Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

Božja ruka. Pele. Krojf. Pobede. Porazi... I naravno ona prečka

Kratka istorija svetskih prvenstava koju treba da znate ovog leta
Piše Slobodan Maričić, Original
Datum: 14/06/2018

Božja ruka. Pele. Krojf. Pobede. Porazi... I naravno ona prečka

Predreag Mijatović, Francuska 1998.

"Stojković na golu..."

"Čoveče, niko da ga skine s gola već godinama", rekao sam i možda malo, moram priznati, prevrnuo očima. Šta da radim, tako je. Nešto lično je u pitanju.

"Realno, mora on. Brani kao lud u Partizanu. Rajković je još mlad, Dmitrović je odličan u Španiji, ali Stojković je realno prvi golman", odgovorio je Luka i nastavio nabrajanje. "U odbrani Kolarov, Nastasić..."

U tom trenutku, kao u kakvom filmu, osam godina stare slike u mojoj glavi - kod Luke smo u dvorištu, izneo je televizor i omanji bataljon stolica. Možda je bio i roštilj, nisam siguran. Uglavnom, naša ulica Svetozara Miletića dobila je mešavinu bioskopa i stadiona.

Bilo je tu, koliko se sećam, sigurno dvadesetak ljudi, načičkanih oko ekrana na kojem su se naši momci u dalekoj Južnoj Africi jurili sa Nemcima. A napolju vruće, tenzija, nokti masovno stradaju od nervoze...

Sedeo sam u prvom redu do televizora i instinktivno skliznuo sa stolice na kolena kada je lopta ispred nemačkog gola stigla do Milana Jovanovića. Koji tren kasnije mreža se zatresla, Lane je ubrzo završio u kanalu, a u Svetozara Miletića je nastala ludnica.

Onda je, naravno, sviran penal za Nemce. I Stojković je odbranio.

"... Bane i ko će biti drugi štoper?"

Trgnuo sam se, shvativši da mi je postavljeno pitanje. "Ne bih onog Maksimovića, iskren da budem. Možda Tošića, ima dobru sezonu iza sebe? Čoveče, koliko nam fali neki Vidić! Ma, bre, nek Bleki igra štopera, mislim da on to može."

"Ima smisla. Dobro, imamo odbranu", reče Luka dok je na njegovom laptopu (utorak je) Juventus pokušavao nemoguće - da pobedi Real Madrid na Santjago Bernabeuu. "Sad sredina."

Luka i ja inače, ne znate vi to, znamo se celog života. Doselio se u ulicu kad smo bili baš mali. Da me pitate kada, ne bih znao da vam kažem, ali, eto, od kad znam za sebe, znam i za Luku. Zajedno smo odrasli, igrali fudbal, basket, igrice, otkrivali neku novu muziku i filmove, majke nam se druže, Marko i Jovan, moj i njegov mlađi brat, išli su u isto odeljenje u osnovnoj... Shvatate.

"Nema tu šta mnogo da se priča. Milivojević, Matić i SMS, a za ostala dva mesta da se vidi između Tadića, Ljajića i Kostića", rekao sam, a Luka je klimnuo glavom. "U napadu..."

"... Mitar", rekosmo uglas.

I tako su dvojica od gotovo sedam miliona selektora reprezentacije Srbije izabrala svoj tim za Svetsko prvenstvo u Rusiji.

"Samo da mi dobijemo Kostariku u prvom meču, sa Švajcarskom na mišiće, pa s Brazilom nek bude šta bude", zaključak je tog bistrenja fudbala.

Tu je donet još jedan važan zaključak, nakon rečenice "Dobro je što je meč sa Brazilom poslednji u grupi - oni će tu već imati dve pobede i protiv nas bi mogli da malo smanje gas".

Ne, neće nimalo smanjiti gas. Zašto? Zato što je Svetsko prvenstvo istorija. Sve što tamo uradiš ostane zapisano u kamenu. Svaki veliki gol, još veći promašaj i poneki ujed protivničkog igrača za rame. Tamo odeš i postaneš veliki igrač, ako si materijal za velikog igrača. Jer ceo svet gleda. Pa heroj ili tragičar.

 

 

Na Svetskom prvenstvu 1974. labud po imenu Johan Krojf patentirao je svoj graciozni okret, pravo sa dasaka koje život znače i "Na lepom plavom Dunavu". U Meksiku 1986. svetu se prvo ukazala Božja ruka, pa i sam Bog, odlučivši da se prošeta sa svoje polovine do protivničkog gola. Isto tako se kod nas često može čuti da se prečka u Francuskoj i dalje trese, iako je od tada prošlo 20 godina. Istorija.

U istoriji su i sva tri Zidanova udarca glavom - dva puta loptu protiv Brazila i jednom Materacija protiv Italijana.

Osim toga, ako niste znali, bivši reprezentativac Španije Martin Vaskez od 1990. godine ne može da se zaustavi, i dalje se kliza na zadnjici i ko zna koliko puta je do sada tako napravio krug oko planete.

Piksi je kriv. Istorija.

Problem je samo što nas nije baš često bilo u toj istoriji. Barem ne na onom mestu koje bi zadovoljilo domaće ljubitelje sporta - prvi na svetu (i to uvek, naravno).

Najveći uspeh naše reprezentacije, kako god da se zvala, jeste dva puta osvojeno četvrto mesto - 1930. i 1962. godine. Kao SFRJ osam puta smo učestvovali na Mundijalu, manja verzija Jugoslavije nastupila je samo 1998. u Francuskoj, SCG je doživela potop 2006. u Nemačkoj, da bismo kao Srbija samo jednom otišli na najveći turnir najvažnije sporedne stvari na svetu - 2010. u Južnoj Africi.

Ipak, ostalo je upamćeno da su dva naša igrača bila u najboljem timu Svetskog prvenstva - Piksi 1990. i kapiten Milutin Ivković Milutinac 1930. u Urugvaju, kada je sve počelo.

Onda, znate, kada su fudbal igrali siromašni, a gledali bogati. I kada se mislilo da rata više neće biti.

A zbog čega su Moša i Tirke morali da putuju baš u Urugvaj?

Priča o međunarodnim utakmicama počela je skoro pola veka ranije, kada su Engleska i Škotska 1872. igrale 0:0. Prvi međunarodni turnir odigran je takođe na Ostrvu 1884. godine, a FIFA je osnovana 1904.

Inače, 1900. i 1904. godine fudbal je već bio deo Olimpijskih igara, ali samo kao "demonstracioni sport" (dakle, bez medalja), da bi zvaničan deo Igara postao 1908. godine u Londonu, ali uz još jedno "ali" - mogli su da se takmiče samo amateri.

Te 1914. koja je toliko uticala na Srbiju i čitav svet, FIFA je priznala olimpijski turnir kao Svetsko prvenstvo za amatere, a prvo takmičenje odigrano je 1920. godine, kada je šampion bila Belgija.

Naredna dva puta (1924. i 1928), što je vrlo važno za našu priču, najbolji je bio Urugvaj.

FIFA je, na kraju (ili početku), zbog uspeha tih turnira želela da organizuje svoje takmičenje izvan Olimpijskih igara, i Urugvaj, kao šampion dva poslednja turnira ali i zemlja koja obeležava stogodišnjicu nezavisnosti, izabran je za domaćina.

Bobi Mur, Engleska 1966.
Bobi Mur, Engleska 1966.

 

 

Na početku, naravno, problemi - dva meseca pre prvenstva nije se znalo ko će učestvovati. Daleko, čoveče... Kako se navodi, na kraju je predsednik FIFA Žil Rime od evropskih zemalja uspeo da ubedi samo Belgiju, Francusku, Rumuniju i Jugoslaviju da učestvuju i tako je 13 reprezentacija - sedam iz Južne Amerike, četiri iz Evrope i dve iz Severne Amerike - stiglo u Montevideo.

U istoriji je ostalo upamćeno da su na prvom meču prvog Mundijala, 13. jula 1930. godine, Francuzi pobedili Meksikance 4:1, nakon čega su SAD slavile protiv Belgije 3:0.

Prvi gol delo je Francuza Lisjena Lorana.

"Igrali smo protiv Meksika i snežilo je, pošto je na južnoj polulopti bila zima. Saigrač mi je nabacio loptu čiju sam putanju pažljivo pratio i zahvatio je volej udarcem desnom nogom. Svi smo bili srećni zbog gola, ali niko se nije bacao po travi, jer niko nije shvatio da smo upravo stvorili istoriju. Samo sam se rukovao sa saigračima i nastavili smo s igrom. Nije bilo nikakve nagrade, svi smo bili amateri u to vreme", izjavio je kasnije Loran.

Kao što do sada već svi znaju, pa i ptice na grani (one naročito - ipak je i njihov predstavnik bio na tom Mundijalu), reprezentacija Jugoslavije je zbog bojkota Hrvata bila sastavljena uglavnom od igrača iz Beograda. I to veoma mlada reprezentacija - prosek 21 godina i 258 dana.

 

 

U Urugvaj su putovali 18 dana brodom "Florida", iz Marselja; tim brodom je trebalo da idu i Egipćani, ali su oni zakasnili na prevoz. Sa igračima je putovao i novinar Politike Borivoje Jovanović.

Prvi meč odigran je protiv Brazila 14. jula 1930. godine. Selektor Boško Simović i golub Radoje izveli su sledeći sastav:

 

Jakšić, Ivković, Mihajlović, Arsenijević, Stefanović, Đokić, Tiranin, Marjanović, Bek, Vujadinović, Najdanović

 

Jugoslavija je povela Tirketovim golom u 21. minutu, Bek je povećao na 2:0 u tridesetom, dok je Preginjo u 62. minutu smanjio na 2:1, i to je bilo to, pao je veliki Brazil.

Zanimljivo je da su obe reprezentacije bile gradske - Jugoslaviju su predstavljali Beograđani, a Brazil igrači iz Rio de Žaneira - oni iz Sao Paula su takođe bojkotovali.

U narednom meču Jugoslavija je lagano pobedila Boliviju (4:0), čime je prošla u polufinale protiv Urugvaja. Iako je u meču protiv domaćina sve počelo veoma dobro, pa smo poveli već u 4. minutu golom Vujadinovića, Urugvajci su brzo izjednačili i do kraja meča, uz razne metode, postigli šest golova i slavili pred više od 90.000 ljudi.

Urugvaj je posle toga u finalu pobedio Argentinu 4:2 i u njihove ruke je otišao "Trofej Žila Rimea".

Meča za treće mesto nije bilo, pa je tada važilo da Jugoslavija i SAD dele bronzu. Međutim, krajem 20. veka FIFA donosi nova pravila prema kojima se gleda gol-razlika, zbog čega je istorija promenjena - bronza je dodeljena SAD čiji su fudbaleri dali sedam golova a primili šest, naspram našeg 7:7 skora.

Jugoslavije nakon toga nije bilo na naredna dva prvenstva - 1934. u Italiji i 1938. u Francuskoj.

Za prvenstvo u Italiji prvi put su u istoriji održane kvalifikacije i u njima su učestvovale 32 reprezentacije (Jugoslavija je u grupi sa Švajcarskom i Rumunijom završila na poslednjem mestu). Zanimljivo je da su Urugvajci, po principu „nisi ti bio kod mene na rođendanu/svadbi/slavi - neću ni ja kod tebe“ bojkotovali turnir zato što veliki broj evropskih reprezentacija nije hteo da dođe u Urugvaj.

Na turniru je učestvovalo 16 ekipa, Italijani su imali i dvojicu Argentinaca u timu (moralo se pobediti, dobro je za propagandu, rekao Musolini), a u četvrtfinalu je viđena prva ponovljena utakmica u istoriji. Nakon 0:0 Španije i Italije (nije bilo produžetaka i penala) igran je novi meč u kojem su Italijani pobedili.

Finale između Italije i Čehoslovačke igrano je, simbolično, na stadionu Nacionalne fašističke partije (Stadio Nazionale PNF) i kažu da su Italijani do pobede došli malo uz pomoć sudija.

Sa druge strane, pobedama na Olimpijskim igrama 1936. i na Svetskom prvenstvu u Francuskoj dve godine kasnije Italijani su potvrdili dominaciju tih godina, i to bez pomoći sudija.

Na tom prvenstvu ponovo nije bilo Urugvaja, ali ni Argentine - dosta bure izazvala je odluka FIFA da prvenstvo bude opet u Evropi, a ne u Južnoj Americi. Tada se verovalo da će ta dva kontinenta naizmenično menjati domaćinstvo. Nije bilo ni Španije zbog građanskog rata, kao ni Austrije zbog Anšlusa, pa se za trofej takmičilo 15 reprezentacija.

Jugoslavija je i to Svetsko prvenstvo propustila posle poraza u kvalifikacijama od Poljske, a zanimljivo je da je Indonezija učestvovala na turniru kao Holandska Indija (i dalje su bili kolonija).

Italija je u finalu savladala Mađarsku 4:2, dok je u meču za treće mesto istim rezultatom Brazil slavio protiv Švedske.

Inače, mit kaže da je Musolini pre finala svojim igračima poslao telegram u kojem je bila motivaciona poruka "Vincere o morire".

 

 

Domaćin narednog Svetskog prvenstva 1942. trebalo je, opet simbolično, da bude Nemačka, ali tog takmičenja, kao ni onog iz 1946. u Brazilu nije bilo zbog dobro poznatih razloga. Kažu da je tokom tih godina predsednik Fudbalskog saveza Italije i potpredsednik FIFA Otorino Barasi trofej čuvao u kutiji za cipele ispod kreveta.

Nakon Drugog svetskog rata neka nova Jugoslavija krenula je silovito, predvođena nekim novim klincima. Osvojene su dve srebrne medalje na Olimpijskim igrama 1948. (poraz od Švedske) i 1952. (poraz od mađarske "lake konjice").

Osim toga, posle dva propuštena turnira bili smo deo Svetskog prvenstva u Brazilu 1950. godine, gde nismo imali sreće pa smo opet bili u istoj grupi sa domaćinom.

Nakon ubedljivih pobeda nad Meksikom (3:0) i Švajcarskom (4:1), usledio je meč protiv Brazila, a s obzirom na to da je samo jedna reprezentacija iz grupe išla dalje, taj meč je sve odlučivao. Selektor Milorad Arsenijević, nama poznat kao Balerina, pred 142.000 ljudi Marakane izveo je sledeću postavu:

 

Mrkušić, Horvat, Jovanović, Stanković, Tomašević, Ž. Čajkovski, Z. Čajkovski, Đajić, Vukas, Bobek, Mitić

 

Tog 1. jula 1950. godine Brazil je uspeo da se osveti za poraz od pre 20 godina. Poveli su već u četvrtom minutu golom Ademira, da bi Zizinjo u 69. postavio konačan rezultat i poslao Jugoslovene kući.

Čuvena anegdota sa tog prvenstva kaže da je prva "Zvezdina zvezda" i kapiten Jugoslavije Rajko Mitić pri izlasku na teren na meč sa Brazilcima u tunelu udario glavom, pa su morali da ga vrate u svlačionicu na previjanje, zbog čega je Jugoslavija počela sa igračem manje. I upravo je tada primljen gol... Mitić je ušao u igru nešto kasnije sa zavijenom glavom i uspostavljena je ravnoteža, ali više nije bilo povratka.

Na tom prvenstvu prvi put su učestvovali Britanci, mit kaže da Indijcima nije dozvoljeno da učestvuju zato što su hteli da igraju bosi, što nije tačno (to nije jedini razlog), a pamti se i pobeda amaterske reprezentacije SAD nad Englezima od 1:0. Istorija.

Inače, reč je o jedinom Svetskom prvenstvu koje nije imalo finale - pobednik je odlučen u grupi koja se igrala po liga sistemu, a u kojoj su bili Brazil, Urugvaj, Švedska i Španija.

Krojf, Zapadna Nemačka 1974.
Krojf, Zapadna Nemačka 1974.

 

 

Na kraju su zbog najboljeg skora odlučujući meč igrali Brazil i Urugvaj. I tu šok - gosti su pobedili karioke 2:1 pred 200.000 navijača. A slavlje Brazilaca počelo je još pre meča, svi su već videli pobedu... Samo što nemilosrdni fudbalski bogovi za to ne mare.

Kažu, za taj poraz se govorilo da je najveće poniženje koje su Brazilci ikada doživeli. Dobro, do onih 7:1 protiv Nemaca. Istorija.

Naredno Svetsko prvenstvo 1954. godine održano je u Švajcarskoj i reč je o prvom koje su građani mogli da gledaju na malim ekranima. Novo učešće naše reprezentacije i novi susret protiv Brazilaca. Prvo je pobeđena Francuska 1:0, pa je na meč protiv Brazila Aleksandar Tirnanić izveo sledećih 11:

 

Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Mitić, Vukas, Zebec, Milutinović, Dvornić

 

Poveli smo golom Branka Zebeca u 49. minutu, ali je čuveni Didi u 69. poravnao rezultat i meč je završen bez pobednika. Jugoslavija je tako kao druga u grupi prošla u četvrtfinale na megdan Zapadnoj Nemačkoj u kojem su Nemci slavili 2:0, poslavši nas opet kući.

Taj turnir se pamti i po finalnom meču koji je jedan od najboljih ikada viđenih u istoriji svetskih prvenstava - "Čudo u Bernu".

Zapadna Nemačka igrala je protiv mađarske "lake konjice", reprezentacije koju su predvodili Puškaš i Kočiš i koja je u tom trenutku imala 32 meča u nizu bez poraza. Utakmica je počela jakom kišom, što je godilo Nemcima iz dva razloga - Nemci su fudbal po kiši nazivali „Fric Valter vreme“, jer je njihov najbolji igrač Valter tada bio najbolji. Osim toga, imali su i specijalne kopačke čiji su kramponi mogli da se menjaju u zavisnosti od podloge, a koje im je lično dao osnivač Adidasa Adi Dasler.

Već posle 18 minuta bilo je 2:2 i mreže su mirovale do pred sam kraj meča. U 84. minutu Nemci dolaze u prednost. Dva minuta pred kraj Puškaš izjednačuje, ali sudija poništava gol zbog krajnje sumnjivog ofsajda. Nemci osvajaju.

Dok su igrači velikom pobedom Davida protiv Golijata ulazili u istoriju, sa njima se na ta velika vrata provukao i nemački komentator Herbert Cimerman, čije su reči postale deo nemačkog folklora:

"Drei zu zwei führt Deutschland! Halten Sie mich für verrückt! Halten Sie mich für übergeschnappt!" - "3:2 za Nemačku. Recite da sam lud, recite da nisam normalan!" Istorija.

 

 

Šesto prvenstvo sveta održano je 1958. godine u Švedskoj, uz još jedno učešće Jugoslavije koja je opet došla do četvrtfinala u kojem je po nas opet bila kobna Zapadna Nemačka (1:0).

Selektor Tirnanić je na megdan protiv Nemaca izveo sledećih 11:

 

Krivokuća, Šijaković, Crnković, Zebec, Krstić, Boškov, Milutinović, Petaković, Veselinović, Rajkov, Ognjanović

 

Na tom prvenstvu prvi put je učestvovao Sovjetski Savez, Žist Fonten je postigao 13 golova, Brazil je u finalu pobedio Švedsku 5:2, a svetu se predstavilo 17-godišnje čudo - Edson Arantes do Nasimento, tj. Pele.

Kada je reč o Jugoslaviji, Švedska je samo bila uvod u neke od najboljih rezultata u istoriji. Na prvenstvu Evrope bili smo drugi 1960. godine, a onda u Čileu dve godine kasnije ponovo četvrti.

Ponovo su na scenu došli novi klinci, a svet je upoznao Dragoslava Šekularca.

Nije sve počelo baš najbolje po Jugoslovene. Sovjetski Savez je u grupnoj fazi bio bolji 2:0, ali su potom usledile pobede na Urugvajem 2:1 i Kolumbijom 5:0, i žreb nas ponovo vodi na Zapadnu Nemačku, od koje smo ovog puta bili bolji - 1:0.

U polufinalu išli smo na Čehoslovačku i semafor je na kraju 90. minuta pokazivao 3:1 za njih. Selektor Ljubomir Lovrić se na tom meču odlučio za sledećih 11:

Šoškić, Durković, Jusufi, Radaković, Marković, Popović, Šekularac, Jerković, Galić, Skoblar, Šijaković

 

Na kraju, Brazil je pobedom nad Čehoslovačkom 3:1 odbranio titulu, Pele se drugi put popeo na krov sveta, Čile nas je savladao u meču za treće mesto, a Dražan Jerković iz Dinama je sa četiri gola došao do Zlatne kopačke za najboljeg strelca (koju je, doduše, podelio sa još petoricom).

Ipak, to prvenstvo će ostati upamćeno i po nečemu ne tako dobrom - meču nazvanom "bitkom za Santjago" između Italije i domaćina Čilea.

"Ovo je najgluplja, najužasnija, najodvratnija i najsramnija fudbalska predstava verovatno u istoriji igre", rekao je britanski novinar Dejvid Koleman na kraju.

Sve su, naravno, zakuvali novinari. Italijanska škrabala Antonio Đireli i Korado Pizineli častila su Santjago epitetima poput "rupa u kojoj telefoni ne rade", u kojoj su "taksiji retki kao verni muževi" i čiji su građani ogrezli u alkoholizmu, siromaštvu i nepismenosti.

"Čile je mala, ponosna i siromašna zemlja. Pristali su da organizuju Svetsko prvenstvo na isti način na koji je Musolini pristao da pošalje naše avione da bombarduju London. Glavni grad ima 700 hotelskih kreveta i čitava susedstva su potpuno otvorena za prostituciju. Ova zemlja i njeni građani su ponosno jadni i obrnuto", navodi se u tekstu.

Čileanski novinari su na to odgovorili da su Italijani fašisti i mafijaši, dok su ova dvojica brže-bolje pobegla iz zemlje, a nastradao je, kao i uvek, neko potpuno nevin - argentinski novinar za kojeg su mislili da je Italijan pa je završio u bolnici.

Onda je došla utakmica i prvi faul, kažu, dogodio se u 12. sekundi, posle čega je bilo svačega. Pesničenje, šutiranje, čupanje, crveni kartoni, jedan polomljen nos i tri intervencije policije na terenu. Inače, Čile je pobedio 2:0. Istorija, druga strana novčića.

 

 

Naredno Svetsko prvenstvo održano je u Engleskoj 1966. godine. Jugoslavije nije bilo, Severna Koreja je iznenadila Italiju, svetu se predstavio Euzebio, u finalu su Englezi pobedili Nemce 4:2, a turnir je ostao upamćen po odlučujućem golu finala koji možda nije bio gol.

Bilo je 2:2 i otišlo se u produžetke kada je lopta u 101. minutu u nemačkom šesnaestercu došla do Džefa Hersta. Udarac desnom nogom, lopta pogađa prečku i pada... pa pitanje je gde: na liniju, u gol... Ni danas nije poznato. Glavni sudija se konsultovao sa pomoćnim i gol je priznat. Istorija.

Pasarela, Argentina 1978.
Pasarela, Argentina 1978.

 

 

"Tri datuma su urezana u glavama svih engleskih dečaka. Normansko osvajanje Engleske 1066. godine, bitka za Britaniju 1940. i 1966. kada je Engleska konačno osvojila Svetsko prvenstvo. Kada je sam bog bio Englez i kada se fudbal vratio u svoj dom", kaže Rodžer Benet (Englez, naravno) sa ESPN-a.

 

 

Četiri godine kasnije u Meksiku Jugoslavije ponovo nije bilo, što je velika šteta, zato što je posle dva dosta gruba takmičenja na kojima je fokus bio na odbrani, viđen napadački i lepršav fudbal.

Tome su doprineli najviše Brazilci koji su imali jedan od najjačih napadačkih sastava svih vremena - Pele, Alberto, Rivelinjo, Tostao, Žerson... U finalu je savladana Italija i Pele treći put osvaja Svetsko prvenstvo, što su građani širom sveta mogli da prvi put gledaju u boji.

Televizijske špice i dalje vrte gol Pelea glavom u finalu protiv Italijana.

Gerd Miler protiv Jugoslavije
Gerd Miler protiv Jugoslavije

 

 

"Centaršut je stizao. Obojica smo skočili ka nebesima najviše što smo mogli. Onda sam se ja vratio, a on je ostao gore gde pripada. Mislio sam da je od krvi i mesa, kao ja. Nisam bio u pravu", rekao je odbrambeni igrač Tarkizio Burgnič preko kojeg je Pele dao taj gol.

U Zapadnoj Nemačkoj 1974. godine ponovo se za trofej (ovog puta nov, stari je otišao u trajno vlasništvo Brazilcima) takmičila i Jugoslavija, sada sa novom generacijom.

To prvenstvo videlo je i susret dve Nemačke uz velike političke pritiske, Gerda Milera koji je predvodio Nemce i labuda koji je predvodio totalni fudbal Holanđana.

Jugoslavija je, naravno, u grupi opet išla na Brazil i rezultat je u grupi bio 0:0. Startnih 11 na tom meču:

 

Marić, Buljan, Hadžiabdić, Mužinić, Katalinski, Bogićević, Petković, Oblak, Šurjak, Aćimović, Džajić

 

Protiv Škotske je bilo 1:1 i zbog devet golova u mreži Zaira (rekord) Jugoslavija prolazi u drugi krug. Prema tom sistemu takmičenja formirana je nova grupa u kojoj smo doživeli sva tri poraza od Zapadne Nemačke, Poljske i Švedske.

Na kraju je u finalu Zapadna Nemačka pobedila Holandiju 2:1.

Holandija je u finalu bila i četiri godine kasnije u Argentini, kada su kose već uveliko bile duže od šortseva. Argentina je slavila posle produžetaka (3:1), pre svega zahvaljujući Mariju Kempesu koji je bio najbolji strelac turnira.

Jugoslavija na tom turniru nije učestvovala, ali jeste u Španiji 1982. Doduše, ni tamo se nije proslavila. Takmičenje smo završili već u grupnoj fazi. Turnir je osvojila Italija, ali se iz Španije ne pamti toliko finale, koliko njihov meč protiv Brazilaca u drugom krugu takmičenja.

Kažu, brazilski tim koji je bio najbrazilskiji. Katenaćo protiv lepršavosti, umetnost Zika i doktora Sokratesa protiv italijanske odbrane i kosice Paola Rosija.

Taj meč je takođe ušao u istoriju kao jedan od najboljih ikada odigranih. Brazilci su leteli po terenu, pokazivali svu lepotu fudbala, a Italijani su bili... pa, Italijani. Jedva prošli dalje, Rosi se tek vratio posle duge suspenzije zbog skandala oko nameštanja utakmica...

Kako je tekao meč? Brazilci lete po terenu - Italijani bunker, bunker, bunker i gol. Rosi. Pa opet. Brazilci lete po terenu - Italijani bunker, bunker, bunker i gol. I opet. 3:2 za Italiju.

Sokrates i Ziko tako nikada nisu osvojili Svetsko. Istorija.

Onda je došao Meksiko 1986. i trenuci koje svi znaju. Maradona uzima loptu na svojoj polovini, obilazi engleske fudbalere kao čunjeve i daje gol. A pre toga, naravno, "Božja ruka". Usred tenzije zbog Folklanda. Istorija.

Jugoslavije nije bilo, Argentina je osvojila. Inače, na tom prvenstvu prvi put je viđen "meksički talas" koji se, na sreću, kod nas nije zapatio kao na Zapadu.

 

 

Dok se u SFRJ već uveliko kuvalo koješta, fudbalska reprezentacija je 1990. otišla na Svetsko prvenstvo u Italiji. Grupu sa Zapadnom Nemačkom, Kolumbijom i UAE prošli smo kao drugi i išli prvo na Španiju (svuššš - 2:1), a onda i na Njega lično - Dijega.

Selektor Ivica Osim na teren je poslao sledećih 11:

 

Ivković, Spasić, Vulić, Hadžibegić, Jozić, Brnović, Sušić, Stojković, Prosinečki, Šabanadžović, Vujović

 

Regularni tok završen je 0:0 i prešlo se na penale. A zna se šta su penali... Promašili su Stojković, Brnović i Hadžibegić, a pogodili Prosinečki i Savićević. Nije vredelo ni to što je Ivković odbranio penal Maradoni. Argentina prolazi dalje. Tu smo bili baš blizu velikih dela.

Na kraju, Zapadna Nemačka osvaja treću titulu, a turnir ostaje upamćen po Kameruncima predvođenim 38-godišnjim (ne bih baš rekao, ali dobro) Rodžerom Milom i njegovim đuskanjem oko korner-zastavice posle svakog gola. Kamerun je tu stigao do četvrtfinala, što je uz simpatični Senegal iz 2002. i Ganu 2010. najveći uspeh neke afričke nacije.

Gaza u suzama, Italija 1990.
Gaza u suzama, Italija 1990.

 

 

Sa tog turnira pamti se i Gazino plakanje kad je dobio žuti u polufinalu, zbog čega ne bi igrao u finalu ako Engleska prođe (nije prošla) i Linekerov pogled "čoveče, menjaj ga" ka Robsonu, kao i sukob Rajkarda i Rudija Felera sa pljuvanjem u kosu.

 

 

Turnir se potom 1994. seli preko Bare u SAD i postaje... pa, baš američki. Samo šou-biznis, nek se vrte novci. Na Balkanu se uveliko ratuje, Brazil ponovo osvaja, Italijani drugi, Švedska treća, a Bugarska predvođena Hristom Stoičkovim završava na četvrtom mestu. Romario najbolji igrač, a Roberto Bađo i njegov repić posle promašenog penala ulaze u istoriju.

Roberto Bađo, SAD 1994.
Roberto Bađo, SAD 1994.

 

 

Tada se dogodio i sigurno najužasniji trenutak svih svetskih prvenstava - kolumbijski reprezentativac Andres Eskobar ubijen je po povratku u svoju zemlju zato što je na prvenstvu postigao autogol. Kažu da je u gradiću po imenu Medeljin upucan 12 puta i da je ubica rekao: "Hvala za gol".

Onda dolazi najveća trauma našeg detinjstva - Francuska 1998. godine. I prečka. Prečka koja je kriva za apsolutno sve u našim životima.

Tada već Savezna Republika Jugoslavija u grupi je bila sa Nemačkom, Iranom i SAD. Sa Nemcima odličnih 2:2 i dve pobede od 1:0 odvele su nas dalje. Onda četvrtfinale i Holanđani. Selektor Slobodan Santrač na meč protiv Davidsa, Overmarsa, Bergkampa i ostalih „lala“ poslao je sledećih 11:

 

Kralj, Mirković, Đorović, Jokanović, Brnović, Jugović, Mijatović, Stojković, Mihajlović, Komljenović, Petrović

 

Nije počelo dobro, Bergkamp je u 38. doneo Holanđanima vođstvo, da bi Slobodan Komljenović poravnao u 48. minutu. Samo dva minuta kasnije - penal za Jugoslaviju. Mijatović prilazi lopti... Znate već šta se desilo. Na kraju, Davids u 92. minutu nanosi traumu čitavoj mojoj generaciji.

Predreag Mijatović, Francuska 1998.
Predreag Mijatović, Francuska 1998.

 

 

Dobro je barem da smo im se osvetili na Evropskom dve godine kasnije, kao što smo najavljivali (bilo 6:1 za njih).

Vratila se Jugoslavija opet kući pognutih glava. Hrvatska je završila treća, a veliko finale odigrali su Francuska i Brazil. Dosta je kontroverzi bilo pre tog meča, oko toga šta je sa Ronaldom, da li će igrati ili neće. Na kraju je igrao, ali nije bio pravi.

"Znali smo da je ujutru bio u bolnici", priča bivši francuski defanzivac Frank Lebef. "Došao nam je selektor i rekao: slušajte - ako to ne bude Ronaldo, biće Rivaldo, ako nije Rivaldo, biće Bebeto. Ne brinite, biće košmar."

Ipak, Francuzi golovima Zidana i Petija ubedljivo slave protiv Brazilaca i prvi put u istoriji osvajaju Svetsko prvenstvo. Sa tog turnira pamti se i neverovatni Bergkampov gol protiv Argentine, trk mladog Majkla Ovena takođe protiv Argentinaca i Rumuni koji su bili... pa, Rumuni (bez uvrede) i ofarbali se svi u plavo.

 

 

Svetsko prvenstvo 2002. godine prvi put se seli u Aziju i prvi put ima dva domaćina - Japan i Južnu Koreju. Nema se šta mnogo reći o tom prvenstvu (na kojem ponovo nismo bili), osim da je Ronaldo imao onu užasnu frizuru, da smo svi navijali za Senegal i da je Brazil opet bio prvi.

Zato je 2006. u Nemačkoj bilo zanimljivo. Pod zanimljivo, mislim katastrofalno za Srbiju i Crnu Goru. Prvo smo poraženi od Holandije 1:0 golom Robena, usledio je poraz od Argentine (6:0), a zatim i od Obale Slonovače 3:2. Istorija, nažalost.

Sastav Ilije Petkovića protiv Argentine:

 

Jevrić, Duljaj, Gavrančić, Koroman, Kežman, Milošević, Stanković, Đorđević, Dudić, Nađ, Krstajić

 

U istoriju je tada ušao i Kambijasov gol protiv nas kada je lopta kružila minutima, uz više od 20 dodavanja. Sva jednostavnost (a ona je, zna se, najteža) fudbala.

Italija je u finalu pobedila Francusku, nakon što je, naravno, ceo turnir prošla italijanski, a jasno je šta se pamti sa tog finala.

"Bio je centaršut sa desne strane i sprečio sam ga da skoči. Držao sam ga za dres i posle sam se izvinio, možete to da vidite na video-snimku", kaže Marko Materaci. "Okrenuo se i pokušao da ode... Adrenalin, stres, umor... Rekao mi je da, ako želim, može da mi da dres na kraju meča. Odgovorio sam mu na ne baš delikatan način, ali to su stvari koje se mogu desiti na utakmici."

Zidan, Nemačka 2006.
Zidan, Nemačka 2006.

 

 

"Rekao si da bi više voleo majicu njegove sestre", pita ga novinar.

"Ne, rekao sam sestru, ne njenu majicu", odgovara Materaci.

Zidan je tu isključen i u istoriji ostaje zapisana ona fotografija Zidanovih leđa pored pehara, dok izlazi sa stadiona.

 

 

Četiri godine kasnije prvi put je domaćin bila neka afrička zemlja - Južna Afrika - i prvi put posle dosta vremena plasirali smo se na dva turnira zaredom. A sad i prvi put kao Srbija.

Opet smo loše počeli - poraz od Gane 1:0 golom iz penala u 85. minutu, ali smo zato sve izvadili pobedom nad Nemačkom 1:0. Na kraju je trebalo da samo pobedimo Australiju i idemo dalje, čak i u odličan žreb koji nam gotovo otvara put do polufinala. Da, "samo". Poraz od Australije 2:1 i vraćanje kući. Istorija, jbg.

Sastav koji je Radomir Antić izveo protiv Nemaca:

 

Stojković, Ivanović, Vidić, Subotić, Kolarov, Kuzmanović, Stanković, Ninković, Krasić, Jovanović, Žigić

 

U finalu je Španija uz zvuke iritantnih vuvuzela pobedila Holandiju, golom Inijeste u 116. minutu. To je bio treći poraz Holanđana u finalima. Španija je prvi put došla do krova sveta, i to apsolutno zasluženo, nakon godina dominacije tiki-take na klupskom nivou koja je preneta i na nacionalni tim.

Na poslednjem okupljanju najboljih reprezentacija sveta u Brazilu 2014. godine nije nas bilo. Zato je išla Bosna i Hercegovina. Taj turnir ostaće upamćen po nemačkom demoliranju Brazila 7:1 u polufinalu. Istorija, na brazilsku žalost. Nemci na kraju u finalu pobeđuju Argentinu i postaju prvaci sveta četvrti put.

I onda sledi Rusija, gde će biti šta će biti. Fudbalski bogovi su nas ponovo uparili sa Brazilom, možda je red da oni padnu kao pod Milutincem.

Možda je i red da nam ti nemilosrdni bogovi malo budu naklonjeni. Ali to treba zaslužiti, zna se kako. Zna se i na koji način namamiti sreću da te prati.

Valjda će neki Radojev potomak odleteti na istok da napravi dobru taktiku.

Jedno će biti sigurno - istorija. Valjda ne ona sa tamne strane Meseca.

Pa nek i prezime Stojković ponovo bude među najboljih 11.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.