Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Magazin

7+ života srpske Mata Hari

Smilja Mihailović, devojačko Konstantinović, imala je sve samo ne logičan i beznačajan život. Iz nekog razloga, dosije o njenom kretanju i radu ni tajne službe nisu sačuvale
Piše Miljana Nešković, arhiva Nedeljnika
Datum: 21/12/2018

7+ života srpske Mata Hari

Foto: Profimedia

Ko zna šta je ta žena sve mutila i petljala." Nakon čitanja romana Sedam života princeze Smilje, inspirisanog životom neznane evropske heroine visokog društva rođene u Beogradu, svakome bi ta rečenica mogla da prođe kroz glavu. Dvadeset godina nakon smrti jugoslovenske princeze Smilje, kako je u visokim krugovima španskog društva ostala upamćena, spisateljica Gordana Ćirjanić rešila je da krene u istraživanje života žene za koju je nebrojano puta čula dok je živela u Španiji, ali nikako nije mogla da je poveže ni sa jednom kraljevskom dinastijom sa ovih prostora. Smilja Mihailović, devojačko Konstantinović, imala je sve samo ne logičan i beznačajan život. Iz nekog razloga, dosije o njenom kretanju i radu tajne službe nisu sačuvale. Samim tim, mnoge njene odluke, neke njene uloge u istorijskim zbivanjima, kao i njene veze sa istorijskim ličnostima, nisu do kraja mogle biti demistifikovane kroz istraživački rad. Gordana Ćirjanić nije imala lak zadatak, ali vredelo je truda.

Iako uvek u blizini ovih i onih protagonista istorije, Smilja je ipak bila marginalna ličnost sa istorijskog stanovišta", pojašnjava Gordana Ćirjanić za Nedeljnik. „Kasnije, kao istaknuta figura španske estrade, njeno nacionalno poreklo bilo je nebitan podatak. Međutim, čitavoj mojoj zamisli dalo je jednu auru tajanstvenosti ili, ako hoćete, karakter poslastice. Ovaj roman svakako je neka vrsta spomenika Smilji, svejedno da li zasluženog ili nezasluženog. Lično smatram da ga je zaslužila."

Rođena u uglednoj i vrlo brojnoj beogradskoj porodici 1918, Smilja Konstantinović je kao devojčica već imala priliku da upozna Koču Popovića, kao devojka je pisala za Politiku, i kretala se u krugovima komunističke omladine. Čak joj je Sloboda Trajković, devojka Ive Lole Ribara, bila dobra drugarica. Početkom rata u Jugoslaviji, zbog problema koje joj je pravio određeni nemački oficir, Smilja preko noći odlučuje da pobegne iz zemlje. U Crnoj Gori, samo ona zna kako, uspela je da spase Aleksu Čelebonovića od smrti. Da li je samo šarmom uspela da odobrovolji italijanske vojnike i tako izvojevala milost za velikog slikara? Podataka o tome nema.

 

Pravi neprijatelj i izdajnik države, u komunistički orijentisanoj jugoslovenskoj dnevnoj štampi, postaje tek nakon što je celoj Evropi njena ljubavna priča sa Petrom II postala javna tajna. Izvesno je da je krajnje nesvakidašnja Beograđanka po imenu Smilja Konstantinović bila jedna od najbližih saradnika mladog kralja u izbeglištvu. Bila je lepa prema kriterijumima vremena u kom je živela, besprekorno elegantna, obrazovana i poliglota


Sledeće što se zna o njoj je da, nekako, uspeva da dobije etiketu narodnog neprijatelja u Italiji, te završava u zloglasnom nacističkom logoru - jednom od onih u kojima su ljudi postajali broj. Opet je uspela da se ponovo nađe na slobodi. Spasao ju je jedan italijanski kardinal. Posle rata utočište je našla u Londonu kao sekretarica kraljevske kancelarije u izbeglištvu. Ipak, nešto pre toga, uspela je da radi za američku vojsku kao prevodilac u Minhenu. Etiketu državnog neprijatelja Jugoslavije dobila je u trenutku kad se povezala sa mladim kraljem Petrom II Karađorđevićem. No, to je bio tek početak.

Pravi neprijatelj i izdajnik države, u komunistički orijentisanoj jugoslovenskoj dnevnoj štampi, postaje tek nakon što je celoj Evropi njena ljubavna priča sa Petrom II postala javna tajna. Izvesno je da je krajnje nesvakidašnja Beograđanka po imenu Smilja Konstantinović bila jedna od najbližih saradnika mladog kralja u izbeglištvu.

Bila je lepa prema kriterijumima vremena u kom je živela, besprekorno elegantna, obrazovana i poliglota. Već tada, pored srpskog, govorila je engleski, francuski, nemački, italijanski i ruski jezik. Samim tim, nije čudo što je vremenom postala redovna kraljeva pratnja po najvećim evropskim balovima, prijemima i najelitnijim dešavanjima. U međuvremenu, jugoslovenska štampa etiketira Smilju kao špijuna, laku ženu i hodajuću sramotu, dolivajući ulje na vatru totalnog srozavanja već istorijski potrošenog naslednika jugoslovenske krune. Sa druge strane, evropska bulevarska štampa redovno izveštava o krizi u braku Petra II i njegove supruge Aleksandre.

Davali su im povoda. Kraljevski par prestao je da živi zajedno i brak je održavao samo na papiru, ali to nisu uradili tiho. Dok je kralj Petar II ponosno svuda sa sobom vodio svoju desnu ruku i ljubavnicu, Aleksandra je u nekoliko navrata pokušala samoubistvo.

U nekom trenutku, kralj Petar II rešio je da istinu o svom životu i detinjstvu uobliči kroz biografiju i isterao je svoju zamisao do kraja. Roman je nastao u Bijaricu. Kraljevska emigracija u to vreme živela je između Francuske i Engleske, iako se uvek smatralo da su svi bili locirani isključivo u Londonu.

Ne postoje dokazi da je kraljeva ljubavnica, pet godina starija od njega i vrlo talentovana za pisanje, imala direktnog uticaja na pisanje kraljevih memoara. Ipak, u knjizi Moj život, kralj Petar II Karađorđević izrazio je zahvanost svima koji su mu, kako je zapisano, pomogli u pisanju knjige. Tu navodi Vinstona Čerčila, Harija Trumana, Teodora Ruzvelta... U zasebnoj, završnoj rečenici, kralj piše: „Posebno želim da se zahvalim gospođi Smilji Konstantinović, koja je u ovu knjigu uložila mnogo vremena i truda".

Vrlo je izvesno da je Smilja Konstantinović dosta doprinela izradi rukopisa, ako ne i učestvovala u njegovom stilskom oblikovanju. Kako je Gordana Ćirjanić pojasnila u svom romanu Sedam života princeze Smilje (Vukotić medija), u prvom delu autobiografije kralja Petra, gde se govori o detinjstvu i mladosti, „čitalac se ne može oteti utisku nečeg mekog, nežnog i ženskog u stilu izlaganja".

 

Kad god bih poznavaoce Karađorđevića i ostale ljude koji se bave našom dinastičkom istorijom pitala za Smilju, dobijala sam slične odgovore. Ili ne znaju za nju, ili smatraju da je bila Titova špijunka, objašnjava Gordana Ćirjanić. Sa druge strane, komunisti su prilično ubeđeni da je bila ne samo kraljeva ljubavnica, već i da je špijunirala za kralja

 

U to vreme, mnogi su od monarhista konvertirali u komuniste, ali je malo njih koji su posle rata od komunista postali monarhisti. Smilja je bila jedna od njih. Ponašanje i kretanje mlade Beograđanke pre, tokom, i posle Drugog svetskog rata ne samo da je ideološki kontradiktorno već i daje naznake o tome da postoje šanse da se Smilja Konstantinović bavila špijunažom. No, dalje od novinskih i uličnih glasina, potvrde za takve tvrdnje nisu nađene ili nisu sačuvane. Ukoliko se zaista bavila špijunažom, radila je to vrlo dobro.

Kad god bih poznavaoce Karađorđevića i ostale ljude koji se bave našom dinastičkom istorijom pitala za Smilju, dobijala sam slične odgovore. Ili ne znaju za nju, ili smatraju da je bila Titova špijunka", objašnjava Gordana Ćirjanić. „Sa druge strane, komunisti su prilično ubeđeni da je bila ne samo kraljeva ljubavnica, već i da je špijunirala za kralja. No, postoje stvari koje jesu proverljive. Poznato je da je postojao taj rivalitet između kneza Pavla i Petra. Kad god je trebalo dograbiti neku značajnu dokumentaciju, Smilja je bila prva od Petrovih ljudi koja bi dolazila u posed svega značajnog. Ako ništa drugo, njenom delovanju ne može se osporiti taj špijunski manir."

Nema pouzdanih izvora koji bi mogli da rasvetle razlaz Smilje Konstantinović i kralja Petra II Karađorđevića. Petar je, makar fiktivno, nakon svega, ostao u braku sa Aleksandrom, i ubrzo otišao za Ameriku. Smilja se, nakon svega, udala za Predraga Mihailovića, koji je nekim sticajem okolnosti postao kraljev izaslanik u Parizu. No, Smiljina lojalnost kraljevskoj dinastiji nije promenjena udajom. U svom romanu, Gordana Ćirjanić je opazila da je, bez obzira na nerazjašnjen raskid, „Smilja kralju ostala lojalna, dok je on njoj ostao privržen".

Nizom dramatičnih okolnosti, opisanih u romanu Sedam života princeze Smilje, Smilja, tada već Mihailović, svoje konačno odredište pronalazi na Ibici gde 1961. otpočinje novi život, trendseterski do granice apsurda. Osluškuje dolazeće talase i kreira modni pokret Adlib, koji je i dan-danas prisutan na svetskm modnim pistama u radovima dizajnera inspirisanih hipi vremenom i neobuzdanom elegancijom. Koristeći svoje kontakte u visokim krugovima, promoviše Ibicu kao elitnu turističku destinaciju, dok paralelno svoju poziciju džet-set princeze utvrđuje pišući oštre kolumne za lokalni listi Dijario de Ibica.

Pisala je mnogo", objašnjava Gordana. „Postoji oko 12.000 njenih članaka u njihovoj novinskoj arhivi."

Monarhizma se po dolasku na Ibicu nije odrekla, ali je kao lokalni patriota ostrva umereno podržavala svakoga ko je bio na vlasti - od Huana Karlosa, preko lokalnih desničara, do socijaliste Filipea Gonzalesa.

Zanimanje stručnjaka za odnose s javnošću tih godina bilo je tek u nastajanju. Danas, kako je Gordana Ćirjanić opazila u svom romanu, „samouka Smilja Mihailović mogla bi biti doktor nauka iz dotične oblasti". Zanat je počela da peče u poratnom Minhenu među Amerikancima, dok je u letu hvatala zakonitosti i finese „inženjeringa saglasnosti". Usavršila ga je radeći za kraljevsku kancelariju tokom jedne, na neki način, nemoguće misije.

Svoje umeće zaista je uspela da primeni na Ibici. Tako, Smilji Mihailović Španci i dan-danas javno priznaju da Ibica ne bi postala ono što je danas da u prvim decenijama svog turističkog buđenja nije imala promotera za visoke krugove poput „princeze Smilje".


Roman Polanski, Ursula Andres i Hulio Iglesias, bez sumnje zauzimali su povlašćeno mesto u njenom srcu - dok su neki bili samo poznanici, sa kojima se po pravilu fotografisala i prilagala sliku uz tekst

 

Ciljne grupe njene kampanje bili su na prvom mestu bogataši, na drugom političari, i tek na trećem turisti. I to ne svi, već samo određena fela", objašnjava Gordana Ćirjanić u romanu.

Glavni mamac za pozicioniranje Ibice u evropskoj i svetskoj štampi kao kultne elitne destinacije Smilji su bile poznate ličnosti.

Ne bi imalo smisla nabrajati stotine značajnih imena koja se navode u njenim člancima", opazila je Gordana Ćirjanić koja je sav materijal o princezi Smilji detaljno proučila pre nego što se bacila na pisanje priče inspirisane njenim životom. „Roman Polanski, Ursula Andres i Hulio Iglesias, bez sumnje zauzimali su povlašćeno mesto u njenom srcu - dok su neki bili samo poznanici, sa kojima se po pravilu fotografisala i prilagala sliku uz tekst."

Kartanje je bilo njena omiljena zanimacija. U filmu Romana Polanskog Gorki mesec, Smilja se pojavljuje kao kartašica za jednim od stolova na bogataškoj jahti. Kako objašnjava Gordana Ćirjanić, kockarnice Monte Karla i dalje pamte bridž partije Smilje Mihailović i njenog omiljenog partnera za stolom Omara Šarifa.

Beogradska heroina španskog džet-seta umrla je 1994. godine. Kako je redakciji Nedeljnika potvrdila gospođa Viki sa Ibice, dugogodišnja asistentkinja Smilje Mihailović u njenim poznim godinama, Smilja se pripremala za put sa prijateljima kad joj je, verovatno, pozlilo. Kućna pomoćnica ju je pronašla na podu kupatila kad je želela da joj javi da su prijatelji stigli po nju.

Kako na Ibici nikad nije pričala detalje o svom životu pre dolaska na ostrvo, stanovnici Španije prilično željno iščekuju španski prevod romana Sedam života princeze Smilje. Smiljina povezanost sa komunističkom omladinom, o kojoj je Gordana Ćirjanić govorila u intervjuima za španske medije, najveći je šok bila za lokalnu javnost.

Tokom potrage za istinom o Smiljinom životu, Gordana Ćirjanić je shvatila da je Smilja Mihailović, kao trendesterka, bila ili obožavana ili omražena ličnost. U redakciji, ostala je upamćena kao žena koja je uvek animirala prisutne svojim nesvakidašnjim pričama iz života istorijskih ličnosti.

Govorila bi o kraljici kao da je sa njom pila čaj, pa bi onda pomenula Čerčila, Ruzvelta...", priča Gordana Ćirjanić. „Nikad nije sebe stavljala u prvi plan priče, prosto je govorila o tim ličnostima kao da ih vrlo dobro poznaje. Uglavnom, njeni slušaoci sa Ibice mislili su da je ona te priče izmišljala i smatrali je vrlo duhovitom i zabavnom zbog toga. Kad sam im dala naznake krugova u kojima se Smilja pre Ibice kretala, stvari su im postale malo sumnjivije. "

Među Gordaninim sagovornicima našao se i Abel Matutes, bivši ministar spoljnih poslova Španije. Smilju je upamtio kao vanserijsku ženu, ekstrovertnu, ali sa životom koji je ostao pod velom misterije. Kako je objasnio Gordani tokom njenog boravka u Španiji, rođenim očima video je pismo upućeno Smilji. Počinje sa „Ma cherie", a završava se sa „De Gol".

Ko zna šta je ta žena sve mutila...


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.