Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Magazin

"Daj šapu": Ima li Srbija pet kulturu?

"Bio bih veoma zadovoljan kada mi žene u prolazu ne bi dobacivale: 'Bolje ti je da guraš dečja kolica nego što vodaš tog kera.' Nedostaje pristojnosti i prema vlasnicima pasa i prema samim psima. I psi reaguju na šikaniranje i agresiju koju im dobacuju ljudi u prolazu. Mi nemamo nikakvu pet kulturu", kaže Slobodan Beštić
Za Nedeljnik piše Biljana Stjelja
Datum: 02/11/2018

"Daj šapu": Ima li Srbija pet kulturu?

Foto: Profimedia

U jesen 2013. potpisala sam, kao glavni urednik, prvi broj magazina Pas. Uradila sam ga zajedno sa svojih četvoro kolega. Pozajmili smo pare, našli štampariju, distribuciju i savladali svih onih milion preduzetničkih i birokratskih prepreka pre nego što smo dospeli do trafike.

"Pse smatram osobama sa kojima se mnogo bolje razumem nego sa ljudima. Pas ti pruža bezrezervnu ljubav uvek i bez obzira na sve, nikad ništa ne traži zauzvrat, ne gnjavi te pitanjima i sumnjama, nema objašnjavanja, nema suvišnih reči. Mene često život i ljudi u njemu umaraju, u svom odnosu sa psima nalazim neki svoj beg, sa njima se uvek razumem i imam sreću da me stvarno vole. Nekad se i sama osećam kao pas, kao neko ko nešto govori ili pokušava da se izrazi, a da me ljudi ne razumeju, kao da govorim pseći jezik."

Ove rečenice je, upravo u intervjuu za magazin Pas, izgovorila naša dramska spisateljica, nekadašnja kandidatkinja za gradonačelnicu, "uticajna tviterašica" Leja (objavljuje pod imenom svoje ljubimice), moja imenjakinja - Biljana Srbljanović. I tim je rečenicama možda ponajbolje opisala ono što bih ja danas navela kao razlog zbog kojeg sve ovo i dalje radim.

Od severa Bačke pa sve do "administrativne granice" psi žive u 800.000 domaćinstava, i sve su uvaženiji i razmaženiji stanari. Na kraju krajeva, prijateljstvo nas i njih dugo je najmanje 30.000 godina. Još iz Ezopovog vremena, oduvek su bili tema pisaca, naučnika, filozofa... I Denis Napast je imao svog Rafa, Talični Tom Buvaru, Čarli Braun Snupija, Hogar Strašni Snerta, Doroti Totoa... Glavni junaci stripova i filmova bili su Lesi, Skubi Du, Maza i Lunja, Pluton... Svet je pisao o Hitlerovoj Blondi, Titovom Luksu (docnije prekrštenom u Reksa), Obaminom Bou i Putinovoj Koni. O književnosti da i ne govorimo, od Homera do danas gotovo da nema dela u kojem nemaju makar perifernu rolu. Naposletku, zar nije Lajka prvo zemaljsko biće koje je dotaklo svemir?

I Goran Marković, koji u svojoj biografiji broji najmanje 30 rediteljskih nagrada, u filmu Već viđeno dao je ulogu jednom vučjaku. Autor Specijalnog vaspitanja, Nacionalne klase, Variole vere, Turneje... sada planira da to ponovi. U četiri ruke, sa Dušanom Kovačevićem, upravo piše scenario u kojem bi glavnu ulogu imao pas:

"Duško Kovačević takođe ima psa, i mi smo se negde našli po tom pitanju. Siguran sam da će biti smešno ako budemo snimali, jer ćemo morati da pravimo probno snimanje za pse sa psima."

Da su psi i deca najgori glumci i da je sa njima najteže raditi, rekli su listom svi naši pozorišni i filmski sagovornici sa kojim smo ispisali brojne intervjue, ali Goran Marković je voljan da se ponovo u tome okuša. Za tu odluku, najveća zasluga pripada Ejmi. Nije reč o pokojnoj kantautorki vrhunskog glasa, već o bostonskoj terijerki. Doduše, Dušanova ljubimica ime je dobila baš po ovoj neponovljivoj i tragičnoj zvezdi. U dom Kovačevića terijerka je ušla upravo u trenutku kada se svetom prolomila vest o smrti Ejmi Vajnhaus.

S druge strane, Markovićev koscenarista, Dušan Kovačević - iz čijeg su penkala izašli Radovan Treći, Balkanski špijun, Profesionalac - u svojim se dramama često bavio vezom između čoveka i psa, pa bi ovim scenarijem samo nastavio. Razlog je jasan.

"To je radost. Mislim da vam se niko nikada ne obraduje bez računice kao pas, jer on nema osećaj za protok vremena. Kod pasa je vreme konstantno. Da li ste odsutni dva sata ili dva meseca, oni će vam se isto obradovati kada vas vide. Imao sam psa koji čuje zvuk mojih kola dvesta metara udaljen i odmah počinje da se raduje."

Zato je on, i mimo posla, veoma angažovan. Kako nam je ispričao, pedeset odsto energije je izgubio svađajući se s ljudima oko mačaka i pasa jer je uvek u ulici imao bar jednog ludaka koji je pokušavao da maltretira životinje.

"Čak sam prijavljivao te ljude, s nekima sam dolazio u sukob, na ivicu rata. Ulazio sam u dvorište ako bih video vezane pse. I danas imam taj 'problem' što ne mogu da prođem pored dvorišta ako vidim da neki pas živi u nehumanim uslovima. Bez pardona prijavljujem policiji."

I Dušanov prezimenjak Siniša takođe je u razgovoru za magazin Pas opisao svoju neraskidivu vezu sa ovim životinjama, konkretnije sa dobermanima. Podsetio nas je koliko nam menjaju život jer traže odgovornost i posvećenost.

"Pas podrazumeva disciplinovani život. Vi ste danas na svadbi, prekrasno vam je i posle dosta viskija ili dosta vina, svejedno, u šest morate ustati. Ta životinja to od vas očekuje."

Ovaj dramaturg, otac glumice Kaline i suprug Ljiljane Blagojević, kazao je da je u svom životu štošta mogao da pokupi od psa jer pas čoveka može da nauči upravo onim osobinama koje su mu najizraženije:

"Uče vas ljubavlju i vernosti. Psi su korektori vašeg emocionalnog sistema. Psi su ljudi, namerno kažem ljudi, koji se nikada ne ljute, i psi su ljudi koji kada sa vama ne govori niko u kući, kada ni sijalica neće da se upali, oni će vas dočekati veseli i mahaće repom. I otuda situacija da pas pređe hiljadu kilometara da nađe gazdu."

I baš zbog tih psećih osobina, umela sam ozbiljno da zaplačem. Ne smatram sebe (pre)osećajnom, ali istina je da sam godinama unazad gotovo sasvim otupela na razne ljudske nevolje. Ne, međutim, i na one koje prate tragične sudbine životinja. Ne smem ni da čitam vesti u kojima se piše o sakaćenju pasa, ne smem da gledam slike vezanih kučića u potopljenim kućama Obrenovca. Ne pišem niti stavljam na naš sajt slike pasa kojima su gurane petarde u usta, isečene šapice, izbegavam da se informišem o brojnim otrovanim nesrećnicima Beograda, Šapca, Valjeva. Tu su, srećom, moje kolege da "isprate" i te teme. Zato vrlo lako i poprilično glasno psujem kada neuki predsednik opštine Apatin zatraži, i to za skupštinskom govornicom, da se psi lutalice zatvore pa poubijaju.

Citiram: "Džukele, lutalice... Mi smo to rešavali lovcima. Dođu noću, pomlate kerove. Danas ne smeš kera da diraš, a ne smeš ni da ga truješ." Kažu mi te iste kolege da imam manjak ženskih hormona i znaju da sam teška na suzama, ali priznajem da sam ridala celu noć kada sam gledala Hačika, film o akiti koji deset godina nakon smrti svoga gazde i dalje čeka pred ulazom železničke stanice. Umro je sed od tuge i starosti.

Nisam samo ja, garantujem, ovako reagovala na taj pretužni film. To je u intervjuu za naš magazin potvrdila i prvakinja Ateljea 212, Gorica Popović. Iako je glumila sa nekoliko pasa tokom svoje duge i bogate karijere, kaže da je suze ronila kao malo dete svaki put kada je gledala scene dok Hačiko (iako zna da je reč o psu/glumcu) gleda u drvena vrata železničke stanice. A to je činila više od jednog puta. Goricu istom lakoćom psi rastuže, ali i obraduju.

"To je neprocenjivo. Meni, recimo, mnogo prija kad odem u neki parkić i ispričam se sa drugim kučkarima. Tu sam zaista imala lepa poznanstva, to je sve nekako plemenito. Ti ljudi koji vole životinje nekako su plemeniti."

Nisu takvi svi, nažalost. U razgovoru za naš magazin i Branko Cvejić se jednakom žestinom zgražava nad onima koji, kako kaže, truju pse lakoćom kojom pozivaju lift. Ni Goran Jevtić nije uspeo da razume one koji još nisu prihvatili da su "sve duše na svetu iste, bilo da su ljudske ili životinjske", te da među zločinima nema razlike jer na kraju onaj ko može da ubije psa lako će i čoveka. Istorija je to uostalom i dokazala. Samo u prvoj nedelji Drugog svetskog rata ubijeno je 700.000 pasa i mačaka. U večeri kad je rat objavljen, vlada Velike Britanije delila je pamflete na kojima je pisalo da će svim kućnim ljubimcima biti zabranjen ulazak u javna skloništa. Na istom papiru bila su i uputstva za eutanaziju, i to po principu "uradi sam".

Necivilizovan odnos prema životinjama, nažalost, još opstaje. Slobodan Beštić, čuveni Vladimir iz "Metle sa drškom" je to opisao kao "manjak pristojnosti" i ilustrovao situacijom koju je doživljavao na svom Dorćolu:

"Bio bih veoma zadovoljan kada mi žene u prolazu ne bi dobacivale: 'Bolje ti je da guraš dečja kolica nego što vodaš tog kera.' Nedostaje pristojnosti i prema vlasnicima pasa i prema samim psima. Potpuno se zanemaruje činjenica da i ti kerovi imaju emocije i da misle, doduše na neki njima svojstven način, ali misle. I oni reaguju na šikaniranje i agresiju koju im dobacuju ljudi u prolazu. Mi nemamo nikakvu pet kulturu, naša kultura to ne poznaje. Tek se poslednjih godina dešavaju male promene nabolje, pa tek odnedavno možete psa da uvedete u poneki kafić ili knjižaru. Kod nas i dalje dominira stav da je pas stoka, da je za dvorište. To su govorile naše babe i to se govori i dalje. Od njih smo preuzeli taj obrazac i malo se šta tu menja."

O palanačkom duhu Dorćola mogu da i sama svedočim, činila sam to kroz brojne redove u našem magazinu, ali to bolje čini još jedan Dorćolac. Škabo ima dva psa u stanu, ali im se u šetnji uvek pridruži i uličarka Duša. I njemu "fini" svet dobacuje "mani se tih kurjaka"... I dalje ga s gnušanjem propituju kako može da ima kerove u stanu kada, zaboga, ima malo dete.

U svojih 26 uvodnika galamila sam na zaostalu Srbiju koja ne čisti, kako bi rekao jedan od naših sagovornika, "pozdrave iz unutrašnjosti" za svojim psima, prozivala političare što predlažu sve retrogradnije zakone o dobrobiti životinja, urlala na svet koji okreće glavu na drugu stranu kada vidi psa u septičkoj jami ili prođe nemo pored izgladnelih lutalica na novobeogradskim poljanama. Čini mi, uzalud. Na kom je to uzrastu Srbija, ne samo u slučaju građanskih već i ostalih sloboda, pojasnio nam je zaštitnik građana Saša Janković. Vlasnik prelepe argentinske doge smatra da se stepen demokratičnosti meri, između ostalog, i time kako se društvo odnosi prema životinjama. A za njihova prava, baš kao i ona sopstvena, moramo se boriti umesto što čekamo da nam ih neko servira na srebrnom tanjiru.

"U situaciji kada su mnogi ljudi lišeni elementarnih ljudskih prava, nije očekivano da ćemo najviše insistirati na pravima životinja. Ali to ne znači da, zato što ne možemo da sprečimo da neko u ratu na drugom kraju sveta bojnim otrovima ubija ljude, treba da prećutimo i to što neko u našem parku truje pse. Konačno, takav čovek, ako bude u situaciji, postupiće sutra verovatno isto."

Iako nevoljno i nerado govori o svom privatnom životu, o psu se ne ustručava. "Ja svakodnevno učim o iskrenosti, strpljenju, požrtvovanosti, istrajnosti, jednostavnosti, doslednosti, poverenju... Bolji sam čovek zbog svog psa. Bolji sam muž, otac, komšija. Moja porodica je skladnija zbog njega."

Slobodan Reljić, nekadašnji glavni urednik jednog od najdugovečnijih nedeljnika NIN, doskorašnji zamenik glavnog urednika Večernjih novosti, a sada profesor sociologije na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, bio je i moj poslednji urednik u Novostima. Ispratio me je intervjuom o svom Snupiju. O tom smo bišonu često ćaskali u pauzama između dva kolegijuma. Pričao mi je kako Snupi ima ugrađen časovnik jer zna kada mu je vreme za šetnju, hvalio se da je inteligentan jer ne trči za lopticom kada mu je ti baciš jer u tome ne vidi poentu, a umeo je i da kaže da je njegov bišon idealan pas jer se ne linja, nema miris, malo jede i razume 250 reči. Sa tolikim rečnikom bi, cinično je, baš kao i u većini svojih izlaganja, primećivao da bi Snupi mogao da radi u tabloidu ili da vodi neki rijaliti šou. Ali cinizam bi spustio na donju granicu čim bi progovorio o tome da je danas daleko gore vreme nego što je ikada bilo.

Reljić je voleo da predahe u poslu koristi za razne rasprave. Prezirao je običaj da ljudi antropomorfizuju pse, lepeći im ljudske osobine. Iako Snupi ima kraljevski tretman, Reljić voli da misli da svaki pas, ipak, treba da ima svoje mesto.

"Mislim da najbolji odnos prema psima imaju, neko bi rekao paradoksalno, seljaci. To možda zvuči surovo, ali seljak ima ono: 'Ja sam seljak, proizvodim na njivi, ti si pas, ti čuvaš kuću da nas ne pokradu.' Tu pas ima ulogu. Mislim da su psi tu najsrećniji jer se osećaju korisno, a kad ih predveče puste, uživaju u svojoj slobodi posle radnog vremena. Noću verovatno sanjaju da su Beli Očnjak iz one knjige Džeka Londona."

Ne sanja izgleda samo ovaj poluvuk - polupas slobodu. U pravljenju magazina Pas našla sam brojne sličnosti i iako je sasvim jasno koliko oni utiču na nas, uviđam koliko i mi utičemo na njih. Uverena sam da neke, ne samo ljudske već i nacionalne crte, preuzimaju i naše životinje. U to me je uverio i Siniša Kovačević kada je zaključio da bi švedski psi lutalice pomrli od gladi ili upale pluća ako bi ih neko pustio iz azila na ulicu, dok naši mogu sve da prežive. On je naše pse opisao kao bonvivane, inteligentne klošare. Zar nismo i mi sebe tako doživljavali 1991, 1993, 1999...


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.