Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

40 godina bez Kralja: Sve što treba da znate o fenomenu Elvisa Prislija

Prošlo je tačno četiri decenije od smrti Elvisa Prislija - zbog koga je Sinatra priznao da je samo pevač a da je Elvis oličenje cele američke kulture, čoveka koji je uveo crnu muziku u mejnstrim i spojio Bolivud, Holivud i Kusturičin film u kome se pojavljuje na goblenu, i na kraju je proglašen vodećom figurom američkog života čija pojava ne trpi nikakva poređenja
Piše Branko Rosić
Datum: 16/08/2017

40 godina bez Kralja: Sve što treba da znate o fenomenu Elvisa Prislija

Foto Profimedia

Pre Elvisa nije bilo ničega - izjaviće Bob Dilan i Džon Lenon. I dok vrtim ovu izjavu ali i datume i godine iz karijere Elvisa Prislija, padaju mi razne bizarnosti na pamet i ne mogu da se otkačim od bizarnih paralela. Recimo šta je bilo pre i u odnosu na Elvisa. Elvis Prisli je snimio prvi singl 1954, a samo deset godina pre toga vozovi smrti odvode ljude u plinske komore u Aušvicu. Njihanje kukova bivšeg kamiondžije iz Tupela od koga šiparice padaju u trans na samo desetak godina od Hitlerovih ulazaka u trans za govornicom.

Okej, neko će reći da se svet može okrenuti unazad, pa tako da nakon deset godina od hita Prljavog kazališta "Mi plešemo" u splitskoj Lori nekome seku jezik, ili da se nakon desetak godina od Idola i "Maljčika" dogodila Srebrenica, ali činjenica je da je svet jurnuo unapred i zbog rokenrola. Elvis Prisli će biti taj graničnik od koga će se čovečanstvo drastično promeniti. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni autora izjave "Pre Elvisa nije bilo ničega" - Dilana i Lenona. Možda ne bi bilo ni Baraka Obame u Beloj kući jer je upravo Elvis najsnažnije posle džeza "legalizovao" crnačku muziku u mejnstrim i uveo je u svet belaca. Čak će i Frenk Sinatra priznati "Ja sam samo pevač, Elvis je oličenje cele američke kulture".

I to jeste čak i u onim najprofanijim asocijacijama i projekcijama američke kulture oličene u hiljadama mladenaca koji staju u Vegasu pred matičara koji je Prislijev klon. Pa hodočašća u Grejslend - na lokaciju luksuzne "pećine" u kojoj se skrivao poslednjih godina "kralj" čiji su krvotok i telo bili nakrcani narkoticima.

Foto Profimedia
Foto Profimedia

 

 

Publicista Đorđe Matić ističe da niko i nikada ranije nije tako pevao i zvučao, a da je belac, ali Elvis je uneo nešto fundamentalno u američku kulturu - seks, eros. Svojim izgledom koji je kao ni kod jednog pevača pratio je zvuk koji ovaj donosi, svojim pokretima, on je iz podzemlja, s najvećeg ruba doslovno doneo u mejnstrim drugačije poimanje seksualnosti. To je opšta stvar danas do te mere da se o njoj i ne razmišlja pa zvuči kao kliše.

 

Elvis Prisli će biti graničnik od koga će se čovečanstvo drastično promeniti. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni autora izjave "Pre Elvisa nije bilo ničega" - Dilana i Lenona. Možda ne bi bilo ni Baraka Obame u Beloj kući jer je upravo Elvis najsnažnije posle džeza "legalizovao" crnačku muziku

 

"Ako se samo malo bolje poznaje Amerika, bela Amerika, kako tog perioda, tako i sve do danas, ne može se odavde iz Evrope spoznati do koje mere je to puritanska kultura, ona koja se zadenula kad su prvi progonjeni Englezi i Holanđani stigli u 17. veku na istočnu obalu kod Masačusetsa. Te predstave o seksualnosti kao đavoljoj raboti, ostale su frapantno čak i dosad, a u vreme Elvisovog adventa bile su na svom vrhuncu. Vreme malograđanske Amerike, one dominantne, s kućom kupljenom u posleratnom periodu ekonomskog buma kakav se nikada u istoriji nije dogodio, i u sve to dolazi Elvis da bi na televiziji - takođe novom fenomenu tada - doneo ples koji je viđao po crnim klubovima s pogrešne strane železničke pruge. I na to sve onaj opasni izgled, oštar kao žilet, s "dugom" kosom za ono vreme, zalizan, crn, tamne puti - nijedan pevač u srednjoj struji nije izgledao tako. Bing Krosbi je bio kao neki deda koji igra golf, Peri Komo kao konobar u hotelu, a čak i Sinatra je nosio, koliko god elegantno, još uvek modu konvencionalnog vremena - šešir, kravatu i odelo. Elvis peva prljavi ritam i bluz pun crnačkog slenga, mrda i uvija bokovima kao u seksu, a frizura i predugački zulufi su mu kao u kamiondžija koji izazivaju tuče po kafanama subotom. U isti čas, on je neverovatno lep, s punim čulnim ustima i legendarno iskrivljenom gornjom usnom", opisuje Matić fenomen "kralja" iz Tupela.

A to oko seksualnosti i mrdanja bokova nije išlo glatko. Poznata je cenzura tokom Elvisovog nastupa na TV-u kada je kamera bila fokusirana na samo gornji deo tela jer je njihanje kukova bilo problematično. Nakon nastupa u Viskonsinu, poslata je hitna poruka šefu FBI-ja Edgaru Huveru u kojoj se navodi kako je Elvis opasnost za sigurnost jer njegove pesme i nastupi uzburkavaju seksualne strasti mladih ljudi. Novinarka Heda Hoper opisala je Prislija kao "pretnju za tinejdžerke", a propovednici u crkvama širom Amerike na njega su bacali kletve koje su ranije bile rezervisane za samog đavola.

Foto Profimedia
Foto Profimedia

 

 

O toj problematici priča i Đorđe Matić:

"Senzualno, s drhtećim fraziranjem i divnim baritonom, izluđivao je ne samo devojčice, koje su bile njegova osnovna publika, nego i njihove mame. To je bilo previše. Amerika je morala da ga smiri. To joj je delom uspelo, i od tada počinje jedna od najfascinantnijih i najmračnijih tragedija jedne javne ličnosti i umetnika. Elvis se nije bavio politikom - to će ostaviti sledećoj generaciji, onoj svojih najvažnijih apostola, Dilanu i Bitlsima - ali Elvis je doneo "politiku erosa", da tako kažemo. Za Ameriku kakva je bila to je ne manje važno od direktnog političkog angažmana oko ljudskih prava koji počinje baš u istoj eri", kaže Matić.

 

Vreme malograđanske Amerike, one dominantne, s kućom kupljenom u posleratnom periodu ekonomskog buma kakav se nikada u istoriji nije dogodio, i u sve to dolazi Elvis da bi na televiziji - takođe novom fenomenu tada - doneo ples koji je viđao po crnim klubovima s pogrešne strane železničke pruge - Đorđe Matić


A baš o tom bavljenju politikom postoje kontradiktornosti i nikada dokazani mitovi. Po jednom od njih Elvis Prisli je potkazivao Bitlse američkom političko-obaveštajnom establišmentu. Plašeći se da bi "derani" iz Liverpula, kojih ne bi bilo da njega nije bilo mogli ugroziti njegovu popularnost, on je odlučio da ih potkaže baš kao što su potkazivali i etiketirali njega samog - kao opasnost za Ameriku.

Aleksandar Žikić, novinar i veliki poznavalac Prislija smatra da je tu najverovatnije reč o tabloidnoj malicioznosti kreatora priče i pokušaju nasilne diskreditacije, koja teško da može da ima mnogo veze sa istinom.

Postoje kontroverze vezane za njegov politički stav ili možda istinu da njega politika nije zanimala i pored onih čuvenih fotografija sa predsednikom Niksonom od koga dobija kolt.

"Istinski velikim umetnicima kao što je bio Elvis, kroz koje se prelama čitava epoha, nije potrebno da ulaze u politički ring za rvanje u blatu. Sama Elvisova pojava napravila je trajnu šljivu na oku lažne moralnosti i društveno prihvatljive hipokrizije. Od njega je bilo dovoljno, a za mnoge i previše, da samo izađe na scenu i peva, a njegove ploče još uvek su u stanju da u podjednakoj meri oplemene živote ljudi svih rasa, nacija i društvenih statusa", kaže Aleksandar Žikić.

 

VIDEO: POSLEDNJI NASTUP


Poslednjih godina života Prisli se strahovito ugojio, zatvorio se u svoje odaje u Grejslendu i nije se pojavljivao u javnosti, ali je nastavio sa koncertima. Ta slika debelog "kralja" ostavila je veliku impresiju i na Aleksandra Žikića koji objašnjava zašto je moćan taj poslednji period.

"U nepreglednoj mreži psiho-socijalno-emocionalno-istorijskih niti od kojih je sačinjena priča o Elvisu nalaze se odgovori na neke od univerzalnih kontroverzi ljudskog postojanja i delovanja. Recimo: kako čovek koji može da ima svaku ženu na svetu (ili bar milione njih) ne uspeva da zadrži sopstvenu? Kako čovek koga obožavaju milioni može da zaplače dok peva "Are You Lonesome Tonight?" i da mu pritom potpuno i bezrezervno verujete? Kako jedan očigledno izmučeni, nesrećni, nesigurni, od lekova otečeni i skoro potpuno glasa ugasli debeli čovek može da obuče čuveni beli kostim mladog Elvisa Pelvisa i pritom izgleda fantastično? Tako što se fokus trenutno preusmerava na čudesnu sugestivnost, kojoj se fizički izgled prilagođava gradeći utisak privlačnosti, kojoj ne samo da ne možete nego i ne želite da odolite. Tako što su mera i upotreba talenta, unutrašnja snaga i proizlazeća vrednost umetnika ono što ga zaista čini posebnim, značajnim i velikim. Čak i u šou-biznisu", impresivno opisuje Žikić poslednju etapu "kralja".

 

Mišo Kovač u već legendarnom isečku iz emisije "Nedeljom u 2" na HRT-u, opisuje svoj doživljaj kad je gledao Elvisa u Medison skver gardenu, rečenicom: "Kad je Elvis zapiva My Way, onda se pjesma, Stankoviću, spojila s nebom. Ništa nema iznad toga" 


Bivši kamiondžija iz Tupela imao je megalomanske sklonosti. Poput prežderavanja hranom bio je sklon i davanju silnih para na gomile automobila i nekretnina. Na desetine kuća je poklonio svojoj majci, drugovima je darivao skupe poklone, sebi je kupovao desetak automobila odjednom, a jednoj starici koja je ostala bez doma kupio je kuću. Nikada nije zaboravljao siromaštvo iz kojeg je došao pa je davao ogromne donacije sirotištima i crkvi.

Petar Ilić je pre više od deset godina posetio Grejslend i za TV B92 napravio dokumentarac o Elvisu Prisliju.

"Kao i svaki drugi obožavalac Prislija, i kao neka tetka iz Ogaste na Floridi ili Meke u Kaliforniji, ili Gretne u Nebraski, morao sam u svom veku da napravim hodočašće do Grejslenda, i to se i desilo. Nekoliko stvari se tada poklopilo: moja želja, poverenje urednika na RTV B92 za koji sam tada radio da ću napraviti sjajne reportaže i dokumentarne filmove, i momenat. Aleksandar Kostić i Miško Bilbija kao urednici i Veran Matić kao producent poslali su me na višenedeljno putovanje u Memfis i južne države gde je rokenrol i nastao. Sam dodir sa Grejslendom i ulazak u njega su neverovatni, a specijalno za nekog ko je na tome odrastao i zna svaki detalj, a sada je u prilici da vidi sve to uživo: Meditejsen garden, džungla sobu, koral, odela, trofeje, avion, glas Lise Meri u slušalicama koje dobiješ na obilasku Grejslenda gde ti ona objašnjava potanko svaku sledeću etapu u kući, kao i neverovatno ushićenje da si došao na izvor svoje ljubavi. Snimio sam dokumentarni film u kojem sam ukadrirao sve ljude koji su došli na godišnjicu iz svih krajeva SAD i sveta i doživeo neverovatnu ljubaznost od Elvis Prisli enterprajza.

Upoznao sam i snimio Krisa Mekdonalda koji je broj jedan Elvisov imitator i koji radi za vreme godišnjica u Memfisu, a čak je nekoliko puta nastupio sa Elvisovim gitaristom iz pedesetih Skotijem Murom i pratećim vokalnim sastavom Džordanirs. Taj film, kada je prikazan na B92, dobio je odličnu ocenu od Aleksandra Žikića, inače počasnog građanina pokrajine Mur u Tenesiju, koji je rekao da se samo po špici na kojoj pišu naša, srpska, imena, razlikuje od američkih dokumentaraca o istoj temi... Te godine sam svratio i do Tupela u Misisipiju gde je rođen Elvis, bio sam u sobi u kojoj se on rodio, u osnovnoj školi i obišao kuće ili mesta gde je Elvis dolazio kao, recimo, park u Pacifik Palisejds u Los Anđelesu gde je često meditirao dok je živeo u Los Anđelesu", priča autor dokumentarca o Elvisu Prisliju kome je "kralj" bio neizostavni deo života i sada iz zabave prati njegovu unuku Rajli Kio koja glumi u "Mad Maxu", spotovima Džastina Timberlejka.

Foto Profimedia
Foto Profimedia

 

 

"Elvis je obeležio čitavu kasniju epohu i mnogi slavni muzičari isticali su 'kralja' kao uzor. Sećam se mog boravka 1986. u bekstejdžu tokom koncerta Nika Kejva u Ljubljani. Znao sam da je Kejv veliki fan Elvisa Prislija i upitao sam ga posle koncerta zašto nije svirao svoju sjajnu obradu Elvisove pesme "In The Ghetto". Odgovorio mi je da mu je dosta geta i ponavljao da je razočaran lošim zvukom u Ljubljani", seća se Ilić susreta i priče o Elvisu sa slavnim Nikom Kejvom koji na jesen nastupa u Beogradu.

Secirajući karijeru "dečka iz Tupela" Đorđe Matić smatra da zbog potpuno radikalne promene stila koju je izvršio nakon povratka iz vojske, kad se - zahvaljujući i holandskom sitnom lopovu i patološkom kockaru "pukovniku" Parkeru (Elvisov menadžer) - pokušava predstaviti kao zabavljač za sve. Od toga časa Elvis počinje da šalje konfuzne znakove. Verovatno nema umetnika koji je tako suprotno doživljavan i shvatan od onih koji će doći kasnije. Da li je Elvis bio jedan od najvećih radikala dvadesetog veka ili "reakcionar" - tako izgleda ugrubo zaključak kad se prouče dublje interpretacije njegove muzike i čitave pojave.

Mnogo godina posle Elvisove smrti i s vremenskom distancom, uticaj Elvisa i onda percepcija njega delila je i generaciju rođenu prekasno za Elvisovu eksploziju. Nik Kejv i Kremps uzimali su ga za muzičkog revolucionara i kulturnog radikala, dok su ga glupavi Pablik Enemi nazvali rasistom, "zajedno s Džonom Vejnom". Kakva je to strašna nepravda za Elvisa, za čoveka čiju su familiju u njegovom rodnom Tupelu zvali "crnčugama". Elvis i njegovi nesretni otac i majka bili su tolika sirotinja da nisu mogli da žive ni u najsiromašnijem belom delu nego, preko pruge, tamo gde žive crnci i pevač koji je uveo crnu muziku u mejnstrim. Njegove prateće pevačice u velikom lasvegaskom orkestru govorile su kasnije da nema belca koji je tako komotan bio među crnim ljudima, da je bio "jedan od njih".

"I ne moramo da se držimo Amerike - Elvis je bio zvezda tamo gde nije mogao da dobaci nijedan drugi Amerikanac: doživljavali su kao svoga - u Indiji. To je draga i duhovita stvar i prepoznavanje. Sasvim 'nesvrstano' - sasvim 'jugoslovenski', ako se razume na šta se misli ovde. Pogledajmo njegovu put, njegovu zift-crno farbanu kosu, njegova bela odela sa šarenim šljokicama i brilijantima - zar to nije model svakog današnjeg glumca mjuzikala Bolivuda? U Kusturičinom 'Domu za vešanje' - u kući siromaha na zidu visi goblen sa Elvisovom figurom iz najkičerskije poslednje faze u Las Vegasu.

U Jugoslaviji su ga podjednako voleli momci iz radničke klase i prvi rokenrol plesači na igrankama, a voleli su ga na kraju i svi protohipsteri iz kulture časopisa Ritam i alternativnih rok festivala. Mišo Kovač u već legendarnom isečku iz emisije 'Nedeljom u 2' na HRT-u, opisuje svoj doživljaj kad je gledao Elvisa u Medison skver gardenu, rečenicom: 'Kad je Elvis zapiva My Way, onda se pjesma, Stankoviću, spojila s nebom. Ništa nema iznad toga.' Ima li jednog pevača da je spojio i razdvojio ovolike i ovako različite svetove? Voleo bih da ga vidim", sjajno sumira u svom krešendu o Elvisu Đorđe Matić.

 

Nakon nastupa u Viskonsinu, poslata je hitna poruka šefu FBI-ja Edgaru Huveru u kojoj se navodi kako je Elvis opasnost za sigurnost jer njegove pesme i nastupi uzburkavaju seksualne strasti mladih ljudi


I sama smrt Elvisa, koji je skončao tog 16. avgusta 1977. na WC šolji, ili podu kupatila, a obdukcijom mu pronađen u krvi nivo narkotika da opsluži još trojicu, imala je simboliku. Upravo tog leta je "gorelo" samo s druge strane Atlantika. U Londonu se rađao novi bunt - pank, a Sex Pistolsi su dovedeni pod sumnju da ugrožavaju bezbednost zemlje baš kao nekada Elvis. Uvek se pitam da li je "kralj" iz svoje Grejslend izolacije pratio šta se događa novo ili je znao da je postavio parametre koji su toliko snažni da mu nikakvi novi trendovi ne mogu ugroziti tron.

Uoči nove godišnjice smrti Elvisa Prislija koja je na neki način jubilej, vraćam se ponovo na bizarnosti datuma i godišnjica. Prošlo je četrdeset godina od smrti Elvisa, a on deluje tako svevremen i večan baš kao i onda kada je udahnuo svetu novi život, i to samo posle decenije od epidemije užasa i smrti tokom Drugog svetskog rata. U čemu je fenomen Elvisa? Imamo profane svadbe u Vegasu sa matičarem Elvisom, ali i čitavu pop kulturu naslonjenu na njega.

Aleksandar Žikić zaključuje ovu posvetu "kralju" iz Memfisa.

"Elvis Prisli je možda jedini pevač koji je uspeo da pokaže oba lica Janusove glave zabavljačkog posla i ostane neko čiji se značaj, kako piše u Ilustrovanoj rock enciklopediji Nika Logana i Boba Vofindena, 'ne može preceniti' . Od 1954. do 1963. stajao je na vrhu sveta i sve što bi dotakao pretvaralo se u zlato. Od 1963. do 1969. prolazio je kroz bledo razdoblje, dok su se novim idolima, od Bitlsa naniže, otvarale njegove riznice. Od 1969. do 1973 - kada se razveo od svoje očigledno životne ljubavi Prisile Bulije, s kojom je bio u braku od maja 1967 - ponovo je, uz pomoć istinski značajnih pesama poput 'In The Ghetto', 'Suspicious Minds', 'Don't Cry, Daddy', ili 'Kentucky Rain', bio Kralj. Od 1973. do 16. avgusta 1977. mogao je biti tužna karikatura sebe samog. Mogao je, ali nije. Umesto toga definitivno je, mada to tada nije tako izgledalo, ustoličen na najvišoj mogućoj tački ne samo sopstvene karijere nego i kompletne povesti rokenrola. U tom smislu, izuzetno je ilustrativna rečenica koju je napisao ugledni američki novinar Greil Markus u svojoj knjizi Mystery Train: 'Elvis je vodeća figura američkog života, čija pojava, ma koliko ponekad predvidljiva i banalna, ne trpi nikakva poređenja.'"


Ukupno komentara: 3



Sva polja su obavezna.



mishalasha
17.08.2017 - 17:29
Presli, ne Prisli
Odličan tekst, i baš zato moram da \"zavrištim\". Kralj Elvis se preziva(o) Presli, ne Prisli. Što bi rekao akademik Ivan Klajn jednim sličnim povodom, ne zna se čiji je nesrazmerno nizak IQ u Srbiju uveo potpuno nepravilan oblik Prisli,ali oduvek je bilo i ostalo samo Presli!
sneyana
17.08.2017 - 17:29
KRALJ
VOLI ME NEŽNO.
Daly
25.08.2017 - 14:00
Elvis forever
Fenomenalan clanak.Elvis Prisli za sva vremena.Klanjamo se pred njegovom velicinom.