Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

"Bože, učini da umrem. Platiću. Znam i ti si korumpiran": Kako je Pavle Vuisić pisao o smrti

Često je pisao o smrti. Kao da ju je čekao. Kao da joj se nadao
Priredio V. Miladinović
Datum: 02/10/2017

"Bože, učini da umrem. Platiću. Znam i ti si korumpiran": Kako je Pavle Vuisić pisao o smrti

Foto privatna arhiva

Želim da umrem.

Bože koji si svemoguć, učini tako

i budi miran, platiću.

Znam, i ti si korumpiran...

 

Ovo su stihovi koje je napisao Pavle Vuisić. Veliki glumac, rođen 10. jula 1926. godine, a preminuo pre 1. oktobra 1988. godine

Često je pisao o smrti. Kao da ju je čekao. Kao da joj se nadao.

Pavle Vuisić, pesnik zatvoren u telu velikog glumca, zarobljen u društvu i sistemu koje nije podnosio, porobljen u profesiji koju je prezirao.

Poput Leke Bankrota iz serije "Više od igre", samo jednog od likova po kojima ćemo ga pamtiti, život je živeo da bi trošio, a trošio je da bi miran umro i konačno bio spokojan. I baš kao Leka Bankrot, koji je za života priredio slavlje u čast svoje smrti, raspodelio šta ima i mirno seo za astal svoje kafane i sa ispruženom rukom stegnutom u šipak dočekao Nemce koji su aprila 1941. ušli u zamišljenu Gradinu, i život Pavla Vuisića kao da je ceo bio u stvari njegov oproštaj, i za života je raspodelio sve materijalno što mu je ostalo, samo što njegov šipak nije bio upućen Nemcima, kojih te 1988. kada je napustio ovaj svet više nije bilo, već političkom sistemu kog se gnušao i pomalo glumi koju nije podnosio.

Razne prideve su lepili za Pavla Vuisića, govorilo se da je prek, težak, namćorast... S druge strane, govorilo se da je voleo čašicu, društvo, koliko nas je uveseljavao... Dok je težina života rasla u njegovoj duši.

Često je Pavle Vuisić pisao o smrti. O svojoj smrti. Često je, generalno, pisao. Pesme. Svoje misli. Diktirao supruzi, Mirjani Suli Vuisić. Još češće je napisano cepao i bacao.

"On je bio izvanredan pesnik. I to se ne zna. Ali stalno je cepao, a ja sam sklanjala da on ne vidi i posle smrti sakupila. On je i svoju prvu glumačku nagradu iscepao.

Inače je bio vrlo talentovan. Ali je video da nema s kim i već je počeo da radi na filmu, i ostao je u glumi. Izmislio je i pseudonim - Višnjin. Celog života sam čekala da počne ozbiljno da piše i kada je upao u depresiju, pomislila sam da je došlo vreme. Ali nije bilo ništa od toga...", rekla je nedavno u razgovoru za Nedeljnik supruga Pavla Vuisića.

On je napisao i više testamenata.

Originalna verzija testamenta glasi:

 

Testament, foto privatna arhiva
Testament, foto privatna arhiva

 

 

Oporuka

Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju.

Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute).

Neka u sebi pjevaju.

Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, jebem mater...

 

Pisao je gde je stigao. Na imeniku. Na kafanskom računu. Po knjigama... U jednom svom zapisu ostavio je svojevrsni aneks na prethodni testament. I opet je posmrtno "ostavio šipak" komunistima:

 

"Ukoliko ne otuđim pre smrti moju pušku i revolver koji su vrlo skupoceni (da) proda moja Sula (Mirjana) ali samo kad se raspita o pravoj ceni.

One 2 serije žućaka i viška 2 srebrnjaka da ne prodaje na teg (na vagu) već da se najpre raspita o njihovoj numizmatskoj vrednosti. Lule moje (sigurno ih ima u vrednosti nekoliko sadašnjih miliona) da da Nenadu svom nećaku ako ustanovi da on lule stvarno voli od vremena do vremena puši na njima, ili bar ako ne puši na njima - uživa gledajući ih.

Sablje i noževe ako nije u stanju da zabode u drobove komunista - neka proda ili pokloni nekom ko oružje voli (bolje neka proda). Naročito sablje su skupe nijedna manje od 2 miliona sadašnjih para. Sablje ne davati u komision jer uzimaju veliki procenat nego na oglas -- jednu po jednu. Sablje ću sada sam pokušati prodati, ako ih ne prodam onda stoji ono gore."

 

U zbirci Pavla Vuisića u Muzeju knjige i putovanja na Banjici, udruženja "Adligat", nedavno smo pronašli i treću oporuku iz februara 1987, gde navodi da ne želi da iko prisustvuje pogrebu osim Mirjane, uz dodatak:

"Molim da se smrt objavi tri dana posle pogreba..."

Želeo je da umre nečujno. Da to ne bude vest. Da pobegne od svega. Niko da ne slavi život koji on nije voleo.

Na sahrani nije bilo šest popova. Nije bilo nikog. Samo njegova Mirjana. Nije bilo umrlice. Ni slike.

I jedan pop kog je dovela. I nije mu rekla ko je pokojnik.

"Samo sam rekla da se zove Pavle..."

Tako je sahranjen rab božiji Pavle.

Rab svog života.

Inače, nije verovao u Boga.

I pop je tu bio - iz inata.

 

***

Testament se zajedno sa ostalom pisanom zaostavštinom Pavla Vuisića nalazi u Muzeju knjige na Banjici, kom je Mirjana predala sva autorska prava i kom će ostaviti njen i Pavlov stan, kao legat, da se po njenoj smrti taj prostor u muzejske namene koristi za promociju filma i čuvanje sećanja na Pavla Vuisića.

Viktor Lazić, osnivač Muzeja knjige, rekao je da će, što se testamenta tiče, ubuduće svakoga ko bude objavio "cenzurisanu verziju" testamenta tužiti u njeno ime i tražiti i moralnu i materijalnu naknadu.

Otkud kod Pavla Vuisića toliko ukorenjen antikomunizam? To je posledica, reklo bi se, više faktora. Ličnog i porodičnog iskustva.

"Bio je na Sremskom frontu. Taj rat je stvarno bio strašan. Nije mnogo pričao o tome, ali znam da je na njega to mnogo uticalo. Kada je objavljeno da su Nemci kapitulirali, on je samo bacio oružje. Međutim, bio je tamo u četi jedan koji je pre kapitulacije pucao sebi u ruku kako bi se kao ranjenik sklonio sa fronta, a vratio se iz rata kao komesar. To je Pavla iznerviralo", priča nam Mirjana Vuisić.

Upoznao je komunizam na najgorem mestu, a Sremski front je bio upravo to. Svakako da Pavlovom odnosu prema novim vlastima nije moglo da pomogne ni to što je njegov otac bio na meti komunista.

"Njegov otac je bio u policiji. Pričali su kako pre rata nije želeo da hapsi Milovana Đilasa. Znao je ko je i šta je, i samo bi mu rekao da se skloni u selo. Kada bi komunisti organizovali demonstracije, on bi ulazio među njih i objašnjavao se sa njima. Ali bio je neki Crnogorac koji je rekao da je Pavlov otac kriv za smrt studenata u nekim predratnim demonstracijama, a Pavlov otac uopšte nije bio tamo. Zato su ga hapsili posle rata. Znam i da mu je otac Borislava Pekića bio nadređen. I kada su došli Italijani u Crnu Goru, tražili su spiskove svih aktivnih omladinaca, koji bi potencijalno mogli da budu problem, oni su to odbili i dobili su 12 ili 24 sata da pređu u Srbiju. I onda su obe porodice u kamionu došle u Beograd. Moj otac jeste bio za četnike, a za njegovog oca ne znam...", priča Sula Vuisić.

Pavle Vuisić je sa takvim "bekgraundom" u prvim posleratnim godinama, kako je to već bilo, nailazio na prepreke.

"Posle rata je bilo aktuelno Narodno pozorište, tu su se skupljala školovana obrazovana deca i tamo su ga privodili", prepričava Mirjana Vuisić.

U biografiji Pavla Vuisića često se u uvodnim delovima kroz neku polurečenicu provuče kako je kao mladić radio na Radio Beogradu. Ali nije poznato kako je prestala njegova novinarska karijera pre nego što je zapravo i počela.

"Pričao mi je da je Milovan Đilas došao u obilazak radija, i kada je čuo prezime Vuisić, rekao da država to ne može da dopusti. I sklonili su ga odatle", rekla nam je Mirjana Vuisić.

Malo je nedostajalo da veliki glumac Pavle Vuisić ne zakorači ozbiljnije u svet filma ili pozorišta, samo da nije bilo jednog "malog incidenta" na Pravnom fakultetu. Da, Pavle Vuisić je studirao svetsku književnost, ali je pre toga išao na Pravni.

"Položio je nekoliko ispita, a šta se zaista dogodilo doznala sam tek posle njegove smrti. Sećam se da sam se na početku našeg zabavljanja nalazila s njim ispred Pravnog fakulteta i upoznavala njegove kolege, i odjednom je prešao na svetsku književnost. Nikada mi nije rekao zašto. Kasnije sam doznala da je izbio incident. Bio je neki student, vrlo antipatičan, koji je bio 'glavni' na fakultetu i napravio neki problem sa jednom studentkinjom. Ne znam te detalje, ali Pavle je uzeo plastični revolver, igračku, i upao u toalet kod ovoga i inscenirao kako će da puca u njega. Da ga uplaši. Ovaj se bogami uplašio i pao u WC, a možete samo misliti kako su tada izgledali toaleti i šta se nalazilo tamo. I posle toga ga je dekan zvao i rekao mu da nema više šta da traži na fakultetu. Eto, tako je završio pravničku karijeru", priča Mirjana Vuisić.

Tako je zapravo Pavle Vuisić zbog više saplitanja u životu završio kao glumac. Išao je svojevrsnom linijom manjeg otpora.

"Nisam mu ja rekla da mora da glumi. Ali jesam mu rekla da ako hoće da živimo, da mora da radi. A šta će da radi, to nije bitno. A glumu uopšte nije podnosio. Uvek je bio ironičan prema stvarima koje je radio. Dobio bi neki tekst, pročitao bi, zalupio korice i ironično rekao: 'Snažna stvar'", priča Pavlova supruga.

U Pavlovoj arhivi našli smo i poruku koju je sebi ostavio. Mirjana je lično kucala tu poruku dok je Pavle diktirao...

"Paja sebi postavlja pitanje: E pa dokle ćeš, Pajo, dozvoljavati sebi bavljenje jednim poslom, odvratnim i ponižavajućim, dokle zbog love, od koje u stvari nikakve koristi nemaš. Dokle???"

A otkud u njemu tako duboko nezadovoljstvo poslom kojim se bavio?

"Znali su svi da ne voli glumu. Mladom Lauševiću je govorio da batali glumu. Doveo ga je jednom kod nas, sećam se da mu je dao neki grejač da ima da se greje u svom stanu. Tačno mu je rekao: Nemoj, brate, nije to za čoveka. Možda se i setio kada mu se sve ono desilo. Ali Laušević jeste glumac, on je to voleo. Pavle nije.

Ali voleo je, recimo, da imitira. Tita je imitirao. Na splavu je napravio WC i priredio otvaranje WC-a. I tada je kao Tito otvorio WC. Izgleda da su njemu dosta toga tolerisali", priča Mirjana Vuisić.

Tako mu je i Slobodan Penezić Krcun tolerisao jedan ispad.

"Snimalo se 'Bolje je umeti'. Ja sam još studirala. Krcun je došao sa familijom, doneo je neke velike pršute, sve su ucrvljale kada sam ih donela kući. Skupilo se čitavo društvo na večeri u 'Avali' i Krcun je držao banku i pričao šta sve dobro rade vlasti, pa 'mi ovo', pa 'mi ono'... A Pavlu je odjednom preselo i odsečno je uzviknuo: 'Pa dokle više... Pa jeste li uradili nešto, šta se nas tiče šta vi radite...'

I nastupila je zastrašujuća tišina. Završilo se nekako, a sutradan Krcuna nigde nema. Ne postoji, ostavio familiju i nestao.

A opet, moj otac je otišao u Venecuelu kod rođaka, koji su pobegli posle rata. Tata je bio stručnjak za automobile, imao je radnju auto-delova u Dečanskoj i zaposlili su ga posle u Jugoautu. Putovao je i bilo mu je dosta u jednom trenutku i rekao je da će ostati napolju. Želeo je da mama dođe kod njega, ali ona je već bila stara. Mama je otišla i htela je da ga vrati nazad u Beograd. Ali nije mogao da se vrati tek tako, čekala ga je neka zatvorska kazna sigurno. I morala sam da odem kod Krcuna da nam reši to, da otac ne leži u zatvoru. I tako je i bilo. Dosta su Pavlu tolerisali..."

Ironija je da Vuisić nije voleo komuniste, a da su oni njega obožavali. Ostala je i anegdota kada su Pavla kidnapovali sa njegovog čuvenog splava na Adi i odveli na prijem kod Tita. Bilo je to povodom snimanja "Neretve".

"Ja sam većinu priča o Pavlu saznala posle njegove smrti. On nije želeo da priča. Kada je umro, sakupila sam njegove prijatelje da ispričaju sve što znaju. Tako sam saznala i za to kada su ga pokupili na Adi. On je naravno bio obučen 'apa drapa', za splav. Odveli su ga na Dedinje i hteli su da ga lepo obuku. On se bunio i rekao da neće. Ako ste me uzeli ovakvog, vodite me ovakvog. Tito je čuo da se neko buni i poveo ga sa sobom i onda su se ispričali. Jedan prijatelj na Adi je video kako ga vode i njemu je Pavle rekao: 'Slušaj, ako nekome budeš pričao, ne postojiš za mene.' Bilo ga je sramota što je išao kod Tita", priča Mirjana Vuisić i podseća se još jedne anegdote o odnosu Pavla Vuisića i Tita. Ovog puta, Tita na zidu.

Ušao je, naime, Pavle u kafanu na Adi i kada su ga pitali šta želi, on je rekao: "Ćebe." A šta će mu ćebe? Pa da prekrije Titovu sliku, jer ne može da ga gleda.

A tako je dobro glumio, recimo, u "Otpisanima". Ili u "Neretvi"...

"To su glumci. Nedavno sam čula anegdotu kada su snimali sa Veljkom Bulajićem i kada je Pavle rekao: 'Sad imamo vojsku, hajde da smaknemo Tita.' Tu je vojska, sada je najlakše..."

Postoji još jedna anegdota, za koju bi neko rekao da ilustruje Pavlovu mrzovolju, a zapravo otkriva njegovo duboko nezadovoljstvo životom koji je vodio. Reč je o dodeli nagrade Udruženja filmskih radnika, čuvene "Slavice", za koju je Pavle Vuisić bio laureat 1983. godine. Teškom mukom se ta nagrada našla u njegovom stanu.

"Nije podnosio ni nagrade. Pisao im je da im ne padne na pamet da njemu dodele nagradu. Postoji ta priča da mu je Bata Živojinović 'uzeo Slavicu'. On je zahvalio i ostavio nagradu u Udruženju, a nagrada je nestala. A onda se, valjda, otkrilo da je Bata Živojinović uzeo 'Slavicu'. Hteli su da je stave u sef da ne bi opet nestala, ali nisu imali dovoljno veliki sef. I onda su mene angažovali da je uzmem. 'Pa kako ja da je uzmem ako on neće', rekla sam im, ali su me nagovorili. Ja uzmem to, teglim kući tu pretešku nagradu u cegeru i nisam znala šta ću sa njom. I onda sam mu govorila da je 'Slavica' jako dobra stvar, da mi treba za noge kad kucam da mogu da odmorim noge. Oćutao je na to i tako je 'Slavica' ostala", priča Mirjana Vuisić.

Kako je vreme prolazilo, nezadovoljstvo u Pavlu Vuisiću je raslo.

"Posle 15-20 godina rekla sam mu da prestane sa glumom, da radi ono što želi, da se više ne zafrkava. Mnogo se nervirao... A onda on kaže: 'Pa nisam ja budala, ja to najbolje znam da radim.' I šta onda da mu kažem. Ja sam završila istoriju umetnosti, radila sam kao sekretarica režije u Avala filmu, a on je postao stub porodice. Nije voleo mnogo da priča u kući. Uvek sam imala utisak za njega i njegovog brata da su to dečaci koji treba da izađu napolje da igraju fudbal i kada se ispucaju, vraćaju se kući."

Jedino je zapravo bio srećan kada je bio na Adi. Listajući fotografije iz porodičnog albuma nailazimo na jednu na kojoj je neprepoznatljiv. Ne, nije previše mlad. Nije ni maskiran. Smeje se... Slika je, naravno, nastala na splavu na Adi. Dve su reke koje su mu bile jedini spas. Sava, i reke alkohola u kojima je tražio bekstvo od stvarnosti.

Njemu se pripisuje i štos da je "pod gasom" prešao automobilom na crveno i da je na pitanje policajaca: "Pa zašto pređe na crveno, aman", on odgovorio: "Belo mi pravi gorušicu".

Jedna od urbanih legendi koje kruže Beogradom kaže da je Pavle Vuisić, rođen kao Vujisić - dakle sa "j" - sam sebi promenio prezime. To promenjeno prezime i Mirjana danas nosi.

"Ja sam do pre godinu dana mislila da je to bila neka njegova ujdurma. A šta se dogodilo? Kršten je u Crkvi Svetog Save na Slaviji. A pop Šumadinac koji je to upisivao, napisao je 'Vuisić' - mislio je, valjda, šta će mu to 'j', i tako je u stvari ostalo. Još uvek su se gledale crkvene knjige i kada smo menjali dokumente 1968, upišu nam 'Vuisić' po krštenici. Pavle posle toga dođe kući i kaže majci: 'Ja više nemam veze s vama, ja sam Vuisić.'

A baš me je interesovalo to za prezime, jer sam htela da vidim da li je to njegova izmišljotina. On piše latinicom i sa tim 'j' se otegne to pisanje (smeh). On je to 'j' preskakao uvek kada se potpisivao i zato sam mislila da je to njegova ujdurma.

On, znate, uopšte nema matični broj. Dali su mi umrlicu iz matičnog ureda, i on nema matični broj. Kada je on umro, želela sam da račun za Infostan ostane na njegovo ime. Ja jesam otkupila stan, ali sam htela da ostane na njegovo ime, da Pavle to plaća kako je voleo. Naravno, rekli su mi da moram da promenim i da im treba njegov matični broj, ali taj broj nisam mogla da dobijem. Insistirala sam da ostane na njegovo ime i sažalili su se, pa je ostalo. Neka on plaća... Ja uvek častim Cigane, kojih ima mnogo na groblju. Ne mogu pijance, jer pijanci kad se zalepe, tu nema Boga. Pustim ja njih da me 'farbaju', ali to radim zbog Pavla. On je voleo da baca. On kada sedne za sto, uvek mu je bilo važno da ima para da plati piće svima."

Njegov život bio je daleko od vica i anegdota koje se prepričavaju po beogradskim kafanama. I to zna samo Mirjana Vuisić, iako ni ona nije do kraja mogla da pronikne šta se dešava u njegovoj glavi.

"To njegovo nezadovoljstvo proizvod je svega, i društva u kom je živeo i posla kojim se bavio. Piće mu je bilo spas, a onda je kad počne da pije, voleo da ima društvo", kaže ona i prelazi na priču o tome kako su se upoznali. A tu je opet radila "antikomunistička veza".

"Bila sam kod tetke koja je slavila ćerki rođendan, a njena braća su prešla granicu i pobegla u Venecuelu. Pavle se družio sa njima i posećivao je majku svojih drugova. Počeli smo da pričamo, bila sam još u gimnaziji, sećam se da sam pričala nešto o Dostojevskom, on je razrogačio oči. Imao je mnogo lepu kosu, riđu još od kupanja. Bio je oktobar mesec... Bilo je teško. To je crnogorska familija. Nije bio po volji mojih, ni ja baš po volji njegovih drugova. Kada smo počeli da živimo zajedno, Pavle je spavao u špajzu. Išli smo po neke cepanice da bismo podigli madrac. Stan su delile jedna porodica iz Vranja i Pavlova porodica. Udala sam se 1956. godine, dobili smo tek šezdesetih ceo stan. I to su opet mogli da nam ubace nekog.

Prijatelji su hteli da mu pomognu. Sećam se, Gidra se oženio Ljiljanom i on je trebalo da nam pomogne. I to su bile komplikacije, i sebi su jedva mogli da pomognu. Imam jedno pismo gde on piše kako ima jedna stara žena iza koje će da ostane stan... I Pavlovi brat i sestra su umrli od raka, a roditelji od srca. Neverovatno. To je neprilagodljivost, apsolutna neprilagodljivost na okruženje u kom su živeli", priča Mirjana Vuisić.

Koincidencija je, ali posle Titove smrti, u poslednjim godinama života stvari postaju sve gore. Sve što se dešavalo u zemlji ga je morilo.

"To je sve za njega bio užas. On nije mogao više da živi. Strašno mu je bilo sve. On jeste mnogo pio, ali trudila sam se da pravi male pauze i to je radio. Ali u tom periodu je krenuo i nije mogao da se zaustavi. Počeli su problemi i videlo se da će uskoro doći kraj. Stvarno je hteo da se ubije. Govorila sam mu kako može to da dozvoli, da mrzi te ljude, a dozvoliće da se tako lako preda."

Bio je to period kada ga je već uhvatila bolest, i kada je teško hodao.

"Imao je kolt. To je bilo strašno. Rekao je da će ići na tavan. Ja kažem: 'Dobro, ali ja ću biti tu.'" Onda on kaže da će da ide na ulicu. Pa mi kaže da moram da idem na imanje... Otišla sam jednom na imanje, tamo je bila moja tetka. I odjednom se preznojim i kažem: gotov je... Ali nazvao me je i rekao da dođem kući. Kada sam došla, videla sam da moram da ga smestim u bolnicu. Došao je jedan njegov prijatelj - pošto je već jedva hodao - da pomogne, i kada sam rekla da pozovemo lift, on samo dobaci da lift ne radi. Mislim se, kako zna. Izgleda da je išao i predomislio se. Otišao je u bolnicu i odbijao sve intervencije."



Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.