjizi uzvraća Valsu: „Iako se mnogo socijalista i dalje drži svog socijalizma onako kao što se glumac u malom pozorištu drži poznatog repertoara, najpronicljiviji među njima - ovde nam na pamet pada Manuel Vals, poslanik iz Esona - dobro znaju da levici nema spasa ako u potpunosti ne raskrsti sa prošlošću i, shodno tome, ne promeni ime." Vals je ubrzo napisao prikaz te „sjajne knjige" za Les Echos, iako je zaboravio da kaže da time samo odgovara na komplimente autora. Čak je kao naročito vredan pažnje izdvojio pasus u kome je pomenut (14).

Vals, za koga neke od njegovih kolega misle da je potajno sklon desnici, potom dodaje: „Oni koji kažu da je ova knjiga prosto panegirik neoliberalnim vrednostima i konzervativnoj levici odbijaju da priznaju da je u pitanju iskrena introspekcija od strane autora koji sasvim sigurno pripada levici." Ipak, priznao je da je Levi sklon zapostavljanju društvenih problema. Ne tako davno, svako ko bi priznao, poput Levija, da je „pomalo gluv za društvena pitanja" (15) ne bi više bio smatran delom levice. Takva ostrakizacija bi danas trebalo da bude nešto arhaično, ili „marksističko", kako kaže Arno.

Levijevi politički stavovi su bar jasni: zagovara vrednosti slobodnog tržišta i osuđuje radikalizam. Dok je Sarkozi bio na vlasti, Levi je za njega radio na stvaranju „moralne levice", sa mnogo osećajnosti i ogorčenosti. Nije to baš levica koja bi mnogo smetala vladi konzervativaca, koja bi, rečima jednog bivšeg industrijskog magnata, „temeljno radila na poništavanju programa Nacionalnog komiteta otpora" (16).

 

 (1) Za podrobniji opis žurke, vidi "L'ére monarchic" u Point de vue, Pariz, 26. septembar 2007.

(2) Televizija France 2, 11. decembar 2006.

(3) Bernard-Henri Lévy, Ce grand cadavre á la renverse, Grasset, Pariz, 2007.

(4) Ariane Chemin, "La gauche á la noce", Le Monde, 3. oktobar 2007.

(5) Na tom je kongresu začeta Socijalistička partija u svom sadašnjem obliku, i na njemu je određen kurs zbog koga je deset godina kasnije stranka i pobedila.

(6) Isto. Ako nije naznačeno drugačije, svi naredni citati autora su iz istog rada.

(7) Cornelius Castoriadis, "L'industrie du vide", Le Nouvel Observateur, Pariz, 9. jul 1979.

(8) Le Point, Pariz, 2. decembar 1995.

(9) Pierre Moscovici, "La gauche mélancolique de Bernard-Henri Lévy", Le Monde, 12. oktobar 2007.

(10) VSD, Pariz, 8. novembar 1984.

(11) Philippe Cohen, BHL, Fayard, Pariz.

(12) Pismo od 12. juna 1979, upućeno direktoru Le Canard enchaîné. Ceo tekst je dostupan na: www.mondediplomatique.fr/dossiers/bhl/ "http://www.mondediplomatique.fr/dossiers/bhl/" .

 

 

*************** 

Svi nacisti!

Piše Serž Alimi, prevod Vuk Vuković

 

U jednoj od poslednjih knjiga (1), Bernar Anri Levi nam daje spisak „laboratorija u kojima se izmišljaju zločini". Na tom spisku se nalaze, po redosledu u kom se javljaju:

 

* Ugo Čavez, „čija antineoliberalna retorika podseća na 'fašističke i nacističke režime', rečima latinoameričkih biskupa".

* Etjen Balibar, Danijel Bensaid, Pjer Burdje i Žak Derida, koje smatra odgovornim za „naširoko obznanjeno otkrivanje... izvesnog teoretičara koga je mržnja prema slobodnom tržištu odvela u nacizam: Karla Šmita. Predstavljaju ga kao spasioca izgubljene i zalutale levice".

* Slavoj Žižek i Peter Sloterdajk: „Veliki broj evropskih intelektualaca je svim srcem prihvatio tu neobičnu i sasvim suludu ideju da nacistički intelektualac ŠŠmitĆ može izvući levicu iz problema. Hajdeger je govorio da nas samo bog može spasti. Danas, na istom tragu, ovi levičari-marginalci ponavljaju da nas samo nacista može spasti."

* Emanuel Munije i Žan Mari Domenak: „Ideja Škoju pripisuje njimaĆ da je prava opasnost bio ne SSSR, već SAD, ne komunizam nego amerikanizam, ponovo se javlja kod ideologa nove desnice tokom osamdesetih, a onda i među svim neonacističkim sektama, pomenutim napred, kao što je Nouvelle Résistance (2) i, napokon, kod francuskog Nacionalnog fronta."

* Le Monde diplomatique: "U uredničkom tekstu u Le Monde diplomatiqueu objašnjava se da je Amerika... pronašla tajno oružje za 'pripitomljavanje duša'... skoro iste reči koje je koristio Drije la Rošel (3)... Ili na ovom mestu, u istom izdanju... oseća se odvratni smrad koji izbija iz osude 'kosmopolitskog establišmenta bankara i korporativnih advokata' koji vlada SAD, i samim tim celim svetom. Moras (4), ili Le Pen u naše vreme, rekao bi isto to... U drugom tekstu, koji potpisuju Luik Vakan i Pjer Burdje... kako prećutati uznemirujuće sličnosti sa drugom vrstom antiamerikanizma, i to jedinom pravom vrstom, čiji je stvaralac Artur Miler van den Bruk, čovek koji je izmislio ideju Trećeg rajha."

* Film Farenhajt 9/11 Majkla Mura „samo je varijacija na temu starih izolacionističkih, populističkih, ultranacionalističkih i šovinističkih ideja Peta Bjukenona i drugih američkih ekstremnih desničara".

* Harold Pinter: „Pomislio bi čovek da sluša Pintera, Čomskog, Burdjea ili nekog trockistu. Ali ne! Ta drskost, taj istraživački stil, ta opsednutost manipulacijama... bojim se da nas sve to vraća na buncanje ruske carske policije iz doba svog najpoznatijeg falsifikata koji je navodno dokazivao da Jevreji vladaju svetom."

* Noam Čomski: „taj manijakalni negacionista".

* Olivije Bezanseno i organizacija Attac (5): „Zašto nikada nismo čuli da nam neko od njih bar jednom kaže šta misli o iranskom predsedniku Ahmadinedžadu koji uporno govori da mašta o uništenju Izraela?"

U svom komentaru Levijevih radova iz 1979. godine, Kornelijus Kastorijadis piše da se radi o „dobrom primeru podmuklih staljinističkih poteza". To je ozbiljna kritika, tim pre što Levi tvrdi da piše „bez bilo kakve želje za kontroverzama", iako „naravno da pojednostavljujem", pa čak i predlaže čitaocima da „stvari sagledaju staloženo i hladne glave". Sebe vidi kao nekoga ko je „naučen, verujem, da bude radoznao i stvarima pristupa s poštovanjem". Levi brani Henrija Forda, američkog industrijalca koji je bio inspiracija Hitleru. Kako Levi i sam kaže, zbog svoje posvećenosti problemima Darfura došao je u dodir sa „sve većim brojem islamskih boraca, čak i islamistima, koji su u vezi posebno sa Farakanovom Nacijom islama". (Sveštenik Luis Farakan je, između ostalog, i antisemita.)

Možda bi najbolje bilo Levija podsetiti na sopstvene reči: „Ponekad je, kada smo iscrpljeni i zgađeni, prosto previše teško nastaviti. Ima li smisla ubeđivati nekoga da se prizove pameti kada prosto ne želi da vas sluša?" Baš tako.

 

(1) Bernard-Henri Lévy, Ce grand cadavre á la renverse, Grasset, Pariz, 2007.

(2) Nouvelle Résistance je bila ekstremno desna organizacija u Francuskoj čiji su se članovi smatrali „nacional-revolucionarima" i delom nacional-boljševičkog pokreta.

(3) Francuski pisac koji je vodio La Nouvelle Revue Française tokom nemačke okupacije i zagovarao saradnju sa nacističkim vlastima.

(4) Šarl Moras je bio vođa i glavni intelektualac reakcionarne Francuske akcije.

(5) ATTAC je skraćenica za Udruženje građana za oporezivanje finansijskih transakcija i građansku akciju, a reč je o alterglobalističkoj organizaciji čiji je spektar aktivnosti danas mnogo širi od borbe za oporezivanje finansijskih transakcija.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.