Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Nedeljnik

I dalje je važno ime na dresu: Srbija nije postala šampion Evrope, ali hajde da ne zaboravimo da je ovo još uvek zemlja košarke

Ovi momci su u Istanbulu - opet taj Istanbul, treći put zlatan za srpsku košarku - pokazali su da se vertikala najbolje košarke, tog uređenog haosa na terenu, nastavlja neometano, i da je od svih imena, važnije ime tima, važnije od bilo kog igrača koji nije mogao da igra
Piše Veljko Miladinović
Datum: 17/09/2017

I dalje je važno ime na dresu: Srbija nije postala šampion Evrope, ali hajde da ne zaboravimo da je ovo još uvek zemlja košarke

Foto Tanjug, AP/Lefteris Pitarakis

Gotovo niotkuda u našim košarkaškim životima pojavio se nekada nezamisliv fenomen - odlučivanje o igranju u reprezentaciji. Nekada se to nije dovodilo u pitanje, to je bila stvar jednog telefonskog poziva. A danas su to kompleksne odluke koje se donose u dosluhu sa nekim - sa košarkom teško spojivih - ljudi u odelima, u kancelarijama nekih menadžerskih agencija, uz savetovanja sa advokatima i višestruko proveravanje fusnota u kojekakvim ugovorima.

Ali, momci koje su zvali "B timom", pa onda "C timom" pokazali su kako to izgleda kada košarku igra tim.

Stigli su na jedan šut od vrha.

Završilo se uzbudljivom završnicom protiv Slovenije.

A setimo se sada svih priča pre početka prvenstva.

Svedočili smo - tako oslabljeni - nekada nezamislivom glorifikovanju protivnika, strahovanju od neke "grupe smrti" u kojoj se, voljom žreba našla naša reprezentacija.  I na koncu, prihvatanje tvrdnji u iščekivanju finala u kom će sigurno igrati Španija - da je Španija Paua Gasola najbolji "beli tim" u istoriji ove igre!?

Pa zar nije Srbija iznad te Španije? Španije koja se radovala bronzi?

Ne, niti je Španija najbolji "beli tim" svih vremena - to je uvek bila ekipa sa glavnim gradom u Beogradu, kako je referisao Saša Đorđevič uoči finala. Niti je ovo poraz.

Setimo se i procena da će uspeh biti i polufinale.

Saša Đorđević je uvek ličio na one čuvene šmekere, zaljubljene u srpski sport, kao što su bili Ljuba Tadić i Bogdan Tirnanić, koji su shvatali i podučavali druge da je važan grb i ono u glavi, a ne ime protivnika

Međutim, ovi momci su u Istanbulu - opet taj Istanbul, treći put zlatan za srpsku košarku - pokazali su da se vertikala najbolje košarke, tog uređenog haosa na terenu, nastavlja neometano, i da je od svih imena, važnije ime tima, nego bilo kog igrača koji nije mogao da igra.

Jedan poraz ne menja stvari.

Zato, posle stresne utakmice, pokušajte da se smirite i opustite uz veliko istraživanje o svima tajnama srpskog basketa, i dobićete odgovor na pitanje kako je moguće da je ovako desetkovana Srbija postala vicešampion Evrope.

Foto Nedeljnik
Foto Nedeljnik

 

 

 

 

 

"Kada smo imali prvu zlatnu generaciju koja je postala prvak sveta 1970. u Ljubljani, mnogi su u Evropi pričali da je to neponovljiva generacija. Onda je došla druga zlatna generacija sedamdesetih sa Kićom, Mokom, Prajom, Delibašićem, Ćosićem. Kada je otišla ta generacija rekli su - to je to, nećemo ponovo imati takve igrače. A onda smo dobili tim koji je definitivno bio bolji od ovih Španaca. To je generacija koja je od 1989. do 1991. uzela tri zlata i koja bi, da nije bilo rata, vladala još minimum pet godina, i koja bi sigurno igrala egal sa Drim-timom 1992. u Barseloni. Ne zato što bi bila ravnopravna po kvalitetu, nego zato što je Drim-tim sa golf igrališta otišao tamo. Svi su išli da se slikaju sa njima, a što bi rekao Duda Ivković - mi bismo išli tamo da igramo", kaže za Nedeljnik Aleksandar Miletić, novinar i publicista, autor knjige "Džez basket" koja sveobuhvatno govori o nastancima ove igre i stvaranja najveće košarkaške sile na svetu van SAD.

"Svi naši su dobijali pozive za NBA u ono vreme kada Evropljani nisu imali prolaz. Još je Dalipagić 1977. dobio poziv za Boston. Praja je imao odraz od metar, da je hteo, sigurno bi u Bostonu, koji je voleo belce, dobro prošao. Ali, nije želeo. Krešu Ćosića su Lejkersi draftovali", opovrgava ove teze Miletić.

 

OČEVI OSNIVAČI

 

Naše igrače u to vreme nije interesovala NBA liga koliko posle košarkaške globalizacije i "pomirenja" FIBA i NBA pre dve i po decenije, interesuje današnje igrače. Uostalom, naši igrači (jugoslovenski) su probijali prve barijere. Naša ekipa je u vreme dok je još postojala košarkaška gvozdena zavesa između dva kontinenta često igrala sa američkim selekcijama. Bila je, recimo, jedna utakmica protiv univerziteta Severna Karolina (često se kaže da je jedini koji je više od Partizana dao NBA igrača). Izgubili smo tu utakmicu sa 77:71. Bilo je to 1983. godine. U američkoj selekciji je igrao Džordan, a Praja Dalipagić je na toj utakmici dao 44 poena. Legendarni trener Severne Karoline koji je "napravio" najviše NBA igrača je tada rekao da je Dalipagić prvi koji je u njihovoj dvorani dao više od 40 poena.

"Promenili su se trendovi. To što Španci imaju dosta igrača u NBA ne znači u tom smislu mnogo. Nekada je to bio odnos profesionalne i amaterske košarke, danas su svi profesionalci. Skoro sam razgovarao sa čuvenim Denom Pitersonom. Rekao mi je da se iznervira kada neko kaže da se danas Oskar Robertson, Dalipagić ili Kićanović ne bi snašli u ovoj košarci. Kaže: Oni su bili toliko pametni momci,trebalo bi im dva minuta da shvate kako se igra, i pet minuta da postanu najbolji u Evropi", priča Miletić.

Veliki strelac Oskar Šmit rekao je jednom: "Danas kažu da je sjajna partija od dvadeset poena, a Praja i ja nismo smeli da izađemo na ulicu ako damo manje od trideset."

 

Foto Tanjug/AP
Foto Tanjug/AP

 

Upravo argumentacijom da je jugoslovenska košarka neuporedivo najbolja ne-američka košarka na svetu, dolazimo do tog čuvenog pitanja koje je najvećim košarkaškim imenima postavljano nebrojano puta: u čemu je tajna? I šta je zapravo taj jugoslovenski duh košarke?

Hiperprodukcija genijalnih košarkaša prethodnih decenija zaista je onemogućila da čvrsto sećanje na neke dođe do izražaja. Tek sa kriznim godinama, došao je "napad nostalgije". Zato je nedavno snimljen i igrani film o generaciji koja je stvarala košarku na ovim prostorima i prvoj ekipi koja je postala prvak sveta.

"Srpska košarka je nasledila oko koje daleko vidi, intelekt i vanserijske sposobnosti svojih očeva - Nebojše Popovića, Bore Stankovića, Raše Šapera, Ace Nikolića - i entuzijazam, veru i pravo na nadu tadašnje majke-domovine. U početku neuko dete, crpeći roditeljsku energiju, izraslo je neočekivano u džina sa dušom. Mašinu sa mozgom. Kako je nastao Šmekerštajn ostalo je u domenu alhemije, ali majstorska radionica je uredno produkovala centre sa lucidnošću pleja, krila sa snagom tenka, bekove koji zakucavaju preko planinskih masiva, nečitljivu pas igru, drskost bez granica. Čista metafizika. Ili možda baš taj neobjašnjivi duh", priča Zvonimir Šimunec, jedan od idejnih tvoraca projekta o košarkašima.

 

NAŠA ŠKOLA KOŠARKE

 

Ne postoji u košarkaškom svetu saglasje da li postoji nešto što bi se moglo prozvati autentičnom školom košarke. Veliki Den Piterson kaže da je suština uspeha "jugoslovenske škole" što smo znali da pojednostavimo igru.

"Vaši treneri su bili sposobni da približe sport momcima na terenu i dok je bio anoniman da približe drugima, da shvate šta je košarka. Pravili ste polivalentne igrače. Svi su nešto crtali, a kod vas nije bilo puno toga...", reći će Piterson.

"O jugoslovenskoj školi najčešće govore stranci. Teško je odrediti da li postoji definicija jugoslovenske škole košarke. Svetislav Pešić kaže da ako ne možemo da govorimo o školi, definitivno možemo da kažemo da postoji metod, koji je po njemu ustanovio Ranko Žeravica. Imamo autentičan pristup. Ako bismo birali definiciju neka to bude: organizovana anarhija. Ili što bi rekao Duci Simonović, 'džez košarka'. To je sistem, gde svako ima slobodu da iskoči iz tog sistema", priča Miletić.

Foto Tanjug/AP
Foto Tanjug/AP

 

 

Naši treneri, ali i košarkaši, su pre svega bili intelektualci. Čudno je kako neka mesta mogu da spoje ljude i simbolično iscrtaju istorijsku vertikalu. Boru Stankovića, najcenjenijeg Srbina u svetu sporta, 1945. partizanske vlasti su uhapsile. Oca su mu ubili, a njega držali u zatvoru u Đušinoj ulici, tamo gde je danas Rudarski fakultet.

U tom zatvoru gde je ležao Bora, studirao je Boša Tanjević (tu je bilo odeljenje za književnost), a potom i Duda Ivković na rudarskom. Za razliku od nekih drugih sportova čiji je kulturološki uticaj znao da bude čišćenje cipela novčanicama, košarkaši (Radivoj Korać) su doneli prvu ploču Bitlsa u Beograd. A ilustracije radi, Ivo Daneu (tek da podsetimo i da su Slovenci deo naše škole košarke), za koga kažu da je bio Džordan pre Džordana, lider ekipe koja je 1970. postala prvak sveta, recimo, kao najveću premiju u košarkaškom životu dobio je 88 grama zlata. Jer je jedan zlatar iz Trsta, uoči četvrtfinala Kupa šampiona Olimpija - Real, rekao da će za svaki poen igrači dobiti dva grama zlata. Dao je 44 poena i to mu je bila prva zarada u košarci.

Jugoslovenska košarka - a većina svetskih stručnjaka srpski basket smatra prvim na listi legitimnih naslednika - "pobedila" je onog trenutka kada su drugi počeli da je kopiraju. To je bio dug proces. Očevi osnivači košarke, koji su loptu ubacivali u koš za sendvič i limunadu, spojeni tokom rata - Bora Stanković inače kaže da ne bi bilo ni jake košarke da nije bilo Drugog svetskog rata - dugoročno su planirali svaki korak. Od reprezentacije koja se zadovoljavala učešćem na evropskom prvenstvu, postala je prvak sveta.

 

 

Indijanapolis 2002.
Indijanapolis 2002.
Foto Profimedia

 


"Mi smo prvi počeli da igramo sa hokejaškim izmenama. To je izumeo Ranko Žeravica. Pitao sam ga da li je neko pre njega igrao tako, on misli da nije. On je prvi shvatio da mnogo postižeš kada umesto krila uvedeš beka, za mnoge je tada to bilo iznenađenje", priča nam Miletić.

Osim što smo pravili polivalentne igrače, imali smo i polivalentne trenere. Svako je imao svoju filozofiju. Aca Nikolić, čuveni Profa, bio je metodičan, razrađivao svaki detalj. Bio je pedantan, a njegovi treninzi su znali da se oduže po ceo dan, jer bi razrađivao jedan element igre. I bio je u odnosu na Žeravicu konzervativniji, igrao je tek sa po nekom izmenom. Ranko Žeravica je bio drugačiji tip trenera, više je ekperimentisao. Više se uzdao u "ludilo" svojih igrača.

Jedan od njih bio je i Nikola Plećaš. U jednom razgovoru izneo nam je razliku između nekadašnjeg odnosa trenera prema košarkašima i današnjeg - nekada su košarkaši učili od trenera i treneri od igrača, a danas treneri misle da su igrači roboti koji treba da sprovedu ono što oni zamisle. To je ta "organizovana anarhija".

"Saša Đorđević je iskoristio kvalitet igrača koje ima, uklopio ih je u tim u kom nije uskraćivao individualne akcije i mogućnost da igrači iskažu ono što znaju. Za razliku od većine današnjih trenera koji ne dozvoljavaju igračima da izađu iz zadatog okvira jer se boje da ih tako ne mogu kontrolisati", rekao nam je svojevremeno u srpskoj javnosti pomalo zaboravljeni Nikola Plećaš.

Igrači se danas previše industrijalizuju. Formiraju se po šablonima. U ono vreme Plećašu niko nije razmišljao da "ispravlja" njegov prepoznatljiv šut.

"Ako se tako formiraju u ekipi dobiješ 12 istih igrača, a mi smo imali 12 potpuno različitih", reći će nam Plećaš.

Saša Đorđević je uspeo da u mlade košarkaše koji su na udaru ove industrijalizacije unese tu organizovanu anarhiju. Njegovo shvatanje košarke ilustruje i jedna anegdota iz vremena kada je igrao u Barseloni. Došao je iz NBA kao velika zvezda, a u ekipi je sa njim igrao tada 17-godišnji Navaro koji će ubrzo postati jedan od najboljih evropskih bekova, prepoznatljiv po specifičnom šutu "sa jedne noge". Đorđević je, videvši kako "mali" igra, objašnjavao da je to samoubilački.

"Čekaj sine, uđi u reket, naskoči, tako si stabilniji". Godinama kasnije reći će u jednom razgovoru: "Srećom, nije me poslušao". Sada kao trener vidi stvari mnogo šire.

 

GDE JE TA AMERIKA

 

Jugoslavija je mnogo puta pobedila Ameriku. Ne samo 2002. godine u Indijanapolisu, što je simbolično najveći uspeh bilo koje evropske selekcije. Na prvenstvu koji je imalo slogan "jedna planeta, jedna titula", u blizini Springfilda, rodnog mesta košarke, osvojili smo zlato. To je ona jedna istorijska pobeda koju nijedan poraz ne može da izbriše ni ublaži.

Ali, pobedila je - na neki način - Srbija/Jugoslavija Ameriku i 1996. Nijedan tim kome se ne osporava nadimak "drim tim" nije imao toliko problema. To je bilo najotvorenije suprotstavljanje NBA "čudovištima", do 30. minuta je bila otvorena utakmica. U poslednjih tridesetak sekundi igrači su stajali na terenu. Lopta je bila kod Džona Stoktona, svi su čekali kraj utakmice. Saša Obradović mu prilazi da mu čestita. Krenuo je da mu pruži ruku, ali ga je u poslednjem trenutku "cimnuo", da mu izbije loptu... Drugim rečima, iako smo izgubili utakmicu, uvek možemo da im prodamo "foru".

Foto Tanjug/AP
Foto Tanjug/AP

 

 

Jer, "prodavanje fore" je sastavni deo organizovane anarhije koja je stvorila najveću belu ekipu svih vremena. Tako je bilo još od vremena kada nije bilo ograničenja napada, pa je Partizan patentirao foru: povedeš dva nula i staneš u ćošak sa loptom izvan terena. I čekaš da prođe vreme.

"Ko je Kići i Moki mogao da kaže da igraju odbojku u Liježu? Mada je profa Nikolić bio ljut zbog toga, jer nije u u duhu naše košarke da ponižavamo protivnike", reći će nam Aleksandar Miletić.

Baš kao što će Divac Pešićevom sinu koji je igrao za Nemce reći da će da ga pusti na ulaz, a onda mu zalepi bananu da mu još zvrji u ušima.

 

PUKOVNIČE, ŠTA TO PIŠETE

 

Često se za našu košarku govorilo da je spajala najbolje od Istoka (SSSR) i od Zapada (SAD), stvarajući autentičnost. Žeravica je govorio da neće on ništa ni od jednih ni od drugih. Hteo je da bude bolji i od jednih i od drugih. Sovjeti su igrali tvrdo, organizovano, programirano. Najveći njihov trener svih vremena, Aleksandar Gomeljski, inače po činu pukovnik, mnogo je polagao na jaku odbranu. Priča se da su Moka i Kića voleli da ga provociraju.

Definitivnu "pobedu" našeg koncepta i najbolju definiciju jugoslovenske škole košarke dao je jednom prilikom Moka Slavnić, kada je Gomeljskom, koji je žustro crtao postavku odbrane svoje ekipe dobacio: "Pukovniče, što crtate kada ni mi još ne znamo šta ćemo da igramo".

Još jedna stavka u definiciji jugoslovenske škole, definitivno nezaoibilazna, je ulični basket.

"Basket 3 na 3 je nama mnogo dao. Mnogo je doprineo uspesima naše košarke. Basket je bio temelj, u basketu se uče štosevi. Saša Đorđević nikada ne bi imao to što ima da nije bilo betona, da nije igrao na čuvenom ranču na Novom Beogradu. Tu gde se igra u litar krvi. Tu kada pobediš, onda si nešto napravio. Ili što bi rekao Kićanović: Ja dođem kao olimpijski šampion u Čačak i izgubim na basketu", priča nam košarkaški hroničar Aleksandar Miletić.

Čačani su uvek bili dobri šuteri, to je već opšte mesto srpske košarke. Priča se da se na Želovu, na terenu Železničara u Čačku, igrao basket skoro bez faulova. Kada skočiš na šut, ide sekirica po ruci. Zato su svi imali visok luk lopte. I svi pogađali bez koske. Kao Radmilo Mišović.

A ako je Saša Đorđević uspeo da vrati taj "šmekerski duh" u reprezentaciju, da li ćemo biti tužni zbog srebrne medalje?

Zar nisu i naši "očevi osnivači" košarke bili u mnogo goroj poziciji kada su prvi put glasno rekli "bićemo prvaci sveta"?


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.