Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svet

Bitku za modernizaciju islama mogu da dobiju samo žene: Mini-suknja protiv islamskog vela

Borbu za modernizaciju islama, njegovo prilagođavanje savremenom svetu i napuštanje prevaziđenih srednjovekovnih dogmi, mogu da dobiju samo žene
Piše Željko Pantelić
Datum: 10/03/2018

Bitku za modernizaciju islama mogu da dobiju samo žene: Mini-suknja protiv islamskog vela

Profimedia

Nalazimo se u Egiptu, u Kairu, u parlamentu. Predsednik se obraća poslanicima i kaže: "Razgovarao sam sa Muslimanskom braćom. Pitao sam ih šta žele. Odgovorili su mi: hoćemo da sve žene budu zabrađene. Hoće da sve Egipćanke idu ulicom sa islamskim velom." U sali se čuju podsmesi a neko od poslanika dobacuje: "Neka ga sami sebi stave, veo." Sledi smeh do suza. Predsednik je Gamal Abdel Naser, godina 1955. Od tada je prošlo 60 godina, Egipat je i dalje diktatura, Muslimanska braća su ponovo u poluilegali, ali su žene u Egiptu gotovo sve zabrađene, a mi smo u 2016. godini.

Pre 50 godina, u muslimanskom svetu žene su imale mnogo više prava i sloboda nego što imaju danas. Štaviše Turska, Tunis i Alžir bili su pozitivan primer za brojne evropske države, a Iran u jednom momentu i avangarda sa feminističkim revijama. U Turskoj su žene mogle da se razvedu još od 1926. godine (u Italiji, primera radi, tek od 1970) a da glasaju na izborima od 1934. godine, u dobrom delu evropskih država žene će dobiti pravo glasa tek posle Drugog svetskog rata.


Između Drugog svetskog rata i osamdesetih godina prošlog veka u muslimanskim zemljama, sa izuzetkom Saudijske Arabije, većina žena nije nosila veo, a kamoli nikab, hidžab ili burku. Praktično u urbanim centrima nije bilo moguće videti zabrađenu ženu. Samo u ruralnim krajevima, i to uglavnom starije žene bile su zabrađene. Posle dva poraza arapskih država od Izraela u ratovima 1967. i 1973. godine, posledičnog splašnjavanja panarapskog nacionalizma, a pogotovo od Islamske revolucije u Iranu 1979. godine, dolazi do zaokreta. Vlasti u sunitskim državama, u strahu od onoga što se dogodilo režimu šaha Reze Pahlavija u Iranu, prave koban izbor i kompromis. Umesto da krenu putem demokratizacije i davanja političkih sloboda, otvaraju vrata reislamizaciji svojih država i za mir u društvu žrtvuju, do tada stečena, prava i slobode žene. Islamski integralisti finansirani dolarima Saudijske Arabije i drugih petro-monarhija iz Persijskog zaliva reislamizuju arapske države i evropske muslimane, koristeći zabrađene žene kao udarnu pesnicu i eksplicitni pokazatelj njihovog prisustva.

Nije slučajno što su veo, hidžab, nikab ili burka pretvoreni u političke simbole. Otišlo se toliko daleko da je organizovan i tzv. Svetski dan islamskog vela, kako bi se pokazala solidarnost sa onima koji ga nose svaki dan. Tipičan primer propagande srednjovekovnih ideja modernim sredstvima. Islam koji propagira pokrivanje žena je po pravilu u rukama opskurnih centara moći koji zloupotrebljavaju religiju za ostvarivanje političkih ciljeva. U velikom broju slučajeva muslimanke u Evropi su primorane, od svojih roditelja ili muža, da nose islamske velove ili su indukovane od strane mizogene i bigotne sredine da ga stave jer u suprotnom bivaju etiketirane kao žene lakog morala u getima koji su se kreirali na periferijama velikih evropskih gradova.

Sirijski pisac Adonis je u svojoj knjizi Islam i nasilje zapazio da čak ni u momentu vrhunca tzv. arapskih proleća niko nije potrošio jednu reč na ulogu i položaj žena u islamskom svetu.

"Kako može da se govori o arapskim revolucijama ako su žene i dalje zatočenice šarije?", postavlja pitanje sirijski pesnik.

On je takođe podsetio da niko u islamskom svetu ne želi da se odrekne potpuno anahronih sura iz Kurana koje diskriminišu ženu i da nije mogao da pronađe jednog pravnog eksperta koji bi napisao tekst o pravnom položaju žena u muslimanskom svetu. "Niko ne želi da priča o položaju žena u islamu, jer ako kažeš istinu, izlažeš se pretnjama, kritikama, procesima. Bolje je ne pričati, praviti se da to nije važno. Bolje je staviti veo", gorko zaključuje Adonis.

Sara Kan, mlada britanska muslimanka, osnovala je pokret "Inspajer" sa maksimom da se ne može boriti protiv islamskog fundamentalizma bez muslimanki koje će da "skinu veo" sa licemerstva koje karakteriše retrogradno tumačenje islama i dramatične pozicije u kojoj se često nalaze muslimanke. Ideja Kanove je da, budući da su žene prve žrtve islamskog integralizma, one prve moraju da ustanu protiv njega. Ajana Hirs Ali, Somalijka koja je iz bezbednosnih razloga napustila Holandiju pošto su islamski fanatici 2004. godine ubili Tea van Goga koji je režirao njen film "Potčinjavanje", smatra da je islamu potreban njegov Martin Luter:

"Reforma islama mora da pruži odgovore na fundamentalno pitanje: kako se može biti musliman i biti saglasan da se razdvoji džamija od države, slobode izražavanja i prava žena. Mora da se promeni odnos prema Kuranu i Muhamedu jer islamisti tumače Kuran bukvalno. Neophodna je interna revolucija u islamu protiv kulture smrti, uz odbacivanje šarije, džihada i ubijanja nemuslimana." Alijeva takođe smatra da muslimanke treba da odbace identifikaciju kroz simbol njihovog potčinjavanja, to jest veo, i da se emancipuju individualno bez stega verske zajednice.

Žensko telo i seksualnost su vekovima moneta za potkusurivanje monoteističkih religija. Sve odreda, u njihovim integralističkim izrazima, liče jedna na drugu kada je reč o ulozi žene. Vatikan, Saudijska Arabija i Iran gotovo su uvek na istoj strani kada su u pitanju prava žena. Iza opravdanja da se štite prava porodice, čast, poštenje i čednost krije se želja da se žena potčini muškarcu i stavi pod kontrolu. Religije tretiraju ženu kao biće, u najmanju ruku, manje vredno od muškarca. Čak i u Bibliji stoji da je Eva stvorena iz Adamovog rebra, što bismo u današnjem kontekstu mogli da okarakterišemo kao klasičan primer muškog šovinizma. Prorok Muhamed je oženio Ajšu koja je imala šest godina, a brak je konzumiran kad je devojčica imala devet godina. I danas u Saudijskoj Arabiji nema donje starosne granice za brak. Godine 2008. tribunal u Rijadu je odbio da poništi brak jednog 58-godišnjaka sa detetom od osam godina. Kada je uspostavljena teokratija u Iranu, jedan od prvih Homeinijevih zakona je bio spuštanje starosne granice za udaju sa 18 na 13 godina. U pojedinim zapadnoevropskim hrišćanskim zemljama do pre par decenija zakoni su predviđali da silovatelj ne odgovara krivično ako se oženi svojom žrtvom.

U zapadnom hrišćansko-jevrejskom svetu posle dugotrajne vekovne borbe, i ironijom sudbine zahvaljujući Prvom i Drugom svetskom ratu, žene su se izborile da imaju jednaka prava kao i muškarci, da budu slobodne, slobodne i da greše, pa samim tim i da se razvode, oblače kako im je volja, školuju, rade, biraju partnere, pa čak ako hoće, mogu i da zarađuju na svom telu, ako je to njihov izbor, mogu i da žive sa drugom ženom i da imaju dete, bez muškarca. Od kada su se žene oslobodile srednjovekovnih stega i kada su upalile svetlo u zapadnoj civilizaciji, svet je postao mnogo lepše i prihvatljivije mesto za život.

Debata dokle bi evropska liberalna društva trebalo da popuste u ime tolerancije i koliko da ustuknu od teškom mukom, a često i krvlju, stečenih prava da ne bi iritirali svoje nove sugrađane, razbuktala se posle cirkularnog pisma u jednoj amsterdamskoj opštini u kojem je službenicama savetovano da ne nose mini-suknje i seksi džizmi. Zahtevi ili potezi vlasti u nekadašnjim državama barjaktarima ljudskih prava, prava žena, seksualnih sloboda nisu registrovani samo u Holandiji već i u Švedskoj, gde je na bazenu Eriksdalsbadet u kojem se muškarci i žene kupaju još od kraja 19. veka, doneta odluka da se razdvoje džakuziji na muške i ženske, zbog dramatičnog porasta seksualnog uznemiravanja devojaka i žena.

U pojedinim nemačkim landovima uvedeni su tzv. ženski vagoni, kako bi se preventivno delovalo, u bavarskim varošicama gde je smešten veliki broj emigranata iz Azije i Afrike, predsednici opština su slali pisma svojim sugrađanima da savetuju svoje ženske članove porodica da ne izlaze u mini-suknjama, šortsevima, uskim i dekoltiranim majicama, da ne nose providne stvari. Alžirski pisac Kamel Daud koji je smelo progovorio o seksualnoj frustriranosti čitavih generacija muslimana koje odrastaju u Severnoj Africi i na Bliskom i Srednjem istoku, u levičarskim intelektualnim salonima Francuske žigosan je kao islamofob.

Daudov greh se sastoji u tome što je napisao da je odnos prema ženi i seksu Gordijev čvor u islamu:

"Žena se negira, ubija, prekriva velom, zatvara ili poseduje. Ona je otelotvorenje požude i zato se smatra odgovornom za najstrašniji zločin: život. U islamskom svetu seks predstavlja najbedniji segment postojanja. Ali to ih ne sprečava da regrutuju nove snage prodajući im priču o raju, koji u njihovom opisu liči na bordel, i u kojem su device namenjene kamikazama. S jedne strane se nameće najnazadniji puritanizam na ovom svetu, a na onom se obećavaju bahanalije. Islamizam je atentat na želju za životom. Jer kod nas ne postoji izlaz osim nakon smrti i sudnjeg dana."

Da je nešto perverzno i dekadentno u evropskim društvima pokazuje već sama ideja da starosedeoci moraju da se prilagode pridošlicama. Ljudi koji su došli iz najmračnijih diktatura, iz društava u kojima se primenjuje najretrogradnija interpretacija islama, za koje su nepoznate kategorije ljudskih prava, jednakosti muškaraca i žena, slobode mišljenja, govora, raspolaganja i korišćenja vlastitog tela, osećaju se potpuno izgubljeno, i to je razumljivo. Podaci o internet saobraćaju pokazuju da su muslimanske zemlje najveći konzumenti pornografije, što je upliv islama u javni život jači, to se više vremena provodi na pornografskim internet sajtovima. Dakle, u Evropu dolaze mladi ljudi iz bigotskih sredina, sa potpuno izvitoperenim, za evropske standarde, pojmovima o ženi i njenoj ulozi u društvu. Daud, inače dobitnik Gonkurove nagrade za roman Merso, kontraistraga, nazvao je taj fenomen "seksualnom mizerijom arapsko-muslimanskog sveta", upućujući na činjenicu koliko je bolestan odnos prema ženi, telu i seksualnim uzbuđenjima i željama, čitavih generacija koje odrastaju od Magreba do Indonezije.

Postavlja se pitanje kako se u ime tolerantnosti može tolerisati netolerantnost.

Ministarka za porodicu i prava žena u francuskoj vladi Lorans Rosinjol javno je iznela sumnju da postoje žene koje se zabrađuju zato što to žele:

"Žene koje izaberu danas da budu zabrađene su kao američki crnci koji su podržavali ropstvo", rekla je Rosinjolova.

Kao i u Daudovom slučaju, i ovoga puta se pokrenula "centrala" ispravnomislećih radikal-šik levičara koji su tako zabrinuti nad svetom koji posmatraju iz svojih luksuznih stanova, fensi automobila i u garderobi koja košta koliko celo školovanje jednog deteta u Africi, dok ručaju u restoranima sa livrejisanim konobarima isključivo bio hranu. U slučaju Rosinjolove prevazišli su sami sebe budući da su je optužili za rasizam, a upravo je francuska ministarka osnivač najveće i najznačajnije organizacije za borbu protiv rasizma i svih oblika diskriminacije -- SOS antirasizam. Rosinjolova je posle pojasnila svoj stav:

"Htela sam da kažem da su žene koje nose veo neka vrsta partizana islama za njegov projekat društva koji žele da nametnu, i u tom kontekstu su kao neka vrsta saglasnih robinja."

Pjer Berže koji je 40 godina bio partner Iv Sen Lorana žestoko je kritikovao modne stiliste optužujući ih da su postali sluge ideologije koja hoće da potčini ženu: "Skandalizovan sam modom za muslimanke. Uloga modnih kreatora je oduvek bila da učini žene slobodnijim, a ne da budu saučesnici onih koji žele da ih potčine", izjavio je Berže.

Kritika suvlasnika Monda i Nuvel obzervera uperena je protiv stilista i organizacija iz petro-monarhija Persijskog zaliva koje zasipaju novcem najčuvenije modne kreatore i njihove "mezone" da kreiraju modu po islamskim standardima za žene. Procenjuje se da moda sa "islamskim" pečatom za žene vrti biznis od čak dvesta pedeset milijardi evra i da bi za pet godina mogao da bude udvostručen. Potražnja za firmiranim "halal" ženskim odevnim predmetima ne limitira se samo na Tursku ili arapske zemlje. U Francuskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji muslimanska moda za žene vrti preko dvadeset milijardi evra sa tendencijom rasta, pošto su muslimanke druge i treće generacije na Starom kontinentu počele da se zabrađuju u sve većem broju. Zato ne čudi što su ove godine veliki modni mezoni poput Dolče i Gabana ili konfekcijski giganti poput Manga ili H&M počeli da prave modne kolekcije za muslimanke.

Rita Panahi, persijska novinarka koja je pre 30 godina pobegla iz Homeinijevog Irana, ukazuje na niz nedoslednosti i protivurečnosti tzv. evropskih progresista i intelektualnih krugova: "To što zapadne intelektualke ćute o položaju muslimanki ravno je izdaji svake devojke i žene koja je progonjena u ime islama. Progresisti prihvataju maltretiranje muslimanki u Evropi u ime multikulturalnosti. To bizarno savezništvo progresista i islamskih radikala dokaz je moralnog posrnuća političke levice u Evropi. Ako budemo insistirali na tome da svi azilanti kao i imigranti prve i druge generacije moraju da usvoje osnovne vrednosti kao što su sloboda i ravnopravnost, onda ćemo favorizovati emancipaciju islamskih žena i daćemo im više šansi da utiču na svoje zajednice, udaljavajući ih od radikalnog islama."

Žene su ključ za borbu protiv nasilnog islama i njegove srednjovekovne verzije. Potrebno je da Evropa podrži i pruži zaštitu svakoj muslimanki koja se pobuni protiv "pustinjskog" islama umesto što je sklona da sužava stečena prava i slobode Evropljankama kako ne bi uvredila muslimane. Mini-suknja otkako ju je izmislila Meri Kuant, pre pedeset i kusur godina, nije bila modni hir, već ideja o svetu, slobodi i pravima žena. Dok je ne budu nosile kada i kako hoće i muslimanke, neće biti ni integracije ni boljeg sveta.

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.