Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svet

Da li su vam pričali o Južnom Tirolu: Problem za koji se mislilo da je rešen

Ulaskom Austrije u EU 1995. godine, stupanjem na snagu Šengenskog sporazuma i formiranjem makroregiona Tirolo – Alto Adiđe – Trento, smatralo se da je pitanje Južnog Tirola definitivno rešeno. A onda su došli migranti...
Piše Željko Pantelić
Datum: 20/07/2018

Da li su vam pričali o Južnom Tirolu: Problem za koji se mislilo da je rešen

Profimedia

Alto Adiđe ili Južni Tirol, pitomo parče zemlje između južnih Retijskih Alpa i Dolomita, ispresecan dolinama Gardenom, Badijom, Pusterijom, ukrašen gospodskim varošima Meranom i Bolcanom, bio je sve do pre sto godina idealno mesto da se sklonite od sveta i živite lepo i mirno: postojanje Ladina i njihovog jezika je najbolja potvrda. Italijanskim iredentistima u Austrougarskoj monarhiji nije padalo na pamet da traže da pomere granicu ujedinjene Italije dalje od Kjuze di Salorno u dolini Adiđea, a kamoli da se popnu do Brenera. Nemački nacionalisti, uključujući i one najvulgarnije nacionalsocijalističke, bili su spremni da žrtvuju Južni Tirol zarad viših ciljeva i ostave ga „Latinima".

Tek sa početkom Prvog svetskog rata Italijani su shvatili koliko je bio u pravu kineski polemolog Sun Cu kada je tvrdio da svaka sila koja pretenduje da bude velika, i viđena od drugih kao takva, mora da osvoji planinske vrhove i prevoje. Jedan od najkrvavijih frontova u Velikom ratu prelazio je preko Dolomita i južnih Retijskih Alpa. Italija je raskinula Trojni pakt sa Nemačkom i Austrogarskom i prešla na stranu Trojne antante upravo zato što su joj Francuska, Rusija i Velika Britanija garantovale Londonskim sporazumom proširenje na Južni Tirol. Obećanje je kasnije ispunjeno Sporazumom iz San Žermen an Lea 1919. godine.

Za fašistički režim Južni Tirolci su bili Italijani germanizovani tokom viševekovne dominacije Habzburške monarhije. Za Musolinija i njegove arhijereje trebalo ih je samo vratiti na „ispravni put". Geograf Etore Tolomei je čak pokušavao da na naučnoj bazi dokaže da je Južni Tirol italijanski, kao i stanovništvo. Odnosi između fašističke Italije i vajmarske Nemačke bili su veoma zategnuti zbog odnosa prema germanofonima južno od Brenera. Za razliku od socijaldemokrata i demohrišćana u Vajmarskoj republici, koji nisu dovodili u pitanje nezavisnost Austrije a brinuli su se o pravima etničkih Nemaca, Adolfa Hitlera su interesovali samo oni autohtoni Nemci koji su ulazili u granice njegovog Trećeg rajha. U tom kontekstu, nacističkog firera je interesovala Austrija i bez pardona je žrtvovao germanofone iz gornjeg toka Adiđea da bi smirio svog prijatelja Musolinija.

 

Fašistički spomenici, imena ulica, tragovi Musolinijeve vlasti brisani su na celom Apeninskom poluostrvu, osim u Južnom Tirolu. Za dobar deo Italijana Musolini više nije bio prihvatljiv, osim u Alto Adiđeu

 

Nezavisnost Austrije bila je od fundamentalnog značaja za aspiracije Italije da bude evropska sila sa snažnim uticajem na srednju i dunavsku Evropu. To je bio motiv Rima da preuzme ulogu zaštitnika i garanta nezavisnosti republike koja je rođena na pepelu Austrougarske monarhije. Prijateljstvo Musolinija sa austrijskim kancelarom Dolfusom nije se baziralo samo na navodnoj ljubavnoj vezi između Dučea i Dolfusove supruge. Ono je bilo ideološko i interesno, Dolfus se inspirisao italijanskim fašizmom a prezirao je nemački nacizam. Za Italiju je bilo geostrateški bitno da između nje i Nemačke postoji „jastuk zemlja" odnosno da nema zajedničku granicu. Za tek rođenu Austriju najveću opasnost od prvog dana je predstavljao bauk pangermanizma i pruske hegemonije.

Hitler je od početka svoje karijere bio na poziciji da prijateljstvo i savezništvo sa Italijom vredi žrtvovanja Južnog Tirola. Kada je došao na vlast, sproveo je ono što je najavljivao: anektirao je Austriju i odrekao se Južnog Tirola. Međutim, Musolini nije verovao Hitleru i pribojavao se invazije sa severa posle Anšlusa 1938. godine. Osam decenija pre nacionalpopulističke vlade u Beču koja bi da zatvori granicu na Breneru, Musolini je bukvalno blindirao, militarizovao i utvrdio celu graničnu liniju, od Brenera do Val Pusterije, sa preko 350 bunkera i 80 drugih vojnih struktura.

Po potpisivanju Čeličnog pakta u proleće 1939. godine, Hitler je predložio Musoliniju definitivno rešenje za Južni Tirol. Solucija se sastojala u potvrdi granice na Breneru a Južni Tirolci su mogli da odluče da li će da se presele u Nemačku, gde im je nacistički režim garantovao iste ako ne i bolje uslove života, ili će ostati u Italiji, prihvatiti „italijanizaciju" i biti verni i lojalni građani Italije. Rezultati izjašnjavanja Južnih Tirolaca su imali gorko-sladak ukus za fašistički režim. S jedne strane im se sviđala ideja da germanofoni napuste zauvek obale Adiđea i Dolomite, ali s druge strane činjenica da je čak 85 odsto optiralo za Hitlerovu Nemačku, rušila je mit o Musolinijevom raju na zemlji. Da ne govorimo da narcisoidnom Musoliniju nije bilo lako da svari da „njegovi" građani, pa bili oni i germanofoni, više vole Hitlera.

Fašisti su želeli da oslabe germanofonsku komponentu u Alto Adiđeu ali ne i da u potpunosti eliminišu tragove njihovog postojanja. Zato Musolini nije ni prihvatio prvobitni Hitlerov predlog da svi Južni Tirolci budu „preseljeni" u Treći rajh. Rezultat izjašnjavanja germanofona ne samo što je bio pokazatelj katastrofalnih rezultata politike „italijanizacije" Alto Adiđea koju je fašistički režim sprovodio nego je davao i odličan izgovor Berlinu za eventualne teritorijalne pretenzije prema regionu, imajući u vidu plebiscitarno izjašnjavanje za Nemačku u jesen 1939. godine.

Od preko 200.000 Južnih Tirolaca, koji su izabrali Hitlerovu Nemačku, malo manje od polovine se zaista preselilo do kapitulacije Italije 8. septembra 1943. godine. Zatim je Nemačka anektirala čitav region i inkorporirala ga u širi, Tirol-Forarlberg okrug, sa sedištem u Inzbruku. Do kraja rata su Italijani diskriminisani a Južni Tirolci su regrutovani u Vermaht i SS divizije.

Po završetku Drugog svetskog rata Austrija je tražila organizaciju referenduma u Alto Adiđeu, pozivajući se na Povelju UN o pravu na samoopredeljenje. Međutim, uz snažnu podršku SSSR-a, Italija je uspela da sačuva region koji je stekla na kraju prethodnog rata. Logika podrške Moskve Italiji bazirala se na dva stuba. Prvi je bio Italijanska komunistička partija, najsnažnija komunistička stranka u zapadnom delu Starog kontinenta (preko 30 odsto podrške u biračkom telu), dok je austrijski ogranak komunista pod kontrolom Moskve jedva osvojio pet odsto glasova. Drugi se odnosio na stav da Austrija, kao ni Nemačka, ne može da bude nagrađena teritorijalnim proširenjem posle svih strahota Drugog svetskog rata.

 

Autonomiju i poreske olakšice koje uživaju građani Alto Adiđea nema niko, ne samo u Italiji nego ni u Austriji


Italijanski premijer Alčide de Gasperi mogao je i da igra na kartu teških gubitaka Italije na istočnim granicama. Istorijski italijanski krajevi i gradovi prešli su u ruke Jugoslavije, odnosno Slovenije i Hrvatske. Već u prvim mirnodopskim mesecima komunistička vlast je sprovela surovo etničko čišćenje Istre i Dalmacije. Tako smo došli u paradoksalnu situaciju. Nemci su proterani iz svih krajeva gde su živeli stolećima u Evropi: od Rusije, Ukrajine, preko Karpata i Panonije, do Šlezije i Pomeranije. Ostali su samo u Južnom Tirolu.

De Gasperi, iako ga niko nije prisiljavao, potpisao je međudržavni sporazum sa austrijskim šefom diplomatije Karlom Gruberom, u kojem je garantovao maksimalnu autonomiju za nemačku manjinu, uključujući čuvanje kulture i jezika. Italijanski premijer je napravio i korak dalje: omogućio je da se svi Južni Tirolci koji su se preselili u nacističku Nemačku, osim onih koji su napravili ratne zločine, vrate u svoje domove. Kao dobar demohrišćanin De Gasperi je naivno verovao da će svojim potezom izvršiti moralni pritisak na jugoslovenske komuniste i diktatora Josipa Broza da omogući povratak stotinama hiljada Italijana koji su proterani iz Dalmacije i Istre.

Otac Prve republike je svoju političku karijeru počeo kao predstavnik italijanske nacionalne manjine iz Trentina u Austrougarskom parlamentu pre Prvog svetskog rata i vrlo je dobro poznavao problematiku kroz koju prolaze manjine. Želeo je na delu, kao uvereni Evropljanin, da pokaže da je moguće graditi Evropu na novim osnovama: Italija se odrekla namere da nasilno italijanizuje i asimiluje Južne Tirolce, a Austrija se odrekla teritorijalnih pretenzija, zadržavajući pravo da bude garant postignutog dogovora.

De Gasperi nije dugo poživeo da bi mogao da realizuje plan o autonomiji za nemačku manjinu. Njegovi naslednici ne samo da nisu nastavili njegovim putem nego su pokušali da germanofone naprave duplom manjinom, ne samo u Italiji već i u Južnom Tirolu, stvarajući veštački region Trentino - Alto Adiđe i nastavljajući fašističku politiku naseljavanja Italijana u Bolcano i okolinu.

Fašistički spomenici, imena ulica, tragovi Musolinijeve vlasti brisani su na celom Apeninskom poluostrvu, osim u Južnom Tirolu. Za dobar deo Italijana Musolini više nije bio prihvatljiv, osim u Alto Adiđeu. Od 1918. do 1953. godine udeo germanofona u Južnom Tirolu pao je sa 97 na 66 odsto, a u Bolcanu su italofoni postali većina. Od tada pa do danas udeo germanofona je prilično stabilan, oko 62 odsto. Među njima ima i etničkih Italijana koji se izjašnjavaju kao germanofoni kako bi lakše došli do posla ili napredovali u karijeri.

Odgovor na kontraproduktivnu italijansku politiku prema Alto Adiđeu stigao je u tzv. Ognjenoj noći (reč je o tradicionalnom paljenju baklji na vrhovima tirolskih planina u znak sećanja na pobedu trupa nacionalnog heroja Andreasa Hofera nad Napoleonovim trupama) 1961. godine kada se prvi put čulo za Komitet za oslobođenje Južnog Tirola (BAS). Reč je o terorističkoj organizaciji Tirolaca koja je tokom šezdesetih godina izvršila seriju dinamitaških napada. Počelo je sa napadima na dalekovode i trafostanice a završilo se sa zasedama u kojima je 19 ljudi ubijeno a 55 je ranjeno. Ni Italijani nisu ostali dužni Tirolcima, ubistva, torture, diskriminacija bili su svakodnevica Alto Adiđea pre 50 i kusur godina.

Spirala nasilja je prekinuta tek sa dolaskom Bruna Krajskog na čelo austrijske vlade i vlada levog centra u Rimu. Takozvani „Paket mera za jezičku nemačku manjinu" (Južnotirolski paket) usvojen je 1969. godine i predviđao je široku autonomiju za provinciju Bolcano sa gotovo ekskluzivnim ovlašćenjima, uključujući i zakonodavstvo, fiskalnu autonomiju po kojoj 90 odsto ubranog poreza na teritoriji provincije Bolcano ostaje na raspolaganju lokalnoj vlasti.

Period terorizma nasledila je dugačka sezona napretka i blagostanja. Koristeći autonomiju, pogotovo fiskalnu, koja je omogućila Alto Adiđeu da se razvija izuzetno brzo, Južni Tirolci su postali bogatiji i napredniji od svojih „rođaka" iz istočnog i severnog Tirola u Austriji. Sa potvrdom Beča da je Italija ispunila sve obaveze iz 137 tačaka Južnotirolskog paketa (istini za volju, Rim je uslovio svoj pristanak na ulazak Austrije u EU izdavanjem potvrde da je Južnotirolski paket ispoštovan) ulaskom Austrije u EU 1995. godinu, stupanjem na snagu Šengenskog sporazuma i formiranjem makroregiona Tirolo - Alto Adiđe - Trento, smatralo se da je pitanje Južnog Tirola definitivno rešeno.

A onda su došli migranti, kontrole i pretnje zatvaranjem granice na Breneru i pitanje dvojnog državljanstva. Spor koji se rasplamsava između Italije i Austrije sa nacionalpopulističkim vladama nagoveštava da jačanje suverenističkih snaga na Starom kontinentu i širenje ideje o Evropi naroda - koju zdušno zagovaraju Mateo Salvini, Marin Le Pen, Hajnc Kristijan Štrahe, Gert Vilders, Alternativa za Nemačku - direktno vodi u sukobe. Verbalne, carinske, trgovinske i na kraju u oružane. Šizofrena i nekoherentna politika nacionalpopulista ogleda se kroz uvođenje tvrde granice koja defakto ponovo deli Tirol i unosi zlu krv između dve zemlje. Vlada u Beču želi da blindira granicu sa Južnim Tirolom i istovremeno da podeli austrijske pasoše germanofonima u tom regionu.

Pitanje dvojnog državljanstva za germanofone u Južnom Tirolu pokrenuo je tokom izborne kampanje lider austrijskih nacionalpopulista Hajnc Kristijan Štrahe. Zatim je ta ideja ušla i u koalicioni sporazum Štraheovog FPÖ i narodnjaka (ÖVP) da bi i kancelar Sebastijan Kurc potvrdio nameru Beča da dodeli austrijski pasoš Južnim Tirolcima i Ladinima. Iako je uvijena u priču o evropskim vrednostima i propagiranju zajedništva između građana i država članica EU, u Rimu doživljavaju najavu iz Beča kao pokušaj otvaranja pitanja Južnog Tirola s ciljem da ga odvoje od Italije. U germanofonskim strankama u Alto Adiđeu se nadaju da to zaista jeste prvi korak ka ujedinjenju Tirola i povratku pod kontrolu Beča.

Kvalitativna razlika u priči o dvojnom državljanstvu je adresa sa koje dolazi predlog. U Južnom Tirolu je pala u zaborav ideja o zahtevu za duplo državljanstvo, čak i među najradikalnijim desničarskim strankama koje su godinama pokušavale da osvoje glasove na priči o dvojnom državljanstvu. Zahtev je „sazreo" u redovima Štraheovih nacionalpopulista i nije se mnogo dopao vladajućoj južnotirolskoj SVP. Kurc je upravo na molbu predsednika provincije Bolcano Arna Kompačera odlučio da sa pitanjem dvojnog državljanstva sačekaju do održavanja lokalnih izbora u Alto Adiđeu sledeće jeseni. Toj odluci je kumovala pobeda na italijanskim izborima i sve veći uticaj Matea Salvinija na politiku Rima. Budući da Salvini i Štrahe rade zajedno na stvaranju suverenističke koalicije na izborima sledeće godine za Evropski parlament, jasno je zašto ni jednima ni drugima ne ide u prilog da potežu pitanje koje neizbežno budi razdor među nacionalpopulističkim saveznicima.

Pitanje Južnog Tirola nije među najvažnijim za većinu Austrijanaca. Migranti, globalizacija, ekonomija, radna mesta, bezbednost, odnos prema EU u koju Austrijanci nikada nisu bili previše zagledani, mnogo su bitniji argumenti. Međutim, Štrahe kao ni dobra većina nacionalpopulista, ne želi da se odrekne teme na kojoj je lako širiti demagogiju i raspirivati nacionalne strasti.

Otvaranje južnotirolske Pandorine kutije može da izazove podele kako među lokalnim italofonima tako i među onima kojima je nemački maternji jeziku u Alto Adiđeu. Biračko telo Salvinija je izuzetno nacionalistički obojeno. Kao što su nekada zadrto zagovarali Padaniju, danas se bore za svaki pedalj Italije u odbrani od najezde migranata i stranaca.

Za germanofone i njihovu vodeću partiju SVP dolazak italijanskih nacionalpopulista na vlast predstavlja problem. Čak i oni glasači koji nemaju romantičarsko-patriotski sentiment za nikad neprežaljenom dvoglavom monarhijom i Bečom, smatraju da su italijanski političari nepouzdani. S druge strane, predlog Štrahea i Kurca da pasoš bude izdat svakom germanofonu koji ga zatraži besplatno i bez ikakvih drugih uslova, postaje poklon. A pokloni se ne odbijaju, pogotovo ako su gratis i bez muke, čak ni kad ničemu ne služe.

Nije teško zamisliti da će u predstojećoj izbornoj kampanji južnotirolski slobodari koje predvodi mladi lider Sven Knol iskoristiti priču o dvojnom državljanstvu da bi osvojili koji glas više. Štaviše, veruje se da je Štrahe izašao sa tim predlogom kako bi pomogao svojim ideološkim istomišljenicima južno od Brenera. Knol je naslednik Eve Kloc, ikone južnotirolskih secesionista, i ne krije da je cilj njegove partije odvajanje Južnog Tirola i spajanje sa Austrijom. U Italiji je postao poznat kada je u tirolskoj nošnji, koju oblači za svaku sesiju lokalnog parlamenta u Bolcanu, brisao pod italijanskom trobojkom.

Ali postoji i druga strana medalje. Autonomiju i poreske olakšice koje uživaju građani Alto Adiđea nema niko, ne samo u Italiji nego ni u Austriji. Ujedinjenje sa ostatkom Tirola za Južne Tirolce bi značilo gubitak serije privilegija i olakšica koje danas uživaju: između ostalog, mladi Južni Tirolci ne moraju da služe vojsku kao njihovi vršnjaci u Austriji gde je služenje vojnog roka i dalje obavezno. Zato ne čudi što sportisti iz Južnog Tirola sa sve više ponosa nose italijansku zastavu i pevaju Mamelijevu himnu iz sveg glasa.

Ako dođe do pregovora o dvojnom državljanstvu između Rima i Beča, nema sumnje da će Austrijanci podsetiti Italijane da su oni bili mnogo izdašniji u deljenju dvojnih državljanstava. Po zakonu iz 1992. godine, svako ko dokaže da su mu roditelji ili bliži preci u pravoj liniji bili italijanski državljani, po principu „ius sanguinis", može da dobije italijansko državljanstvo. U italijanskom parlamentu je rezervisano 12 mesta za poslanike koje biraju Italijani koji žive u inostranstvu. S druge strane, nije teško pogoditi da će Italijani podsetiti Austrijance da su oni prvi koji ne dozvoljavaju dvojno državljanstvo, da ga oduzimaju građanima koji prihvate drugo, osim ako nisu Arnold Švarceneger, i da pretenduju od onih koje prime u austrijsko državljanstvo da se odreknu matičnog.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.