Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Nedeljnik

A šta je o Mauzoleju mislio Krleža: Sve tajne "bitke za Lovćen" (6)

Najveću težinu, naravno, imalo je mišljenje vodećeg jugoslovenskog pisca, inače Hrvata po nacionalnosti, Miroslava Krleže. On je u svom obrazloženju naveo da je - kada je o Mauzoleju na Lovćenu reč - "Njegoš karikatura i kao spomenik i kao statua"
Piše Darko Hudelist
Datum: 20/05/2018

A šta je o Mauzoleju mislio Krleža: Sve tajne "bitke za Lovćen" (6)

Profimedia

PRETHODNI NASTAVAK PROČITAJTE OVDE

 

Lazar Trifunović je 30. avgusta 1961. objavio u časopisu „Danas" članak "Mit o Meštroviću", u kojem je Meštrovićev projekat Mauzoleja na Lovćenu proglasio stranim i tuđim telom koje je "u potpunoj suprotnosti sa svim idejama koje su u ovom društvu rođene". Pritom se, u svojoj argumentaciji, poslužio i nekim, izrazito kritičkim i negativističkim, mišljenjima Moše Pijade i Miroslava Krleže o Meštrovićevoj umetnosti. Pijade je, primera radi, smatrao da umetnost Ivana Meštrovića "nije nikla iz naše sredine".

Trifunović je, kao osoba, bio dosta preke naravi (to mi je posvedočio i Dejan Medaković) i nije mnogo štedeo na izrazima. Tako je u ovome svom članku za Meštrovićev projekat Mauzoleja na Lovćenu (kao i za neke druge Meštrovićeve radove) upotrebio i ove sintagme: "pseudomonumentalna arhitektura okićena secesionističkom dekoracijom", "okićena pseudomonumentalnost srednje Evrope", "povampirena secesija", "mermerni secesionistički bunker", "monstruozna kvaziumetnost" i sl. A pritom nisu izostala ni neka upoređenja (ili aluzije) s nacističkom Nemačkom.

I sada se događa nešto što verovatno niko nije predviđao ili planirao: kad je, u julu 1964, Republički sekretarijat za prosvetu, kulturu i nauku SR Crne Gore formirao stručnu Komisiju za reorganizaciju Muzeja na Cetinju, dogodilo se da je na čelo te komisije - u kojoj su bili siminovac Vojislav Korać, direktor Muzeja Cetinja Milutin N. Mijanović i još neki - bio postavljen upravo on, Lazar Trifunović. Jedan Srbin - odnosno nekoliko Srba - "involvirali" su se u, u početku, čistu crnogorsku priču.

Trifunovićeva komisija zasedala je potkraj 1965. i 1966. i jednoglasno zaključila (15. februara 1966) da izađe u javnost s predlogom "da se na Lovćenu ne podiže Njegošev mauzolej prema projektu Ivana Meštrovića". Za taj svoj stav Komisija je iznela tri argumenta.

Prvo, Meštrovićevom projektu ne odgovara "prirodna konfiguracija Lovćena, koja je ušla u grb Crne Gore", i koja je "toliko impozantna i sama je po sebi spomenik da se na njoj ne može umetnički održati ništa što bi se takmičilo sa prirodom".

Drugo, Meštrovićev projekat mauzoleja je "paradna, hladna i reprezentativna arhitektura" koja, zajedno s Njegoševom figurom ispod orla u unutrašnjosti, više ističe Njegoša "kao gospodara i vladara nego kao pesnika i simbola slobode".

I treće, čisto stilski gledano, taj je projekat "tipično delo bečke secesije" koje nema ništa zajedničko s našom, domaćom (srpskom, odnosno crnogorskom) sredinom, kulturnom tradicijom i mentalitetom.

Ali pre nego što je završila rad, Trifunovićeva komisija organizovala je široku anketu među jugoslovenskim istoričarima umetnosti, kritičarima i umetnicima "o podobnosti Meštrovićevog projekta". Anketi se odazvalo deset kulturnih radnika iz cele Jugoslavije, a rezultat ankete bio je 7:3 protiv izgradnje Meštrovićevog projekta na Lovćenu.

"Protiv" su se izjasnili: književnik Miroslav Krleža, direktor Konzervatorskog zavoda za Dalmaciju (inače veliki prijatelj Dejana Medakovića) akademik Cvito Fisković, direktor Umjetničke galerije u Splitu Kruno Prijatelj, književnik i likovni kritičar Oto Bihalji-Merin, kipar akademik Risto Stijović, slikar akademik Milo Milunović i profesor Univerziteta u Ljubljani Luc Menaše.

A "za" su bila samo trojica: profesor Univerziteta u Zagrebu Grgo Gamulin, vajar i profesor na Likovnoj akademiji u Zagrebu Vanja Radauš i docentkinja na Univerzitetu u Sarajevu Sida Marjanović.

Najveću težinu, naravno, imalo je mišljenje vodećeg jugoslovenskog pisca, inače Hrvata po nacionalnosti, Miroslava Krleže. On je u svom obrazloženju naveo da je - kada je o Mauzoleju na Lovćenu reč - "Njegoš karikatura i kao spomenik i kao statua".

"To je bio strašan dokument, fenomenalno pismo" - rekao mi je Dejan Medaković za taj Krležin odgovor na anketu - "gde je on u dvostrukom smislu upotrebio reč 'karikatura'. On je mrzeo Ivana Meštrovića, to se zna dobro..."

A što se onih troje koji su bili "za" tiče - sve je njih, po Medakovićevom tumačenju, snašla ona velika i strašna Njegoševa kletva iz (oko) 1850. (a svedok koje je bio i Dejanov pradeda, Milorad Medaković, tadašnji Njegošev ađutant), odnosno kako mi to sam D. Medaković reče:

"Sve je išlo loše po one koji su potpisali. Narod je tumačio u ono vreme: 'Stigla ih je kletva!'..."

A u kom smislu loše? Medaković mi je objasnio:

"Vajar Vanja Radauš (1906-1975) ubio se. Čisto samoubistvo. Profesor Grgo Gamulin (1910-1997) izgubio je ćerku jedinicu koju je obožavao, čak malo abnormalno. On nije dao da se ona uda, a ona je imala dečka. I onda na kraju ona umire od leukemije, a on joj, da joj napravi radost, dopušta da se oni, kao, venčaju; ona se venčala na samrtnoj postelji. A njena soba je morala ostati ista, neke lutkice i onako, sve... I tu se on zavlačio, meditacije i tako. Bio je i malo navudren, što bi se reklo u Zagrebu... A Sida Marjanović (1921-1994)? Eh, Sida je bila Srpkinja iz Bosne, jako lepa žena, bila je moja učenica (na Filozofskom fakultetu u Beogradu - prim. aut.), njenom doktoratu sam ja bio patron, iz samilosti sam joj taj doktorat pustio... Ona je bila i u kombinaciji za Titovog sina, Mišu Broza. Lepotica... Međutim, nije došlo do sretnog braka i ona je otišla u Švedsku, ne znam zašto i kako. A bila je posle i ambasador, i svašta je bila... I ona umire, u inostranstvu. Obdukcija nije mogla da ustanovi od čega..."

Ali kako sada Crnogorci reaguju na izveštaj Trifunovićeve komisije? Odbacuju ga, gotovo s prezirom.

Najpre je crnogorski pukovnik JNA Savo J. Orović postavio u „Borbi" od 24. februara 1966. (retoričko) pitanje "zašto Komisija nije određena samo iz Crne Gore, kada se postavljanje Njegoševog mauzoleja najviše tiče naroda ove republike". Odnosno, upitao se: "Ako je u Komisiju trebalo angažovati i druge republike, zašto samo Srbiju, a ne i ostale?"

A onda će, tri godine kasnije, u titogradskoj „Pobjedi" od 10. aprila 1969, sekretar Opštinskog komiteta SK Cetinje i tadašnji direktor Muzeja na Cetinju, Branko Krivokapić, stav Trifunovićeve komisije okarakterisati "nezvaničnim", pozvavši se pritom i na tu činjenicu "da niko iz crnogorske vlade nije dao svoj sud o njihovom mišljenju (o mišljenju članova Komisije i anketiranih kulturnih radnika iz cele Jugoslavije - prim. aut.); stoga i pozivanje na njega nema svrhe".

Međutim, ovakvom se crnogorskom stavu (stavovima) brzo i promptno suprotstavio mitropolit crnogorsko-primorski Danilo II, poručivši u „Pobjedi" od 7. aprila 1966. da "SPC još ništa nije rekla o svemu ovome, a svakako da ima mnogo više prava da o tome govori nego mnogi koji nastoje da sruše lovćensku kapelu, jer se radi o jednom pravoslavnom, osvećenom hramu". Pritom je Danilo II naglasio: "Crkva je za vladike (hteo je reći: postojeća lovćenska kapela je za Njegoša, za "vladiku Rada" - prim. aut.), a mauzoleji za careve, kraljeve, predsjednike republika ili druga svjetovna lica".

To je bio vrlo važan trenutak u ovoj priči jer je nagovestio pobunu Srpske pravoslavne crkve u "slučaju Lovćen" - pobunu koja će se idućih godina (s naglaskom na 1969) uistinu i dogoditi.

Sledeći nastavak OVDE 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.